Koleginice i kolege, nažalost ministra nema, ali verujem da će u međuvremenu doći da razjasni neke stvari, tako da je usvajanje ovog zakona o kodifikaciji i opremi naoružanja povod da pričamo i o ovoj temi.
Ovo je jedan tehnički zakon i niko normalan ne bi imao i ne treba da ima ništa protiv, ako će doprineti rastu namenske industrije i boljem integrisanju namenske industrije u svetsku, hajde da kažem, trgovinu namenskom robom. Ali, svakako da se otvaraju politička pitanja, kada je u pitanju članstvo Srbije u NATO, i što nas onespokojava je sledeća činjenice.
Mnogo puta smo govorili da evropskoj politici treba dati sadržaj. Jednostavno, ova vlada to ne uspeva. Zbog toga dolazi do komplimentacije evropske ideje po istraživanjima javnog mnjenja, sve manje i manje ljudi vidi budućnost sebe, svoje zemlje i svoje dece u EU. Upravo zbog toga što se vodi politika samo na rečima, a ne suštinska promena zemlje i suštinske reforme koje bi nas približile EU i punopravnom članstvu.
Za početak, da dobijemo status kandidata i početak pregovora. Zato je ovo pitanje članstva Srbije u NATO za nas važno, jer zaista mislimo da je to prečica i brži put ka punopravnom članstvu Srbije EU. Na stranu svi drugi aspekti i koristi od članstva Srbije u NATO-u, na stranu da je to signal investitorima da je ovo stabilna zemlja i da je kapital u ovoj zemlji siguran, a toliko nam je potreban zbog tolike armije mladih i nezaposlenih ljudi.
Na stranu, što su troškovi odbrambeni manji u tom slučaju, zbog toga što smo okruženi NATO zemljama i ne možemo biti neutralni na način na koji je to Švajcarska, koja ima 12 puta veći nacionalni dohodak po glavni stanovnika, nego Srbija.
Sve su to argumenti koje smo mnogo puta iznosili i zbog čega želimo da Srbija prepozna, kao i ostale političke stranke, da je interes Srbije punopravno članstvo u NATO i EU, a da možda neko van Srbije ima interes da Srbija ne bude ni u NATO-u ni u EU, ali pošto smo mi ovde poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, koji smo izabrali Vladu Republike Srbije, onda bi pre svega i iznad svega trebali da imamo na umu interese Srbije.
Za nas izbori nisu način da se dođe na vlast ili da se na vlasti ostane. Za nas su izbori način da se dobije podrška za neku politiku i zato mi nije jasno zašto gospodin Šutanovac, za koga, hajde da kažem, važi ili ga bije glas da je pro-NATO raspoložen, i potpredsednik je najveće stranke koja čini okosnicu Vlade, koristi argumente koje koriste upravo oni koji nisu za članstvo Srbije u NATO-u. Tri puta je danas rekao kako smo ušli u partnerstvo za mir kad je Koštunica bio predsednik Vlade.
Prvo, ne znam da li je radostan zbog toga što smo ušli u Partnerstvo za mir kad je Koštunica bio predsednik Vlade ili mu je žao što smo ušli, kakve veze ima sad kad smo ušli. Mnogo je važnija, na kraju krajeva, sledeća činjenica, možda je gospodin Koštunica tad bio za Partnerstvo, pa sad više nije. Imamo primere i nekih drugih, na političkoj sceni, koji su 20 godina pričali jednu priču, a onda su skinuli bedž i sad pričaju neku drugu priču. To je legitimno.
Argumente tipa Finska, Austrija, Švedska, to koriste upravo protivnici evroatlanske integracije Srbije. Potpuno je neprimereno da to čini neko iz Vlade koja se smatra i smatraju je proevropskom.
Finska je neutralna dugo, a to je nekakav prećutni dogovor sa tadašnjim SSSR, još iz vremena ”hladnog rata”, da se ona ne svrstava. Švedska je istorijski neutralna, priznata je kao neutralnost kod svih drugih država. Švajcarska, da ne govorim, do pre deceniju nije htela da uđe ni u UN da ne bi narušila svoju neutralnost.
Sad se pozivamo na to, umesto da se pozivamo na iskustvo svih bivših komunističkih zemalja koje su , da bi ušle u EU, ušle u NATO, kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska itd.
Pozivamo se na Rezoluciju o vojnoj neutralnosti. Ta rezolucija se tako ne zove. Zove se Rezolucija Narodne skupštine RS o zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka RS. Ona je doneta, setite se, u vreme kad su bili neuspešni pregovori po Ahtisarijevom planu.
Naime, u jednoj tački Skupština konstatuje da albanska strana izbegava da stvarno pregovora, u drugoj konstatuje, ne znam, da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu, u trećoj smo zabrinuti zato što EU nagoveštava aktivnosti na Kosovu i misiju Euleksa, a u četvrtoj konstatujemo da bi proglašenje nezavisnosti Kosova, kao i priznanje nezavisnosti pokrajine od strane bilo koje države –priznanje, pazite – predstavljalo grubo kršenje međunarodnog prava.
Priznanje ne može da bude kršenje međunarodnog prava. Svaka zemlja je suverena. Što se tiče proglašenja nezavisnosti, posle toga smo tražili mišljenje Međunarodnog suda i dobili mišljenje da to priznanje nije kršilo međunarodno pravo, i da je u skladu sa Rezolucijom 1244.
I sve to što je bila Rezolucija, umetnuto je zbog ukupne uloge NATO-a od protivpravnog bombardovanja Srbije. Ne znam, proglašavamo vojnu neutralnost RS u odnosu na postojeće saveze do raspisivanja, eventualno, referenduma na kom bi se donela konačna odluka. Znači, umetnuta je. Nikakve veze nema sa neutralnošću.
Tada ste vi iz DS uradili to što se uradili i sad iz ovoga ne možete da izađete. Kako vi mislite, kad kažete, gospodo iz DS, gospodine ministre, da za ovu vladu sad nije tema NATO, nego za neku buduću vladu. Kako vi mislite u toj budućoj vladi da otvorite pitanje NATO-a, ako ga ne otvorite sad ili ako ga ne otvorite u predizbornoj kampanji.
Mi jasno tražimo politiku, podršku za politiku koju jasno izlažemo i ta politika, za koju se zalaže LDP, imaće uticaj onoliko koliko dobije glasova na izborima, duplo više nego prošli put, sledeći put još mnogo više.
Kako mislite da u budućoj vladi otvorite pitanje NATO-a, ako ne tražite podršku od građana za tu politiku? Ili mislite kao ovi vaši glavni konkurenti sa kojima se sporite oko datuma? Dogovorili ste se koji datum da bude za izbore, a sada celu zemlju tresete zbog toga što jedan drugom hoćete da oborite ruku, ko je tu sad koga naterao.
Kako mislite da uđete u predizbornu kampanju, u vladu koja će, ako dobijemo kandidaturu, morati da pregovara i da završi taj evropski posao, a da ne kažete građanima šta je taj evropski posao i šta mora da se uradi? Mislite – dajte nam glas, a posle ćemo da vidimo da li ćemo u NATO, ili šta ćemo da radimo? Sešćemo, pa ćemo da se dogovorimo. Tako se ne vodi politika. To je neozbiljno. Tako se kompromituje i evropska i atlantska ideja.
Da ne govorim sada o ponižavanju i zašto je članstvo u NATO-u važno, da zemlja prestane da se ponižava, kao što je to bilo pre neki dan. Mi jedini imamo sa Rusijom manjinsko učešće u budućem Južnom toku, ako ga bude. Sve druge zemlje kroz koje prolazi Južni tok imaju ravnopravan tretman. Sve druge zemlje su članice NATO-a: Bugarska, Grčka, Slovenija itd.
Zato mislim da je nekorektno i vodi kompromitaciji budućih evroatlanskih integracija i članstva Srbije u evropskoj porodici naroda, koristiti argumente koje koriste protivnici tih integracija. Mnogo je poštenije reći – društvene okolnosti danas ne omogućavaju donošenje takve odluke. Kao što je Rade Bulatović svojevremeno rekao, kada je u pitanju hapšenje Mladića, da su društvene okolnosti protiv toga. To je čistije i poštenije, nego voditi jednu politiku u kojoj nije jasno šta želite.
Kažete da je Koštunica bio na čelu Vlade kada smo ušli u Partnerstvo za mir. Pa jeste, ušao je zato što nije verovao da ćemo ući u Partnerstvo za mir. To je javna tajna. Veče pre tog samita u Rigi, Mladić je bio uslov za članstvo u Partnerstvu za mir. Govorim o decembru 2006. godine.
Onda su neki pametni ljudi objašnjavali onima koji odlučuju da je glupo da to bude uslove, jer možda Mladića, ili verovatno, Mladića čuvaju upravo oni koji ne žele Srbiju u Partnerstvu za mir, u NATO-u, u Evropskoj uniji. Tako da politika uslovljavanja Mladićem ima smisla samo kada bi ovde postojao konsenzus da hoćemo tim putem.
Ali, ako ne postoji konsenzus, i neko ga čuva, a koji to ne želi, onda, faktički, uslovljavanje ide u korist onih koji su protivnici evroatlanske integracije Srbije. Pa je preko noći promenjena odluka i primljeni smo u Partnerstvo za mir, na opšte zaprepašćenje tog Koštunice. Zato je sedam meseci kasnije ubačena ova vojna neutralnost. Do tada niko nije pominjao vojnu neutralnost.
Još jedan argument o neiskrenosti ove vlade, kada je u pitanju evroatlantska budućnost, jeste i to Partnerstvo za mir, koje se proglašava kao prava mera saradnje sa NATO-om u ovom trenutku. Eto, primljeni smo u Partnerstvo za mir 2006. godine u decembru. Od tada je prošlo pet godina, tri vlade. To je bila prva Koštuničina vlada.
Tek februara ove godine, ova vlada, znači, dve i po godine od kada joj je započeo mandat, donosi odluku o početku izrade akcionog plana partnerstva, nešto što se zove „Partnership Action Plan”. To je kako ćemo naše članstvo u partnerstvu konzumirati. Šta želimo od tog jednog jelovnika koji je veliki?
Tek sada počinjemo da pravimo plan. Nisam siguran da će se taj plan završiti za mandata ove vlade. Eto, iskrenost u evroatlantskim integracijama. Tokom celog mandata, ova vlada nije uspela da kaže NATO-u da to želimo od partnerstva. Samo smo formalno članovi od 2006. godine.
Gde je „Membership Action Plan”, akcioni plan koji će nas uvesti u članstvo? Daleko, daleko, izgleda, što reče Jovanović, za jedno deset godina, kada Putin ponovo dođe da nam da dozvolu. Bojim se da takva politika u principu kompromituje evroatlantsku ideju i zato mi smeta kada se ministar odbrane ovde pravda što pričamo o NATO, argumentom – ušli smo u partnerstvo kada je Koštunica bio član, Finska i Švedska su neutralne, i takve stvari.
To ostavite, gospodine Šutanovac, onima koji su protiv toga. Ostavite Putinu, ako kažete da nikoga ne pitate. Pa ne smete da progovorite o NATO-u kad dođe Putin, nego moraju ovde šefovi poslaničkih grupa, odnosno Čeda Jovanović da otvori to pitanje. Ovamo kao vodimo nezavisnu, izbalansiranu ili ne znam kakvu spoljnu politiku.
Reče pre neki dan na Odboru za spoljne poslove ministar Jeremić – što ovde nema više jedinstva, to ne valja, bolje da ima u Srbiji jedinstva oko spoljne politike, koja je ne znam kakva, izbalansirana, kao što ima u Hrvatskoj. Pa u Hrvatskoj niko ne spori put Hrvatske. Hrvatska je u NATO-u. Najveći komunisti i najljući fašisti su bili za to, i svi oni između, normalno.
Prema tome, kada bude ovde politika u interesu Srbije, a ne u interesu nekog drugog, onda će svakako u ovoj skupštini biti jedinstva. Dok je ni tamo, ni vamo, sedi na dve stolice, a obe žuljaju, svakako da ne može biti jedinstva. Čak je obaveza da oko pogrešne politike nema jedinstva, jer se tako pokazuje i odgovornosti i ljubav prema svojoj zemlji.
Dakle, manje demagogije. Ministar odbrane treba manje da se ponaša kao direktor namenske industrije, a više kao političar, jer je potpredsednik DS, i da jednostavno preuzme tu vrstu odgovornosti. Bez te odgovornosti, sve drugo je demagogija i populizam. Znam da biti socijaldemokrata podrazumeva biti populista, kao što i biti konzervativac podrazumeva biti populista, ali treba postojati nekakva mera.