Gospođo Čomić, reklamiram povredu člana 101. Sad ste izgovorili rečenicu kako se vi, gospodin Maraš i ja slažemo da nije povređen Poslovnik. Ja se ne...

Želeo bih pravo na repliku.

Fascinantna je ta budistička mirnoća, gospodine Škundriću, koju vi često pokazujete, ali ona samo dokazuje da je ta škola pored Kumrovca zaista bila dobra škola.
Kažete da vi na sve možete da odgovorite i da ste spremni da odgovorite, a u suštini, ni na šta ne odgovarate. Kažete – kakve to veze ima sa ovim zakonom? Recimo, kakve veze imaju gubici i dugovi u vašem ministarstvu, koji se mere stotinama miliona evra, uzmite NIS i „Srbijagas“, sa ovim zakonom? U pravu ste, nema nikakve veze.
Kakve veze sa ovim zakonom ima to što vas optužuju, recimo, da ste u sukobu interesa? Nema nikakve veze. Kakve veze sa ovim zakonom ima to što tvrdite da jedna firma koja je u većinskom vlasništvu druge države srpska firma? Kakve veze ima to što je ta firma registrovana u Švajcarskoj sa tim da je srpska firma? Nema nikakve veze sa zakonom.
Ali, šta ima veze sa zakonom? Ustavnost. Vi nama kažete da biste i vi voleli da se ova skupština i Zakonodavni odbor izjasne o ustavnosti ovog zakona. To je lepo što biste vi voleli. Verovatno je Zakonodavni odbor ili Sekretarijat Vlade rekao da jeste u skladu sa Ustavom, inače ne bi prošao Vladu, ali to je neki čovek, javnost ne zna njegovo ime.
Ovde u Odboru sede, sad govorim samo o ljudima iz vladajuće većine, neki ljudi koji očigledno nisu baš spremni da učine takvu, kako da kažem, neprofesionalnu stvar, pa da nešto što je očigledno antiustavno proglase za ustavno. To treba poštovati. Možda će na kraju partijska lojalnost i disciplina pobediti i to stručno mišljenje, to ćemo videti, ali možda i nećemo videti – doći će dan za glasanje, nećemo imati mišljenje Odbora. To je moje predviđanje, jer tvrdim da oni odbijaju da se kompromituju, tako da kažem.
Onda će neko podneti inicijativu Ustavnom sudu. Ustavni sud neće nikad, ili dugi niz godina, po tome postupati.
Zašto se to dešava u vašem ministarstvu? Kakve su to obaveze? Kažite jednom onako iskreno, a ne – sve ću da odgovorim, uvek na raspolaganju. Ovde nešto debelo smrdi i vi to dobro znate, čak ste i vi u uvodnom izlaganju rekli da je ovo na granici, da ovo baš nije… Piše i u obrazloženju Vlade da se ovaj zakon predlaže zato što nema ustavnog osnova da ova firma dobije izgradnju magistralnog gasovoda, pa se ovim zakonom stvara zakonski osnov.
Bojim se da sve ovo što se dešava u vašem ministarstvu, to kompromitovanje toga što vi, kako da kažem, gurate, dovodi do toga da ugled ove zemlje čak i u očima Rusije svakako ne može biti… Protiv ovoga su, i slažu se sa nama, čak i one poslaničke grupe, gospodine Škundriću, koje često ovde više brane interese Rusije nego Srbije. Ovaj Ustav ste zajedno sa njima doneli. Nemojte dopustiti da mi koji smo bili protiv Ustava branimo taj Ustav. To nije dobro za zemlju.

Da li imam pravo na repliku? Gospodin Krasić me je pominjao. Nemam? Dobro.
U svakom slučaju, gospodine Krasiću, meni je drago što ste vi za slobodno društvo kao društvo u kome postoji alternativa. Jeste, to je jedan od osnovnih liberalnih principa.
Ovde se radi o nečemu što je osnovno ljudsko pravo, a to je pravo na imovinu. Gospodine Škundriću, vi Predlogom zakona hoćete da eksproprišete u korist nečega što nije država, niti firma sa državnim vlasništvom. To je protivno zakonu i Ustavu. Da ne pričam o administrativnom prenosu, koji je (nisam pravnik, ali sam sa njima pričao) apsolutno neprimenjiv ovde, primenjiv je samo između državnih organa.
U svakom slučaju, budite sigurni da će ljudi kojima će ovako nezakonito i protivustavno biti eksproprisana zemlja podneti tužbu Ustavnom sudu. Možda ovaj saziv Ustavnog suda to neće prihvatiti. Verujte mi, na kraju će se to loše završiti i po Vladu i po odnose sa Rusijom i ruskim partnerom. Možda će biti dobro za nekakvu grupu o kojoj priča gospodin Krasić, o kojoj priča gospodin Maraš, o kojoj svi mi znamo, ali neću sada da se bavim njima.
Možda je vama, kao pripadniku stranke koja u svojoj prošlosti nije mnogo „zarezivala“ privatnu imovinu, lako da predložite ovaj zakon. Ovde se radi o privatnoj imovini državljana Srbije koja zbog gasifikacije Srbije treba da bude eksproprisana u korist nekoga ko je napolju.
Zaista, vaš apel da se Skupština i Zakonodavni odbor izjasne o ustavnosti je dirljiv, ali prosto niste nadležni, gospođa Čomić je ta koja bi mogla da spreči dalju degradaciju parlamenta.
Vi, gospođo, znate da je u jednom trenutku vladajuća većina prilično doprinela padu ugleda ovog parlamenta kampanjom koja je vođena u medijima, i neki drugi su u međuvremenu promenili mišljenje, ali mišljenje Zakonodavnog odbora pre glasanja ili tokom diskusije je nešto što je nužno. Gospođo Čomić, nikada se nije desilo da Skupština glasa za zakon, a da Zakonodavni odbor nije... Možda jeste, možda će to postati praksa, ne ulazim u to, ali ovde se dira u suštinsko, osnovno ljudsko pravo, pored prava na život, to je pravo na imovinu, zarad interesa koji ne mogu da se podvedu pod opšti interes.
Toliko je gasifikovana Srbija. Nije ovo prvi gasovod. Gasifikacija je i kad gas ulazi u kuće, samo se razlikuje širina cevi. Gde se to eksproprisala imovina, gde se to oduzimalo? Privatne firme gasifikuju, pa se nije dešavala eksproprijacija.
Ovo je zakon koji očigledno zbog neke žurbe nekome treba, čak se predlaže da ne stupa na snagu za osam dana, nego odmah. Možda je to zahtev nekih ruskih partnera, možda ne može da im se odoli, ali, gospodine Škundriću, nemojte više da nam kažete kako je sve normalno, kako je sve super. Niko nije dao 58% ruskom partneru, od zemalja koje sarađuju sa Rusima u oblasti energetike; niko ne želi da onome ko ima robu dozvoli vlasništvo i nad transportom. Evropska praksa je da onaj ko proizvodi struju ne može da poseduje dalekovod, onaj ko ima naftu, a to su Rusi, ne može da poseduje gasovod, ne može da bude većinski vlasnik, jer to znači - nož i pogača.
Zašto ovo radite trinaest godina posle koncesije koju je dobio „Jugorosgas“, meni zaista nije jasno, ni građanima nije jasno. U svakom slučaju, građani moraju da znaju da se ovde pokušava da se donese opasan zakon, protivustavan i protivzakonit, koji će imati posledice ne samo po građane kojima će biti eksproprisana zemlja, nego i po ovo društvo. Monopoli, u vreme kada deregulacija i konkurencija dovode do boljitka za sve građane (niža cena usluge, bolji kvalitet), nisu put kojim treba da ide Srbija i nisu dokaz nečega što se zove proevropska orijentacija ove vlade.

Gospođo predsednice, koleginice i kolege, mislim da je povređen član 104, i to ne zbog pominjanja nekrsta u ovoj skupštini, nego zbog činjenice da ste čitali tačke dnevnog reda  objedinjene rasprave četiri minuta. Poslanička grupa LDP-a ukupno za raspravu o 26 tačaka dnevnog reda ima 14 minuta i 20 sekundi. Kada se podeli, to je po tački dnevnog reda 33 sekunde.
Ova skupština možda može da se pohvali brojem donetih zakona, ali mi mislimo da nije suština onoga što ovde radimo samo broj donetih zakona, nego i kvalitet tih zakona.
Molim vas da ubuduće ne objedinjavate ovoliki broj tačaka dnevnog reda, zato što to ide na uštrb diskusije i kvaliteta zakona.
Razmislite malo o činjenici da se 26 tačaka dnevnog reda stavi kao jedna i da neke poslaničke grupe imaju i manje vremena nego mi, po 30 sekundi.
Zaista, mi možemo da pričamo da smo za Evropu, sad su svi za Evropu, i krstovi i nekrsti i ostali, ali činjenica je da moramo ozbiljnije da svoj posao shvatimo. Na kraju krajeva, fingiranje evropskih poslova samo će dovesti do toga da građani Srbije ne veruju u boljitak koji evropske integracije donose Srbiji.
Molim vas, nemojte ovo da se ponovi, da 26 tačaka bude objedinjeno. Hvala.

Hvala predsednice. Koleginice i kolege, od ovih 26 zakona o potvrđivanju, moju pažnju je privukao Predlog zakona o potvrđivanju Protokola između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine uz Sporazum između Vlade Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije od 28. februara 2000. godine.
Ovaj protokol, koji postaje zakon, koji su potpisali ministar Šojgu i zamenik predsednika Vlade, prvi potpredsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dačić, avgusta ove godine, u suštini, smanjuje broj proizvoda kojima je zabranjen izvoz u Rusiju bez carina, tj. smanjuje se broj robe koja je izuzeta iz bescarinskog režima.
Ono što je važno, jeste šta ostaje na tom režimu? Za šta postoji carina, koji su to proizvodi kojima se otežava izvoz u Rusiju?
Svakako da je Ruska Federacija velika zemlja. Većina vas u ovoj sali smatra da se naši odnosi dobro razvijaju, mi mislimo da su oni malo jednostrani, u njihovu korist, a na našu štetu, ali vreme će pokazati ko je u pravu. U svakom slučaju, ovaj sporazum, sa brzinom naših evroatlantskih integracija, otići će u istoriju, jer kada budemo došli u jednom trenutku do vrata EU, moraćemo da prihvatimo pravila koja tamo važe, a sporazumi koji nisu u skladu s politikom EU neće moći da važe. Ali, do toga ima vremena i zato mislim da je dobro da naša država, naša privreda iskoristi ovaj bescarinski režim.
Međutim, cifre pokazuju da nismo u stanju da ga iskoristimo. Nesporno je da teško da možemo ikada da imamo suficit u odnosima s Rusijom, naprosto, zbog zavisnosti Srbije, kao i većine Evrope, od ruskog gasa i nafte. Šta možemo tamo da izvezemo? Nekako nam se čini da je i skraćivanjem ove liste izuzetaka ostalo među izuzecima dosta toga što, u principu, jedino i možemo da prodamo napolju.
Neću sada govoriti o činjenici da su putnički automobili ostali na ovoj listi. To znači da putnički automobili ne mogu da se izvoze u Rusiju bez carine. O tome je bilo reči i u vreme kada se ovaj ugovor potpisivao. Niti ću da govorim o tome što je jedan od argumenata za ulazak „Fijata“, govorim o ulasku „Fijata“ u „Zastavu“ Kragujevac, koji traje i ko zna koliko će trajati posle ovog požara, bio kako mi imamo bescarinski režim sa Rusijom. On ne važi za automobile.
Gotovo je čudno da on ne važi za meso, da ne važi za beli šećer, da ne važi čak ni za rakiju. Veoma je čudno da ne važi ni za drveni kuhinjski nameštaj, drveni nameštaj za spavaće sobe i za ostali drveni nameštaj. Jer, šta, objektivno, Srbija proizvodi? Rakiju, to je nesumnjivo, drveni nameštaj, nesumnjivo, a automobile, ako Bog da. Ali, lista koja postoji i za koju se plaća carina je, po našem mišljenju, lista koja onemogućava Srbiji da postigne bolje rezultate u trgovinskoj razmeni sa Rusijom. Zato mislimo da naša vlada, kada već gajimo takve odnose s Rusijom, kada je već ruski predsednik bio jedini predsednik koji je govorio u ovom domu, treba u budućem periodu da učini veći napor da i ovu robu za koju se sada plaća carina skine s tog režima.
Naprosto, ako ćemo biti prijatelji, ako ćemo mi ovde učiniti sve da podignemo ekonomiju, da tako kažem, reindustrijalizujemo zemlju, da počnemo od onoga što znamo da proizvodimo, što proizvodimo i u čemu imamo tradiciju. Otvaranje ruskog tržišta za te proizvode značilo bi razvoj ekonomije.
Sledećeg dana ću, u formi poslaničkog pitanja, pokušati da saznam zbog čega nešto što su tradicionalni srpski proizvodi nije na bezviznom režimu, nego je ostalo na ovom viznom režimu.
To što su skinute carine za proizvode klanica, za lekove, jeste dobro, ali mislim da bi mnogo veći efekat bio kada bi neki od ovih proizvoda došao na bezvizni režim. Da ponovim, ne mislim tu, prvenstveno, na automobile, jer ćemo se, izgleda, načekati „zunta“, tj. „punta“ iz ''Zastave'', ali drveni nameštaj, tepisi, meso, šećer i rakija, to smo valjda u stanju da izvezemo i u Rusiju. Hvala.

Hvala kolegama i koleginicama. Poštovana potpredsednice, dame i gospodo, zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika su pomak u odnosu na prethodne zakone. Nažalost, sa naše tačke gledišta nedovoljan pomak. Mi bismo hteli da zakonodavstvo u ovoj materiji zaista bude na nivou Evropske unije, ako već ne može na nivou SAD, ali šta je, tu je. Ne očekujemo tu brzinu, pohvaljujemo pomake. Načelne primedbe na ovaj zakon su zaista načelne.
Nekako nam se čini da su se ovim zakonom više bavili ekonomisti nego pravnici. Iako sam ekonomista, to pozdravljam, ali ovde nalazim primedbu i otuda su neki članovi zaista zbrkano formulisani i nejasni, iako je intencija (posebno ciljevi) zakona dobra.
Što se tiče Zakona o licenciranju stečajnih upravnika, to rešenje da se stečajni upravnici izvlače iz bubnja je bolje nego ono koje je omogućavalo da nekolicina vodi dvadesetak stečaja, a mnogi nijedan, ali nekako nam se čini da je to formalistički pristup. Nismo sigurni da će se tu kvalitet ispoštovati, bez obzira na pojačane mere nadzora Agencije za licenciranje nad radom stečajnih upravnika. Mislimo da je, prema rešenjima koja su u zakonu data, taj nadzor na neki način birokratski, formalan, da taj nadzor ne može da uđe u suštinu.
Postoje neka druga rešenja u zakonodavstvima koja su između toga da sudija određuje stečajnog upravnika i ovog izvlačenja iz bubnja, ali, objektivno, nijedno nije savršeno. Neću reći da ima savršenog. Zato je i ovo korak napred, ali zaista mislimo da će Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kada su u pitanju mere nadzora koje predviđa zakon, morati sa mnogo više napora i stručnog ulaženja u suštinu onoga što rade stečajni upravnici da kontroliše njihov rad, a ne samo prema nekim pokazateljima koji su formalni i birokratski.
Nije dobro što se ovim zakonom o stečaju jedna velika oblast faktički izuzima, a to je ono što će najčešće ići u stečaj, a to su društvena preduzeća. Nažalost, stečaj nad društvenim preduzećima vodi i dalje, odnosno ima monopol Agencija za privatizaciju. Posle iskustva koje smo imali sa radom Agencije za privatizaciju, o tome svi pričaju, o broju neuspelih privatizacija, mislimo da to nije dobro. Činjenica je da je to regulisano drugim zakonom, Zakonom o privatizaciji, ali predlažemo i apelujemo da se razmisli o tom rešenju da Agencija za privatizaciju ima monopol u stečaju društvenih preduzeća.
Ako ćemo biti pošteni, koja će preduzeća najčešće ići u stečaj? Ipak ta društvena; ona su najčešće u stečaju i u problemima zato što je u ovom trenutku proces privatizacije zastao i, na kraju krajeva, ima i subjektivnih i objektivnih okolnosti.
U svakom slučaju, pomak napred, nedovoljan za LDP, ali dovoljan da to podržimo. Hvala.

Član 104. Predsednice, poštovane kolege i koleginice, uvaženi gospodine ministre, nemojte da vređate zdrav razum nas poslanika i građana koji nas gledaju. Kažete da „Jugorosgas“ nije strana kompanija, ruska kompanija, a tri četvrtine nije vlasništvo Srbije. Na stranu što pređete preko toga kako je Srbija izgubila četvrtinu u toj kompaniji, sa polovine pala na četvrtinu. Kad kažete da je to srpska kompanija, pošto je u Srbiji, nije ruska i da vlasništvo nema veze sa pridevom ruski, srpski, to je isto kao da ste rekli da je vaš stan, čiji ste vi vlasnik, u stvari moj stan, jer stan je u Srbiji, kakve veze ima ko je vlasnik.
Pa ima veze, gospodine, zato što taj ko je vlasnik upravlja tom kompanijom. Ta kompanija je posrednik, ta kompanija je prošle godine imala profit od dvadeset miliona, a samo za četvrtinu tog novca je mogla da bude polovina naša, pa se to nije desilo. Samo za jednu godinu bi se ulaganje u tu četvrtinu isplatilo. Da smo tada platili četiri miliona evra, 4.800.000 dolara, imali bismo još jednu četvrtinu, tj. polovinu. Četvrtina profita je pet miliona. Znači, za jednu godinu.
Nemojte da nas vređate. Kažite – tako je, to je međudržavni sporazum, nepromenjivo itd. Odmah da vam kažem, nijedna evropska država onome ko prodaje robu, struju ili u ovom slučaju gas ili naftu, a dolazi iz Rusije, ne daje vlasništvo i nad cevima. U tome je spor, zašto smo mi bili protiv tog ugovora 51:49. Nigde taj procenat, ni u Bugarskoj, ni u Grčkoj, nigde ne postoji. Ne može prodavac da kontroliše i transport.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, ne bih se javljao za reč da nisam u proteklih dva sata slušao o tome kako Srbija gubi godišnje jedan ceo grad od 30 i nešto hiljada stanovnika, da je Dinkić ovakav i onakav, i to iz usta onih koji su, u principu, zbog svoje politike, najodgovorniji što Srbija gubi jedan grad od 30 hiljada stanovnika, iz usta onih koji su s tim Dinkićem sedeli u Vladi i hvalili jedan drugoga kao najbolje ministre.
U svakom slučaju, set zakona koji je pred nama je potreban. Potreban je zbog toga što naše društvo treba da uredimo po evropskim standardima.
Zakon o klasifikaciji delatnosti je, u principu, tehnički zakon i ne bih imao šta o njemu da pričam. Jedina mana je, kao i kod drugih zakona, što se Vladi daju prevelika ovlašćenja. Postoje zakoni u drugim zemljama gde Skupština usvaja klasifikaciju delatnosti, a ne daje to kao diskreciono pravo Vladi.
Kada je u pitanju Predlog zakona o zvaničnoj statistici, svakako da posle 90-ih godina i statistike u to vreme, koja je najviše odgovarala onoj Vibovoj da je to državna laž, mi treba da uredimo tu oblast. Na kraju krajeva, upravljanje velikim sistemima, državom, firmom, porodicom, nije moguće bez podataka, a podaci nisu mogući bez uređene statistike. Tu ništa nije sporno.
Sporna je eventualna činjenica da će Zavod za statistiku dati odlučujuću reč o predlogu regiona u Srbiji. To je sporno iz razloga što znamo da jedna partija ima nameru da se osnuje na nivou regiona, odnosno kao partija regiona, i mi izražavamo blagu sumnju da Zavod za statistiku ne bude zloupotrebljen u te partijske svrhe.
Kada je reč o Predlogu zakona o popisu poljoprivrede u 2011. godini, ni u njemu nema ničeg spornog. Jasno je da je poljoprivreda grana na kojoj može da se bazira razvoj Srbije. Nije sporno da je budžet EU, u stvari, poljoprivredni budžet i nije sporno da ako je nečiji interes, pre svih, a svačiji je da uđemo u EU, onda je to, svakako, seljaka i poljoprivrede. Na kraju krajeva, svi ovi koji pričaju da selo propada bili su u vlasti četiri godine u kontinuitetu, pa su mogli da urade nešto za to selo, ali uradili nisu. Verovatno će reći – nismo bili zaduženi za poljoprivredu.
Mi smo juče imali primer jednog ministra koga zovu, otprilike, ''ministar za ljudsku nesreću'', ''trgovac ljudskom nesrećom'', koji kaže – imam samo četiri poslanika ovde, pa kada budem imao više poslanika, onda ću više moći da utičem.
Ne može se tako posmatrati odgovoran državni posao kao što je članstvo u Vladi. Onog trenutka kada uđete u Vladu, koliko god da ste slabi, a prihvatili ste da uđete u Vladu, vi snosite odgovornost za tu vladu. Prema tome, oni koji su bili u Vladi, pa pričaju da nisu bili zaduženi za taj resor, u principu, računaju na kratko pamćenje građana, a ubeđen sam da mnogi građani nemaju kratko pamćenje.
Kada je u pitanju popis poljoprivrede, nesporno je da će tek onaj drugi zakon, koga čekamo, o eksproprijaciji, biti povod da se priča o nestajanju poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Mi svi znamo da, s jedne strane, nestaje poljoprivredno zemljište u Srbiji, s druge strane, znamo da prelazi u ruke malog broja ljudi, a, s treće strane, znamo da podsticaji za poljoprivredu nisu dovoljni i u ovogodišnjem budžetu su manji nego u prošlogodišnjem, dok će u narednom biti, verovatno, još manji nego u ovogodišnjem. Kada dođe sledeći zakon na dnevni red, onda ćemo se pozabaviti i činjenicom da se u ovoj zemlji ekspropriše poljoprivredno zemljište za račun jedne druge, strane države.
Predlog zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine. Taj zakon nam je potreban, potreban nam je i popis, pored ovih podataka koji ovde postoje, kao, na primer, mesto stanovanja majke u vreme kada je lice rođeno. Nisam čitao prošle zakone, ali ne mogu da se setim takvog podataka ili pitanja, na stranu što mesto stanovanja ne postoji u terminologiji, postoji mesto prebivališta ili mesto boravišta.
Mislim da je predlog Poslaničke grupe manjina oko nacionalnosti, odnosno skupljanja podataka o nacionalnoj pripadnosti i maternjem jeziku prihvatljiv. U Predlogu zakona se govori da će anketari ponuditi, u stvari, dva odgovora: srpska nacionalnost, nacionalna pripadnost i ostala. Tako se pročitalo u Poslaničkoj grupi manjina. Mi mislimo da je njihov amandman sasvim prihvatljiv, da se listaju nacionalnosti, nacionalne pripadnosti i svakako da mora da bude i ''ostali'', jer ne mogu se izlistati svi. Ima pravo neko da se upiše i kao Indijanac, i kao Eskim, to ništa nije sporno.
Kada je u pitanju jezik, isto mislimo da tako treba biti. Na kraju krajeva, doneli ste svi zajedno Ustav po kome u ovoj zemlji žive Srbi i ostali; ne bi bilo u redu da i u popisu bude Srbi i ostali, nego i ti drugi, ostali, mogu da se navedu, pa ako neko nije na spisku onih koji su navedeni, može da bude i prazna rubrika, i da se dopiše. Ovo i zbog činjenice da mi u našoj zemlji još uvek ni taj nakaradni i loš Ustav, u suštini, ne poštujemo.
Znamo probleme u opštini Priboj s upotrebom bosanskog jezika. Fale krajevi i sredina, gospođo Radeta, to mu fali. Problemi upotrebe bosanskog jezika u opštini Priboj.
Imamo i najnoviji primer gde su studenti Fakulteta za islamske studije u Novom Pazaru, pripadnici islamske veroispovesti, diskriminisani konkursom Ministarstva vera za stipendije. Taj konkurs objektivno poziva i daje mogućnost da se prijave za stipendiju studenti svih fakulteta, katoličkih i drugih, osim ovoga fakulteta.
Znači, ja samo upozoravam da statistika ne sme biti još jedan razlog da se građani ove zemlje osećaju povređenim, kao što se ovime osećaju povređenim građani ove zemlje koji studiraju na Fakultetu za islamske studije u Novom Pazaru, a koji ne mogu da konkurišu za stipendiju, za razliku, kako je napisano u tom konkursu, da mogu da konkurišu studenti srpske nacionalnosti iz susednih zemalja. Znači, može Srbin iz Temišvara ili Srbin iz Banjaluke da dobije stipendiju u Srbiji, ali ne može da dobije stipendiju Bošnjak koji studira islamske studije u Novom Pazaru.
Jednostavno, bojim se da to „ostali“ u ovom popisu doprinosi daljem osećanju diskriminisanja od strane građana Srbije. Insistiram na terminu „građani Srbije“, a to što su neki srpske nacionalnosti, a građani drugih država, pa tamo plaćaju porez, tamo se školuju, a neko im nudi stipendiju od našeg novca, novca poreskih obveznika Srbije, što znači i Srba, i Bošnjaka, i Mađara, nakaradna je politika o kojoj smo pričali kada je bilo reči o Zakonu o dijaspori.
Mislim da bi bilo prihvatljivo da se malo više izađe u susret onome što predlažu pripadnici drugih etničkih zajednica, pa tako mislim da bi i ovaj amandman mogao da bude usvojen. Vi ćete razmisliti, ili odgovoriti u danu kada budemo pričali u pojedinostima.
Znam da gospodin Škundrić formalno čeka drugi zakon, ali mislim da će ga dočekati sutra. Ne ''malo sutra'', nego sutra. Mislim da vaš zakon zaslužuje da bude u većoj žiži javnosti nego što je neko planirao.
Kada je u pitanju zakon o poljoprivredi, odnosno zakon o popisu stanovništva, tu je predviđeno da se popišu i sve zgrade i objekti, i to ništa nije sporno, osim one imovine koja je u vlasništvu stranih država. Međutim, ima mnogo slučajeva gde, faktički, postoji objekat, ali taj objekat skoro da više nije objekat. Jedan od primera, lično sam se uverio, jeste, recimo, hotel „Mir“ u Babušnici. To je jedan hotel koji je 1979. godine podignut na jednoj steni. Tu je banja, Zvornička banja i od tog hotela je živeo ceo taj kraj; hrana, ljudi su bili zaposleni, radilo je mnogo doktora, fizioterapeuta u toj Zvorničkoj banji.
Šta se onda desilo? Onda je ova privatizacija u tako maloj i sakrivenoj sredini dovela do toga da je to dato u zakup, pa je tu bilo nekog kriminala. U svakom slučaju, zakup istekao, a taj koji je to uzeo u zakup odneo je sve što je bilo moguće odneti. Moguće je odneti vrata, dovratke, kablove, instalacije, ali taj zakupac odnosi i zidove.
Faktički, tu ostaje objekat, kad se pogleda, liči na objekat, ali nemoguće je to popisati kao objekat koji treba da postoji. Sad je to druga stvar.
Agencija za privatizaciju i MUP time treba da se bave, ali samo govorim o stvarima koje liče da su objekti i verovatno će u popisu, pošto je tu nekada bio objekat, biti popisani i time ćemo dobiti neku nerealnu sliku, uslovno rečeno, društvenog bogatstva.
Mislim da o tome treba voditi računa i da nekakav kriterijum kad se bude popisivala ta imovina mora da postoji. Jer, ako se budu popisivale štale i šupe koje se, faktički, ruše i to bude upisano kao nekakav objekat, mi ćemo misliti da smo bogatiji, a davno je prošlo vreme kada smo za sebe učili da smo bogata zemlja, razvijena itd. Sad moramo da se svedemo u okvire realnosti.
Mi iz LDP-a insistiramo na realnosti, za razliku od nekih drugih, koji i dalje maštaju o nekakvim velikim Srbijama ili nekakvim gubernijama ruskim itd.
Moram da kažem da smo mi iz Srpske liberalne stranke, pardon, Liberalno demokratske stranke opozicija vama u vladajućoj većini, opoziciji vlasti, kao i opoziciji, zbog toga što se ono što predlažemo razlikuje od onoga što su radili oni koji su bili na vlasti pod Koštunicom, to je različito od antievropske politike Koštuničine vlade. Svakako da je to različito od gospode koja je devedesetih godina imala priliku da se politika ostvaruje.
To je ta politika koja je dovela do toga da se iz ove zemlje iseljavaju ljudi, a ne dolaze. To što su se oni u međuvremenu podelili na dva krila, to je njihova interna stvar, ali je nesporno da je politika koju su vodili jedinstveni srpski radikali dovela do onoga što oni sada kritikuju.
Oni sada kažu, eto, nestaje nas, žene rađaju jedno dete, a treba dva itd., a ne shvataju da je 500.000 mladih ljudi napustilo zemlju kada se njihova politika, direktnim njihovim učešćem ili indirektnom podrškom Miloševićevom režimu, ostvarivala. Mislim da je licemerno pričati o efektima svoje politike, a sve si učinio da tako bude.
Gospodo srpski radikali, 500.000 ljudi koji su otišli iz zemlje, držim se teme i pričam o popisu stanovništva, da je svako od njih dobio jedno dete u inostranstvu, to znači da sada u zemlji ima milion ljudi manje zbog te politike, a licemerje je sada nekog drugoga optuživati za to.
Tako Velimir Ilić kaže da je Dinkić ovakav i onakav. Sada mu ne valja, a četiri godine je sedeo u toj vladi i hvalio ga je kao najboljeg ministra. Ovaj se njemu obraćao – vojvodo, a ovaj njemu – serdare, i onda kada su se razišli, sada mu ne valja Dinkić.
Mi iz LDP-a se trudimo da vodimo doslednu politiku. Mnogo puta se ono što pričamo ne dopada ljudima. Ne dopada se čoveku ni kada ode kod doktora, pa ga pita - doktore, šta mi je, ne dopada se čoveku da mu doktor kaže istinu. Ali, svi mi kada odemo kod doktora želimo da nam doktor kaže istinu, a ne da nas laže.
Prema tome, mislim da, u suštini, gubimo vreme na raspravama koje služe samo da bi bile rasprave. Mi iz LDP-a želimo konkretno da doprinesemo popravljanju zakona...
(Žagor u sali.)
Gospođo Čomić, zaista sam onemogućen da govorim.
Verujemo da je ovakva politika koja je dovela do toga da su svi postali za Evropu, i ovi što imaju bedž, i ovi što su skinuli bedž, i ovi što su palili američke i druge zapadne ambasade, i ovi što hoće da postanu evropski levičari, svi sada hoće u EU, dobra za zemlju i zaista mislim da u budućnosti treba da se takmičimo u tome ko će Srbiju brže i efikasnije uvesti u EU.
Mi iz LDP-a ne sumnjamo da smo u tom poslu mi najbolji, ali moguće je da nas neko drugi pretekne. To, svakako, ne mogu biti oni kojima je trebalo 20 godina da shvate da Split nije u Srbiji, koji su pričali o granicama koje su u nekoj drugoj državi, ali dobro je, samo budala ne menja mišljenje. Ne valja toliko često menjati mišljenje ili, da budem pošteniji, ne valja tako iznenada menjati mišljenje, jer kada se napravi neka velika krivina i kada brzo uđeš u krivinu, poispadaju ti oni koji su iza. To je politika drugih stranaka.
U ime LDP-a, kažem da su ovi zakoni u načelu dobri. Mislim da se amandmanima mogu popraviti. Nadam se da ćemo u danu kada budemo raspravljali u pojedinostima doživeti da Vlada prihvati neki amandman i opozicije, a nadam se da će i gospoda iz opozicije pokazati malo više odgovornosti prema zemlji.
Na neki način, svi mi smo u istom poslu, gospodo. To što ste pali s vlasti, izgubili vlast, to je bila volja građana ili volja nekih koalicionih partnera koje ste očekivali, a potcenjivali, ali strpite se.
Sećam se ranije, kada je formirana prva vlada Vojislava Koštunice i kada je Velimir Ilić najzad postao ministar, kada su počeli iz opozicije da pričaju o izborima, da treba srušiti Vladu, novi izbori, čovek je govorio – pa nećemo, valjda, svake godine izbore. Evo, sada svake godine izbori, ali to je politika...

Ovo je politika od koje se LDP svakako razlikuje i nastaviće da se razlikuje. Hvala.

Zaista, gospođo potpredsednice, nisam imao nameru nikoga da uvredim. Žao mi je ako se neko uvredio. Na neki način sam ja povredio dostojanstvo Skupštine onim lapsusom, kada sam pomenuo Srpsku liberalnu stranku, te ovom prilikom moram da se izvinim svim glasačima Liberalno demokratske partije i članstvu, ako takvog ima, pošto glasača nema, Srpske liberalne stranke.
Gospodine Todoroviću, kad kažem da smo mi vama opozicija, ne osporavam vama, ne negiram da ste vi opozicija, nego kažem da smo opozicija vladajućoj većini i opozicija vama. To ne znači da vi niste opozicija. Niste me dobro razumeli.
Na kraju krajeva, vi iz stranke, kako da kažem, vašeg istorijskog lidera najbolje znate šta je opozicija opoziciji. Čini mi se da je vaš lider u jednom trenutku tokom 90-ih do vrhunca razvio baš tu ulogu opozicije opoziciji.
Gospodinu Šormazu i gospodinu Iliću nemam nameru da odgovaram. Prosto, gospodine Šormaz, posledice su posledice, a stav, samo da vas podsetim – gospodin Koštunica nije mogao da vrati mandat narodu, jer ga od naroda nije dobio, nego samo Borisu Tadiću, jer ga je dobio od Borisa Tadića. Hvala.

Reklamiram, gospođo predsednice, povredu člana 104, dostojanstvo Skupštine.
Mislim da polemika između gospođe Čomić, pripadnice, hajde da kažem, stranke koja se zalaže za proevropsku Srbiju, gospodina Nikolića, pripadnika stranke koja je proevropska u pokušaju, videćemo, narušava dostojanstvo parlamenta zbog toga što pričaju o zakonu o lustraciji i drugim zakonima koji se, kao, ne primenjuju ili je neko dao nalog da se ne primenjuju.
Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, podsećam vas da zakon o lustraciji postoji. Usvojen je 2003. godine. Oni koji su ga pisali napravili su ga neprimenljivim za tu situaciju, jer kada se formira lustraciona komisija od devet članova opozicija mora da da jednog. Ti koji su pisali zakon znali su da opozicija neće dati jednog i time će zakon biti neprimenljiv.
Gospođo Slavice, prekinite ovu diskusiju. Ako već pominjemo lustraciju, od koje se neko ježi, a nekome je draga (ja sam onaj drugi), zakon postoji i dok se ne ukine treba da se primenjuje. Ne treba da bude predmet polemika ko je pozivao na lustraciju, a ko je protiv lustracije, nego vi kao predsednica Skupštine formirajte lustracionu komisiju. Mi smo opozicija i spremni smo da damo tog člana. Zavisi od vas i većine da li će posle šest godina od donošenja taj zakon početi da se primenjuje. Onda nećemo slušati ove polemike koje, po meni, narušavaju dostojanstvo parlamenta.
Podsećam vas da je zakon o lustraciji jedan od evropskih zakona, koji nas čeka na putu. Sva normalna društva koja su izašla iz totalitarizma i idu ka tržišnoj privredi donela su zakon o lustraciji. To je deo suočavanja sa prošlošću. To što Srbija, pored tog dela koji su sve istočne zemlje obavile, ima još jedan deo, a to su ratni zločini, naš je problem, ali hajmo, završimo bar to što smo doneli 2003. godine.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, iako od svog osnivanja traži da ova država manje troši i da bude štedljiva, Liberalno-demokratska partija ne može da prihvati ovaj zakon i da glasa za njega, jer je ovaj zakon udar na srednju klasu. To može da izgleda čudno jer tražimo smanjenje javne potrošnje, ovo je naizgled smanjenje javne potrošnje, pa nećemo da glasamo. Nije čudno. Ja ću samo zbog građana nekim brojkama pokušati da pokažem koliko ovaj zakon nije ono što je ovoj zemlji potrebno.
Pre neki dan ministarka Dragutinović je rekla da se ne zna kako se troši 130 milijardi dinara; 130 milijardi dinara je, otprilike, budžetski deficit za ovu godinu. To je 4% bruto društvenog proizvoda. To je ogromna suma. Prevedeno u evre, to je oko milijardu i četiri stotine miliona evra. Efekti ovog zakona, ako se, recimo, ovih osam hiljada ljudi otpusti i ako oni imaju prosečnu bruto platu od 60.000 dinara na godišnjem nivou, jesu oko četiri stotine osamdeset miliona dinara ili nešto više od pet miliona evra.
Uporedite ovih 130.000.000.000 dinara ili 1.400.000.000 evra i ovih 480.000.000 ili pet miliona evra. To je 0,4, to je 250 puta manje nego ono što odlazi u nečije džepove, u korupciju ili, na kraju krajeva, u prave stvari, ali država nema uvid. Javne finansije u Srbiji imaju mnogo tajni. Dok je tako, ovaj narod će plaćati skupu i neefikasnu državu.
Liberalno-demokratska partija je još proletos podnela ovom parlamentu predlog zakona o smanjenju broja ministarstava na 12. Ni reči o tome od Vlade. S druge strane, upoređuju broj zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave u ovom zakonu sa evropskim prosekom i iz toga izvlače paralelu, ali nisu uporedili broj zaposlenih u ministarstvima, broj ministara sa nekakvim prosekom u Evropi, i narod to zna.
Zato mislimo da je ovo napad na srednju klasu, a neće doneti efekte kakvi su Srbiji potrebni, zato što je naprosto ovde sve skupo, država uzima koliko joj treba, a treba joj mnogo zato što je to, na kraju krajeva, i cena ove koalicije. Zato je ovaj zakon samo parcijalno, delimično rešenje, a na kraju ću pokazati na nekim primerima da je i prilično površno urađen. Nije se dirnulo u javna preduzeća, i to je problem. Javna preduzeća, šest javnih preduzeća, NIS, EPS, JAT, Rudnik Vreoci (ne, Telekom ima dobitak), prošle godine su zabeležila gubitak od 650.000.000 evra. Samo prošle godine. U poslednjih nekoliko godina gubitak dostiže skoro četiri milijarde evra. To će nekada pasti na teret, kada dođe do privatizacije; država će uzeti dugove da bi dobila veću cenu i to će plaćati građani Srbije.
Mi, gospodo, stojimo pred dilemom da li ćemo mi plaćati veće poreze ili naša deca. Neko hoće to da prevali na našu decu; mi iz LDP-a želimo da to ova generacija, koja je dovela zemlju dovde, odradi.
Mi smo vam predlagali sveobuhvatne mere, predlagali smo plan. Jesmo za smanjenje javne potrošnje sa sadašnjih 46, za jedno četiri godine, na ispod 40, a ako Bog da i na 36. To nije samo oduzimanje stečenih prava, to je i razvoj, jer se udeo javne potrošnje smanjuje, iako raste privreda. Ali, vi niste spremni za takav jedan plan, sveobuhvatnu viziju toga, nego ste izvukli ovo, ostavili javna preduzeća. Uporedite efekte ovog zakona u odnosu na gubitke u javnim preduzećima: prošle godine, podsećam, 650 miliona, a efekti ovog zakona, sa osam hiljada zaposlenih, uz prošlu platu od 60.000 bruto, pet miliona.
Nema ovde iskrenosti u nameri da se smanji javna potrošnja. Da je bilo iskrenosti, vi biste već prihvatili naš predlog da Vlada ima 12 ministarstava. Ovo je foliranje pred Međunarodnim monetarnim fondom. Možda ćete ih u ovoj situaciji, kako da kažem, prevariti, jer oni nisu toliko radi da teraju mak na konac u ovoj ekonomskoj situaciji, ali država Srbija, građani Srbije i srednja klasa od ovoga koristi neće imati.
Hoćemo sveobuhvatan reformu javnih finansija. Hoćemo reformu javnih preduzeća. To je kamen-temeljac partijske države. Ti činovnici koje ćete otpustiti ovim zakonom nisu suština te partijske države i partijske hidre, u šta se pretvorila ova država ili ova administracija u ovih... Ne interesuje me šta je bilo pre 2000. godine, ali vi ste, gospodine Ljajiću, uz svog kolegu Tomicu Milosavljevića, u svim vladama od 2000. godine. Sve što imate da zamerite, zamerite sebi i onima sa kojima ste bili u Vladi.
Mi mislimo da ima nekih rešenja u ovom zakonu... Recimo, u analizi 145 opština rekli ste da 35 jedinica lokalne samouprave ne moraju da otpuštaju jer imaju manje, ali ste im članom 10. „zakucali“, oni sad ne mogu više da zaposle, čak do četiri na hiljadu ne mogu da dođu.
Vi ste kaznili one koji su se domaćinski ponašali, a s druge strane, nekim koalicionim partnerima koji su rekli da neće da otpuštaju dali ste pravo da ne otpuštaju, a da plaćaju to iz sopstvenih prihoda. Recimo, imate bar dva predsednika opštine u koaliciji. To znači da će građani tih opština plaćati veće komunalne usluge da bi se taj višak zaposlenih u tim jedinicama lokalne samouprave finansirao.
Kada su u pitanju ovi predlozi zakona, najviše im odgovara jedna narodna poslovica koja kaže – seci uši... Neću je završti. Zbog toga LDP za ovo parcijalno rešenje ne može da glasa, u ime srednje klase; a jesmo za smanjenje, kada budete spremni za sveobuhvatni plan, rado ćemo vam pomoći. Hvala.

LDP generalno smatra set ovih vojnih zakona, kako e to u žargonu zove, pomakom napred i potrebom koju je Srbija imala. Imamo neke primedbe na neki od zakona, a kada je u pitanju ovaj zakon generalna primedba je, konkretno za njega, da je malo skrajnuta uloga Narodne skupštine u odnosu na Nacrt i naša dva amandmana će se time baviti. Više ću pričati o tim konkretnim rešenjima kada dođemo do tih amandmana, ali imamo jednu generalnu zamerku, a to je izbegavanje da se odredi, da se definiše, u kojim će misijama naša vojska učestvovati ili može da učestvuje.
Nesumnjivo je da je ovaj predlog zakona pomak u odnosu na prethodni zakon koji se zvao Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave itd, to je zakon iz 2004. godine. On je, na neki način, stidljivo najavljivao da se može učestvovati i u nekim misijama koje nisu samo nužno mirovne. Za razliku od njega, predlog ovog zakona jasno definiše multinacionalne operacije koje osim mirovnih podrazumevaju i zajedničke odbrambene operacije, u skladu sa propisima odbrane.
Generalno smo želeli da se tu definiše koji je to sistem kolektivne bezbednosti u kojima bi učestvovali pripadnici Vojske. To su svakako UN i misije pod mandatom UN, ali mislimo da je trebalo staviti i učešće u misijama NATO i evropskih bezbednosnih snaga. Mislimo da bismo se vezivanjem samo za mandat UN faktički isključili iz nečeg što je u nastajanju, a to su evropske bezbednosne snage. Ako je politički stav većine stranaka ovde da nam je potrebno članstvo u EU, onda mislim da ne bi trebalo da isključimo učešće u evropskim bezbednosnim snagama.
Ako već kod Strategije nacionalne bezbednosti odbrane niste našli hrabrosti i volje da jasno definišete budućnost Srbije kao članice NATO pakta, mada pozdravljam što se ne pominje vojna neutralnost, onda ste možda u ovom zakonu mogli da nabrojite i učešće u misijama NATO, što ne znači nužno i članstvo.
Sa druge strane, ovih dana se često govori, ovo govorim zbog građana, o nekakvoj rezoluciji o vojnoj neutralnosti, donetoj pre dve godine. Ova skupština nikada nije donela nikakvu rezoluciju o vojnoj neutralnosti, vi gospodo, svi vi sem LDP, koji ste glasali za tu rezoluciju, podsećam vas, to je bila Rezolucija o Kosovu, u kojoj ste stidljivo, sitnim slovima, napisali tu vojnu neutralnost. Zaista ne mislim da taktički potez, u jednom trenutku, pre dve godine sa vašim koalicionim partnerom treba da ima posledice po budućnost zemlje i da se sada pozivamo na tu rezoluciju o Kosovu, koja u jednoj rečenici pominje vojnu neutralnost, i da zbog toga ne možemo da krenemo dalje.
Čak i u obrazloženju Vlade zašto je odbacila naše amandmane na Strategiju odbrane i nacionalne bezbednost u kojima smo tražili određenje prema članstvu u NATO paktu piše da to nije u skladu sa Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Niti ima Rezolucije o vojnoj neutralnosti, ima Rezolucije o Kosovu, ali to je donela Skupština. Sve što Skupština donese može i da promeni, pa po toj logici mi ne bismo mogli da izmenimo zakon koji donesemo.
Zato mislimo, gospodine ministre, da ste stali na pola puta. I pola puta je neki put, samo nije pun put. Sa druge strane, nekako mi izgleda da se Srbija raskrečila. Znate da čovek kada se mnogo raskreči u principu nije stabilan. Zato mislimo da je trebalo možda, da kažem, ako idete tako polako, pa nije trenutak, pa niko nas ne zove, da učinimo nešto što bi bio neki signal da nas pozovu, mislim da je to u interesu ove države i ovih građana. Ako već niste prihvatili da u strategijama bude želja Srbije za punopravnim članstvom, onda ste bar ovde u ovom zakonu mogli da kažete – učestvovaćemo prvenstveno u misijama koje imaju mandat UN, u NATO misijama i misijama evropskih bezbednosnih snaga.
To je jedna zamerka koja se provlači faktički kroz sve ove zakone, na koje ne možemo da utičemo, razumemo mi nekakva pitanja političkog oportuniteta, ali zaista mislimo da ako je iskrena želja za punopravnim članstvom u EU, onda ta želja treba da bude i želja za brzim članstvom u EU, a podsećam vas da su evropski zvaničnici rekli, a i potpredsednik SAD Bajden je rekao da nije uslov za članstvo u EU članstvo u NATO, ali da ćemo uz članstvo u NATO brže tamo stići. Pa, ako želimo brže da stignemo, mislim da smo veći korak mogli napraviti donošenjem ovih vojnih zakona i definisanjem i određivanjem prema NATO nego što smo uradili.
To je naša osnovna zamerka, a u suštini podržavamo ove zakone zato što su oni zaista korak napred i bili su potrebni Srbiji.

Potpredsednice, koleginice i kolege, suština ovog amandmana je jačanje Skupštine, koja je oslovljena u ovom predlogu zakona u odnosu na Nacrt zakona, koji smo imali prilike da vidimo, elem, suština ovog amandman je da se Skupštini da pravo da odlučuje i o učešću Policije u multinacionalnim operacijama, što je Predlogom izbačeno, a stajalo je u Nacrtu zakona, dakle, ne samo Vojske nego i Policije.
U članu 10. se kaže da Vlada odlučuje o učešću i upućivanju Policije u multinacionalne snage. Mi mislimo da Skupština treba da odlučuje o učešću, a Vlada da donosi odluku o upućivanju. Naprosto, logično nam je, zato što su to ipak oružane formacije, može se poginuti, nosi se oružje itd.
Vlada je odbila ovaj amandman sa čudnim obrazloženjem – da po Ustavu Skupština odlučuje o učešću Vojske. Tako je. Bilo bi neustavno da Vlada odlučuje o učešću Vojske, ali nije neustavno da Skupština dobije nešto što nije predvideo Ustav. Sve što nije predviđeno u Ustavu, to je valjda dozvoljeno.
S druge strane, iskoristiću priliku, samo zbog gledalaca, jer se stalno ponavljaju neke netačne priče i zbog toga želim da ih ispravim.
Ova Skupština nikada nije donela nikakvu rezoluciju o neutralnosti, nego se u Rezoluciji o Kosovu, u pola rečenice, pominje vojna neutralnost.
Drugo, za potpisivanje međunarodnog ugovora, što je članstvo u NATO, nije potreban referendum. U Ustavu piše – da je referendum potreban za menjanje granica. Oni koji baš zagovaraju referendum za članstvo u NATO, mogli su za međunarodni ugovor, kojim smo poklonili svoju energetsku nezavisnost jednoj drugoj zemlji, da traže referendum, a ne da se ovako složno izglasa i ratifikuje taj međunarodni ugovor. Nema razlike za međunarodne ugovore, po Ustavu, za to nije potreban referendum.
Treće, ovde se mnogi pozivaju na tradiciju srpske Vojske. Verovatno su bili nekakva vojna lica ili su stručni. Mogu samo da ih podsetim da nikada nisu bili pripadnici srpske vojske, jer država Srbija tada nije ni postojala. Bili su pripadnici neke druge vojske, neke druge države koja se nije zvala Srbija, niti se zvala Vojska Srbije. I U tradiciji te vojske kojoj su pripadali jesu i ''Srebrenica'' i ''Ovčara'' i ono što su počinile njihove kolege, pripadnici te vojske.