Srbija se nalazi možda u najtežem periodu u svojoj istoriji. Baš u tom periodu institucije Srbije ne rade, Vlada je tehnička, a Skupština je bila raspuštena. Svakako ćemo se svi složiti da nam je potrebno što pre da imamo predsednika Skupštine i verovatno ćemo ga imati večeras, da Skupština ima sve svoje predviđene odbore i organe i da što pre imamo Vladu.
Ali, moralo je ipak danas da bude ovde rečeno i mnogo toga što nema nikakve veze sa gospođom budućim predsednikom ove skupštine. Moralo je mnogo toga da bude rečeno da se ne bi ponovile stvari, evo sad sam već drugi mandat narodni poslanik, koje sam video u prošlom sazivu ove skupštine.
U prošlom sazivu smo imali, to bih voleo da se nikada više ne ponovi, da ova skupština bude instrumentalizovana, da predsednik Skupštine bude posebno instrumentalizovan i da se mi kao narodni poslanici pretvorimo, i ova skupština, u transmisiju neke izvršne vlasti, da nam se nameću i dnevni redovi i zakoni o kojima ćemo raspravljati. Želeo bih da upozorim da to u ovom narednom mandatu predsednika Skupštine ne bude.
Istina, iz ovih poslaničkih klupa u kojima sada sede poslanici SPS otići će mnogi na neke druge dužnosti. Tako ova podrška koja danas nije usledila gospođi koja će biti predsednik Skupštine od strane njenih koalicionih partnera, u svakom slučaju odlaskom i gospodina Dačića i drugih članova SPS, ona će ovde u neku ruku biti uskraćena za njihovu podršku.
Ali, zato će morati da povede računa da ovde ona ne predstavlja samo SPS ili ovu levu stranu Skupštine, već da ovde predstavlja sve građane Srbije i da se posebno izbori i za svoj integritet. Jer će onda i podrška od ostalih poslanika sigurno uslediti.
Neko danas je ovde rekao, nikako ne bih želeo da se to desi, samim izborom i predlogom za mesto predsednika Skupštine, da će od gospođe Dejanović napraviti krpu Međutim, svi mi, nas 250, odnosno nas ovde koji sedimo sa desne strane, mi ćemo svi biti krpe ukoliko se nastavi rad Skupštine kako je to bilo u prošlom sazivu.
Ponavljam, nikako ne želim da mi budemo samo transmisija i da samo izvršavamo volju nekih ljudi koji ne sede u ovoj skupštini, koji se čak i ne nalaze u ovoj zgradi.
Zbog toga molim gospođu Dejanović da obezbedi da Skupština bude ono što treba da bude - zakonodavni organ ove države, a da gospođa bude upravo ono što je rečeno juče - drugi čovek ove države, a nikako ne deseti, petnaesti ili koji već po redu. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, gospodo državni zvaničnici, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ja sam jedan od onih koji se nalaze u ovoj sali koji je rođen na tom parčetu planete Evrope i Balkana. Tamo se nalazi uzurpirana moja imovina, kao i imovina mnogih građana koji se danas nalaze u Srbiji. Nisam srećan što je taj prostor u žiži svetskih zbivanja. Kao i svaki drugi Srbin sa KiM, ja sa zebnjom iščekujem svaku njihovu sednicu i svaku našu sednicu, pogotovo kad čujem komentare nekih narodnih poslanika.
Od nas svi očekuju odgovornost i jedinstvo. Očekuju iskrenost i znaće da je prepoznaju. Posebno me boli kada neki u ovoj sali očekuju i uživaju podršku u ovoj nepotrebnoj predsedničkoj kampanji od onih koji su spremni da nam zatvore put u budućnost, jer bez KiM nema budućnost, bez KiM nema prosperiteta, pa nema ni Srbije. Vi ste izabrani od građana, ali isto tako neki od vas izabrani su u ovoj skupštini. Znam da je vaše breme odgovornosti mnogo teže od našeg. Recite da li možete da ga nosite. Mi smo spremni da podupremo vaše napore do poslednjeg atoma snage i znanja. Ako niste spremni, pošteno je da odstupite i mi smo spremni i to da razumemo.
Tražimo da budete jasni, beskompromisni u stavovima, jer ste sve ustupke i kompromise već učinili i predložili. Ne postoji nijedan korak nazad, jer bi on značio poraz i nezavisnost KiM.
Ne kritikujemo vas ni zbog toga što ste odmah predložili najviše, što ste odmah dali sve što ste mogli. Smatramo da je to bilo iskreno i pošteno, iako možda nije bilo pametno.
Ne budite malodušni, zato što su sa njima veliki i moćni. Nije to prvi put u istoriji. Nekada je to bila otomanska imperija, pa onda fašistička, Nemačka i Italija, sada je to Amerika i njeni evropski sateliti. Uvek su na tom prostoru stvarane neke kvazidržavne tvorevine i uvek su Srbi u njima bili građani drugog reda, ali su bili strpljivi i uvek su dosad izdržali. I ova danas kvazi država koja se priprema bila bi kriminalna mafijaška država, crna rupa Evrope. Nemojte misliti da toga nisu svesni i da to ne osećaju Albanci na KiM.
Ja sam živeo s tim Albancima. Ja sam s njima išao u školu. Ja sam s njima radio. Ja sam protiv njih ratovao. Znam šta žele i šta osećaju. Znam da ni oni danas nisu srećni, kao što nismo ni mi. Ni na KiM nema posla, kao što ga nema ni u Srbiji. Posle mnogo godina na KiM ponovo Albanci dolaze kod Srba da rade za dnevnicu od pet evra. Najteži bolesnici sa KiM kada izgube svaku nadu, dolaze da se leče u Beograd. Među njima je sve manje pobedničke euforije, jer na KiM sve je manje hleba i sve je više gladnih i siromašnih. Neka naša ruka pomirenja bude jasno, iskreno pružena, pa makar i ostala u vazduhu. Neka naš stav bude uvek prema njima izbalansiran.
Oni danas kažu da ne žele sa nama. Znam da možemo živeti sa njima i pored njih, oni su sve više svesni da je Amerika daleko, a Srbija blizu. Svesni su da one bombe koje su gađale nas danas odloženo pogađaju njih. Svesni su da će ta ista Amerika jednog dana okrenuti svoje interese i pogled na neku drugu stranu. Svesni su da i za njih nema budućnosti u državi koju vode kriminalci, ubice i teroristi. Njihovo vreme će proći. Neće se to desiti brzo.
Međutim, vekovno albansko iskustvo, osećaj za pravičnost doneće neki drugi razumni, odgovorni i pošteni ljudi. Tada će srpska ruka biti prihvaćena. Do tada treba iskazati sa jedne strane državničku mudrost i strpljenje, a isto tako i potpuno beskompromisan stav da nikada, apsolutno nikada nećemo pristati na Kosovo i Metohiju van Srbije, pa makar to moralo da se prenosi sa kolena na koleno, sa generacije u generaciju. Bez takvog odnosa, spremnosti i stava mi ne zaslužujemo da imamo Kosovo i Metohiju, ne zaslužujemo da imamo i državu. Bez takvog odnosa mi ne zaslužujemo ni da se pozivamo na svoje pretke, ne zaslužujemo da kažemo ni da smo Srbi. (Aplauz.)

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nekoliko dana za ovom govornicom govorio sam o odnosu naše države prema Hagu, pa sam pomenuo jednog generala. Ako ste čitali jučerašnji "Blic", mogli ste da pročitate i demanti tog generala, koji je izjavio da je imao dovoljno vremena da se pripremi.
Upoznat sam na vreme kakvi su pritisci vršeni na njega i na njega se apsolutno ne ljutim, ali bih hteo da upozorim na jedno drugo dešavanje u Ministarstvu odbrane. Naime, prekjuče je u Generalštab Vojske Srbije stigao zahtev br. 6329-2 od 18. decembra 2007. godine, kojim se od operativne uprave Generalštaba traži saglasnost za ulazak stranih vojnih predstavnika u objekte posebne namene.
Gospodo, jedan ministar odbrane koga svi znate, Davinić, koga se danas svi odriču, prvi je čovek u ovoj državi koji je za pola veka dozvolio da jedan broj naših novinara uđe u jedan od tih objekata. Ti objekti, kada su građeni, koštali su oko 2,5 milijarde dolara. Evo ga ministar ovde, mi danas raspravljamo o budžetu Vojske i taj budžet je znatno manji od te cifre.
Gospodo, vi ste narodni predstavnici, pokušajte da uđete u objekte posebne namene. Trajaće procedura, da bi vam se to dozvolilo, najmanje mesec dana. Sve zemlje imaju te objekte posebne namene. Danas o tome odlučuje i to traži Bojan Dimitrijević, koga se sećam kada je bio savetnik kada je Tadić bio ministar odbrane, a o tome odlučuje general Kolundžija i načelnik Generalštaba general Ponoš.
Izašao sam za ovu govornicu samo da pokušam da utičem na vas, a ovo će, svakako, čuti oni u Generalštabu i u Ministarstvu, da se dozovu pameti i da ne učine to što su nameravali.
Neka me sutra slobodno demantuju u novinama i neka kažu da im nije na pamet palo da to urade s objektima posebne namene. Važno je samo da se ne dozvoli da u te objekte uđu ti koji su to nameravali. Ako vi, gospodo, ne možete u njih da uđete, ne mogu ni ja, nekada čak, u vreme SFRJ, nije mogao da uđe ni načelnik Generalštaba bez posebne odluke Josipa Broza, da ne dozvolimo da ulaze strani predstavnici.
Jer, ako biste želeli da uđete, vršila bi proveravanje VSB i BIA. Morale bi da se daju dve saglasnosti pre odluke da vam se dozvoli da uđete u taj objekat, a vodili bi vas posebni vodiči, koji bi pokazali samo ono što oni smatraju da možete da vidite.
Ko će proveravati i ko može proveriti te strance? Svi koji se nalaze ovde u različitim vojnim delegacijama, prvenstveno su obaveštajci i ovde su, prvenstveno, radi prikupljanja podataka.
Molim vas, ipak, da utičete na svoje ministre, svoje predstavnike, da se ovo ne desi, jer, ako se desi, postoji jedna odluka koja ima oznaku državna tajna, koja će možda jednog dana stupiti na snagu i po pitanju Davinića, i po pitanju Šutanovca, i po pitanju Kolundžije, i svih onih koji su odlučili da prekrše zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, koristim ovu priliku da vas pozdravim, pošto sam dugo vremena bio odsutan.
Javio sam se po ovom amandmanu jer on nekako odgovara onome što sam, boraveći u poslednje vreme u inostranstvu, imao prilike da vidim. O svojoj državi ipak najbolje možete razmišljati i zaključivati kada se nalazite van nje.
Ova poslednja 33 dana ja sam se nalazio u Haškom tribunalu. Tamo sam svedočio šest dana braneći one koji su tamo optuženi. Otišao sam po pozivu generala Lazarevića. Kada sam odlazio iz Haškog tribunala, rekli su mi da sam apsolutni rekorder i jedini čovek na svetu koji je svedočio 26 dana u Hagu i tamo proveo 96 dana.
Uočio sam da svi drugi optuženi koji se tamo nalaze imaju svoju državu osim Srba i onih koji dolaze iz Srbije, kojih je tamo najviše, a koji nemaju državu jer iza njih ne stoji niko.
Prošao sam više desetine puta pored naše ambasade. Za svih 96 dana nikada niko iz te ambasade nije došao da vidi nijednog svedoka. Predsedavajućeg sudiju je interesovalo, pošto me zna od 2005. godine, kada sam dva puta svedočio, šta sada radim, kakvo je moje mesto u Skupštini, interesovao ga je i rad ove skupštine. Ali, to nije interesovalo nikoga drugoga ko ovu državu predstavlja tamo.
Svi svedoci, bez obzira šta vi o tome mislili, tamo predstavljaju državu Srbiju i brane državu Srbiju, iako su došli po pozivu određenih pojedinaca.
Šta sam drugo uočio? Uočio sam da se sva dokumentacija koju ima ova država već nalazi tamo. Pitali su me i za neka moja dokumenta, koja ja nisam mogao da vidim dok sam bio ovde u Srbiji jer mi nisu data. Sad mogu da kažem da svi građani Srbije, kada ih nešto zanima, mogu da se obrate Haškom tribunalu – tamo će dobiti sve ono što im ovde, u Srbiji, njihova država ne da.
Zamislite, svi ste svedoci kako se kroz medije dugo vremena govorilo da je država Srbija talac određenih generala i određenog broja ljudi. U stvari, svi ti ljudi koji se tamo nalaze su taoci Srbije jer ona o njima ne vodi apsolutno nikakvog računa. Svi drugi na najbolji mogući način, angažovanjem svih svojih službi, pomažu svoje ljude, a Srbija i danas čini sve da oteža situaciju svojih ljudi koji se tamo nalaze.
Istina, ja nisam imao nikakvih teškoća. Otišao sam odavde i, iako sam imao od svih drugih najviše iskustva, pripremao sam se više dana po 20 sati dnevno. Međutim, dva sledeća svedoka, koji su još aktivni u Vojsci, kada su se ovde javili svojim starešinama da su dobili poziv da treba da svedoče, jedan iz Vojne akademije je odmah stavljen na raspolaganje i smenjen sa dužnosti, a samo je tražio da mu se da godišnji odmor da bi se pripremao. Rekli su mu: možeš da ideš. U međuvremenu mu je već pripremljeno i penzionisanje iako nije ispunio nijedan zakonski uslov.
Toliko sam se trudio da stignem ovde i da u ovoj prvoj klupi vidim ministra odbrane. Znam šta bih imao da kažem tom čoveku, koji je čak pokrenuo i medijsku harangu protiv nekih ljudi koji se nalaze u Hagu, konkretno protiv generala Ojdanića.
Zamislite vi ljudi, on je jednom svedoku koji sutra treba da svedoči, generalu Dikoviću, dao dva dana, dao mu je odsustvo od dva dana, i rekao da se u Srbiju mora javiti do 24.00 časa u utorak.
Taj čovek, taj ministar odbrane – rekao sam taj čovek jer ne želim da vređam ljudsku vrstu, pa i taj ministar pripada ljudskoj vrsti – direktno radi protiv interesa Srbije. Jer, posle mene, sledeći čovek koji će se naći tamo na udaru je taj general. Kako će on da se brani kada nikada nije bio u tom sudu?
Umesto da cela država stane iza njega, da mu kažu - evo vam 15 dana, evo vam mesec dana, pripremajte se u Hagu, jer vi ne branite generala Lazarevića, nego Srbiju - ministar mu daje dva dana. I verovatno mu već priprema penzionisanje, jer sudija, predsedavajući, gospodin Bonami nije prihvatio zahtev advokata da se prekine svedočenje generala Stojanovića danas, u ponedeljak, da svedoči general Diković kako bi stigao da se vrati u Srbiju do 24.00 časa u utorak. Kakve mi to monstrume imamo na mestima ministara, koji ne razmišljaju o svojoj državi?
Mi govorimo ovde o Ministarstvu spoljnih poslova. Svako od nas, kada se nađe u nekoj stranoj državi, bez obzira u kakvoj je ulozi, ipak predstavlja Srbiju. Naši ambasadori su naši sportisti, ali i svaki drugi građanin je predstavnik ove Srbije. Oni ljudi koji se tamo nalaze izgleda da su teret za Srbiju, kao i svaki onaj ko ode tamo da pokaže da sve to što se dešavalo '98. i '99. godine nije onako kako se predstavlja u svetu.
Ja znam kako sam ja prošao. Znam kako je prošao i tužilac koji je pokušao nešto da dokaže u mom slučaju. Ali se pitam kako će proći general Diković, kako će proći pukovnik Jevtić, koji znaju da ova država direktno, preko svog ministra odbrane, radi protiv njih, a oni su još uvek u državnim organima, u Vojsci te iste države.
To je jedan težak osećaj, gospodo, kada znate da ste van, a da protiv sebe imate i svoju državu. Ja sam to osetio i 2005. godine. Ovaj put to nisam osetio, ali sam video da se to i dalje radi u ovoj državi Srbiji. I želim da to javno kažem, da to znaju svi građani Srbije. Doći će neki izbori. Evo, sada su me pitali ruski novinari da li imamo vojsku koja može da odgovori ovim izazovima. Mogao sam samo da se nasmejem. Srbija nema ništa, a pogotovo nema vojsku koja može odgovoriti bilo kakvom, pa i najneozbiljnijem izazovu, a ne ovome što se danas radi u svetu i oko Srbije.
Gospodo, u poslednjih deset dana je prava haranga na televiziji u Evropi. Na različitim stanicama, eto, čak i drugorazrednim stanicama u Holandiji, već deset dana možete u toku večeri da gledate makar tri do četiri emisije koje su vezane za Srbiju. Sve su one priprema za rešenje Kosova i Metohije. Sve te emisije su posvećene vremenu Slobodana Miloševića. U svim tim emisijama se negativno govori o Srbiji.
Čak je i ona emisija na Bi-Bi-Siju, u kojoj je učestvovao naš ministar inostranih poslova, bila apsolutno kontraproduktivna za Srbiju jer on, po mom mišljenju, nije odgovorio izazovu. Čak je i način na koji je voditelj te emisije postupao prema njemu bio neprihvatljiv za jednog čoveka koji predstavlja jednu državu, pa makar to bila i Srbija.
Imao sam potrebu da to kažem i u ovom amandmanu sam našao mesta upravo u ovoj reči, gde se kaže da neko treba da bude smenjen i samim tim što povređuje ugled Republike Srbije. Mi imamo mnogo onih koji nas predstavljaju u svetu, a koji predstavljaju sramotu za Srbiju.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da skrenem pažnju na nekoliko stavova, na kraju krajeva, iz člana 3. i člana 2, mada se to isto pojavljuje i kasnije kada se govori o skupštinskoj kontroli službi bezbednosti.
U članu 2, gospodine ministre, s obzirom da vi ovde pratite većinu ovih zakona, mogu da vam kaže da je prisutno određeno nerazumevanje, da ne kažem nepismenost onih koji su ovaj član napisali. Strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane ili politika, ili takođe da kažem strategija bezbednosno-obaveštajna Republike Srbije, to su veoma važni dokumenti, gospodine ministre. Te dokumente treba da usvoji Skupština Srbije.
To su dokumenti koji imaju zakonsku snagu, oni su odmah iza Ustava i oni bi u ovome članu trebalo da budu ispred nekih drugih propisa i opštih akata koje usvaja Vlada ili koje donosi neki ministar.
Ako se sećate, gospodo, pre nekoliko meseci jednog intervjua trenutno aktuelnog načelnika generalštaba kada je govorio o reformama vojske. On je rekao tom prilikom: mi nemamo strategiju odbrane, napravili smo neki nacrt, trebalo je Skupština da je donese, i opet smo se mi osećali kao poslanici prozvanim, ali, pošto oni nisu doneli strategiju odbrane, mi smo krenuli u reformu vojske.
Gospodo, moj kolega je govorio o amaterizmu, voluntarizmu koji je danas prisutan u državi. Strategija bilo koja, pa i strategija nacionalne bezbednosti jeste političko-filozofska zamisao koja daje temelje i proširuje temelje koje je dao Ustav.
Kako ćemo kao predstavnici Odbora za odbranu i bezbednost kontrolisati ove službe? Kako ćemo kada nemamo tih strategija, jedne, druge ili treće? Mi bismo trebalo jednostavno da kažemo - gospodo, ne možemo ići dalje sa ovim zakonima, jer vi tražite da vas kontrolišemo po nečemu što ne postoji, vi tražite od nas da kontrolišemo vaš zakonit rad, ali vaš rad jednostavno nije zakonit.
Iako prihvatam da mi kao Skupština upravo zbog toga imamo jednu odgovornost, treba da tražimo da ovde na dnevni red dođu strategija nacionalne bezbednosti, da na dnevni red dođe strategija odbrane.
Ili da ova skupština utvrdi obaveštajno-bezbednosnu politiku Republike Srbije. Inače, mnoge od stvari o kojima govorimo su bez toga apsolutno besmislene.
Iza svake strategije treba da sledi neka dalja operacionalizacija. Tu je doktrina i onda to ide do onih najnižih pravila svake službe. Kada se radi o vojsci, pravila vojske. Sve to se utvrđuje upravo kroz strategiju, koja se zasniva na Ustavu i zakonu. Ako nemamo strategiju kao nekakav vezivni elemenat, imamo jednu prazninu između Ustava i zakona i svega onoga što treba da sledi, te službe ili te državne institucije.
Predlažem, gospodine ministre, da o tome porazgovarate na nivou Vlade, jer kada svaki sledeći zakon bude došao, mi iz SRS ćemo vas pitati šta je sa nacionalnom strategijom, strategijom odbrane ili šta je sa obaveštajno-bezbednosnom politikom, koju takođe treba da utvrdi ova skupština.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada ste poslednji put bili ovde u Skupštini postavio sam vam jedno pitanje vezano za slučaj Suve Reke. Odnosilo se upravo na to da već dve godine traje taj postupak, da su dve godine ljudi u pritvoru, čak sam i napomenuo jedno ime za koje sam bio posebno zainteresovan.
Posle toga, evo ima nešto više od mesec dana, desio se slučaj sa sudijom Gordanom Božilović-Petrović i evo danima u štampi gospođa brani svoj integritet, autoritet i svoj profesionalni odnos i rad u Sudu za ratne zločine. Ne oglašava se predsednik Okružnog suda, gospodin Siniša Važić, ne oglašava se predsednik Vrhovnog suda, gospođa Vida Petrović-Škero, ne oglašavate se ni vi, gospodine ministre.
Gospođa Gordana Božilović je u svim predmetima za ratne zločine bila član sudskog veća, a u predmetu "Škorpioni" bila predsednik sudskog veća.
Mislim, gospodine ministre, iako ćete u svom odgovoru reći da se vi ne mešate u sudijski posao, što znam da je u redu, ali kao ministar pravde valjda trebate biti zainteresovani za pravdu u ovoj zemlji. Ovo što se uradilo sa gospođom Gordanom Božilović-Petrović je najgori udar na pravosuđe i na pravdu u državi Srbiji.
Već mesec dana u Sudu za ratne zločine ne počinje nijedna rasprava, jer advokatski timovi traže izuzeće i sudskog veća, i predsednika Okružnog suda, i predsednika Vrhovnog suda. Pitanje je kada će uopšte početi suđenje u tom sudu.
Vama je poznato, kao i meni, da vukovarski slučaj traje već četiri godine, da je ušao u drugi ciklus, da je ponovo sada prekinut i ponovo kreće iz početka.
Slučaj braće Bitići takođe; "Škorpioni" - i sa njima će se desiti otprilike isto, jer je taj predmet sada na Vrhovnom sudu, ali pošto se menja sudsko veće, ponovo će sve krenuti iz početka.
Da li je moguće, gospodine ministre, vaši prethodnici, a sada ste vi na tom mestu, da dozvolite da se u najosetljiviju delatnost u našoj državi, a to je pravosuđe, raznim donacijama, a to imamo u ovom slučaju i o tome se govori, utiče na izricanje sudskih presuda? Jer, ovde je očigledno u pitanju da neko nije bio zadovoljan sa presudom za predmet "Škorpioni". Pomenuta je Nataša Kandić i pomenuta je jedna strana ambasada. Što da ja ne kažem da je to američka ambasada, koja je upravo dala donacije za naše pravosuđe? Hvala.

Gospodine predsedniče, član 226. Gospodo narodni poslanici, u 10.30 je počela sednica Odbora za bezbednost. Koliko sam obavešten, ona će se nastaviti u 14.00 časova u četvrtak.
Već su poslanici govorili ovde o tom događaju u Rumi. Posle sednice Odbora imao sam priliku da analiziram dokumentaciju koja je dostavljena za taj slučaj, a na kraju krajeva, i video snimke. Sam sam postavio pitanje na Odboru, da mi ipak tražimo od ministra unutrašnjih poslova samo da nas obavesti da li je to moglo da se dešava i da li on zna da je policija zloupotrebljena u Rumi. Međutim, analizirajući snimke došao sam do zaključka da je to plan u kome je učestvovala Vlada, jer je iz Ministarstva za lokalnu samoupravu jedna gospođa, koja je identifikovana, takođe bila prisutna u Rumi; iz policijske uprave Beograd, takođe, prisutni ljudi u Rumi, i iz policijske stanice, odnosno SUP Sremska Mitrovica.
Znate šta znači kada se interventna jedinica ili kada se sto ljudi, bez obzira da li su sa dugim ili kratkim oružjem, dovede pred neku instituciju?
Kako bi to bilo, gospodo, da neko nama ovde pred Skupštinu dovede kordone policije i da mi, kao narodni poslanici, dođemo na svoja radna mesta i da ne možemo da uđemo u zgradu, a da za to ne postoji nijedno od rešenja, jer nijedno rešenje nije pokazano, ni od lokalne samouprave, ni od koga.
Gospodo, bio je Beograd, sada je Ruma. Šta će biti sledeće? Mislim da su ovo jako ozbiljne stvari i tiču se nas, kao narodnih poslanika.
Dosta je, gospodo, priča o demokratiji, jer ovo je nasilje nad demokratijom, nasilje nad pravom, nasilje nad zakonom. Kao Skupština, mi moramo preduzeti mere da se ovo više ne dešava. Mogli su incidenti da se završe i na drugi način.
Možda ćete imati prilike da vidite i te snimke, kada se ljudi rasporede tako da po jedan policajac čuva svaku kancelariju i da se ne dozvoli nikom ko je izabran ili ko tu radi već deset godina da uđe u samu zgradu.
Preko toga svakako ne možemo preći i to pitanje moramo rešiti ili u toku dana ili narednih dana. Hvala.

Član 226.
Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već mesecima smo u ovoj skupštini svi svedoci toga kako se sprovodi Ustav, Ustavni zakon, i da ustavnosti ili zakonitosti može biti onoliko koliko je potrebno vladajućoj koaliciji, odnosno koliko je potrebno našoj vladi i predsedniku.
Valjda je osnovno načelo da Ustava ima ili nema, da zakona ima ili nema. Ovaj događaj iz Skupštine grada od 8. ovog meseca je već danima tema Skupštine.
Gotovo da nijedan događaj nije zaokupio pažnju tri skupštinska odbora, prvo, Odbora za lokalnu samoupravu, zatim, Zakonodavnog odbora, a danas, evo, i Odbora za ustavna pitanja.
Iako nisam član Zakonodavnog odbora, pošto me je zanimala ova problematika, bio sam prisutan kada se raspravljalo, dan pre nego što je došao i taj 15. dan, kada je predsednik Skupštine, gospodin Dulić, trebalo da raspiše te izbore.
Tom prilikom je bio upozoren i izneseni su svi argumenti, počevši od argumenata koji proizilaze iz samog zakona o lokalnoj samoupravi, koji jasno kaže da je u roku od 15 dana predsednik Narodne skupštine dužan da raspiše te izbore.
Sam gospodin Dulić, a i predstavnici Zakonodavnog odbora iz vladajuće koalicije, pozivali su se na Ustavni zakon, iako su ga poslednjih meseci kršili više puta, posebno 4. stav, gde piše da će izbore za odbornike u skupštinama jedinica lokalne samouprave raspisati predsednik Narodne skupštine do 31. decembra. Stalno je pominjan taj datum - 31. decembar.
Međutim, taj stav podrazumeva i nešto drugo, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjih od zakona kojima se uređuje, kao prvo, teritorijalna organizacija Republike Srbije, zatim, lokalna samouprava, lokalni izbori i položaj glavnog grada.
Ne postoji nikakva garancija da će ti zakoni biti doneseni, ne do 31. decembra, nego, jednostavno, danas ne postoji niko u Srbiji ko može garantovati kada će ti zakoni biti doneseni. Jasno je da ne može postojati pravni vakuum, i on ne postoji u Srbiji, postoji Zakon o lokalnoj samoupravi, postoji član koji obavezuje predsednika Skupštine Srbije da u roku od 15 dana raspiše te izbore i postoji član 12...
Javiću se ponovo.

Gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana, dok raspravljamo ovde u Skupštini, istina, i o važnijim pitanjima, na naše oči u Srbiji se urušava još jedan od temelja države Srbije. Već deset dana novine pišu o slučaju sudije Gordane Božilović-Petrović, sudije u veću Okružnog suda, koja između ostalog sudi i u veću za ratne zločine. Raspitao sam se kod svojih prijatelja advokata, koji brane optužene u tom veću i za nju su rekli da je vrhunski profesionalac, nepotkupljiva i sudija na koga se ne može uticati.
Zbog čega se menja taj sudija? Ona sudi, odnosno nalazi se u sudskom veću u svim predmetima za ratne zločine, osim Zvornika, i za Ovčaru 1, Ovčaru 2, Suvu Reku i braću Bitići. Kao predsednik sudskog veća, u slučaju srebreničke grupe muslimana ona je donela presudu kojom nije bila zadovoljna Nataša Kandić i, kako ovde novine kažu, predstavnici jedne ambasade. Zašto otvoreno ne reći - američke ambasade. Predsednik Okružnog suda gospodin Siniša Blažić je sklonio ovog sudiju iz svih predmeta.
To je samo jedan sudija; međutim, šta se dešava kada se jedan sudija skloni iz predmeta? Svi predmeti se ponovo vraćaju na početak. Vukovarski slučaj, koji je pre godinu dana ponovo vraćen na početak, sada se, izuzećem sudije Gordane Božilović, treći put vraća na ponovno suđenje, a ti ljudi se već četiri godine nalaze u pritvoru. Slučaj Suva Reka, ti ljudi su dve godine u pritvoru. Evo, danas je trebalo da u 9.30 počne suđenje za ratne zločine u slučaju Vukovar. Advokati su tražili izuzeće celog sudskog veća, izuzeće predsednika Okružnog suda i izuzeće Vrhovnog suda.
Samo želim, pošto se tu nalazi verovatno predsednik našeg Odbora za pravosuđe, pošto su Skupština i sve odborničke grupe dobile dopis sudije Gordane Božilović-Petrović, da nam objasni gospodin Miško Petković da li je dobio taj papir i zašto se naš Odbor za pravosuđe nije sastao i zašto ne traži od Ministarstva pravde i od drugih institucija odgovor na to pitanje. Tog istog sudiju Gordanu Božilović-Petrović '92. godine su birali neki drugi poslanici, a '98. takođe ju je ova skupština izabrala za sudiju Okružnog suda.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija nikada nije bila zatvorena zemlja, uvek je bila spremna za saradnju. Koji god istorijski period u njenom razdoblju pogledate, osim ovog perioda devedesetih godina kada su nam drugi stavili ograde, blokade i sankcije, Srbija je sarađivala sa većinom zemalja u svetu.
Međutim, ono o čemu Srbija uvek treba da vodi računa, to su njeni interesi. Ovde je danas pominjana Indija.
Mogu vam reći da smo se ovih dana sreli sa indijskom delegacijom povodom nekih drugih obaveza. Ta delegacija uvek prema našoj zemlji i prema našoj delegaciji ima izuzetno pozitivan stav. Delegacija Indije podržava Rezoluciju 1244 i ističe da će i dalje podržavati sve ono što je u interesu Srbije.
Kakva je to privreda? Valjda i sama činjenica da ona ima 5,5 miliona privrednih subjekata, gotovo koliko Srbija ima stanovnika, dovoljno govori kakve su njene mogućnosti. To je zemlja koja ima bezbroj naučnih institucija i instituta, to je zemlja čija telekomunikaciona mreža prekriva ceo svet i na tome zarađuje godišnje oko 50 milijardi dolara.
Međutim, to što se ističe kao problem u saradnji je otežano dobijanje viza za indijske privrednike.
Kada pogledamo statistički, mislim da verujete ovim podacima, jer su od Statističkog zavoda, ako posmatramo izvoz u prva tri meseca 2006. i 2007. godine, izvoz u Indiju bio je samo 600 hiljada dolara 2006. godine i 13,8 miliona dolara ove godine, dok je uvoz prošle godine u prva tri meseca bio 3,3 miliona, a ove godine 16,6 miliona. Dobro je što se povećava i izvoz i uvoz u zemlju, mada postoje interesi sa druge strane da to bude daleko više uravnoteženo nego što je to sada.
Što se tiče Poljske, izvoz je prošle godine bio 11,5 miliona, ove godine 45 miliona, a uvoz prošle godine 29,1 milion, a ove godine 52,7 miliona.
Posebno želim da navedem jednu zemlju, o kojoj ovde takođe treba da glasamo, a to je Slovenija, jer nisu dovoljni samo ovi podaci koje dobijamo od statističkog zavoda Srbije, ne znam da li ministar finansija može nešto više o tome da kaže. Ako je prošle godine izvoz u prva tri meseca bio 48,1 milion dolara, ove godine je 89,1 milion dolara, odnosno uvoz prošle godine 64,7, a ove godine 87,4, ispada da smo mi, gospodo, u prva tri meseca ove godine više izvezli u Sloveniju nego što smo uvezli iz Slovenije, ako je verovati statističkom zavodu Srbije.
Međutim, gospodo, zamislite se nad jednom drugom činjenicom: u strukturi mađarskog izvoza 70 do 75% izvoza čine firme koje su kupile mađarske firme.
Onda pitam ministra finansija da li može da nam kaže da li u strukturi našeg izvoza ovih 400 firmi iz Slovenije i Hrvatske čine 25, 30 ili 50%? To je ono što je važno.
Znači, to je prevara na koju mi treba ovde da pristanemo, jer ako bismo samo gledali obične statističke podatke iz prva tri meseca prošle i ove godine, ispada da smo mi u Sloveniju izvezli za dva miliona dolara više robe nego što smo uvezli, a vi znate, svako od vas pojedinačno, da to nije istina. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SRS vam iz dana u dan ukazuje na zakone koje predlaže Vlada i koje vi ovde svojom većinom usvajate.
Mi svojim amandmanima pokušavamo, pa i svojim diskusijama sa ove govornice da vam ukažemo da mnogo toga što radite nije u interesu građana. Pa i ova izmena Zakona koju predlažete, takođe, nije u interesu građana.
Pojedinim službama koje su i do sada vršljale i divljale po Srbiji sada se daju ogromna ovlašćenja i to na osnovu ovog zakona koji je donesen pod pritiskom, zna se koje godine, i koji ste vi ne tako davno prekršili na najgori mogući način. SRS se, ako su već doneseni neki zakoni, zalaže za to da se oni poštuju.
U slučaju generala Tolimira, ovaj zakon, kao i Ustav, prekršeni su mnogo puta. Ja sam negde brojao neke ustavne odredbe pa sam jednom prilikom i sa ove govornice rekao da je Ustav u njegovom slučaju, kada su u pitanju sloboda i prava građanina, prekršen čak 37 puta. Hag je završio svoju priču, one ljude, mislim da ih ima dvojica, koje očekuju u Hagu neće nikada videti. I normalno, mi iz SRS u tom stavu se razlikujemo od vas.
Ali, gospodine ministre, vi ovde u Srbiji pravite novi Hag i zbog toga ovaj zakon nije dobar za građane Srbije. Ovde u Beogradu, u pritvoru se već dve godine nalazi pukovnik Žandarmerije Mitrović Radosav. Čovek, koji je zajedno sa mnom 25. marta krenuo u borbena dejstva na razbijanju šiptarske 124. brigade. Čovek, koji nema nikakve veze sa zločinom koji je izvršen u Suvoj Reci.
Međutim, ova i danas aktuelna vlast kada je došla do određenih saznanja o počiniocima zločina u Suvoj Reci, videla je da oni nemaju adekvatne činove, a Hag je tražio da se Suva Reka poveže sa pokojnim predsednikom Miloševićem. Zato im je potreban neki visoki čin. U to vreme pukovnik, a kasnije pukovnik Žandarmerije, Mitrović, bio je najpogodnija ličnost, jer je u to vreme bio na toj teritoriji. U istrazi pozvali su me da dam izjavu. Mislili su da ću doći kao i drugi svedoci praznih ruku. Poneo sam kompletnu dokumentaciju, zapovest za to borbeno dejstvo, odluku na karti, sve izveštaje, sve skice povodom tog slučaja.
(Predsednik: Vreme.)
Molim vas, još jedan minut. Sada, kada je već suđenje u toku, od više desetina svedoka, samo je jedan svedok potvrdio da taj pukovnik Žandarmerije, gospodin Mitrović, viđen u Suvoj Reci tog dana kada je izvršen zločin. On je mogao da bude viđen samo u prolazu kroz Suvu Reku prema svom komandnom mestu. Nijedan drugi svedok nije potvrdio njegovo učešće u svemu tome.
Više puta sam tražio preko advokata da se pojavim kao svedok odbrane, ali gospoda kažu, nećemo da uznemiravamo generala Delića, ima on i drugih obaveza. Mislim da je moja obaveza prema pravdi i prema istini iznad svih drugih obaveza.
Gospodine ministre, tražim da se zainteresujete za slučaj pukovnik Mitrovića koji dve godine nevin leži u zatvoru. Samo njegovo hapšenje ovde u Beogradu je izvršeno na jedan krajnje sraman način. Pozvan je iz Kopnene zone bezbednosti u uniformi da ministru da određena objašnjenja. On je mislio vezana za Kopnenu zonu bezbednosti, a kada se pojavio u njegovom kabinetu tu je bio uhapšen.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već drugi put gospodin Batić za ovom govornicom govori o zločinu objekta Karaš. To su takve neistine i to je upravo lobotomija koju gospodin Batić želi da izvrši na našim mozgovima. Gospodo, u to vreme bio sam aktivni general i bio sam odgovoran ne samo za objekat Karaš, nego za sve objekte posebne namene. Tri čoveka u ovoj državi mogla su da ulaze u te objekte bez dozvole: načelnik Generalštaba, njegov zamenik i ja. Svojom oficirskom čašću tvrdim da nikada niko od ljudi koje traži Haški tribunal nije bio u tim objektima.
Gospodin Batić je izrekao jednu istinitu stvar. Tražio sam od načelnika Generalštaba da me smeni pre nego što se desio događaj u Karašu. Tri dana pre tog događaja služba bezbednosti koristeći kapetana, koji inače radi u gardijskoj brigadi i koga su znali stražari iz obezbeđenja, kada prolazite pored objekta Karaš videćete jedan mali otvor kroz koji je dužan stražar da proveri ko je lice koje stoji ispred vrata, uočio je kapetana koji inače obilazi stalno stražu i ima pravo da uđe u prvi deo objekta i pustio ga je.
Kada mu je otvorio vrata maskirani pripadnici "Kobri" upali su u objekat, a da za to nije od mene traženo nikakvo odobrenje. Odmah su sve stražare, sve podoficire, sve oficire stavili uza zid i razoružali, a onda upali u objekat. "Kobre" i pripadnici službe bezbednosti pregledali su celi objekat. Eto, navodno, oni su imali nekakvih saznanja da se tamo može nalaziti neko od haških optuženika. Znači, tri dana pre nego što se desio ovaj događaj. Ja sam za to saznao sutradan, jer su me ljudi koji obezbeđuju objekat, koji su izuzetno odgovorni, izvestili o tome.
Pošto sam smatrao da je to nepoverenje prema meni, tražio sam da gospodin Krga preduzme krivične mere prema pripadnicima službe vojne policije, prema jednom pukovniku, koga ovde neću imenovati, jer je i gospodin Krga prekršio određene zakonske propise, on je dao to odobrenje, ali je dao blanko odobrenje da su odmah i svi ostali vojni objekti posebne namene izvršeni i iskontrolisani na isti način.
Kada se desio ovaj događaj, ja sam napisao prvu naredbu i formirao prvu komisiju koja je trebalo da utvrdi da li postoji odgovornost vojne organizacije. Gospodin Krga je posle toga formirao drugu komisiju, ali je mene odredio za predsednika te komisije. I jedna i druga komisija su zaključile da ne postoji odgovornost vojne organizacije.
Ovaj tragični događaj se već mnogo vremena koristi na jedan potpuno neprimeren način. To posebno čini gospodin Batić. Mora se verovati ljudima, i mi se njima nismo mešali u posao, koji su stručni i po pitanju obdukcija i svih tragova. Ono što želim na kraju ponovo da kažem – u objektima posebne namene nikada, apsolutno nikada se nije nalazio nijedan od haških optuženika.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Batiću, interesantno je kada izađete za ovu govornicu, uvek kažete neku istinu. Sada kada ste ovde govorili, rekli ste od pet do 10 posto istinitih stvari.
Objekat Karaš, očigledno ne znate gde se nalazi. Objekat Karaš je bio namenjen za najveće državne rukovodioce. U toku rata u njemu se nalazio i u njemu je boravio pokojni predsednik Milošević. E, onda, s te strane, nisam u pravu a vi i Ministarstvo odbrane ste u pravu, da se neko ko je bio u Hagu, nalazio neko vreme u tom objektu. Sve drugo što ste rekli, gospodine Batiću, ne odgovara istini. I ono što mene boli kao čoveka jeste zašto se zloupotrebljava bol porodica koje su u tom nesretnom događaju izgubili svoje sinove. Sve ovo što ste vi govorili o tim nekim procesnim stvarima, koje su vezane za vašu struku, to sve treba da pitate te stručnjake, veštake i sve ostale, jer, samo hoću da kažem da je vojska u tome potpuno čista.
Ministar odbrane, u to vreme gospodin Davinić, nadam se jednog dana, upravo zbog tog objekta, sešće na optuženičku klupu. On je dozvolio da novinari uđu u objekat koji je inače proglašen za najveću tajnu.
Kada je to uradio i kada mu je predočeno šta čini, istina nije to mogao uraditi dok sam ja bio aktivni general, jer sam rekao da ga nikada tamo neću pustiti, američki špijun, kakav je bivši ministar odbrane, ipak nije mesto da bude u objektu koji služi za najveće državne rukovodioce, bez obzira iz koje opcije dolaze.
Kada je na licu mesta pokušao da smeni neke pukovnike, koji su rekli da to nikako ne čini i da ne uvodi novinare u taj objekat, i kada su oni tražili objašnjenje od načelnika Generalštaba on je dozvolio da to ministar uradi.
Ministar je posle mesec dana molio predsednika Marovića da mu retroaktivno, znači mesec dana unazad, napiše odobrenje za ulazak u objekat zajedno sa novinarima.
Gospodin Marović nije hteo to da uradi, jer je i on shvatio da je ministar napravio teško krivično delo. Zašto Davinić ne odgovara, zašto ima šest krivičnih prijava koje stoje i čekaju jedan dan kad na vlast u Srbiji dođu oni kojima su interesi Srbije na prvom mestu.
Šteta koju je Davinić napravio vojsci meri se na stotine miliona evra, a radi se o vojnoj imovini; aerodrom na Novom Beogradu koji je ustupio Slovencima, 18 hektara, 20 hektara u krugu Vojne akademije, koji je, takođe, nameravao da otuđi, ali je ipak to sprečeno njegovim odlaskom sa te dužnosti. Znači, šest krivičnih prijava čeka gospodina Davinića, ako u to vreme još bude ovde u Srbiji, ako ne ode u Ameriku.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je gospodin Jovanović kada kaže da je za svakog starešinu u vojsci najteže kada se dese ovakve situacije. Ne šalju roditelji decu u vojsku da ih iz vojske dobijaju u mrtvačkim kovčezima. Bio sam dugo u vojsci, imao sam nekoliko tih situacija, ali poznati su mi desetine ili stotine slučajeva kada se to desilo u nekim jedinicama.
U onoj velikoj bivšoj Jugoslaviji prosečno godišnje je ginulo oko 140 vojnika u različitim situacijama, od samoubistava, nesrećnih slučajeva na vežbama, pa do krivičnih dela međusobnog ubistva. O tome se tada nije puno govorilo. Danas tih slučajeva ima daleko manje. Želja svakog starešine je da se oni apsolutno isključe, ali to je gotovo nemoguće, jer danas najveći broj vojnika ako ne izgubi život dok su na služenju vojnog roka izvrši samoubistvo kod kuće ili pogine u saobraćajnoj nesreći za vreme vikenda kada se nalazi kod svojih roditelja.
Ja, svakako, podržavam ovu ideju da se konačno stavi tačka na slučaj Topčider, odnosno slučaj Karaš zbog roditelja, prvenstveno zbog roditelja da im se ne samo sa ove govornice nego i sa raznih televizija ne vređaju rane opet i uvek iznova.
Želim da vam ukažem za taj objekat na još jednu situaciju. Taj objekat je jedini imao u vojsci i određene mere tehničke zaštite i to dvostruke mere, zaštita kamerama i zaštitnu ogradu, elektronsku ogradu. Neke od kamera nisu radile i to je bilo prijavljeno, tako da u vreme kada se desio taj nesrećni slučaj nije moglo da se to prati na kamerama.
Međutim, ograda u vreme kada se to desilo nije reagovala. Ako bi to bilo po onome kako kaže gospodin Batić, onda bi ti ljudi morali imati krila, pa preleteti tu ogradu. Popodne kada je istražni sudija vršio uviđaj sa vojnom policijom, ograda je reagovala tri puta. Kada su se vojni policajci tražeći eventualno neke tragove prema ogradi približili istoj, tačno ima zabeleženo u kontrolnoj sobi u koliko sati i koliko minuta i koliko sekundi je ograda reagovala.

Neću ništa više da kažem, zahvaljujem.