Eto, gospodine Mrkonjiću, prethodna diskusija na najbolji način kaže zašto je ovo trebalo da bude zakon za koji je nadležno ministarstvo saobraćaja, a ne Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ko određuje koja je brzina dozvoljena? Valjda saobraćajni inženjeri, pre nego policija. Ali, nažalost, tu smo gde smo.
Šta sam ja hteo dodatkom ovog člana? Ovo je član koji govori o brzini, upravo o čemu je kolega pričao. Vi, policija, ostajete pri 120. Možda bi, da je zakon ostao u ministarstvu za saobraćaj, i bilo 130. Pošto se ovde radi o brzini, predložio sam tačno definisanje kada je vozač dužan da vozi brzinom manjom od propisane.
Odbijate mi ovaj amandman, kažete - to je regulisano članom 42. U članu 42, podsećam vas, piše da je predviđanje objektivno. A oni kad kažu očekivanje, kažete - ne može, to je subjektivno.
Znači, taj član 42. je ''gumeni'' član, kao i onaj 3, što nećete da prihvatite uzajamnu odgovornost. Molim vas, ovde ja tačno definišem kada vozač mora da vozi manjom brzinom od dozvoljene. Ako nije vozio manjom od dozvoljene, a nešto se od ovoga desilo, onda je kriv. Ali, ako je vozio manjom brzinom i poštovao to, onda nije kriv.
Nema osobine puta, nema ''gumenih'' članova, nema subjektivne procene policije ili sudija za prekršaje, po kojim će opet biti kriv vozač. Jer, vozač će biti kriv i ako vozi manjom brzinom od dozvoljene, a desi se nesreća. Hoću bar samo malo da ga spasim odgovornosti, samo u tom segmentu – definišem kada mora da vozi manje. A po vašem članu 42. on uvek mora da vozi manje. Uvek kad se nešto desi, a vozio je u skladu sa zakonom, poštovao propise, poštovao brzinu, ali ipak se nešto desilo, on je kriv – zato što je predviđanje objektivna stvar, a on to očigledno nije bio u stanju.