Gospođo predsedavajuća, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, nisam iznenađen zbog toga što ovaj moj amandman nije prihvaćen, ali pošto su ovde predstavnici Vlade i pošto nas slušaju građani, ipak bih da o njemu kažem nekoliko reči.
Svrha ovog amandmana bila je da ukaže Vladi na nebrigu koju ispoljava prema jednoj instituciji koja postoji već 60 godina i koja se merama one prethodne, ali i ove sadašnje vlade, upravo kroz budžet ili sada kroz rebalans budžeta, polako gasi. Radi se o Matici iseljenika Srbije. Ona sada ima status nevladine organizacije. Dok Ministarstvo za dijasporu ima 46 zaposlenih, u Matici iseljenika Srbije rade samo dve osobe, od toga samo jedna osoba prima platu. Iako je ova institucija za ovih 60 godina imala poseban značaj za Srbiju, ona u predlogu rebalansa budžeta ne figurira, odnosno nije posebno naglašena.
Ako bismo pogledali razdeo 24, funkciju 410 i ekonomsku klasifikaciju 481, gde se govori o dotacijama nevladinim organizacijama, tu je predviđeno 53.000.000.000 dinara za različite namene; između ostalog, tu su predviđena i udruženja čije je sedište u zemlji. Tu se mogla svakako uključiti i Matica iseljenika Srbije, ali nije. Znam da bi Vlada imala odgovor i na ovo pitanje koji bi se mogao svesti na sledeći stav: neka Matica iseljenika Srbije konkuriše za određene projekte kod Ministarstva dijaspore, pa će za te projekte dobiti novac.
Matica iseljenika Srbije je to i radila ove godine. Mi u Skupštini Srbije smo svedoci da su u Domu Narodne skupštine gostovali ljudi iz naše dijaspore, iz Amerike. Sve je to organizovala Matica iseljenika Srbije i sve je to bilo organizovano na vrlo viskom nivou. Međutim, ukoliko nema novca za takve aktivnosti, one se ne mogu sprovoditi. Postoje određene glasine da Matica iseljenika Srbije zauzima jedan atraktivan prostor za koji su zainteresovani određeni ljudi i da zbog toga treba ugasiti tu organizaciju.
Gospodo poslanici, želim da vam ukažem na jedan mogući scenario u budućnosti. Neka buduća Skupština Srbije, kada bude raspravljala o Zakonu o ministarstvima, može zaključiti da mi imamo mnogo ministarstava. Opozicija je u prošlom sazivu, pa i u ovom sazivu imala takav stav. Recimo, može doći do zaključka da je za našu zemlju dovoljno da ima 15, 18 ili, recimo, 20 ministarstava.
Verovatno u takvoj situaciji više ne bismo imali Ministarstvo za dijasporu. Ako do tada ugasimo Maticu iseljenika Srbije, onda se postavlja pitanje ko će brinuti o našoj dijaspori i o našim iseljenicima.
Naravno, vi možete i po tom pitanju da date odgovor, možete reći da ćete takav zadatak dodeliti nekom resoru u Ministarstvu za spoljne poslove, ali mislim da ipak treba učiniti napor da se Matica iseljenika, koja postoji već 60 godina, očuva.
Za funkcionisanje ove organizacije potrebna su minimalna sredstva, za plate gotovo nikakva, a za programe - to je samo 10% od sredstava koja su inače predviđena za dotacije nevladinim organizacijama.
Gospodo, na kraju želim da vam ukažem da, iako niste prihvatili ovaj amandman, možete upravo kroz ovu ekonomsku klasifikaciju 418 u ovom zakonu o rebalansu budžeta, kao i u Zakonu o budžetu za 2009. godinu, da izdvojite i posebno naglasite Maticu iseljenika Srbije i dodelite ta neophodna sredstva da bi ona mogla dalje da funkcioniše. Hvala vam.
Gospodo radikali, vi ste se posebno istakli, jer vi znate mnogo bolje da lupate.

Član 226. Iskoristio bih priliku, pošto je ovde gospodin Đelić, da mu postavim dva pitanja koja su za mene jako bitna. Gospodine Đeliću, da li je ovo tipski sporazum koji su potpisale i druge zemlje, recimo Hrvatska, Albanija, Makedonija, Crna Gora... (da ne idem dalje)? U načelu, da li je ovo tipski sporazum? Možete samo klimanjem glave da mi odgovorite, da bih prešao na drugo pitanje.
(Božidar Đelić, sa mesta: Malo jeste, malo nije.)
Znači, u načelu, ovo je tipski sporazum.
Pošto ste vi, gospodine Đeliću, pripremali penkalo da potpišete, moje drugo pitanje na koje treba da mi odgovorite danas ili sutra je: zašto smo mi potpisali najgoru varijantu sporazuma?
Sada ću to da vam pročitam, jer ste vi ovde posebno imenovali Hrvatsku. Želeli ste da nam pokažete da smo mi potpisali bolji sporazum od Hrvata. Član 49. tačka 5. b) hrvatskog dokumenta, ili neka to bude član 53. stav 5. tačka b) našeg sporazuma - nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, društva kćeri privrednih društava zajednice imaće pravo sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima kao i srpska privredna društva, a u pogledu javnih dobara, dobara od opšteg interesa, ista prava koja uživaju srpska privredna društva kada su ova prava potrebna za obavljanje privrednih delatnosti radi kojih su osnovana.
Isto ovo piše i kod nas i kod Hrvata. Ali, Hrvati, za koje vi kažete da su lošiji od nas, stavili su sledeću klauzulu - isključujući prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište.
Gospodo, ove četiri reči su ključne. Možete vi u 860 stranica da pišete šta god hoćete, vi niste zaštitili prirodna bogatstva i niste uopšte zaštitili svoju zemlju.
Ovako nešto loše potpisali su samo Crnogorci i Makedonci, a znate inače kakve su to države. Češka, Slovačka, Litvanija, Letonija, Estonija, Mađarska, Rumunija, Bugarska – imaju zaštitne mere najmanje sedam godina.
Dalje, u ovom članu se govori o četiri godine. Poljska je zadržala ove mere 15 godina. Znači, 15 godina ne dozvoljava nikome da kupi njezino nešto što se zove prirodno bogatstvo, nešto što se zove poljoprivredno zemljište, što se zove šume i šumsko zemljište. Zbog ovoga ja smatram da smo mi potpisali jedan izuzetno loš sporazum.
Gospodine Đeliću, vi morate objasniti, pošto kažete da ste čitali od reči do reči - zašto niste potpisali nešto kao Albanija, Hrvatska, Slovenija, Poljska i ostale zemlje?
Za mene su ove četiri obične reči koje nedostaju u ovom sporazumu ključne. Mi nismo zaštitili prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište.
To što smo mi u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu iz 2006. godine napisali da vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko lice, odnosno pravno lice, kada je u pitanju međunarodni sporazum, mislim da ne važi.
Ovo objašnjenje od vas očekujem ja ali isto tako mislim da očekuju i građani Srbije. Mislim da je izuzetno loše da imamo sporazum bez zaštitnih klauzula. Druge zemlje su zadržale te zaštitne klauzule 15 godina. Vidite u novinama povremeno kako se EU ljuti na Sloveniju zašto posle toliko godina ne dozvoljava da vlasništvo nad njezinim bogatstvima, nad njezinom zemljištu mogu da imaju i strana fizička, odnosno pravna lica.

Predsedavajući, kolege, dame i gospodo narodni poslanici, trebalo bi da se zapitamo da li je sve počelo tog 18, ili 21, ovde u Skupštini, ili je sve počelo mnogo ranije.  Imali  smo mi u ovoj skupštini i slučaj generala Tolimira, imali smo laž državnih organa. Kada ova skupština i njeni odbori nisu tu laž, kao najveći zakonodavni organ, doveli do svog logičnog kraja, onda smo imali drugu laž od 18. i hapšenje gospodina Karadžića i onda, po prirodi stvari, počelo je sve ovo da se dešava.
Ponižavanje ove skupštine traje, ja sam ovde već drugi saziv, to je, praktično, druga godina, od samog početka. Ova se skupština i njen predsednik nisu izborili za svoje mesto. Ona je transmisija i radi onako kako neko od nje traži.
Vidite, direktor BIA-e se nije udostojio ni da dođe na sastanak našeg odbora za odbranu i bezbednost. Takav čovek više nijedan jedini dan ne bi trebalo da bude na tom mestu.
Ali, to ne možemo da obezbedimo mi, za koje naša koleginica reče da se ne pitamo ništa u ovoj skupštini. To treba da uradite vi, pošto se vi pitate za sve u Srbiji. Vi treba da date odgovor na pitanje – ko je ubio Ranka Panića?
Sigurno je da ne možemo ići dalje s lažima u Srbiji. Sigurno je da u Srbiji ne možemo ići dalje s ubistvima. Protesti su počeli odmah po hapšenju, odnosno po našem saznanju da je uhapšen Karadžić. Bio sam na velikom broju tih protesta. Ovde to nije poznato.
Imali smo situacije kada je policija potezala vatreno oružje, pištolje, a objašnjenje komandira je bilo da se policajac uplašio. Tih dana sam sagledao da u policiji ima jedan broj ljudi kojima tamo nije mesto. Po prirodi svog posla, oni ne mogu da se uplaše. Po prirodi svog posla oni, kada je masa u pitanju, treba da reaguju na sasvim drugi način od načina na koji bismo reagovali mi kao pojedinci.
Ta režija od 29, to niko danas nije rekao, bila je od strane državnih organa. Kakva smo mi država kada jedan državni organ organizuje napad na drugi državni organ? Policija je bila napadnuta od strane drugog državnog organa, od strane državne bezbednosti, koja je organizovala napade.
Lično sam video da oni koji su gađali policiju beže, na određenim vratima su ih čekali operativci i zaklanjali. Demonstranti koji su bežali i pokušali da uđu na ista vrata bili su zaustavljeni i rečeno im je – vi ne možete ovamo, ovo je državna bezbednost.
Treba li nama takva država? Znači, neko u ovoj državi može da ubija, može da organizuje da se napada policija.
Ja sam bio na svim mestima te noći, video sam i policajce koji su pogođeni, koji su povređeni, bio sam sa njihovim komandantom. Pitao sam ga – znate li da je osnovna taktika policije izolovati one koji prave nered? Kaže – generale, mi se ovde sat vremena borimo s njima. Ali, kažem, vi ste morali, pošto nisu bili u masi, bili su u posebnoj ulici, televizija prikazuje da ste to mogli da uradite. Kaže – nismo imali dovoljno snaga. Onda su upotrebili sve te snage da tu grupu, koliko ih je bilo, stotinak, gurnu u ljude koji su mirno protestovali.
Mediji, takođe, imaju svoju, da ne kažem prljavu, ali neslavnu ulogu, stalno se isticalo koliko je povređeno policajaca. Treba da znate, gospodo, da je povređeno daleko više ljudi, a što se tiče policajaca, broj je, verovatno, tačan. Jer, video sam neke ljude, pa im kažem – što ne ideš da te previju, da ti ukažu pomoć? A oni – malo je što sam dobio batine, već sutra ujutru treba da mi dođu na vrata; jer, gde se pojavim, oni zabeleže i sutra ponovo dođe policija.
Tamo je bilo apsolutno svega. Kada sam ih pitao – dobro, ta grupa s kojom ste se sat vremena tukli, koliko ste ih uhapsili, kažu – nijednog.
Veliki je broj onih kojima će biti suđeno, dobili su batine, apsolutno ni u čemu nisu učestvovali. Jednostavno, nisu bežali jer nisu imali razloga da beže. Ja sam te večeri bio na svakom mestu. Istina, nisam imao takav problem kakav je imao Vučić, jer me poznaju svi komandanti i komandiri tih jedinica. Bili su sa mnom na Kosovu i Metohiji. Ali, video sam situaciju da policija, recimo, momka koji ide sa mnom otima i, posle moje intervencije, njihov komandir mora da tuče svoje policajce po šlemovima pendrekom zbog toga što ne može da ih urazumi.
Mora nešto da se preduzme. Mora nešto da se uradi. U policiji imamo mnogo ljudi koji ne zaslužuju da tamo budu. Ne mogu oni da komuniciraju s građanima na pravi način. Posebna priča je žandarmerija.
Mi smo već sutradan nastavili s protestima. Kada smo se pojavili na Trgu, opkolila nas je policija opremljena za razbijanje demonstracija. Rekli su – zabranjeno vam je okupljanje. Mi kažemo – naše okupljanje je prijavljeno, nismo dobili nikakvo pismeno naređenje. Kaže – mi vama prenosimo naređenje. Nismo pristali na to. Rekli smo da ćemo mi svakako krenuti u tu šetnju, ali oni su bili uplašili taj narod.
Jel nama treba policija od koje se ljudi plaše, ili nam treba žandarmerija koju nijedan mlad čovek neće i ne želi da vidi?
Zašto? Zbog utakmica, ali, sigurno, delom i zbog njihovog odnosa, ponašanja, jer su oni bili upravo ti koji su te večeri gazili ljude i po desetorica udarali jednoga. Žandarmerija je na ovim protestima obezbeđivala, inače, samo sedište DS-a i nije se baš puno pojavljivala na ulicama. Brigada koja je bila iz Beograda, u ostalim danima je bila korektna. Međutim, opet smo imali situaciju da je i pre toga jedan poslanik dobio pendrek. Zašto? Zato što je skočio da se postavi između nekih koji bi napali policiju i policajca. Sam sam bio tu i kažem – hajde, ljudi, objasnite kako možete da udarate obezbeđenje SRS-a koje vas štiti?
Danas čitam u novosadskom ''Dnevniku'' da je predsednik Poslaničke grupe DS-a u Vojvodini napadnut. Gospodin Đelić traži hitno da se pronađe učinilac. I mi tražimo da se pronađe učinilac, ali mi tražimo i da se pronađu ubice Panića, da se pronađe i onaj ko je pucao na Pelevića.
Niko ne može da kaže da je to nemoguće. Videli ste kako policija, kada hoće, može da bude efikasna. Na ovim protestima snimali su nas svaki dan, sa ko zna koliko kamera, sa svake strane. Tačno se zna koja je jedinica bila na kom mestu, gde se angažovala žandarmerija, gde je bio koji starešina. Znači, samo ako se ne želi istina, onda se neće pronaći ubice Ranka Panića.
Mi sada tražimo individualnu odgovornost. Ne može neko ubiti čoveka i dalje, navodno, nositi uniformu i štititi građane Srbije.
Ne može neko pucati u poslanika, ne može neko napadati poslanika, pa ni običnog građanina, i ne mogu desetorica gaziti nekoga ko je na zemlji. Znači, desetine i desetine njih treba da bude suspendovano, njihovi komandiri, takođe, treba da budu pozvani na odgovornost.
Ako ministar, direktor policije i ostali nisu sposobni da dođu do toga, ukoliko u policiji postoje takvi odnosi da oni ne žele da pronađu te učinioce, onda mora doći do političke odgovornosti, onda ministar, direktor policije, ovaj iz BIA-e, druge starešine, moraju biti smenjeni sa svojih dužnosti, a ministar bi trebalo, iz moralnih razloga, ako ne može da rukovodi policijom, ako ne može da dođe do tih saznanja, da sam podnese ostavku.

Gospođo Nado, kada ste izašli za ovu govornicu, rekli ste da oni koji izlaze treba da se koriste argumentima, da ne vređaju i da poštuju dostojanstvo Skupštine. Vi prvi to ne činite, jer ste pomenuli tenkove i generale.
U ovoj skupštini postoje dva generala, jedan je ovde, u vašoj većini, a ako mislite na 5. oktobar i na tenkove, onda sam ja jedini u Beogradu koji je imao tenkove. Ali, vi možda još uvek sanjate 5. oktobar, zapaljenu Skupštinu i zapaljenu Televiziju. I tada je bilo žrtava koje ste vi prouzrokovali, ali niste, tog 5. oktobra, videli nijedan tenk.
Treba toga već jednog da se oslobodite, toga straha. Verovatno vam je strah bio mnogo velik, kad i posle toliko godina i dalje mislite na moje tenkove. Moji tenkovi su bili u Bubanj potoku i po mom naređenju su vraćeni u moju kasarnu, kasarnu ''Stepa Stepanović''. Nijedan moj vojnik se nije video na ulicama Beograda, nijedan moj vojnik nije ispalio nijedan metak, nijedan moj vojnik nije ugrozio nikoga u Beogradu.
Prema tome, sramotno je ako prozivate generale i ako govorite o tenkovima na ulicama Beograda, i ako ste mislili na 5. oktobar, i ako ste mislili na mene. Znam da vas ne pogađa 9. mart neke godine ranije, jer tada vi niste bili na ulicama, tada je na ulicama bio SPO i tada su bili tenkovi.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, prijavio sam se po Poslovniku, povreda Poslovnika, člana 194. a u vezi sa članom 101. i 104. još pre dva sata i tražio sam da sačekam gospodina Božidara Đelića, međutim, pošto on ne dolazi, ipak želim da kažem vezano za nepoštovanje ove skupštine koje je on u toku jučerašnjeg dana učinio u više navrata. Bio sam u hodniku juče kada je gospodin Đelić davao intervju pred više televizija i novinara. Imao sam priliku sinoć da slušam takođe jedan njegov nastup na televiziji. Molim vas, to je vrlo perfidno kada potpredsednik Vlade, jedan ministar, za rad kakav postoji već nekoliko dana ovde u Skupštini optužuje opoziciju.
Vrlo je patetično, gospodo, kada isti ministar ovde u ovom hodniku pred novinarima nabraja da Srbija neće imati mostove, da Srbija neće imati bolnice, da Srbija neće imati škole, da se ljudi neće moći lečiti, da nećemo imati infrastrukturu, da neće biti investicija u ekologiji zbog toga što opstrukciju vrši opozicija. Mi, gospodo, koristimo sasvim legalne i legitimne metode.
Sada želim, a to sam hteo da uradim gospodinu Đeliću, ali vas da upoznam i upozorim na član 5. našeg Ustava, i to samo na 1. stav i na poslednji, 4. stav. Jamči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana.
Gospodo, građani su na izborima pokazali svoju političku volju i potpuno je legitimno i legalno, vi imate većinu, ali, gospodo, sad vas upozoravam na poslednji stav, a on glasi - političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi. Ovo što vi radite u Srbiji, mi ovde vršimo zakonodavnu vlast, međutim, vi i vaša vodeća stranka, koja je ovde u prvim redovima, želi da potčini sve tri grane ili sva tri oblika vlasti sebi. Gospodo, onda morate da razumete da vam mi to nećemo dozvoliti. Nemate pravo da se ljutite, jer ćemo koristiti upravo ustavna prava ili prava koja nam daje Poslovnik da sprečimo da u Srbiji dođe do jednoumlja koji na ovaj način propagirate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, iako je juče bilo malo problema što se tiče usvajanja ovog amandmana, mi smo, gospodo, usvajanjem ovog amandmana svi zajedno učinili prvi korak ka regulisanju jednog vrlo važnog državnog pitanja. Kada ste čitali taj član 11. verovatno vam je upao u oči nečiji pokušaj da ovde kroz Skupštinu jednu vrlo važnu nadležnost nadzora izmesti negde van Vlade.
Jednostavno, po svemu što sam mogao videti ovih meseci, jer sam se ovim pitanjem bavio nekoliko meseci, ne bi postojao niko ko bi vršio nadzor nad vazdušnim saobraćajem.
Gospodo, radi se o tome da postoje dve institucije ili dva preduzeća koja se bave ovim pitanjima, i to od 2003. godine, kada u ovom parlamentu nije bilo snage da se donese zakonsko rešenje i da se promeni Zakon o vazdušnom saobraćaju iz 1988. godine, nego su članice državne zajednice donele odluke tako da su i Direktorat civilnog vazduhoplovstva i Agencija za kontrolu saobraćaja od 2003. godine nastavili da rade po odlukama vlada članica državne zajednice. Ali, gospodo, odluke nisu zakon, njihov rad time nije ozakonjen; tim odlukama državne funkcije su prenesene na dva preduzeća, ali u ta dva preduzeća uhlebljenje su našli partijski kadrovi.
Sad ću vam izneti neke zapanjujuće činjenice o platama u te dve organizacije. Juče sam ovde gledajući budžet za 2008. godinu uporedio budžet Direktorata vazdušnog saobraćaja sa budžetima lokalnih samouprava. Od 141 opštine samo 15 opština u 2008. godini imale su veći budžet nego što je imao Direktorat vazdušnog saobraćaja za 2006. godinu, jer sam imao samo podatke za 2006. godinu. Prosečna plata 2006. godine bila je 200.000 dinara, daleko veća nego plata predsednika države. Vi znate da nas poslanike novinari mnogo puta prozivaju zbog naših plata, ali niko ne pominje Direktorat vazdušnog saobraćaja. Ova druga ustanova, Agencija za vazdušni saobraćaj, po nekim pitanjima, po platama je još i gora.
Zašto se, gospodo, sve to desilo? Do 2003. godine nismo imali problema po ovom pitanju. Tada je umesto Sektora za vazdušni saobraćaj pri Ministarstvu saobraćaja formiran Direktorat civilnog vazduhoplovstva. Umesto Savezne uprave za kontrolu leta formirana je Agencija za kontrolu leta.
To je ovde u državi objašnjavano time da taj ICAO standard, kako ga zovu, i drugi evropski standardi određuju da se moraju razdvojiti nadzorna i regulativna funkcija od operativne ili provajderske funkcije, i to apsolutno nije bio problem. Nadzorno-regulativna funkcija, gospodo, morala je da ostane u nadležnom ministarstvu. Mogao je to, ako je formiran, Direktorat, ali da taj direktorat bude, kao državni organ, vezan za ministarstvo. Međutim, vi znate kako su se formirale vlade i, jednostavno, ministarstvo saobraćaja se izgubilo. Ako sad imamo ministarstvo za infrastrukturu, trebalo je da taj direktorat bude državni organ u sastavu ministarstva za infrastrukturu. To se nije desilo, gospodo. To je problem. Kada budemo donosili zakon o vazdušnom saobraćaju, a to moramo uraditi što pre, moramo raspraviti i o tom pitanju.
Kada su osnovane ove dve agencije nije urađeno to što traže standardi Evropske unije. Nisu razdvojene te dve funkcije, nadzorno-regulativna i ova operativna. Tako je Agencija za kontrolu leta zadržala sve funkcije Savezne uprave za kontrolu leta, a Direktorat sve funkcije Sektora za vazdušni saobraćaj Ministarstva odbrane. Između ove dve organizacije, koje su preduzeća... Agencija za kontrolu saobraćaja je preduzeće sa ograničenom odgovornošću, dok je Direktorat civilnog vazduhoplovstva srednje pravno lice, odnosno drugo pravno lice koje poslovne knjige vodi po kontnom okviru za preduzeća i zadruge.
Direktorat od samog početka nije bio kadrovski ekipiran da vrši nadzornu i regulativnu funkciju i nije mogao to da vrši jer te funkcije nisu ozakonjene. Prosto je smešno, gospodo, ako vam pokažem kako izgleda odluka iz 2006. godine kada je Srbija posle raspada državne zajednice donela odluku o vršenju osnivačkih prava u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva. Gospodo, za jednu državu i za jednu vladu neozbiljno je da tako važno državno pitanje reši samo jednim ovakvim aktom.
Već sam rekao da Direktorat nije bio kadrovski osposobljen da vrši nadzornu i regulativnu funkciju jer je, pored ljudstva iz Sektora Ministarstva saobraćaja, primio na uhlebljenje dosta partijskih kadrova bez stručnog znanja i operativnog iskustva. Danas u tom direktoratu nedostaje oko 80 podzakonskih akata koje je trebalo, možda na predlog tog direktorata, da donese Ministarstvo saobraćaja ili Ministarstvo za infrastrukturu. Onda imamo situaciju da Direktorat, iako nije državni organ, sam za sebe donosi akte koje bi trebalo da donese Ministarstvo infrastrukture. Doneo je čak i neki pravilnik. Čak su predstavnici Direktorata 26. juna 2006. godine u Briselu potpisali (zamislite, predstavnici preduzeća) međudržavne ugovore, nešto što je trebalo da potpiše Vlada Srbije, i tako su Vladi Srbije odnosno državi Srbiji nametnuli određene međunarodne obaveze.
U raznim sporovima koji se javljaju u sektoru vazdušnog saobraćaja Direktorat se javlja kao prvostepeni organ. Međutim, sve žalbe na odluke Direktorata koje su urađene ovih godina gotovo da nisu imale kome da se upute.
Po zakonu nije regulisano ko je taj drugostepeni organ, a to bi moralo da bude Ministarstvo za infrastrukturu. Sporovi koji se vode po tom pitanju su u vrednosti oko 50 miliona dolara i država Srbija će možda morati da plati naknadu štete raznim domaćim ili stranim pravnim licima u vrednosti od 50 miliona dolara.
Ono što je čudno, to je da ni Direktorat ni Agencija nisu osnovani na zakonit način. Finansijsko poslovanje je vrlo važno za ove dve institucije.
Već sam rekao da jedna institucija, Direktorat, ima godišnji budžet za 2006. godinu od 321 milion dinara, a Agencija, na osnovu preleta vazduhoplova preko naše teritorije, svake godine ostvaruje oko 100 miliona dolara. To su bila sredstva koja su ranije išla direktno u budžet. Danas nam se objašnjava da sredstva od preleta preko naše teritorije ne mogu ići u budžet, već na poseban račun u Evropu i onda se ponovo vraćaju na račun Agencije.
Gospodo, mi smo ovde upravo zato da na zakonit način regulišemo da država Srbija ostvari svoje interese na ovom polju. Ne može da se desi da jedno ili drugo preduzeće radi u državnim zgradama, koristi sve državne resurse, a država Srbija od toga nema nikakve koristi.
Sredstva za rad Direktorata jednim delom se obezbeđuju iz taksi za prelet vazduhoplova koje Direktoratu uplaćuje Agencija za kontrolu letenja. Radi se o sredstvima koja su uvek bila tretirana kao javni budžetski prihod, a kojima se sada raspolaže bez ikakve kontrole od strane Skupštine i Vlade. Posledica toga je da Direktorat troši enormno velika sredstva, pre svega za plate i honorare. Već sam rekao da je prosečna plata 2006. godine bila 200.000 dinara. Te godine za honorare je isplaćeno 26.000.000 dinara. To su podaci iz Narodne banke Srbije.
Kako je zakonski poslovano te godine vidi se iz toga što je Direktorat platio kaznu za privredni prestup u visini od 2.593.000 dinara. Direktorat je sebi uz, valjda, prećutnu podršku nadležnih ili njihovo znanje doneo sve propise za koje je nadležna Vlada. Pri tom nije poštovao ni osnovna pravila i načela. Jer, kako bi inače bilo moguće, prema Zakonu o državnoj upravi i prema Zakonu o ministarstvima, tako enormno, čak osam puta više od prosečne plate, povećati plate u firmi koja se predstavlja kao državni organ?
Finansijsko poslovanje je nezakonito, jer Direktorat godinama ne obračunava i ne plaća porez na dodatu vrednost, iako po zakonu nije oslobođen od toga. Po tom pitanju, kao i po pitanju neplaćanja prilikom registracije vazduhoplova, šteta koja je učinjena državi je oko 50 miliona dinara.
Već sam rekao da je Direktorat neovlašćeno potpisao pristupanje države Srbije određenim međunarodnim sporazumima, suprotno Ustavu i zakonima, i time Srbiji učinio veliku štetu. Ovo je učinjeno ili iz totalnog neznanja ili iz ličnih interesa, jer rukovodeći ljudi u Direktoratu su na ovaj način obezbedili za sebe i svoje miljenike neka radna mesta u tim međunarodnim forumima.
Ovo sam izneo zbog toga da to imate u vidu, gospodo, kad budemo raspravljali o zakonu o vazdušnom saobraćaju, koji bi trebalo da se usvoji ove godine.
Kratko ću da kažem nešto o Agenciji za kontrolu letenja. Za razliku od Direktorata, ona je registrovana kod Agencije za privredne registre kao društvo sa ograničenom odgovornošću. Ova agencija u ime Republike Srbije naplaćuje takse za prelet državne teritorije, raspolaže tim novcem kao svojim.
Ovaj prihod je ranije bio budžetski prihod. Samo da vam kažem da se radi o cifri od oko 100 miliona dolara godišnje. Podaci koje sam dobio vezano za platu generalnog direktora, neću da ga imenujem, različiti su: od 8, 16 pa i do 20.000 evra. Ja sam te podatke dobio i voleo bih da to neko ispita. Plaća ga država Srbija jer koristi državni resurs. Vazdušni prostor države Srbije je državni resurs.
(Predsednik: Prošlo je 15 minuta, gospodine Deliću.)
Drugo što je urađeno u periodu od 2000. do 2008. godine, to je da je izgubljen deo vazdušnog prostora koji je ranije kontrolisala Savezna uprava za kontrolu leta.
Vi, gospodine, izgleda pokušavate da mi kažete da se razumete u ovu oblast.
Izgubljen je donji vazdušni prostor prema Bosni i Hercegovini. Izgubljen je vazdušni prostor iznad Kosova i Metohije. Treba da znate koja strana zemlja je dobila taj vazdušni prostor. Kontrolisali smo i 80 kilometara vazdušnog prostora u dubini teritorije Republike Hrvatske. Upravo sada ne kontrolišemo sledeće...
(Predsednik: Gospodine Deliću, sedamnaesti minut.)
Čelni ljudi iz Agencije za kontrolu vazdušnog prostora su čak promenili rute preleta naše teritorije koje su ranije išle pravcem sever-jug i koje su više odgovarale Republici Srbiji, jer su to bile duže rute i naplaćivana su veća sredstva, tako da se sada koriste kraće, zapad-istok, kako odgovara kontroli leta iz Zagreba.
Prema tome, mladi gospodine, malo se zainteresujte što se tiče tog pitanja, a ja vam mogu dati svu dokumentaciju koja o tome govori.
(Predsednik: Gospodine Deliću, imate pravo na učešće u raspravi o amandmanu, pošto je 15 minuta isteklo.)
Završavam, samo sam hteo da vam skrenem pažnju na jedan težak kriminal u oblasti za koju je nadležna Vlada, da se o tome ubuduće povede računa.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još samo par činjenica da kažem. Sve do 2003. godine mi smo imali jedan od najbolje integrisanih civilno-vojnih sistema kontrole vazdušnog prostora u Evropi. Pored nas, takav sistem je imala je još i Švajcarska. Sve zemlje Evrope su težile upravo tom i takvom sistemu. I u novom Zakonu o odbrani predviđeno je, upravo kako treba, da taj civilno-vojni sistem bude integrisan na taj način.
Međutim, vi više u Agenciji nemate vojnika, a znate da je dok je postojala SUKLA uvek direktor bio vojnik i da su 50% zaposlenih bili vojnici. Više vojnika nema, jedino je u Batajnici direktor vojnik i u Kraljevu je zaposlena supruga komandanta tog aerodroma. Na kraju krajeva, to nije toliko bitno. Bitno je da smo mi na daleko nižem nivou nego što smo bili ranije.
Želim još jednu stvar da vam kažem, a odnosi se na aktivnost koju je morao da organizuje Direktorat. Radi se o formiranju službe traganja i spasavanja. Zbog toga i zbog pregovora koje je upravo Direktorat vodio oko te službe mi smo praktično ovih godina izgubili 137 miliona dinara. Vlada verovatno u tome nije učestvovala, jer da je učestvovala ne bi dozvolila da se tako važna aktivnost da u nadležnost MUP-u Srbije. Po čemu je MUP Srbije opremljen da može da vrši traganje i spasavanje vazduhoplova? Vojska Srbije mora i oduvek je imala tu službu. Kao i integrisano upravljanje vazdušnim saobraćajem, civilno-vojno, moglo je i ovo da se uradi na isti način, da Vojska bude odgovorna za traganje za vazduhoplovima. Ovde se prvenstveno misli na civilne vazduhoplove, pošto ona mora da ima tu službu.
Za sve ovo vreme mi smo izgubili toliko novca da smo mogli da kupimo dva potpuno nova helikoptera MI 17, a to su trenutno najbolji helikopteri za tu namenu, jer jedan košta tri miliona dolara, potpuno nov. Ovako su pare otišle nigde. Poznata vam je činjenica da Vojska danas ima samo tri helikoptera MI 8 koja mogu da lete.
Gospodo, ovo sam rekao zato da kada se bude raspravljalo o Zakonu o vazdušnom saobraćaju, a to ćete raditi prvenstveno vi, sva ova pitanja imate u vidu. Smatram da Direktorat vazdušnog saobraćaja, odnosno civilnog vazduhoplovstva treba da bude državni organ i da se direktno veže za Ministarstvo za infrastrukturu, dok ne bude neko drugo ministarstvo, ili Ministarstvo saobraćaja.
Agenciji, kao društvu sa ograničenom odgovornošću, treba propisati nadležnosti, jer ona ima samo operativnu ili provajdersku funkciju i samo to može da radi.
Zakonom, koji treba da se donese, regulisaće se kako deo tih sredstava za korišćenje resursa Srbije mora da se vrati Srbiji, što sada nije slučaj.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je gospodin Arsenović danas podneo na član 19. je u skladu sa njegovim jučerašnjim amandmanom na član 4. Ovo što je danas predložio gospodin Arsenović apsolutno je u skladu sa onim što je rekao juče.
Juče sam rekao da je ono što je predložio gospodin Arsenović bilo i mišljenje Srpske radikalne stranke kada su se krajem prošle godine donosili Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci. To mišljenje nije tada usvojeno. Danas smo imali situaciju da većina koja misli da formira Vladu tapše gospodinu Arsenoviću na njegov predlog amandmana. Da, mi se slažemo sa tim, ali onda glasajte kada u danu za glasanje na redu budu bili predlozi gospodina Arsenovića po članu 4. i po članu 19. Tako biste svakako ispravili jednu veliku nepravdu prema vojnim penzionerima i na neki način uticali da i u Zakonu o odbrani, odnosno Zakonu o Vojsci bude ispravljena nepravda koja je donošenjem tih zakona učinjena prema ovoj kategoriji lica.
Mi, kao ova desna strana, kao Srpska radikalna stranka, ovaj predlog posmatramo gotovo kao da je naš, ali vi koji danas tapšete treba da svojim glasanjem omogućite da ovi predlozi budu usvojeni.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, kada želite da ocenite jedan narod najbolje je da pogledate kako se on odnosi prema svojoj istoriji. Naš narod na takvom ocenjivanju sigurno ne bi dobio visoku ocenu.
Ako idemo dublje u istoriju i ako u tim situacijama ne bi trebalo da bude politike, postoji konsenzus... Ovim amandmanom želimo da kažemo da politike ne sme biti ni u događajima s kraja 20. veka, jer tražimo da se pored spomen-obeležja oslobodilačkih ratova Srbije uvrste i spomen-obeležja otadžbinskih ratova i NATO agresije. Znači, tražimo da ovo ministarstvo vodi brigu o svim spomenicima onima koji su svoje živote dali od devedesetih godina, pa zaključno sa NATO agresijom.
Ne znam, gospodo sa leve strane, zašto ste vi toliko osetljivi i zašto nemate pijeteta prema žrtvama NATO agresije. Juče se moglo videti kod američkog ambasadora, što je sramotno, kakvo je to poštovanje države, kakvo je to sviranje himne i kako nema zastave ove države, ali na kraju krajeva, to je vaš odnos prema tim žrtvama.
Želim da vas podsetim da se ovde u Beogradu nalazi zajednički spomenik svim žrtvama NATO agresije, na Ušću. To je 2000. godine posle 5. oktobra... Ipak je to rukopis nekih sledbenika vas koji ste na levoj strani, potpuno su devastirali taj spomenik, počupane su instalacije za onu "večnu vatru", počupana su slova, spomenik je potpuno devastiran. Udruženja boraca su upućivala zahteve da se taj spomenik dovede u red predsedniku opštine Novi Beograd, na čijoj se teritoriji nalazi taj spomenik, a isto tako i gradu Beogradu, ali to nije učinjeno.
Istina, ove godine je zbog nekih dešavanja na Ušću spomenik okrečen, makar u visini od pet metara, gde su bili razni grafiti, ali gospodo, on služi na sramotu ovome gradu i nama svima. Trebalo bi da taj spomenik dovedemo u takvo stanje da tamo postoji "večni plamen", da se tamo 24. marta ili 9. juna, svejedno, mogu polagati venci i da gospodina američkog ambasadora i sve druge koji dolaze odvedemo na to mesto da se i oni poklone senima tih žrtava. U tome, gospodo, nema politike.
Jer, kako drugi narodi vode računa o našim spomenicima koji se nalaze u Tunisu, u Rumuniji, u Grčkoj, tako i mi moramo obezbediti da se o našim žrtvama, pa i iz najnovijih ratova... Odnosno, nije kriva mala Milica, nisu kriva ni ona deca u Plavu, nisu krivi ni ljudi koji su se nalazili u vozovima, autobusima, nisu krivi ni Šiptari iz kolona na putu Đakovica - Prizren i u selu Korišta zbog toga" što ih je bombardovao NATO.
Mi vojnici, koji smo ginuli braneći svoju zemlju, ili policajci, mi smo po prirodi svog posla bili dužni da branimo zemlju i možda vaš odnos prema nama iz nekih ideoloških razloga može da bude drugačiji, ali odnos prema Milici, prema civilima u Nišu, u Aleksincu, gospodo, ne sme da bude... Tu nema politike, nema ideologije. Tu prvo treba da se pomirimo, da naš odnos prema žrtvama bude isti, da svi imamo apsolutno isti pijetet i prema žrtvama iz 1918, 1804. i 1941, ali i 1991. i 1999. godine.
Odmah da kažem povodom prethodnog amandmana, gospodin Vasiljević nije hteo da se javi jer kaže da je govorio juče, kada se kaže "veterani"... Upravo je to ono što vi želite, vi želite približavanje Evropi. U Evropi se upravo govori o veteranima. Postoji i njihov stav, a postoji razmišljanje u ovoj državi da se više ne delimo na borce, više nemamo boraca iz oslobodilačkih ratova 1914. i 1918. godine, ali imamo dva udruženja: imamo borce Narodnooslobodilačkog rata, ali imamo i borce vojske u otadžbini, odnosno borce Draže Mihajlovića, imamo borce od 1991. godine, imamo borce svih ratova do 1999. godine. Svi su oni veterani.
Bilo bi dobro to što je predložio gospodin Vasiljević - da se izvrši integracija svih udruženja u to veteransko udruženje, jer ovi na zapadu ne žele da čuju pojam borac, kod njih postoji samo pojam veteran. Vi ne želite da usvojite nešto što je predložio čovek koji pripada vašoj većini, a mi koji smo sa ove druge strane, koje uvek dočekujete na nož kada nešto predložimo, kažemo da je čovek predložio nešto što je sasvim u redu i što je dobro. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovo smo inače dobili pre pola sata. Stvarno sam želeo da vidim kakva je sudbina ovog amandmana za jednu vrlo važnu oblast koja nije regulisana u državi Srbiji.
Očekivao sam da će i drugi poslanici videti jako veliku nelogičnost u ovom članu 11, gde se govori o Ministarstvu za infrastrukturu. Bio sam iznenađen kada sam pročitao da je taj amandman, ovaj koji sam ja napisao, odbijen, a pročitao sam odmah u uvodnom delu da je prihvaćen amandman gospodina narodnog poslanika Đorđa Milićevića. Želeo sam da ga pročitam i onda vidim da je sve apsolutno isto.
To me onda podseti na prošli saziv ove Narodne skupštine. Da li smo mi ovde došli da radimo u interesu građana Srbije, ili ćemo i ovde, u Skupštini, da se delimo na levu i desnu stranu, i da li je samo leva strana zadužena da vodi računa o interesima Srbije? Ovo je vrlo ružno, gospodo, i ako mislite da ovako može da se radi, kažem vam da ćemo mi, sa ove desne strane, svaku ovakvu situaciju izneti pred građane Srbije.
Gospodin Boško Ristić nije ovde. Ovo je jako neozbiljno i kada nam pošalje jedan ovakav papir, pošto sam video da ovo što je i moj prethodnik već izneo, da je odbijen i amandman gospodina Đorđa Milićevića, a znam da poslanik po jednom članu ne može dati dva amandmana, iskoristio sam priliku da, praktično, sve prelistam.
Šta znači ovaj papir koji potpisuje Boško Ristić i kakvog smo mi to ovde izabrali predsednika Odbora za pravosuđe? Ovo je neozbiljno, gospodo, da se pronađe i na, recimo, sednici jedne lokalne samouprave, a ne na najvećem zakonodavnom telu Republike Srbije. Na ovo bi svakako trebalo da se skrene pažnja gospodinu Bošku Ristiću.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, šta smo čuli od gospodina Boška Ristića? Ništa. Izašao je za govornicu i pokušao da optuži stručne službe da su krive za ovo. Gospodo, onaj ko potpiše neki akt, on je kriv za sadržaj tog akta.
Ali, ne radi se samo o tome. Gospodin Boško Ristić kaže da je prihvaćen amandman.
Sada želim da kažem nešto drugo. Predloge zakona mogu dati: svaki narodni poslanik, Vlada ili 30.000 građana – tako kaže naš Ustav. Ako je Vlada ta, kao što je to u našem slučaju, koja daje najveći broj zakonskih predloga, onda je pod znakom pitanja svaki amandman koji dođe sa ove leve strane, gospodo, jer to znači da ste vi neozbiljni jer dajete amandman na svoj predlog. Mada, i to je moguće. Moguće je da u toku vremena dok svi poslanici dobiju taj predlog i dođe do nekog amandmana. Amandmani više služe da ova desna strana, koja nije imala mogućnosti da učestvuje u tome, pokušava da, u interesu građana i ove države, popravi jedan određeni zakonski predlog. Ovo mogu da prihvatim da je tehnička greška, ali za to nije kriva Služba, nego vi. Kako ćete, gospodine Boško Ristiću, da mi objasnite da ste isti amandman, gospodina Đorđa Milićevića, na član 11, u jednom delu prihvatili, a u drugom delu odbili?
Kako da isti takav predlog, apsolutno isti, koji sam ja dao, evo, nije važno što sam to dao i što je u skupštinskoj službi primljen pet minuta pre nego amandman koji je došao od strane pozicije, od strane SPS, kako ćete u Danu za glasanje, gospodine Boško Ristiću, jer ću ja ponovo da izađem za ovu govornicu, da ponovo građani Srbije čuju kako ste neozbiljni i kako neozbiljno vodite jedan važan skupštinski odbor, da potpuno isti tekst, samo zbog toga što dolazi od opozicione strane, ne prihvatite?
Da li je to, jednostavno, moguće? Da li je kod vas tolika ostrašćenost da vam je smetalo da amandmani koje su predložili narodni poslanici, jedan iz pozicije, jedan iz opozicije, budu prihvaćeni, ili vam smeta što je jedan amandman predložio Božidar Delić? Na to je trebalo da odgovorite za ovom ovde govornicom.
I nemojte da se pozivate na skupštinske službe. To može da bude tehnička greška, ali svojim potpisom vi prihvatate grešku i ona je isključivo vaša.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je dobro da čuju građani Srbije. Znači da se isti, apsolutno isti tekst, meni nije smetalo da stoji da je prihvaćen amandman koji su oni podneli, jer normalno je da može stotinu amandmana da bude po jednom članu i može da se desi da bude isti, kao što je u ovom slučaju, apsolutno isti tekst. Ovo što govori gospodin Ristić je nonsens. Ovo je svađa sa logikom, a pravo je logika.
Druga jedna stvar, gospodo, vezana za vaš odbor. Ja sam rekao da je amandman primljen u skupštinsku službu pet minuta pre toga i na redu je bio pre ovog amandmana. Pre ste raspravljali o amandmanu koji sam podneo ja. Prema tome, sve što ste rekli apsolutno ne stoji i o tome, gospodine Boško Ristiću, vodite ubuduće računa. Ovo što vi radite je sramota za sve nas ovde. Vi sve nas sramotite svojim ovakvim radom. Molim vas da to ne radite ubuduće jer ovo gledaju građani Srbije.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku odmah da kažem da podržavam ovu inicijativu, koju je u prethodnom amandmanu izneo gospodin Arsenijević.

To je, inače, bilo i mišljenje i predlog SRS, da se socijalno i penziono osiguranje vrati tamo gde je i bilo jer su vojni penzioneri sada, kako je to inače aktuelni načelnik Generalštaba rekao, pretvoreni u voz bez voznog reda, odnosno u vagon koji treba otkačiti, tako da su gurnuti na slepi kolosek.

Njihove penzije se nalaze u vojnom budžetu, ali o njima više ne odlučuje niko, tako da bi vojni penzioneri morali nekog da mole (u prethodnoj vladi to je bio gospodin Ljajić, u novoj vladi ne znamo ko će to biti). Oni su jedna potpuno zaboravljena kategorija. Niko ne odlučuje o povišicama tih penzija i oni su jedini koji do sada nisu ni imali povišice.

A sada nešto da kažem o svom amandmanu, amandmanu na član 4. U njemu su važna dva stava. Prvi stav je vezan za bezbednost državne granice. Državna granica je, inače, zaključno sa prošlom godinom, prešla u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, i u evropskim državama, čak i u ovim državama Evropske unije, postoji mešoviti sistem obezbeđenja državne granice. Na delovima gde su granični prelazi laki za obezbeđenje, to radi Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno policija. Na delovima gde je teško obezbeđenje državne granice, to radi Vojska.

Ali, gospodo, mi se još, govorim to za ove sa desne strane, a deklarativno i ovi sa leve strane, nismo odrekli Kosova i Metohije. Zbog toga bi ovo moralo da stoji u Predlogu zakona o ministarstvima. Nije nikakav problem da iste poslove rade dva ministarstva jer nadležno ministarstvo, koje će vršiti nadzor, može biti ono koje pretežno izvršava određene poslove.

Danas Vojska Srbije vrši zaštitu administrativne linije. Tu takođe ima mnogo normativnih problema jer Vojska jednostavno nema mogućnost da se kod regulisanja statusnih i drugih pitanja veže za neki zakon. Zbog toga je bilo potrebno da i dalje, i u ovom predlogu na član 4, stoji takođe ova odredba.

Druga jedna odredba je mnogo važna. Radi se o pitanju raspolaganja imovinom Vojske Srbije i Ministarstva odbrane i pripremi vojno-teritorijalne organizacije. Vojna imovina je, gospodo, vrlo ugrožena. Svaka institucija ima svoju imovinu, kao što je recimo ima Železnica. Jedino je Vojska ta koja nema imovinu i o čijoj imovini može, praktično, svako da odlučuje, a u poslednje vreme najviše odlučuju tajkuni.

Za ovom govornicom sam u prošlom sazivu izneo jednu činjenicu vezanu za kasarnu u Aleksincu. Neki od naših tajkuna je prolazio autoputem, video da se ta kasarna nalazi na dobrom mestu i, jednostavno, preko moćnika u ovoj prošloj vladi, tražio da se vojska iseli iz Aleksinca, gde je tradicionalno bila, ne godinama, desetinama godina, nego se već može reći vekovima. Ta kasarna je iseljena za mesec dana, a nikada se, od 2000. godine ni u jednom spisku imovine koja nije potrebna za funkcionisanje Vojske, ta kasarna nije nalazila.

Imali smo najsvežiji primer u Kragujevcu. Jedan ministar, koga je danas zamenik predsednika naše stranke i šef naše poslaničke grupe posebno ovde apostrofirao, pojavio se u Kragujevcu, dao ponudu Fijatu i kaže: imate vi gde da budete. I odmah ponudio vojnu imovinu. Znači, niko se u Vojsci ne pita. Znači, treba da bude data za Fijat.

Nije bilo razgovora ni sa gospodom iz Vojske, iz ministarstva, sa penzionerima, nije bilo reči o 15.500 ljudi, među kojima je gotovo već polovina penzionera koji nisu uspeli da reše svoje stambeno pitanje. Jednostavno, ponudi se ta kasarna, koja se nalazi na jednom vrlo atraktivnom mestu u Kragujevcu. U mnogim gradovima, kao što su Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš atraktivne su još jedino lokacije koje ima Vojska, obično se nalaze na nekim dobrim mestima.

Zbog toga bi, gospodo, bilo važno da ovaj amandman uđe u predlog ovog zakona, da bi Vojska mogla da zaštiti svoju imovinu.

Još nešto sam hteo da kažem, a ne vidi se iz predloga ovog zakona i člana 4, kada su u pitanju Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane.

Gospodo, i u ovom predlogu govori se o strategijskim dokumentima. Krajem prošle godine usvojili smo Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci i u njima je rečeno da će strategijski dokumenti, strategija odbrane, biti doneseni u roku od godinu dana. Računam, dakle, da novembra ili decembra ove godine treba da raspravljamo o tim dokumentima.

Međutim, Vojska, načelnik Generalštaba, ministri odbrane (prethodni) nisu čekali ta dokumenta, već su bez ikakvih procena, po sopstvenom nahođenju, amaterski i voluntaristički izvršili smanjivanje Vojske. Što je najgore, ne pitajući ovaj parlament, ne pitajući građane Srbije, izvršena je potpuna ''natoizacija'' Vojske.

Građani Srbije su se, prilikom različitih anketa, u 75% izjasnili da naša država nikada ne treba da pristupi NATO-u, ali danas imate da se podoficiri Vojske Srbije šalju u Ameriku, kao da mi ovde ne možemo da naučimo naše podoficire kako da se ponašaju.

U našoj vojsci se danas radi nešto što je nezamislivo, nešto što je potpuno suprotno duhu našeg naroda i duhu naše vojske. U našoj vojsci će se prvi put pojaviti dril. Gospodo, većina vas je služila vojsku i imate najlepša sećanja vezana i za svoje podoficire i za svoje oficire.

Vojnici koji će ubuduće biti u Vojsci Srbije, gotovo neće moći da vide svoje oficire. U svim jedinicama, recimo u četi, to je jedinica od 150 ljudi, biće određen prvi podoficir. Oficir će samo da kontaktira sa prvim podoficirom koji će biti dužan da prenese naređenje ostalim podoficirima, a oni vojnicima.

Da li je to u skladu sa tradicijom srpske vojske i sa srpskim vojničkim duhom? To je nešto potpuno američko, potpuno natoizovano i to ne bi trebalo da prođe mimo Skupštine.

Načelnik Generalštaba vodi potpuno nezavisnu spoljnu politiku, on se ne bavi Vojskom. To što on radi, njegovi kontakti, to je spoljna politika ove zemlje. Ali, valjda su za spoljnu politiku ove zemlje zaduženi ova skupština, Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova. Načelnik Generalštaba u tome ima neku samo malu ulogu, ali ne može da bude nezavisan faktor, da radi šta je njemu volja, da kontaktira sa kim god hoće i da zajedno sa ministrom odbrane usmerava našu vojsku, našu odbranu, ka NATO-u.

Nije ovo mišljenje samo ove desne strane, što su malopre rekli gospodin Nikolić i gospodin Todorović. i naš narod smatra da mi nikad ne treba da budemo članica NATO-a i nećemo to ni biti. Ali, zato treba, i zato to govorim sa ove govornice, kada već bude formirano to Ministarstvo odbrane, da gospoda o tome povedu računa. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gledaću da za što kraće vreme kažem ono što posebno interesuje mene, a verujem da interesuje i građane Srbije, a vezano je za enormno povećanje zaposlenih u državnoj upravi.
Iako je Zakonom o državnoj upravi predviđeno, u članu 29. i članu 34, koji organi i organizacije postoje, očekivao sam da će nam izvestilac, kao što je to dobro uradio kada je u pitanju Ministarstvo odbrane i za sva ostala ministarstva, ovde saopštiti koji su organi i organizacije, bez obzira da li su to inspektorati uprave, direkcije, sekretarijati ili zavodi.
To zbog toga što su sve ove organizacije na državnom budžetu, a opet zbog toga što ovakvim tumbanjem nadležnosti iz ministarstva u ministarstvo, mi više ne znamo koje ministarstvo je odgovorno i koje ministarstvo vrši nadzor nad pojedinim od ovih organa. Neko takođe može reći da je to regulisano i zakonom.
Međutim, zakoni koji su iz nekih ranijih vremena kao nadzorne organe spominju organe koje mi apsolutno više nemamo po Ustavu. Recimo, mene interesuje kada su u pitanju ovi republički zavodi, gde je Republički seizmološki zavod. Nisam ga našao nigde u ovim materijalima.
Takođe, gospođa Jorgovanka Tabaković je ovde napomenula vezano za Ministarstvo finansija. Pomenuta je samo uprava carina, a pitam se i mene zanima gde su ostali organi, gde je Poreska uprava, gde je Uprava za trezor, gde je Uprava za igre na sreću, Uprava za duvan, za sprečavanje pranja novca, devizni inspektorat i Uprava za slobodne zone? Kod nad njima vrši nadzor?
Takođe, gospodo. zanima sve građane Srbije ko vrši nadzor nad Upravom za javne nabavke, nad Agencijom za reciklažu, Agencijom za energetsku efikasnost, Komesarijatom za izbeglice i Direkcijom za restituciju? Takođe, kada je u pitanju još jedan drastičniji primer, kada je u pitanju Ministarstvo za infrastrukturu nigde ne stoji koji su organi i organizacije vezani za ovo ministarstvo, ali negde u sredini teksta, što je jako simptomatično, stoji - inspekcijski nadzor vrši ovo ministarstvo, izuzev inspekcijskog nadzora u oblasti vazdušnog saobraća.
Onda se postavlja pitanje, gospodo, ko vrši taj nadzor u oblasti vazdušnog saobraćaja? Znamo da je nekada postojao Sektor za vazdušni saobraćaj u Ministarstvu saobraćaja i Savezna uprava za kontrolu leta. U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 2003. godine formiran je Direktorat civilnog vazduhoplovstva i osnovana Agencija za kontrolu leta, ali one kao nezavisne i samostalne organizacije, odlukama vlada koje nisu ozakonjene ovde u ovom parlamentu.
Od samog početka javljaju se problemi, jer država Srbija trpi velike štete, gubi ugled. Od 2000. godine izgubila je i pravo na kontrolu određenog vazdušnog prostora. Pošto nema više vremena, o ovome ću govoriti kada budu na redu amandmani o ovom ministarstvu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovde danas govorimo o dve vrlo važne stvari. Prva stvar, i vi gospodine predsedavajući, po članu 100. našeg Poslovnika, morate odgovoriti na to pitanje jer je ono izuzetno važno.
Imao sam priliku da se upoznam sa dnevnim redom Parlamentarne skupštine Evrope, jer moja koleginica gospođica Nataša Jovanović je dobila dnevni red i trebalo je da diskutuje na toj konferenciji. Bio sam predstavnik vojske u nekoliko radnih grupa i davao sam odgovore, što je izuzetno teško, roditeljima čija su deca nestala na Kosovu i Metohiji.
Sada kada se eto na nivou Evrope pokrenulo to izuzetno važno pitanje, neko je pozvao našu delegaciju da se vrati u Srbiju. Mi od vas tražimo samo jednostavan odgovor - da li ste to vi uradili ili je to neko tražio od vas? Ako ste to uradili vi, mi možemo da shvatimo da ste pogrešili, ali vi to morate nama da kažete sa ove govornice. Ako je to uradio neko drugi, želimo da znamo ko je taj drugi ko je odredio ili vam je naredio da opozovete naše parlamentarce?
Ovih dana u štampi ste mogli da pročitate da nisu samo šiptarski teroristi umešani u uzimanju organa od strane naših građana, već da su u to bile umešane i institucije koje su prisutne na Kosovu i Metohiji, međunarodne institucije. Zbog toga je za nas važan odgovor na ovo pitanje - da li ste to uradili vi, da li vam je neko dao nalog da to uradite i da li možda iza tog naloga ne stoji neka druga institucija van države Srbije?
I sledeće, gospodine Krkobabiću. Vi ste pogledali na ovaj elektronski sistem i rekli da imate 127 i da imate većinu.
Gospodin Todorović vas je upozorio na član 102. stav 3. Ustava: nema većine ovde u ovoj sali. Zar mi koji smo glasali za ovaj ustav pred građanima Srbije treba tako bezočno da ga kršimo?
Vi ovde u ovoj sali ne vidite gospodina Aleksandra Vučića i gospodina Cvetanovića. Mi se pridržavamo svakog slova Ustava i budite sigurni da nema nastavka ove sednice dok ne date odgovore na ova dva pitanja. Koji su ovde ljudi, da ih ovde ne imenujem, jer ovo što smo uradili 11. kada smo proglasili listu od 250 poslanika je bilo sasvim u redu.
Posle toga je došlo na lokalnom nivou, na pokrajinskom nivou, do formiranja i izbora gradonačelnika, predsednika opština. Znači, došlo je do jednog novog stanja koje vi kao sadašnji predsedavajući ove skupštine treba da utvrdite.
Vi ste još na početku ove današnje sednice trebalo da to konstatujete, a ne da dolazi do situacije da mi iz poslaničke grupe SRS vas prvo upozoravamo na kršenje Poslovnika, a sada moramo da vas upozorimo da je prekršen i Ustav, član 102. stav 3.