Gospodine Aligrudiću, mi se svakako razlikujemo, ali ćete se složiti da mi predstavljamo volju građana Srbije. Ona može biti jedna u jednom trenutku i druga u nekom drugom budućem trenutku. Ako je tada, kada ste doneli tu Rezoluciju o neutralnosti, bila to volja građana, ne dozvoljavate da sutra može da bude volja građana da se učlanimo u NATO, ako želimo brže u Evropu. To što ministar često kaže – nas niko ne uslovljava ulaskom u NATO da bismo bili član EU, da, ali podsećam vas, i potpredsednik SAD Bajden pre nekoliko meseci jasno je rekao da to nije uslov. Od članstva u NATO paktu zavisi brzina učlanjenja u EU, pa, ako neko vodi politiku – mi smo za EU, ali nećemo u NATO, pa makar to trajalo 30 godina, neka tako kaže.
Mi želimo brzo članstvo u EU. Za to je, reče Bajden, govore i drugi, uslov članstvo u NATO paktu. Ne vidim što jednom donetu odluku Skupština u nekom drugom političkom trenutku, sa drugačijim mišljenjem narodnih predstavnika, ne bi donela. Pa, nije to ''Sveto pismo'', ne računa se vreme. Vi stalno govorite, i to je jedna sugestija, ima ovde mnogo vas kojima su i dalje usta puna Kosova, na kraju krajeva, piše ovde da je to glavna bezbednosna pretnja, glupo je da stiže sugestija od mene, ali ipak ću je izgovoriti – stalno govorite o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova. Ona jeste bila jednostrana, ali Kosovo nije nezavisno.
Nijedna država nije priznala nezavisno Kosovo. Kosovo ima ''nadgledanu nezavisnost'', jer je jednostrano proglasilo tu nezavisnost u skladu sa Ahtisarijevim planom.
U Ahtisarijevom planu se ne govori o nezavisnom Kosovu, nego o ''nadgledanoj nezavisnosti'', zato tamo postoji Euleks. Sve države su priznale ''nadgledanu nezavisnost'', jer ona se nadgleda. Na kraju krajeva, i BiH je na neki način ''nadgledana nezavisnost''. Postoje države koje su članice UN a nisu suverene. Takva je Bosna. Takve su, na kraju krajeva, Kanada i Australija. To nisu suverene države, iako imaju članstvo u UN. Nemojte pričati o kosovskoj nezavisnosti. Ako već volite to da govorite, onda kažite – ''nadgledana nezavisnost''.
Stičem utisak da neko od vas zaista želi da kosovska nezavisnost bude nenadgledana, apsolutna, ali ona trenutno takva nije. Ove države koje su priznale, u čije društvo mi želimo, govorim o 20 država EU, i one su priznale ''nadgledanu nezavisnost'' i one je nadgledaju kroz, između ostalog, i misiju Euleksa.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodne poslanice i poslanici, neko od prethodnih kolega rekao je da je ovaj zakon materija kojoj pripada jedno desetak zakona, a sve je zgurano u ovaj zakon. Mislimo da bar dva zakona obuhvataju ovu materiju, a to je zakon o gradskom građevinskom zemljištu i zakon o uređenju prostora i izgradnji objekata. Nismo zadovoljni što je sve ovo stavljeno u jedan zakon. Zakon je prilično nejasan, konfuzan i verujem da će biti teško ga primeniti.
Da li će tajkuni ovim zakonom moći da legalizuju svoju zemlju? Verovatno da i verovatno je to bila jedna od intencija ovog zakona. Da li će ovaj zakon i dalje oboriti građevinsku aktivnost i izgradnju stanova? Mislim da hoće. Verovatno to nije bila namera zakonopisca.
Ako je ovaj zakon imao ambiciju da uradi reviziju privatizacije, bojim se da je to nerealna ambicija i zato mislim da će ovaj zakon dovesti i do pada građevinske aktivnosti. Mislim da svakako neće dovesti do pojačanog ulaganja ili rasta ulaganja stranog kapitala u ovaj sektor, jer, na kraju krajeva, ovaj zakon u tradiciji, hajde da kažem, sistema u kome smo živeli decenijama i dalje beži od svojine kao đavo od krsta.
Vidi se to i po 1. članu gde se svojina ni ne pominje kao materija koju uređuje ovaj zakon. Mislim da je ovde faktički država, čija je kasa prazna, našla način ili zamišlja da će uzeti neke pare. U redu, uzeće pare od ljudi koji su sticajem okolnosti gradili bez dozvole, ali neke velike pare sumnjam da će se ovde namaknuti.
Mislim da će baš to što je pokušaj revizije privatizacije zaustaviti ulaganja u građevinarstvo i zemlju. Nažalost, čak i kada je u pitanju privatizacija, koliko vidimo postoje dva aršina. Jedno je već obavljena privatizacija i tu će onaj ko je kupio morati da doplati za prevođenje zemlje iz prava korišćenja u pravo svojine, ali nije jasno šta će biti sa budućim privatizacijama. Tu nigde nije jasno i to je naša zamerka ovom zakonu, to što je nejasan, teško primenljiv i verovatno će onima koji znaju i umeju omogućiti da završe posao, a oni koji ne znaju i ne umeju, i nemaju novac i veze, neće omogućiti.
Zato mislimo da je bilo bolje ovu materiju podeliti u dva zakona. Mnogo ozbiljniju javnu raspravu sprovesti, jer je ovo jedan od temeljnih zakona, a svakako mislimo da nije pošteno ni fer ovaj zakon usvojiti pre nego što je donet zakon o restituciji i vraćanju imovine.
Moram, gospodine ministre, i vašu Vladu da podsetim da smo poslednja komunistička zemlja u Evropi koja nema takav zakon. Čak ga je i Albanija donela i mislimo da bez iskrene primene četiri zakona koja se tiču ljudskih prava, a jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo svojine, a to su zakon o lustraciji, to su oni koji su kršili ljudska prava građana, zakon o rehabilitaciji, to je zakon koji vraća građanska prava onima kojima su kršena, zakon o restituciji i zakon o privatizaciji. Ta četiri zakona su temelj tranzicije jedne zemlje iz totalitarnog u tržišni sistem.
Nažalost, biće ovaj zakon za neke majka, a za neke maćeha. Svakako smatramo da nelegalno izgrađeni objekti do 2003. godine treba da budu legalizovani, ali nam se čini da svaka vlada polazi od pretpostavke da svet počinje od nje, pa zato čujemo da se sada predlaže da i ovo vreme, kada je nelegalna gradnja bila krivično delo, uđe u legalizaciju, što nije sporno sa nekakvog socijalnog i ljudskog stanovišta.
Sporno je sa stanovišta jačanja poverenja građana u pravnu državu, jer će sutra neka druga vlada takođe zamisliti da svet počinje od nje, pa će možda legalizovati i neke buduće nelegalne objekte. U svakom slučaju, mnogo je konfuzija oko ovog zakona.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, poslanička grupa LDP, kao što je rekao juče šef naše grupe, Čedomir Jovanović, za ovaj zakon neće glasati.
Mi protiv medija koje u žargonu zovemo udbo-mafijaškim, a to nije samo „Kurir“ koji je predmet ovog zakona, zbog toga što se otrgao svojim starim nalogodavcima, jer podsetimo da je ta novina korišćena za rušenje Vlade Zorana Živkovića i Zorana Đinđića od strane stranke koja sada predlaže ovaj zakon.
Mi protiv ovih medija, gospodo, imamo preko 100 tužbi, i naša partija i lider naše partije je na udaru ovih medija već godinama. Niko se u Vladi nije uzbuđivao zbog toga, ali sada kada je đavo došao po svoje i kada je kuče koje je hranjeno počelo da ujeda i one koji su ga hranili, sada odjedanput zakon koji je neprimeren evropskim standardima.
Mi ne možemo da glasamo, naprosto, zato što je javni interes iznad partijskog. Naš partijski interes bi bio da glasamo za ovaj zakon, nesumnjivo.
Umesto stotine tužbi koje imamo protiv ovih medija i gubljenja vremena po sudovima, nama bi u interesu bilo da se uvede red u ovo što se zovu mediji, a ne poštuju osnovne standarde profesije.
Međutim, javni interes nam kaže da se ne može ovako raditi ako želimo da usvojimo evropske standarde i ako hoćemo u Evropu. Naprosto, ovo je jedan represivan zakon.
U trenutku kada nas je Evropa častila viznom liberalizacijom, mi pokazujemo želju da ne poštujemo evropske standarde i zbog toga LDP smatra da je ovo greška.
Mislimo da ovaj zakon neće moći da se primeni. Mislimo da će ovaj zakon narušiti ugled Srbije u evropskim institucijama i zbog tog javnog interesa nismo u stanju i spremni da ga podržimo.
Mislimo da je sloboda medija jedna od temeljnih i osnovnih evropskih vrednosti i mislimo da ova Vlada je mogla primenom postojećih zakona da natera medije da poštuju etičke i profesionalne standarde.
Žao nam je što profesionalna udruženja nisu u stanju da uvedu red kod svojih članova i u svoju profesiju, ali ta nesposobnost profesionalnih udruženja novinara ne može da bude opravdanje za ovakav zakon.
Da se žurilo sa ovim zakonom i da je pisan na brzinu, sve suprotno od izvorne verzije ovog zakona koju su nekoliko meseci radili eksperti 2002. godine, sticajem okolnosti znam, jer sam i ja bio u toj komisiji, nažalost, dokaz je mnoštvo amandmana koje je Vlada prihvatila i kojima se ovaj zakon pokušava popraviti.
Međutim, nedovoljno je to. Nije dostojno Srbije koja želi u EU, nije dostojno Vlade koja kaže da želi punopravno članstvo Srbije u EU i duboko verujem, iako se možda i pronađe većina u danu za glasanje za ovaj zakon, da će ovaj zakon vrlo brzo morati da se menja.
Naprosto, mnoge stvari koje mi nismo trenutno u stanju da uradimo, recimo restitucija i vraćanje imovine, vrlo brzo će nas sačekati kao nekakvi uslovi iz Evrope, jer ne možemo marketingom i samo viznom liberalizacijom dokazivati kako je ovo Vlada evropska i kako je na evropskom putu.
Bez obzira na to šta je zakonodavac, ili onaj koji je predložio zakon, želeo ovim zakonom, mi mislimo da se to neće postići, a jedino što će se postići jeste narušen kredibilitet zemlje i posvećenosti Srbije evropskim standardima.
Žao nam je što je zakon o kulturi, koji je zaista temeljan zakon, ovde poslužio kao maska, da bi se proguralo ne brzinu izmene zakona o informisanju. Mislimo da je zakon o kulturi zaista zasluživao posebnu tačku dnevnog reda i debatu, ali ako je neko odlučio da žrtvuje zakon o kulturi samo da bi prošle ove izmene zakona o informisanju i da bi se obračunao sa nekim s kojim je do juče bio partner i saradnik, to je samo dokaz koliko i ovo ministarstvo kulture i ova vlada zaista žele suštinske promene u Srbiji.
Nažalost, žrtvovanje zakona o kulturi, da bi se Vlada obračunala sa ono malo neposlušnih medija, mi iz LDP-a mislimo da postoje drugi zakoni, postoje zakoni koji su omogućavali da se uvede red. Stranka koja je predložila ovaj zakon mislila je drugačije i sva odgovornost za sve ono što sledi jeste na Vladi i toj stranci.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo Malović, koleginice i kolege, gospodin Maraš je više puta postavljao pitanje u vezi sa finansiranjem parama poreskih obveznika jednog partijskog glasila novoformirane stranke ili, kako predsednik te stranke kaže, bliskog toj stranci. U odgovoru koji je dobio stoji da su javna preduzeća, kao Lutrija, Telekom itd., samostalna i da obavljaju svoje marketinške aktivnosti.

U kontekstu najnovijih događaja i skandala, kada je obelodanjen identitet jednog maloletnika u jednim od tih „udbo-mafijaških“ novina, postavljam konkretna pitanja gospodinu Cvetkoviću, a jedno će biti i za gospođu Malović. Želim odgovor gospodina Cvetkovića. Moje pitanje se odnosi samo na tri „udbo-mafijaška“ medija: „Pres“, „Kurir“ i „Pravdu“. Koliko ti mediji duguju poreza državi?

Dva – želim odgovor od gospodina Cvetkovića koliko ti mediji, a to se da proveriti u agenciji za bonitet, duguju uopšte, da bismo videli koliko su u stvari oni nelikvidni i da bismo mi poslanici mogli eventualno da zaključimo na koji način se oni finansiraju i nastavljaju da izlaze.

Tri – želim, takođe, odgovor na pitanje koliko u te medije ulazi novca kroz marketinške aktivnosti koje su vezane za budžet, direktno ili indirektno.

Znači, ne želim odgovor da je, ne znam, Lutrija samostalna organizacija itd. Mene interesuju firme u kojima ima 100% državnog kapitala ili manje, ali u svakom slučaju da ima državnog kapitala, jer uprave tih firmi, tih javnih preduzeća postavlja Vlada, članove upravnog odbora postavlja Vlada i to su pare svih poreskih obveznika. Mislim da u vreme kada Vlada razmišlja o povećanju PDV treba da znamo sa koliko novca poreskih obveznika se ovi mediji finansiraju kroz javna preduzeća i agencije za marketing bliske vlastima?

Četvrto, da bi, pošto i novinarska udruženja imaju nekakvu konfuziju ko je ovde novinar a ko nije, govorim u kontekstu najavljene istrage protiv nekih tzv. novinara za ratne zločine, jer, na primer, neka novinarska udruženja izdaju saopštenja... Dobro je što su izdala saopštenja i osudila ovo što je „Kurir“ uradio Olji Bećković i njenom maloletnom sinu, ali podsećam vas da se pre dva meseca to isto desilo predsedniku LDP Čedomiru Jovanoviću, pa nije bilo nikakvih saopštenja novinarskih udruženja, pretpostavljam zato što Čedomir Jovanović nije novinar.

Kada se setim da su reagovali na blaćenje potpredsednika Vlade i ministra za ekonomiju i regionalni razvoj Mlađana Dinkića, zaključujem da je verovatno Dinkić tajno postao član nekog novinarskog udruženja. Ali, to na stranu, pošto je medijima i udruženjima očigledno potrebna pomoć da bi shvatili ko je novinar, a ko je plaćeni propagandista.

Tražim od vas, gospođo Malović, da kažete u odgovoru, da pomognete gospodinu Cvetkoviću da mi odgovori koliko se sudskih procesa vodi protiv ta tri medija, „Pravde“, „Kurira“ i „Presa“, po privatnim tužbama. Ne tražim nikakve druge podatke, nego samo broj, jer samo je Čedomir Jovanović protiv tih medija podneo preko sto tužbi. Tužno je ako građanin, kao Olja Bećković ili bilo ko ko je oštećen od medija koji se finansira parama poreskih obveznika, mora da traži pravdu na sudu, a da ti mediji, sa tolikim dugovima i državi i drugima, nastavljaju da rade.

Ako je sve to onako kako meni izgleda da jeste, onda se zaista postavlja pitanje o čemu se ovde radi i ko to iz vlasti pomaže da ovo što nije žuta štampa, nego pre braon štampa, i dalje opstaje?

Nadam se da odgovor na ova pitanja neću čekati onoliko dugo koliko je gospodin Maraš čekao odgovor na pitanje što se tiče „Pravde“. Hvala.

Šteta što nema ministra. Ovaj amandman je vezan za amandman na član 26. Vlada ga nije prihvatila, ali da je tu ministar,  možda bi ga prihvatio kada čuje obrazloženje.
Ovaj zakon predviđa da registar udruženja vodi Agencija za privredne registre. Smatramo da je takvo rešenje potpuno neprimereno, zato što Agencija za privredne registre vodi registar udruženja kao neprofitnih pravnih lica.
Pored toga, mislimo da je ovo rešenje protivno odredbama Ustava Republike Srbije, i to iz sledećih razloga: saglasno odredbama člana 18. Ustava, ljudska i manjinska prava zajamčena Ustavom neposredno se primenjuju.
Ustavom se jamče i kao takva neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajamčenog prava.
Zakonom o udruženjima treba da se uredi osnivanje i pravni položaj, upis i brisanje iz registra, članstvo i organi, statusne promene i prestanak udruženja, kao i sva druga pitanja značajna za rad udruženja, tj. način ostvarivanja ustavne slobode udruživanja garantovane članom 55. Ustava Republike Srbije. Stavom 1. ove ustavne odredbe jamči se sloboda političkog, sindikalnog i drugog udruživanja. Stavom 2. je predviđeno da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom. Ustav ne predviđa mogućnost da državni organ ne poveri vršenje poslova upisa udruženja nekom drugom, ne državnom, regulatornom telu ili agenciji. Odredbom člana 55. Ustava podjednako se tretira i garantuje sloboda političkog udruživanja čije se ostvarivanje reguliše propisima o političkim strankama, sindikalnog udruživanja, regulisanog odgovarajućim propisima, uključujući i one koje se odnose na rad, i drugog udruživanja koje bi trebalo da bude uređeno ovim zakonom.
Drugim rečima, obezbeđuje se, na jedinstven način i u istoj ustavnoj odredbi, opšta garancija slobode udruživanja, a vrste udruživanja se određuju prema ciljevima radi kojih se građani udružuju. Iako je način ostvarivanja političkog, sindikalnog i drugog udruživanja regulisan posebnim propisima, nijedan od tih propisa ne predviđa da registar pravnih lica koja nastaju u korišćenju te ustavne slobode vodi agencija, a naročito ne ona koja je osnovana radi vođenje registra privrednih subjekata, tj. onih pravnih i fizičkih lica koja obavljaju delatnost proizvodnje ili prometa robe ili vršenja usluga na tržištu radi sticanja dobiti.
Imajući u vidu da je agencija zakonom definisana kao organizacija koja se osniva za razvojne, stručne ili regulatorne poslove od opšteg interesa, da je samostalna u svom radu, odnosno da Vlada ne može usmeravati rad javne agencije niti ga usklađivati sa radom organa uprave, nema sumnje da Agencija za privredne registre nije državni organ, odnosno da odredbe člana 26. Predloga ovog zakona predstavljaju povredu člana 55. stav 2. Ustava.
Pored toga, odredbe člana 26. Predloga zakona predstavljaju povredu člana Ustava koji propisuje da se zakonom ni u kom slučaju ne sme uticati na suštinu Ustavom zajamčenog prava.
Imam i dva minuta od ovog amandmana, a imam posle i sledeće amandmane, pa ću nastaviti da čitam obrazloženje, uvažena predsedavajuća.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege, poštovani građani koji nas gledate, pošto moram vama da se obraćam jer ministra nema, a možda on negde gleda ovaj prenos, jasno je da u ovoj skupštini ima političkih snaga koje kada se kaže stranac misle - neprijatelj, posebno ako je stranac sa zapada. To su oni koji se sa nostalgijom sećaju vremena kada je za strance bio skuplji hotel, kada je za strance bio skuplji benzin itd. Ali, ta vremena su, srećom, nepovratno prošla.
I udruženja građana, recimo, ljubitelja Sadamove nafte, iako nema Sadama, treba da budu registrovana, i ova strana udruženja i ova domaća koja su formirana, kao, na primer, „Obraz“ – to je udruženje građana formirano u Domu Vojske, pa je zato drago, za razliku od nekog koje je formirano u inostranstvu ili na mrskom zapadu. Sva ona treba da budu registrovana. Naš amandman i svi amandmani odnose se na to gde će svi ti da budu registrovani, i ovi stranci i ovi domaći, „Dveri“, akrepi i ostali.
U obrazloženju, koje sam počeo da čitam pre nego što sam grubo prekinut, dokazao sam da je član zakona koji kaže da se udruženja registruju u Agenciji za privredne registre protivustavan. Naprosto, ovde se radi o ljudskom pravu i Ustav se neposredno primenjuje. Jasno je da taj registar mora da vodi državni organ i jasno je da Agencija za privredne registre nije državni organ. Sada, zamislite, Agencija za privredne registre, dođe neko udruženje i kaže – mi se u našem programu zalažemo za to da Cigani (ne Romi) ne mogu da rade u državnoj službi. Sada će neko tamo u Agenciji za privredne registre da bude sposoban i svestan da li će da ga registruje ili neće.
Zato mi insistiramo da to bude u nadležnosti neopravdano odsutnog ministra Markovića, jer je to državni organ. Hvala bogu, ova vlada ima toliko ministarstava i toliko državnih činovnika i toliko je skupa ova država da zaista mislim da ne treba da izbegava ovo što mu je obaveza.
Pošto je registrovanje udruženja u Agenciji za privredne registre kršenje Ustava, idemo dalje. Član 26. tog predloga zakona koji to propisuje, a svi ovi naši amandmani odnose se faktički na taj član, utiče na suštinu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na slobodno udruživanje, imajući u vidu da Agencija za privredne registre, za razliku od organa državne uprave, nije stručno osposobljenja za vođenje registra udruženja i upravo sam pokazao zbog čega nije stručna. Jednostavno, ta dva posla se razlikuju.
Na vođenje ovog registra primenjuju se međunarodni pravni standardi zaštite slobode udruživanja koji su, između ostalog, propisani Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda, a Srbija je tu konvenciju ratifikovala, i praksom Evropskog suda za ljudska prava, a to se ne primenjuje na privredne subjekte, nego na udruženja građana.
Osim toga, iako se u obrazloženju predloga navodi da je ovo rešenje ekonomičnije i efikasnije, možete misliti, sada slušajte koliko je ekonomičnije i efikasnije – vođenje registra udruženja od strane Agencije svakako će poskupeti postupak registracije i na taj način, i to je važno, otežati ostvarivanje prava na slobodno udruživanje, tj. uticati na suštinu njegovog ostvarivanja.
Naprosto, oni koji imaju novac, a to su verovatno ovi sa mrskog zapada, neće imati problem, ali oni koji nemaju novac, kao što je „SOS telefon“, imaće problem. „SOS telefon“ je možda najstarije udruženje građana i ovih dana apeluje da mu se pomogne zbog toga što ne može da plaća prostor. Svi ljudi tamo rade volonterski, ne mogu da plate telefon ni prostor, a država ne može da uradi onaj posao koji već godinama radi to divno udruženje građana zbog onoga što se dešava sa nasiljem u porodici. S druge strane, Rasim Ljajić finansira i Ravnogorski pokret, i Srpski četnički pokret i ne znam koliko ostalih udruženja građana. Dobro, kada vi socijalisti nađete Dražu, kazaće vam se samo.
Prema podacima objavljenim na veb-sajtu Agencije, naknade za registraciju kod te agencije iznose od 2.040 do 10.200 dinara, za promenu podataka od 1.560 do 9.600, za registraciju ostalih podataka od 420 do 5.100 dinara, za izdavanje izvoda iz registra 1.560 dinara. Pored toga, za privredno društvo koje se osniva plaća se i administrativna taksa od 1.750 dinara.
Nasuprot dosadašnjoj praksi, prema kojoj se za registraciju kod državnog organa, kod ministarstva nadležnog za taj posao (mi mislimo da treba da bude ovaj neprisutni ministar Marković), plaćala samo administrativna taksa, koja je regulisana zakonom, Agencija pored toga naplaćuje i naknadu za usluge i administrativnu taksu. Zato će ovo poskupeti registraciju udruženja građana, što nije u duhu Ustava i zaštite ljudskih prava i prava na udruživanje.
Svi imaju u vidu samo nekoliko organizacija čiji se šefovi ovde pominju, a zaboravlja se da u Srbiji ne postoji 3.000, nego možda i preko 10.000 nevladinih organizacija i udruženja građana. Oni će ovim biti oštećeni. Ovde kao da je neko hteo da nastavi sa ugrožavanjem slobode udruživanja, koja je u principu i onim zakonom o političkim partijama ozbiljno narušena.
Pri proceni ovih troškova koje će imati udruženje građana prilikom registracije, ako ostane ova odredba, treba imati u vidu i odredbu člana 87. Predloga zakona, koji se odnosi na preuzimanje registra društvenih organizacija i udruženja građana, predmeta, arhive i registraturskog materijala nastalog u radu na vođenju registra u ovim dosadašnjim ministarstvima koja su to do sada radila. Sve to moraju da plate ova udruženja građana, kao i obavezu udruženja da statut i druge opšte akte usklade sa odredbama ovog zakona.
Odredbe člana 26. Predloga su u suprotnosti sa članom 11. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i praksom Evropskog suda za ljudska prava koje propisuju da svako ograničenje slobode udruživanja mora biti, pod jedan, propisano zakonom; pod dva, mora da služi legitimnom cilju i pod tri, mora biti proporcionalno legitimnom cilju kojem služi.
Odredbe člana 26. Predloga ne ispunjavaju treći od navedenih kriterijuma, jer iz svega ovog što sam rekao očigledno je da se ekonomičnost i efikasnost u postupku vođenja registra udruženja ne mogu ostvariti kršenjem Ustavom zajemčene slobode udruživanja. Saglasno odredbama člana 18. Ustava, ustavne odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.
Treba napomenuti da, prema saznanjima Liberalno-demokratske partije, iz svih ovih razloga niti jedna druga zemlja članica Saveta Evrope nema ovakvo sui generis rešenje upisa u registar udruženja. U svim zemljama članicama upis u registar udruženja vodi sud, nadležno ministarstvo ili drugi organ državne uprave.
Takođe napominjemo da odredbe ovog člana koji propisuje da se udruženja građana registruju u Agenciji za privredne registre nisu bile predmet mišljenja eksperata Saveta Evrope, s obzirom na to da ovo rešenje koje je u ovom zakonu, u ovoj verziji zakona koji je sad pred nama, nije bilo u Predlogu zakona koji je povučen, čini mi se, negde u decembru.
Svojim rečima ne bi mogao da kažem ovako lepo kao što piše u ovom obrazloženju. Zbog građana i svih onih koji su zabrinuti zbog ugrožavanja prava u ovoj zemlji, zbog čega postoje (i postojaće) nevladine organizacije, pa i one iz inostranstva, uveren sam da bi ministar Marković, da je ovde, promenio svoje mišljenje i prihvatio ovaj amandman.
Nažalost, nema ga, a ja sam se nadao da će u danu za glasanje, ako Vlada prihvati ovaj amandman, ova vlada pokazati da želi da očuva postojeći nivo sloboda ljudskih prava i građanske Srbije, koji je debelo bio narušen u prethodne dve-tri decenije.
Baš zbog onoga što se u Srbiji dešavalo, zbog zločina, pljački i razaranja, ratova i svega, i zbog pokušaja da se zabije glava u pesak i da se kaže – puj pike ne važi, to je bilo, mi smo se pomirili, naše dve partije su potpisale deklaraciju o pomirenju, baš zbog toga i zbog ovakvih pokušaja, nevladin sektor će, verujem, nastaviti da jača; baš zbog toga će postojati ti iz inostranstva koji će nas, da tako kažem, naučiti redu, kad već sami nismo u stanju.
Kako će se to sve završiti? Prosto, onako kako se završilo sve oko nas. Srbija možda može da bude izolovano ostrvo, ali to je bilo moguće u devedesetim.
Sada, na kraju prve decenije 21. veka, to neće biti moguće. Oni koji, kako da kažem, u svakom strancu vide mrskog neprijatelja treba da objasne svojim biračima zašto je benzin u ovoj zemlji najskuplji i najlošiji. Upravo zbog toga što su ruke svih ovde, i s ove strane i s one strane, dignute da se strancima srpski državni monopol pokloni ili preda. Gospodo, ako je to tako, onda nemojte praviti razlike među strancima, nego budite dosledni. Hvala.

Gospodine Milosavljeviću, gospodine ministre, srednje rešenje bi bilo kada bi se relevantno tržište definisalo zakonom. Predložili smo da njega definiše Komisija, vi kažete da treba Vlada. To nije srednje rešenje. Srednje rešenje je upravo ovaj član 11. Mi predlažemo definisanje bitnog dela relevantnog tržišta. Vi odbijate amandman, gde smo mi stavili tačnu formulaciju – da bitan deo relevantnog tržišta podrazumeva određeno geografsko područje na kojem se proizvod plasira na tržište i gde su uslovi konkurencije u dovoljnoj meri homogeni za efekat ekonomske snage učesnika čiji se položaj ispituje. Da ste prihvatili ovaj amandman, to bi bilo srednje rešenje.
Kažete da se ovaj amandman ne prihvata zato što ovaj član govori o uslovima za izuzimanje od zabrane. To vam je obrazloženje da ne prihvatite ovaj amandman. Podsećam vas da pročitate ovaj član. U ovom članu vi koji ste pisali zakon uvodite formulaciju, pogledajte zadnju rečenicu: „... odnosno ne isključuju konkurenciju na relevantnom tržištu ili njegovom bitnom delu“. Ovde ste napisali „bitan deo relevantnog tržišta“. Mi smo rekli – hajde da definišemo šta je to. Vi nama kažete – nećemo da prihvatimo amandman, ovo se ne odnosi na to. Baš se odnosi na to.
Ne bi bio problem kada u ovom zakonu ne bi bilo jasno da vi kad se pominje relevantno tržište mislite na celu Srbiju. Pogledajte kako glasi prvi stav u članu 10: „Restriktivni sporazumi su sporazumi između učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije na teritoriji Republike Srbije.“
Šta je sa ograničavanjem konkurencije na delu teritorije, u Beogradu, recimo? Vi stalno pokušavate da, kako da kažem, izuzmete Beograd i bitan deo tržišta iz, uslovno rečeno, jasne kompetencije Komisije. Uvodite relevantno tržište; u zakonu je jasno da mislite na celu Srbiju kad pomenete bitan deo relevantnog tržišta; mi predložimo formulaciju a vi kažete – ne može.
Znači, ovo bi bilo srednje rešenje: da zakon definiše šta je bitan deo tržišta, a ne Vlada ili Komisija, ako već nećete takvu vlast da date Komisiji. Znači, besmisleno je obrazloženje da ne prihvatate formulaciju bitnog dela tržišta u članu u kome se prvi i jedini put pominje bitan deo tržišta, bitan deo relevantnog tržišta.

Gospodine ministre, nije jasno. Vi kažete – mi ćemo definisati podzakonskim aktima šta je relevantno tržište, pa ćemo onda primenjivati zakon.
Šta je sporno u definisanju zakona? Nećete valjda da od slučaja do slučaja menjate uredbe Vlade kojima se definiše bitan deo relevantnog tržišta? Upravo su kriterijumi bitni, koje mi predlažemo kao bitan deo tržišta; u slučaju firme A kad se primene ti kriterijumi obuhvataju jedno tržište, u slučaju firme B ti isti kriterijumi obuhvataju drugo, ali su kriterijumi isti i definisani zakonom, a ne menjaju se podzakonskim aktom. Ovo što mi predlažemo je čistije, jasnije i poštenije.

Hvala, predsednice. Koleginice i kolege, uvaženi ministre, zadovoljni smo što ste prihvatili jedan od ona dva amandmana koja su suštinska; imali smo još dva-tri suštinska, onaj o određivanju bitnog dela tržišta niste, ali hajde da popričamo o ovom našem amandmanu koji je već ušao u članove koji određuju postupak pred Komisijom.
Na više mesta, a i samim načinom izbora, predsednik Komisije je izdvojen od ostalih članova Komisije. Čak je predsednik Komisije u ovom zakonu definisan kao organ, što je takođe i Komisija.
Ovde smo predložili da rešenje u skraćenom postupku ne donosi, kako piše, predsednik Komisije, nego Komisija. Na kraju krajeva, samo ih je pet, nema ih 55, kada efikasnost rada upućuje da inokosni organ donosi odluke. Odbijate amandman pozivajući se na obrazloženje za odbijanje amandmana gospođe Pop-Lazić, a ona je imala amandman koji se odnosi na sukob interesa. Nikakve veze nema sa ovim što predlažemo.
Šta je ovde sporno? Na više mesta predsednik Komisije ima pravo na donošenje zaključka i često na te njegove zaključke nema prava žalbe. Recimo, pokretanje po službenoj dužnosti. Komisija pokreće postupak ispitivanja povrede konkurencije, a zaključak o pokretanju postupka donosi predsednik, i nema prava žalbe.
Ovaj član 37. je jedini član... Evo, vidite, odluke koje donosi Komisija, član 38: „O povredi konkurencije, o pojedinačnom izuzeću i odobrenju ili zabrani koncentracije Komisija donosi rešenja.“ Znači, predsednik donosi zaključke, Komisija donosi rešenja.
U članu 37. vi ste, jedan jedini put, dali tom predsedniku pravo da donese rešenje, i to u skraćenom postupku, bez ispitivanja. Drugi stav glasi: „Rešenje u skraćenom postupku donosi predsednik Komisije“. Zašto rešenje? Komisija može doneti rešenje neposredno, bez sprovođenja ispitnog postupka. To je skraćeni postupak. Znači, Komisija donosi rešenje da kaže - nećemo ispitivati da li postoji nedozvoljena koncentracija zato što nema nedozvoljene koncentracije, mi vidimo već na prvi pogled da tu nema nedozvoljene koncentracije. Tu ste dali pravo predsedniku Komisije da donese rešenje.
Mi želimo da institucije rade, a ne ljudi. Zato smo na neki način želeli da ovo bude nezavisno telo. Sada, kada ga bira posebno Skupština, kada ga odbor predlaže, a tu ipak sede političari, kada je zakonom dato predsedniku Komisije ovako veliko ovlašćenje, maltene paralelno sa Komisijom, mi mislimo da je to način da se utiče na jednog čoveka. Zato mi je krivo što nismo podneli amandman, mada bi bilo besmisleno, da se članovi Komisije i predsednik ne biraju na predlog odbora nego kako je bilo, na predlog ovlašćenih predlagača.
Zaista mi nije jasno zašto ostavljate tom predsedniku Komisije toliko ovlašćenja, zašto naprosto Komisija ne donese rešenje. Zašto jedino ovde u članu 37. tom predsedniku Komisije dajete pravo da donese rešenje, kada su sve ostalo zaključci.
Da bude interesantnije, kada se već pokrene postupak i kada krene ispitivanje i kada službeno lice koje vodi postupak donosi zaključak, protiv tog njegovog zaključka o izvođenju dokaza moguća je žalba, ali kada predsednik Komisije nešto zaključi, onda nema žalbe. To nije bilo dovoljno, nego predsednik Komisije donosi još i rešenje u skraćenom postupku, koji u stvari znači amnestiju od nedozvoljene koncentracije i monopola. Suviše mnogo ovlašćenja za jednog čoveka.

Reklamiram povredu, gospođo Čomić, člana 27, i to u vremenu kada je govorio poslanik Martinović. Mora svaki poslanik da se pridržava dnevnog reda. Sud o tome da li se pridržava je na vama.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, izdvojio sam mišljenje, a podsećam da ova rasprava treba da prestane zbog toga što su pre godinu i po dana kada je Liberalno-demokratska partija predložila formiranje anketnog odbora za kompaniju „Delta“ predstavnici poslaničkih grupa koji sada učestvuju u polemici bili protiv. Mi mislimo da je prošli zakon bio loš i da je ovaj zakon dosta bolji, ali iskustvo u primeni prethodnog zakona i uopšte stvarnost u Srbiji navodi nas na opreznost. Želeli bismo da glasamo za ovaj zakon, ukoliko budemo u prilici da ga popravimo. Imamo načelne primedbe na ovaj zakon – na primer, da je previše Vlade, da su mnoge funkcije koje bi trebalo da ima Komisija date Vladi. To je već praksa, i zakon koji je juče bio na dnevnom redu, zakon o regionalnom razvoju i regionima, takođe daje mnogo ovlašćenja Vladi.

Načelno, mi bismo više voleli da je zakon usvojio načelo a posteriori da su privredni subjekti slobodni da rade šta žele, a da komisija nadgleda i sama sprečava monopolsko ponašanje, ali smo svesni da to nije realnost u Srbiji i da faktički mora da se ide na prijavu i akte komisije i odluke na osnovu inicijative. Ali, ima nekih nejasnoća i mi bismo zaista želeli da to promenimo amandmanima. Recimo, što se tiče nadležnosti predsednika i ostalih članova Komisije, videćete, gospodine ministre, kada bude rasprava u pojedinostima da je to ili nezgrapno formulisano ili predsednik ima nekakva jača ovlašćenja, ili čak suprotna od većine u komisiji.

U članu 3. se govori o tome da se ovaj zakon primenjuje i na javna preduzeća, ali se uvode izuzeci: „... osim ukoliko bi primena ovog zakona sprečila obavljanje tih delatnosti, odnosno obavljanje poverenih poslova.“ Mislimo da su ovi izuzeci kad su u pitanju javna preduzeća u ovom trenutku svakako nužni, ali vas podsećamo na obaveze preuzete Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Mislimo da ova zaštita monopola javnih preduzeća ili monopola drugih država, kao što je u slučaju NIS-a, mora da bude ograničena ovim zakonom. Na kraju krajeva, to su naše obaveze preuzete potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i moramo da poručimo svim monopolistima u ovoj zemlji, bez obzira na to da li su državni ili privatni, da to stanje ne može da traje duže od 2011. ili 2012. godine, kako je to zapisano u Sporazumu.

Mislimo da ovaj zakon na neki način, kad se pažljivo pročita, legalizuje postojeće stanje i da se, u suštini, bavi onim što će doći.

Na osnovu iskustva u radu u Odboru za trgovinu, gospodine ministre, a imajući u vidu vašu Strategiju razvoja trgovine, koja broji 800 stranica, a u kojoj, o tome smo već pričali na Odboru, ima samo pola stranice o konkurenciji, mislimo da ove primedbe koje Liberalno-demokratska partija stavlja i koje je podnela kroz 12 amandmana mogu biti usvojene. U tom slučaju, mi bismo sa velikim zadovoljstvom glasali za ovaj zakon.

U principu, pokažite dobru volju, zato što je monopol zaista nešto što dere kožu sa leđa ovog naroda. Vi možete, a u svom ministarskom veku ste to često radili, da dokazujete kako u Srbiji nema monopola, ali kada neki trgovinski lanac ne plaća dobavljačima, hiljadama dobavljača, kada ih dovede na prosjački štap, a niko od njih ne sme da tuži i mora da potpisuje ugovore kojima se produžuje vreme plaćanja, to je, gospodine ministre, apsolutno dokaz monopola.

Poštovani gledaoci, nema u Srbiji ni evrofanatika, ni evroskeptika. Da postoje evrofanatici, Srbija bi pod njihovom vladom napravila mnogo krupnije korake nego što je napravila, a evroskeptici postoje u zemljama koje su članice Evropske unije. Možda će mnogi od nas, možda i ja, biti skeptici onda kada Srbija bude punopravni član. Inače, liberali su evroidealisti, za razliku od ove dve grupe.

Da li u Odboru opozicija ima većinu videćemo kada to dođe na dnevni red. Ima ovde opozicionih stranaka koje se tako nazivaju, ali videćemo da li će se usaglasiti oko predloga članova Komisije.

Gospodine ministre, što smo rekli, rekli smo u ova tri minuta, samo nešto da pojasnim – lepo je što ste rekli da ste prepisali ovo za izuzeće na koje se primenjuje zakon na monopole, ali tamo nema monopola, recimo, u EU. Zato smo mi hteli da to izuzeće bude ograničeno. Mnogim zakonima se uvodi član, odnosno rok, kaže – kada budemo u EU, recimo, Zakonom o privrednim komorama. Mi mislimo da to treba oročiti i ovde nekakvom takvom formulacijom.

Što se tiče Vlade, kažete da nema Vlade. Citiraću vam samo nekoliko članova na brzinu: „Relevantno tržište – Vlada bliže propisuje kriterijume za određivanje relevantnog tržišta.“ Mi mislimo da zaista bitan deo tržišta treba formulisati i u ovom zakonu. Zatim kaže: „Pojedinačno izuzeće od zabrane – Vlada bliže propisuje sadržinu zahteva iz ovog člana“; pa onda: „Izuzeće od zabrane po kategorijama sporazuma“, govorim o sporazumima, „Vlada određuje kategorije sporazuma i bliže propisuje posebne uslove iz člana 1.“ Pa, kaže: „Upravne mere koje određuje Komisija – Vlada bliže propisuje kriterijume za određivanje iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije i procesnog penala“ itd.

Ima mnogo članova u kojima Vlada ima veliku ulogu, a mislimo da dosta toga ovde treba definisati ili dati Komisiji da definiše. Nemam ja nikakav spor što se tiče člana u kom se kaže da Vlada odlučuje kako izgleda legitimacija i značka članova Komisije. To nije sporno. Kada smo kod ovoga o kazni i upravnom postupku, mi mislimo da treba, takav smo i amandman podneli, prihvatiti pravilo de minimis, koje je izgrađeno kroz praksu Evropskog suda pravde, a ono najprostije znači – onaj ko je veći odgovorniji je, pa je njemu kazna veća nego onome ko je mali.

Govorim o preduzećima. Mislimo da, pored ovih kriterijuma ovde, treba uvesti i kriterijum veličine.

To su neke, rekao bih da nisu suštinske, primedbe na zakon. Nadam se da ćemo kroz rad na amandmanima popraviti ovaj zakon. To će nam biti drago. Kao što rekoh, ovaj zakon je važan za zemlje u tranziciji, kakva je Srbija, gde su već uspostavljeni monopoli i gde ima mnogo prljavog i krvavog novca, jer smo prošli kroz ratove. Nadam se da ćemo kada dođe na red kandidovanje članova Saveta, odnosno Komisije, posle javnog konkursa zaista pokazati da u Odboru za trgovinu opozicija ima većinu.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege, gospodine Mrkonjiću, moja poslanička grupa i ja rekli smo šta smo imali u načelnoj raspravi. Nisam mislio da se javljam za reč u pojedinostima, da me niste vi isprovocirali. Nisam hteo da se mešam u ovu raspravu između vas i vaših bivših koalicionih partnera, ali se setih jedne vaše izjave od juče i zbog toga se javljam.
Zamerili smo vam to što se ne zna kako su ovi dugovi nastali i ko je odgovoran za to i zamerili smo što u zakonu nema kamate i bližih uslova kredita.
Gospođa Dragutinović je ovo objasnila, ali, gospodine Mrkonjiću, činjenica je da je Direkcija za puteve, kada je Živkovićeva vlada odlazila, to su podaci gospođe Dragutinović, ostavila milijardu dinara duga. To je u to vreme bilo nekih petnaestak miliona evra. Tada je već bio evro. To su operativne pare i to faktički nije dug. To je kraj 2003. godine.
Krajem 2005. godine dugovi te direkcije su devet milijardi evra. To je mnogo para, to je desetostruko više, devetostruko više, to je sto miliona evra. Od 2005. do 2006. godine ti dugovi su skočili na dvadeset jednu milijardu dinara, što je već 200.000.000 evra. To je Vlada koju ste tada podržavali, manjinska vlada, prva vlada Vojislava Koštunice.
Šta se desilo te 2004. godine? Znamo, bili su predsednički izbori i imali ste nekog neuspešnog kandidata, Koštunica je imao još neuspešnijeg, Maršićanina, asfaltiralo se, asfaltiralo, pa su opet došli izbori, parlamentarni i predsednički; beše i ona referendumska kampanja, i u njoj se asfaltiralo, i dugovi su došli do 300.000.000 evra. Sada građani Srbije treba to da plate. U suštini, građani Srbije treba da plate predizborne kampanje prethodnih vlada.
Gospodin Obradović kaže: koja je garancija da ubuduće građani Srbije neće plaćati predizborna asfaltiranja? Vi ste sada u prilici da asfaltirate i bićete u prilici, velika je verovatnoća, kad dođu sledeći izbori.
Ono što se dešavalo u lokalnoj kampanji u Prijepolju, gde se asfaltiralo prošle godine, a vi ste bili ministar, ono što se dešavalo, da se gradi, recimo, put u srpskom „emiratu“ u Mokroj Gori do privatne žičare Emira Kusturice, sve je to bilo „asfaltiranje na telefon“. Gde je garancija, gospodine Mrkonjiću, da se sa asfaltiranjem preko telefonskog poziva prestalo i da ubuduće građani Srbije neće plaćati ono što radi Vlada?
Rekoste juče u novinama kako ste vi pregledali papire i sve je u redu. Znači, dug od 300.000.000 evra, i vi kao stručnjak za finansije i policijske istrage pregledaste papire i utvrdiste da je sve u redu. Predlažem, pošto predsednik vaše stranke najavljuje hapšenja gradonačelnika, hapsiće se ljudi za milion, dva, tri, da vas angažuje kao nekog eksperta za pregledanje papira. Mislim da ste toliko stručni da znate da li su papiri u redu ili ne.
Naprosto, to nas žulja, to nas boli, što se ništa ne menja, iako se priča da se menja. Nikakvih garancija nema da za tri-četiri godine nećemo opet nekih trista miliona evra pokrivati, iz sledećih izbora i onih koji dolaze, i opet zaduživati buduće generacije, samo zbog toga što u ovoj državi institucije ne funkcionišu, uključujući i tu budžetsku inspekciju i reviziju.
To je ono što me je nateralo da se javim, vaša izjava kako ste vi sve pregledali i zaključili da je u redu. A da nije u redu govori i ova tačka dnevnog reda i davanje garancije države Srbije na 175.000.000 miliona evra kredita, dve banke, što će plaćati oni koji dolaze. Hvala.

Član 27. Gospođo Čomić, mi treba da damo garanciju i da zadužimo ovu zemlju našim glasovima. Mi nemamo činjenice da odlučujemo, to gospodin Jovanović pokušava da kaže. Poslanik mora da ima sve činjenice. Vi čitate... Sada ne ulazim u to što kažete da nismo pročitali obrazloženje. Pročitali smo ga, i u obrazloženju ne stoji zašto je preduzeće, koje je formirano 2005. godine, napravilo tolike dugove; pod kojim uslovima mi treba sada da zadužimo zemlju; kako su te banke izabrane, na tenderu ili nekako drugačije. To su činjenice koje nam nedostaju za odlučivanje, a radi se o velikom novcu, za koji ćemo mi snositi odgovornost jer ćemo ovde zadužiti zemlju. O tome se radi. Kako da odlučujemo? Možda neko može da glasa i zato što mu je to partijska direktiva. Mi smo odgovorni ljudi.

Hvala. Poštovana potpredsednice, uvažena ministarka, malobrojne koleginice i kolege, ne stiže mi SMS, što je znak da nema prenosa. Ima prenosa? Znači, problem je sa SMS-om.
U svakom slučaju, da ponovim ono što su rekle moje kolege, nezadovoljni smo što u zakonu nema kamate, nezadovoljni smo što kamate nema u pisanom obrazloženju, ima je samo u usmenom obrazloženju gospođe ministarke. Cenimo to, ali mislimo da se država vodi papirima, a ne rečima ili mobilnim telefonima. Mogli smo da dobijemo, recimo, ugovor usput. Kad smo mogli da dobijemo onaj veliki, značajni, istorijski sa ruskom državom, mogli smo da dobijemo i ovaj sa dve banke.
U svakom slučaju, ovde su dva problema koja sprečavaju LDP da glasa: ovo prvo što sam rekao, voleli bismo da smo videli to što smo tražili, jer je to, na kraju krajeva, ozbiljnost države i nas poslanika koji preuzimamo nekakvu istorijsku odgovornost za zaduživanje generacija koje dolaze. Druga stvar je odgovornost za ovolike dugove od 300.000.000 evra ovog javnog preduzeća.
Dobro je što smo utvrdili da je Đinđićeva, odnosno Živkovićeva vlada, kada je u pitanju Direkcija za puteve, predala Koštuničinoj vladi operativni dug od milijardu dinara, što je po sadašnjem kursu oko deset miliona evra, da je krajem 2005, pre nego što će da se formira Javno preduzeće, Direkcija imala dug od devet milijardi dinara, da je već 2006. dug narastao na 21 milijardu, pa 2007. na 25, da bi došao do 30 milijardi dinara, ili 300 miliona evra. Šta se dešavalo u tim godinama svi znamo – referendumska kampanja, jedni izbori, drugi izbori, asfaltiranje na telefonski poziv, privatni putevi u onom „emiratu“ koji Srbija ima na Mokroj gori, žičare itd.
Jasno je kako su ovi dugovi nastali, ali nije jasno ko će za to da odgovara. Ovako, ovo je pokrivanje onoga što je bilo u prošlosti, predizbornih asfaltiranja, i mi u principu razumemo, zato što su u toj vladi, a čuli smo da su za sve krivi ministri finansija, sedeli mnogi iz sadašnje vladajuće koalicije i mnogi koji optužuju bivše kolege. Malo je licemerno sedeti u vladi, a optuživati kolegu ministra finansija iz te vlade.
Govorim o prve dve vlade Vojislava Koštunice, koje su očigledno najviše dugova ovom javnom preduzeću donele. Zato, oni koji su za ovo odgovorni neka glasaju, a nadam se da će uspostavljanje pravne države u Srbiji omogućiti da i oni koji su odgovorni za ove dugove, koje će plaćati oni koji dolaze, kad-tad odgovaraju.
Nadam se da ovo javno preduzeće više ne funkcioniše na način na koji je funkcionisalo za vreme te dve Koštuničine vlade, da se milioni i milioni para poreskih obveznika troše na jedan telefonski poziv u kampanjama.
Nadam se da toga više neće biti i da više nikada aljkavost, bezobrazluk i najgore osobine partijske države građani Srbije neće pokrivati ovakvim kreditima. Hvala.