Hvala predsedniče.
Gospodine ministre, koleginice i kolege, da, reče gospodin Karić, duvaju novi vetrovi. U principu, jedina je dilema da li je to neki lahor ili povetarac, ili neka košava koja treba da promeni stvari u ovoj zemlji. Kad kažem promeni, mislim na novu politiku. Iako predstavnik SPS kaže da Srbija ne treba da bude autistična i izolovana, ako ministar kaže – mislio sam drugačije o ovome, ali sam promenio mišljenje, to samo ohrabruje.
Odgovornost za nekoga ko je 20 godina, ovo nije ništa lično gospodine Vučiću, niste vi jedini promenili mišljenje, govorim načelno, u politici, znači da ne samo u ovoj stvari, nego i u mnogim drugim stvarima je došao u priliku da promeni mišljenje.
Nije suština u tome, mnogo je lako ili nije lako, ali je lakše shvatiti da si grešio, promeniti mišljenje, to zaista ohrabruje. Mnogo je teže promeniti mišljenje drugim ljudima koji su te sledili tih 20 godina u pogrešnoj politici.
Najbolji dokaz je krvno srodstvo, vizantijsko pravoslavno srodstvo i politika Svetog Save na osnovu kojeg danas odlučujemo da šaljemo naše vojnike da se bore protiv gusara u Somaliji.
No, to je jednostavno refleks tog vremena i nadam se da će se promeniti. Gospodin Vučić je rekao da sa zemljama u čijim kontingentima učestvujemo, a to su većinom ili gotovo isključivo NATO zemlje, bez obzira da li su priznale ili nisu Kosovo, to su NATO zemlje, vojna saradnja je mnogo iznad političke, ili, da kažemo, politička kaska za vojnom. To je tačno i nadam se da će se to promeniti, zato što je to u našem interesu, u interesu državnom i nacionalnom, pre svega državnom jer državno je iznad nacionalnog.
Zašto? Zato što u nekim delima ove Vlade se vide elementi realizma, recimo kada je u pitanju Kosovo. Pričamo o novoj politici, ali čini mi se da, kada je u pitanju odnos sa NATO, tog realizma još uvek nema. Mnogi su se ovde danas zaklinjali u vojnu neutralnost. U redu, znam da je većina protiv članstva Srbije u NATO, da je to još rano, ali kao što ste u mnogim drugim stvarima promenili mišljenje, pozitivno, verujem da će doći trenutak kada će se i tu menjati mišljenje.
Ako ćemo mi realno da gledamo, nismo nikakvi izvoznici bezbednosti. Zar zahtev ministra pre neki dan, ministru odbrane Sjedinjenih Država da KFOR i NATO ostanu na Kosovu, znači da smo mi izvoznici ili da smo uvoznici bezbednosti, jer od tih trupa zavisi sigurnost Srba na Kosovu. Znači, budimo realni, da ne govorim NATO vojsku u Bosni, znači još uvek smo uvoznici. Bilo bi lepo da postanemo izvoznici.
Mi imamo u devet misija 110 pripadnika. Kada sklonimo Liban, gde je polovina ili više od polovine, to je zaista prilično jadno za srpsku vojnu tradiciju, koja nesumnjivo postoji, na koju su mnogi ponosni, mada poslednjih godina ili decenija, nema baš nečeg što bi bilo u toj tradiciji za ponos. Kada uzmemo da Makedonija samo u jednoj misiji ima 250 pripadnika, i to u borbenoj misiji, Crna Gora 90, a mi u devet ukupno 110, onda će biti jasno da u tome zaostajemo. Činjenica je da time jača ugled zemlje, kredibilitet zemlje, a ovoj zemlji je nesumnjivo to potrebno i to je na kraju krajeva gospodin Vučić rekao, kako je ko shvatio, šta sad znači kada dođu u Norvešku zbog samo dva doktora, kako nas drugim očima gledaju.
Ne moram ja da obrazlažem šta LDP misli o zakonima koji su na dnevnom redu, znate da smo za i da smo bili za, i da (ne razume se) što nas je sada više, ne mislim na gospodina generala Stojanović, on je ionako u Sablji postao šef vojne bezbednosti, a setite se tadašnje vlade, nudila je čak čini mi se 900 vojnika za Avganistan. Gde bi nam bio kraj, kada govorimo o ugledu zemlje, da se to stvarno desilo.
To je bilo, prošlo, tu smo gde smo. Znači, realizam ili elementi realizma kada je u pitanju NATO treba da postoje. Ne kažem, ne zagovaram da vi sada promenite odluku, ali moram da se osvrnem na to zaklinjanje na vojnu neutralnost iz proste činjenice što je to jedna, tj. pola rečenice u jednoj rezoluciji o Kosovu, a ne o vojnoj neutralnosti. Vi svi znate da vojna neutralnost košta mnogo više nego članstvo u nekom sistemu kolektivne bezbednosti.
Kada kažem – vojna neutralnost, mislim ozbiljna vojna neutralnost, koja od zemlje po sistemu odvraćanja brani tu vojnu neutralnost, kao na primer što je Švajcarska najmilitarističkija zemlja u Evropi, ali ona je dovoljno bogata da bude, i drugo, to treba drugi da priznaju. Mi smo okruženi NATO zemljama, koje su članice ili će uskoro postati članice i žele da postanu. S druge strane, ne mislite valjda da ćemo rešavati kosovski problem bez NATO.
Na kraju krajeva, NATO savez je mnogo širi savez od EU, zato što su njemu pored većine članica EU, i Turska, SAD, Kanada. Sa druge strane, članice NATO pakta od svog osnivanja među sobom, nikada nisu ratovale, zato je članstvo u NATO paktu apsolutno poslednji faktor trajnog mira i stabilnosti na Balkanu, gde svaka generacija ima svoj rat. Da nisu Grčka i Turska u NATO paktu od 50-e godine, do sada bi, svesni ste, ratovale na svakih deset godina.
To su neke stvari koje u ovoj raspravi treba reći, uz pohvalu da ljudi menjaju mišljenje. To nije ništa sporno, ali to malo realizma kada je u pitanju vojna saradnja je potrebno i nadam se da će ga ubuduće biti sve više. Svakako je za ohrabrenje činjenica da ako ministar kaže kako politička saradnja sa NATO zemljama zaostaje za vojnom, iz toga izvlačim zaključak da će se učiniti sve da ta politička saradnja stigne vojnu. Zato nemojte, ovo je jedan dobronamerni apel, praviti ni od koga neprijatelja.
Pohvaljujem predsednika Skupštine, i moramo da ga pohvalimo, koji je ceo dan danas na svom mestu. Ne mislim da je to zbog toga što je gospodin Vučić danas gost, ali moram da se osvrnem na činjenicu da kada smo glasali, to govorim zbog vas, gospodine ministre, na Odboru za spoljnu politiku o statusu posmatrača u Parlamentarnoj skupštini ODKB, ljudi koji su glasali protiv, rekli su, dajte da čujemo mišljenje ministra odbrane i ministra spoljnih poslova, da ova vaša želja da uđemo tamo ne naškodi ili ne ošteti, da ne mora gospodin Vučić da objašnjava nekome kada ode u Vašington ili kada ode u Berlin šta se to desilo.
Gospodine Vučiću, kada slušate i vaše poslanike, jedni pominju samo Rusko-srpski centar, humanitarni centar u Nišu, a preko ovoga prelaze, a drugi pominju samo ovo, a ovo ne pominju. Vidite da tu nekako dve politike egzistiraju. U tom smislu sam mislio da je odgovornost ne samo promeniti mišljenje, nego učiniti sve da oni drugi ljudi promene mišljenje.
Na kraju par reči o tom Rusko-srpskom centru, humanitarnom. Jedino što smeta i uvek smo otvarali to pitanje, mada znam da vi niste nadležni, na kraju krajeva. To je počela prethodna vlada i to je radio tadašnji ministar unutrašnjih poslova, sadašnji premijer i više je to policijska stvar. Radi se o jednom komercijalnom poslu iza koga svakako stoji politika. Činjenica je da mi ne znamo koliko to košta. Činjenica je da ne znamo, uprkos i ovom sporazumu, baš sve detalje toga. S druge strane, mi smo članica Partnerstva za mir, i to od 2006. godine, ako se ne varam.
Pod prošlom Vladom mi nismo Partnerstvu za mir dostavljali tzv. akcioni plan partnerstva, šta mi želimo od partnerstva da konzumiramo. Jedno od tih jela na jelovniku je i saradnja u vanrednim situacijama.
Činjenica je da smo članica Partnerstva za mir, činjenica je da tamo imamo mogućnost da sarađujemo u vanrednim situacijama, a da već nekoliko godina posle tog sporazuma se otvara i sada na kraju krajeva finalizuje ovaj centar. U redu, i prethodna Vlada i ova Vlada, to je kontinuitet. Gospodine Palaliću, ne znam gde ste našli diskontinuitet između dve vlade? Prethodni ministar je više bio direktor namenske industrije, ali to nije ništa sporno. Vi govorite i o vojno-ekonomskoj saradnji i to nije sporno, novac nam treba. Potencijalno tržište je tu. Naša namenska industrija je nekad bila dobra. Može da stane na noge, ali kada pričamo o novcu, onda moramo da pomenemo da novca nema, da su javne nabavke u vojsci velike.
Nisam stigao da pročitam Zakon o javnim nabavkama, koji je Vlada poslala. Nadam se da će, na primer, poverljive nabavke biti vraćene u zakon, jer, da vas podsetim, poverljive nabavke nisu unutar zakona regulisane. Uprava za javne nabavke nema nikakvu kontrolu nad poverljivim nabavkama. Tako je bilo do sada. Vi kažete da se borite protiv korupcije. Javne nabavke su jedan od izvora korupcije. Znate da su hitne nabavke i nabavke male vrednosti bile izvor korupcije. Videćemo šta će biti sa poverljivim nabavkama zato što je to skopčano i za Vojsku i za policiju i bezbednosne službe itd. S tim u vezi, ako ćemo da pričamo o novcu, tu bih voleo da čujem vaš komentar.
Jeste, nedavno je bio Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije i odjedanput su lobisti počeli da zagovaraju kupovinu jedne eskadrile MIG-29. Mi smo doneli 2010. godine Strategiju nacionalne bezbednosti i iz toga Strategiju odbrane. Mislimo da, bez nekakve ozbiljne analize da li nam takav avion treba, da li nam treba pod tim uslovima, ne bi trebalo ulaziti u tako ozbiljne poslove, koliki god da je politički pritisak na Vladu jak, a verujem da jeste, jer MIG-ova fabrika je pred bankrotom. Ti avioni su spremljeni za Siriju. Iz poznatih razloga oni tamo neće otići, jer skoro da nema Sirije, a svakako im nije prioritet da kupuju avione, tako da mislim da uvaljivanje nekome ko nad kojim možeš da imaš uticaj nije na neki način ekonomski i politički opravdano, govoreći u kontekstu novog realizma prema NATO paktu, od koga zaista u ovom trenutku, bar na Kosovu, zavise naši građani. Hvala.