Koleginice i kolege, pred nama je početak realizacije sporazuma koji su potpisali potpredsednik Vlade, prvi zamenik Dačić i Sergej Šojgu, ministar za vanredne situacije. U suštini ovo je jedan tehnički sporazum koji reguliše načine i uslove pod kojima će ta buduća pomoć u gašenju požara, reagovanju u vanrednim situacijama i sprečavanju tehnogenih havarija doći iz Rusije u Srbiju.
Ceo ugovor koji pominje dve strane, gde ćemo i mi na osnovu ovoga što piše u ugovoru moći njima da pružimo pomoć, u suštini nema smisla, jer se radi samo o jednostranoj pomoći Ruske Federacije u tim situacijama Srbiji. Budimo realni, niti imamo kapacitete i mogućnosti da mi njima pružamo pomoć.
Suština i u centru ovoga nalazi se ta baza, humanitarna baza u Nišu ili kod Niša, nažalost, ovim sporazumom ne dobijamo detalje o toj bazi. Svojevremeno sam postavio i poslaničko pitanje na koje nikada nisam dobio odgovor – kakva je priroda te baze, čiji zakoni važe unutar te baze? Ko daje obezbeđenje? Šta je sa oružjem tog obezbeđenja? Da li može biti oružja? Šta se dešava sa nadoknadom i zemljištem itd?
Vidim iz ovog sporazuma, odnosno zakona o potvrđivanju sporazuma koji je pred nama, da će ti detalji tog humanitarnog centra, delatnosti, pravni status biti rešeni posebnim sporazumom.
Taj poseban sporazum je važan jer ovo su otvorena pitanja. To kuda će doći, na koji granični prelaz će ući, koju opremu će nositi spasilački timovi, odnosno timovi koji će nam pomagati, kojim koridorima avionskim će doći, to su tehničke stvari koje su u principu ovde rešene na nekakav način kako se to rešava u svetu u sličnim situacijama.
Ono što je sporno ovde, i od toga ću početi, jesu troškovi. Član 10. govori o naknadama troškova. Strana koja traži pomoć nadoknađuje strani koja pruža pomoć, a rekoh prva će eventualno biti Srbija. Nadam se da neće biti potrebe za realizacijom ovog sporazuma, da se traži pomoć. Ali, ako bude bilo, to će biti Srbija, a strana koja pruža pomoć biće Rusija.
Znači, strana koja traži pomoć nadoknađuje strani koja pruža pomoć troškove za pružanje pomoći na osnovu bilateralnog akta o troškovima za pružanje pomoći, potpisanog od strane predstavnika ovlašćenih organa strana, ukoliko se strane ne sporazumeju drugačije. Mi taj, koliko znam, sporazum još nemamo, to će tek uslediti.
Tu se otvara pitanje celishodnosti ovog sporazuma i, uslovno rečeno, buduće pomoći Ruske Federacije u, ne daj bože, nekoj situaciji kada Srbiji bude trebala pomoć. Činjenica je, gospodo, da se Rusija nalazi daleko od nas, dve-tri, to je zemlja koja ima 10 časovnih zona i samom činjenicom daljine Rusije svakako da će troškovi biti veći ili će svakako troškovi biti veći nego da nam dolazi pomoć iz susedstva. To je ono što u principu za nas nije sporno.
Očigledno je da će se tu praviti neki troškovnik i bojim se da će to koštati. U svakom slučaju, ako bude potrebe, opet kažem ne daj bože, ništa nije skupo ako se spasavaju ljudski životi i imovina. Ali je nesporno da zbog daljine Rusije ta pomoć koju bi Srbija dobila je skuplja nego neka pomoć iz našeg okruženja.
Što se tiče štete koje mogu da učine ljudima i imovini, uslovno rečeno, timovi koji dolaze ovde ili ako dođu, ovde piše da strana koja načini štetu nije odgovorna za tu štetu u Srbiji i da tu štetu nadoknađuje Srbija.
To nije baš uobičajeno rešenje u sličnim sporazumima u svetu. Ali dobro, ako je tako, država Srbija će odgovarati za štetu koja se učini u Srbiji, bilo na životnu okolinu, bilo na ljudske živote, bilo na imovinu. Mislimo da to nije u redu jer, koliko znam, u sporazumu sa NATO onaj ko načini štetu je i plaća, kroz neku proceduru, ali je plaća.
Tu dolazimo, uslovno rečeno, do nečeg što se zove politika. Podsećam vas, gospodo, da je Srbija članica Partnerstva za mir, takođe i Rusija. Za nas je apsolutno logičnije, prihvatljivije, hajde na kraju krajeva, u skladu sa nečim na šta nas gura Evropa i Brisel o međuregionalnoj saradnji da smo ovakve sporazume sklopili sa zemljama u našem okruženju, sa Makedonijom, sa Bugarskom, sa Albanijom, sa BiH, sa Hrvatskom i da se napravi takva humanitarna baza, to nije sporno. Nekako udruženi u regionu mislim da bi mogli da iste efekte postignemo kao i uz neku pomoć daleku iz Rusije.
Podsećam da u Partnerstvu za mir, jedna od menija na tom jelovniku Partnerstva za mir, kojih ima možda 70 i nešto, jeste i pomoć članica međusobno u elementarnim nepogodama većih razmera, velikim požarima itd. Mi to ne koristimo, a potpisujemo i idemo u formiranje baze za hitne intervencije u našoj zemlji sa državom koju mi poštujemo, ali koja je ipak daleko od nas.
Nekako mi se čini da su ovde relikti one politike za koju mi duboko verujemo da je napuštena 9. septembra ove godine, da mi imamo nekakve prioritete i da su ti prioriteti jednaki. Sećate se one metafore o stubovima. Nekako nam izgleda da od 9. septembra i one rezolucije UN ipak jedan stub je deblji i taj stub je EU. Nekako nam se čini da ovaj sporazum visi posle te promene politike.
Kao da je to relikt nekakve politike koja je bila u trenutku kada se ovaj sporazum potpisivao, jer zaista mislim da je celishodnije, jeftinije i efikasnije, na kraju krajeva, pomoć može brže da stigne, ako dolazi iz okruženja ili ako mi pomažemo okruženju. Zato mi kažemo da je saradnja u Partnerstvu za mir, gde smo mi formalno članica, ali slabo koristimo prednosti Partnerstva za mir, ono što je trebalo da usledi umesto ovog sporazuma.
Za EU i ka EU možemo mnogo brže stići, ako je to cilj ove Vlade, kroz članstvo u NATO. Sve zemlje koje su postale članice EU, od pada Berlinskog zida, prvo su ušle u NATO, pa onda u EU. Prosto nam izgleda da je logičnije bilo da mi aktiviramo sporazum u kome je i Rusija, Partnerstvo za mir, nego da idemo na jednu separatnu akciju koja, u principu, nas odvlači od tog glavnog prioriteta.
Mislim da i u ovoj situaciji, evo, kolege iz SRS, kojima je žao što ovo nije došlo ranije, pominju kako je Rusija pomogla Haitiju, te širom sveta, pa pomoći će valjda i nama i bez ovog sporazuma, ako do te situaciji dođe.
Ali, nešto što je institucionalna saradnja u regionu na otklanjanju posledica velikih elementarnih nepogoda, velikih šumskih požara itd, valjda prvo treba da počne u regionu. Kao što znate, i Grčka, i Makedonija, i unutar NATO i Partnerstva za mir sarađuju kada su u pitanju požari, samo mi imamo nekakvu, uslovno rečeno, svoju politiku. Mislimo da to nije u interesu bržih ili brzih evroatlantskih integracija Srbije.
Zato mi nećemo, u principu, glasati za ovo, posebno što nemamo sporazum koji definiše šta je to ta baza i kakve su pravne posledice i koliko će nam Rusi plaćati za zakup zemljišta za tu bazu, a nadam se da im nećemo dati besplatno, jer sve takve baze generalno imaju nekakav ugovor i nekakve nadoknade. Ali, vraćamo se onom.
Mislimo da, uprkos ovom, jer vi ćete verovatno to izglasati, sačekaćemo da vidimo kako će izgledati ta baza, mi apelujemo na vas da, uprkos ovom sporazumu, mi postanemo aktivniji u Partnerstvu za mir, jer zaista, koliko god da u ovom trenutku ćete vi reći – to nije tema NATO za nas, ono će postati jer će se doći u situaciju da se brzina ka Briselu i želja da što pre postanemo kandidat, Crna Gora juče postade, a mi nećemo još najmanje godinu dana, pa onda kada budemo postali, sumnjam da ćemo dobiti odmah početak pregovora, odnosno datum početka pregovora. Sve to možemo da ubrzamo jasnim stavom da ova zemlja, kao i sve zemlje u okruženju, želi da bude članica NATO pakta.
Ovaj sporazum nije doprinos u tom pravcu i ovaj sporazum, u suštini, možda je to grubo reći, možda i nije tačno, nije doprinos brzini naših evroatlantskih integracija. Znam da će mnogi reći – nije NATO uslov za članstvo u EU. Nije, ali vas podsećam na reči američkog potpredsednika prošle godinu u Beogradu – tačno je da nije, ali verujte mi, citiram njega, tako je brže.
Sada je pitanje da li mi hoćemo da ovu tranziciju koja toliko dugo traje u Srbiji, tranziciju od jednog totalitarnog kolektivističkog sistema ka sistemu baziranom na demokratiji, ljudskim pravima, privatnoj svojini, tržišnoj utakmici itd, da li ćemo i dalje razvlačiti i otezati, a svesni ste da su gubitnici tranzicije, ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, posledica ne tranzicije, nego dugog trajanja tranzicije.
Najpravednija je brza tranzicija, zato što pre u EU, ali put i brzina zavisi od našeg odnosa prema NATO. Ovim ne pokazujemo da smo, uslovno rečeno, spremni da obavimo svoje poslove koji nas čekaju na tom evropskom putu. Jedan jeste članstvo u NATO, drugi smo dobili u izveštaju, odnosno mnogo drugih smo dobili u izveštaju koji je stigao juče. Zato mislimo da, koliko god da u ovoj zemlji ima ljudi koji glorifikuju Rusiju, mi ne glorifikujemo ni Rusiju, ni Ameriku, nego mi glorifikujemo Srbiju. Šta je interes Srbije, to je u principu najbolje na samo za LDP, nego i za sve, valjda.
Mi smo jednu fazu u bliskoj istoriji prošli. Sada u Vladi sede snage koje su odlučivale u to vreme. Setite se naših fantazija o uniji sa Rusijom, Belorusijom, pa čak i sa Grčkom, a svet se u međuvremenu toliko promenio. Dobro je da se i te snage menjaju. Ja na tome odajem priznanje njima. Svet se toliko promenio da sada Rusija sarađuje sa NATO u Avganistanu.
Ne samo da NATO koristi rusku teritoriju za snabdevanje svojih trupa u Avganistanu, nego, ako ste imali prilike da vidite, gospodine Krasiću, ruske trupe ili zvaničnici čak učestvuju u misijama u Avganistanu. Nedavno smo čitali da operativci, policajci ili čega već, neke službe koje se bore protiv trgovine drogom i narkotika zajedno sa Amerikancima su uništavali nekakva polja u Avganistanu.
Znači, Rusija sarađuje, Rusija je članica Partnerstva za mir. Postoji stalni komitet saradnje Rusije i NATO. Rusija pomaže NATO u Avganistanu. Čak posle one Brežnjevljeve ere šalje ljude tamo, a mi se vezujemo, uslovno rečeno, u pomoći Srbiji za nekakvu, ne daj bože, vanrednu situaciju sa Rusijom, a imamo potpisan Sporazum o partnerstvu za mir. u kome stoji da zemlje članice Partnerstva za mir mogu i ima mehanizam kada traže pomoć drugih članica NATO, odnosno članica Partnerstva za mir u ovakvim situacijama.
Budimo racionalni, budimo štedljivi. Mislimo da je regionalna saradnja i saradnja sa komšijama na, recimo, gašenju požara leti mnogo efikasnija. Mi njima možemo da pomognemo i oni nama. Znate, Rusija je velika zemlja i možda ima i najveće avione, možda ruske krave daju najviše mleka.
Prošli smo kroz to vreme. Imali smo požare letos u okolini Moskve, nadam se da nikad tako nešto neće biti u Srbiji. Videli smo da je i u tom slučaju Rusiji trebala pomoć. To što Rusija nije tražila, to je stvar svake suverene zemlje, ali setite se koliko su se mučili oko toga. Jednostavno, koliko treba avionu da doleti iz okoline Moskve do Niša, koliko goriva će da potroši? Jednostavno, sve je skuplje, a mislimo da načelo efikasne jeftine države mora da vodi računa i o tome.
Neko može da kaže da je ovo politika. Dobro, ne bežim od toga da je politika. Ako nam je cilj brzo članstvo u EU, onda nam cilj mora biti i članstvo u NATO. Tu sve ovo što se ovim sporazumom reguliše je već regulisano. Tako da jedno neracionalno ili jedan relikt političkog ponašanja iz prošlosti vidimo u ovome sporazumu i nekako nam ne izgleda da je to racionalno i pametno. U redu, potpisali smo, vi ćete to izglasati, ali vas ja upozoravam, kada dođe taj sporazum o toj bazi, da budete krajnje ozbiljni i oprezni.
Na kraju krajeva, uzmite uporedne analize pa pogledajte kako su regulisane slične baze i koliko, recimo, Amerikanci plaćaju državama u kojima se nalaze te baze. Nemojte da se ponašamo kao pre dve godine kada smo potpisali onaj energetski sporazum sa Rusijom, a sad vidimo da od tog južnog toka slabo nešto ide.
Nema još studije izvodljivosti, jedina razlika između ovog i onog sporazuma je što ovde na kraju piše da su Šojgu i Dačić potpisali dva identična primerka, jedan na srpskom, jedan na ruskom, i oba teksta imaju podjednaku pravnu snagu, što ne beše slučaj sa energetskim sporazumom. Podsećam vas, samo je ruska verzija bila važeća.
Elem, oprezno sa tom bazom. Ovo što je potpisano to ćete izglasati, ali vladajućoj većini apelujem da se okrene Partnerstvu za mir, da pokaže da je sposobna da produbi regionalnu saradnju, jer za to smo dobili pohvale, od promene politike 9. septembra dobili smo pohvale od EU. Ovo bi bila nadogradnja te regionalne saradnje i to bi bio put koji bi ubrzao evroatlantske integracije Srbije.
Na kraju krajeva, ako smo se razišli sa Crnom Gorom pre četiri godine, a oni nam sad najmanje godinu dana izmiču i ispred nas su, red je da probamo da ih sustignemo. Ovo nije put.