Gospođo predsednice, gospodo ministri, koleginice i kolege, ovaj zakon je još od letos čekao LDP. Predložili smo jednu verziju negde u septembru. Nažalost, ovo što smo dobili nije ni blizu te verzije, koju su radili stručnjaci.
Sama činjenica da je ovaj zakon o bezbednosti saobraćaja ukraden iz tadašnjeg ministarstva za infrastrukturu ili za kapitalne investicije od strane tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova (ne vas, gospodine Dačiću, nego vašeg prethodnika), govori o namerama da se zadrže neki monopoli i da se ne učini ono što je potrebno učiniti sada kada donosimo novi zakon.
Svakako da se menjaju i vozila i okolnosti i materijali itd., i to mnogo brže nego što se donosi ovaj zakon, podsećam da je ovaj zakon star 21 godinu, ali upravo činjenica da se menja posle 21 godine morala je dovesti do toga da mu se pristupi ozbiljnije, a ne da se iza ovog zakona krije očuvanje tih interesa.
Svi ćemo se složiti da bezbednost u saobraćaju i opšte stanje u saobraćaju nije dobro. Prošlog leta imali smo pošast na našim putevima, a ona se i nastavila. Ali je činjenica, takođe, da je sve ovo vreme, još iz komunizma, policija imala monopol u ovoj oblasti, i pisala je zakon i predlagala je zakon i sprovodila je zakon i osnivala i nadzirala rad škola, davala vozačke dozvole itd., i imamo loše stanje bezbednosti.
To znači da je način na koji se to radilo pogrešan. Upravo je ovo bila prilika da Srbija iskorači ka nečem što je moderno, ka nečem što je svetska i evropska praksa, da policija bude zadužena samo za sprovođenje zakona, a nikako za čitav set oblasti koje regulišu saobraćaj, od toga da otvara, kontroliše rad, propisuje uslove i zatvara auto-škole, preko toga da ima monopol i da daje saglasnost za tehničke preglede, preko toga da policajci odlučuju o tome ko zna da vozi a ko ne zna, do kažnjavanja.
Nažalost, ovaj zakon neće dovesti do bolje situacije u bezbednosti saobraćaja i vrlo brzo će, ako se usvoji u ovom obliku, morati da se menja. On je, iznad svega, čak i nejasan. Evo jedan primer. Ovim zakonom se prvi put definiše saobraćaj. Saobraćaj je, zamislite, kretanje vozila i lica na putevima čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja. Ajd' na stranu što se ne zna na šta se misli i kakva je ovo rečenica, ali u svakom slučaju, po ovom zakonu, vozilo koje se ne kreće nije u saobraćaju, vozač koji sedi u vozilu nije u saobraćaju. Besmislica je, ali je dokaz da su ga radili ljudi koji su imali ne zle namere, nego interes, i ovde se radi, naprosto, o interesima.
Represivan je zakon. Sa naše tačke gledišta, ovaj zakon zaista ugrožava nekakva osnovna građanska prava. Mi ćemo reći čak i da je policijski, ali ne u onom pejorativnom smislu ili zato što ga predlaže ministar policije, iako bi trebalo da ga predlaže gospodin Mrkonjić, ali je to oduzeto, rekoh, još pod onom vladom, a vama Kolegijum MUP-a verovatno nikada ne bi dozvolio da vratite zakon van MUP-a. Jer, na kraju krajeva, u tom biznisu se okreću desetine miliona evra godišnje i policija, koja je u tome, kao i u svim komunističkim zemljama, decenijama u igri, verovatno ne želi da se toga tako lako odrekne.
Inače, verujte mi, u većini zemalja policajac nema šta da radi na vozačkom ispitu. Nije posao policajca, službenog lica ovlašćenog da upotrebi silu, da određuje ko zna da vozi ili ne zna, zbog toga što policajac vozi obavljajući neki drugi posao, kao što i dostavljač pice vozi dostavljajući picu, pa niko pametan ne predlaže da dostavljač pice sedi u komisiji i ocenjuje ko zna da vozi.
Svakako, onaj kome je posao vožnja, kao na primer taksista, mnogo bolje može da kaže ko zna da vozi, a ko ne zna da vozi. Ali, nije suština ovog zakona, i to je osnovna, generalna zamerka, da se ljudi nauče da voze, da se nauče šta je bezbedna vožnja. Ovaj zakon nastavlja praksu koja postoji decenijama u ovoj zemlji - ljudi će ovde učiti da polože vozački ispit, ali neće znati da voze.
I to je ono što je ovaj zakon imao priliku da razbije formiranjem agencije koja neće biti pod uticajem policije, koja će davati licence onima koji odlučuju i određuju ko zna da vozi. Jednom deregulacijom, koja bi iz policije otišla u agenciju, mi bismo mogli da kažemo da smo ovu oblast reformisali. Ovim zakonom, nažalost, na najbolji način se vidi da vi koji ste na rečima za modernu Srbiju, za evropsku Srbiju, govorim o vama u većini, niste u stanju da nešto tako primenite konkretno u praksi.
Ovaj zakon svu krivicu, za bilo kakvu nesreću, svaljuje na vozača, a potpuno amnestira i policiju i putare i sve one koji su takođe odgovorni. Za sve će uvek biti kriv vozač. Čak i ako, recimo, vozi u skladu sa propisima, u skladu sa dozvoljenom brzinom, i naiđe na rupu na putu za koju je kriv putar, biće, po ovom zakonu, opet kriv vozač. Zašto? Zato što, eto, nije prilagodio vožnju uslovima puta.
To bi se izbeglo da je prihvaćeno nešto što u svim evropskim zemljama postoji, a to je načelo uzajamnog poverenja. Ne može vozač koji poštuje propise da pretpostavlja da neko drugi neće da radi svoj posao, policajac ili putar, da će biti rupa na putu. Vi ste ovde sve natovarili na vozača. Mene ni ne čudi da načelo uzajamnog poverenja nije ušlo, zato što vam je pravni savetnik neki Škulić, koji će očigledno da zaseni slavu onog privatnog predsednika Ustavnog suda Vojislava Koštunice Slobodana Vučetića ili tako nekih državnih pravnika.
Ali, načelo uzajamnog poverenja je normalno da postoji. Ne može uvek biti kriv vozač. Ovaj zakon to, nažalost, zakucava.
Policija ima prevelika ovlašćenja i zato kažem da je ovo, u suštini, policijski zakon. Mnogo je diskrecionih ovlašćenja, koja niko ne može da kontroliše, a pisci zakona, očigledno iz policije, potrudili su se da se ne kontrolišu. Na primer, zabranjena je upotreba antiradar uređaja. Zašto je zabranjena? Antiradar uređaj daje vozaču mogućnost kontrole da li ga je policajac zaista snimio radarom, ništa više. Znate koliko puta policija pokušava da naplati kaznu, a da nije ''pucala'' radarom. Ovako će vozač imati dokaz da je on, u stvari, bezrazložno zaustavljen i da nije pokušano merenje brzine.
Ima suštinskog nerazumevanja kod onih koji su pisali zakon ili pokušaja da se zadrži taj monopol. I dalje je vožnja svedena na obuku, kao da je to nekakva veština menjati brzine i raditi nožnim komandama. Nigde se u zakonu ne govori o obrazovanju, a obrazovanje znači prenošenje znanja, a najmanje o vaspitanju. Stiče se čak utisak da su pisci zakona hteli ili da imaju nameru ili da bi im želja bila da ljudi ne znaju da voze, da ljudi ne nauče da voze, da bi bili u prilici da im naplaćuju kazne.
Tu dolazimo do novca. Oko milijardu evra je ukupna šteta koju prouzrokuju saobraćajne nesreće u državi Srbiji godišnje. Svaki treći bolnički dan ima veze sa saobraćajem, 25 do 40 miliona evra se godišnje naplati od kazni u Srbiji. Sav taj novac je do sada išao policiji. Sada će verovatno 25% ići na finansiranje agencije koja će se osnovati, a nadam se da će se osnovati, a 75% novca, koji će verovatno sada biti i preko 50 miliona evra godišnje, ići će policiji.
Tu dolazimo do još jednog apsurda koji ovaj zakon ustanovljuje, a to je da se saobraćajni znaci mogu postavljati i bez saobraćajne studije i da i dalje policija ima to ovlašćenje da naredi putarima da postavljaju saobraćajne znake.
Predviđam, a voleo bih da me život demantuje, da će se šikaniranja vozača besmislenim signalizacijama, kada to kažem mislim na predugačke pune linije tamo gde im nije mesto, mislim na niska ograničenja brzine od 30, 40 km tamo gde im nije mesto, umnožiti posle donošenja ovog zakona, upravo zbog toga što policija zadržava monopol u određivanju gde se postavlja znak, i da će to biti, uslovno rečeno, načini punjenja tog nekakvog fonda koji najviše koristi policiji.
Mislim čak i da neke stvari koje ste rekli ne stoje, iskreno. Obaveze nadzora nad vozilom se izbegavaju. Samim tim se faktički minimizira i obara sistem automatskog nadzora.
Šta će vama kamera koja će snimiti nekakvo vozilo u prekršaju kada će vlasnik vozila izjaviti kako on nije vozio to vozilo, da se ne seća kome ga je dao i samim tim će biti oslobođen odgovornosti?
Mislim da čak policiji, koja stoji iza ovog zakona, ni ne odgovara da profunkcioniše, kao u svim evropskim zemljama, sistem automatskog nadzora. Jer, naprosto, sistem automatskog nadzora je objektivan - postoji vozilo, postoji tablica, postoji prekršaj - i nema više mogućnosti nagodbe, dogovora itd.
Za kraj (ostaviću nešto vremena, kada budem video kako će druge poslaničke grupe govoriti), sistem kaznenih poena, ovakav kakav ste predložili, ne postoji apsolutno nigde. Uopšte niste predvideli da ljudi, dok dobijaju kaznene poene, nešto rade, nešto uče, idu na nekakva predavanja. Niste, zatim, predvideli da se ljudima, tj. vozačima, kada se ponašaju u skladu sa propisima a imaju neke kaznene poene, oduzmu kazneni poeni, da im se smanje. Ne, vi ste ''zakucali'' - do 18 i uzimamo dozvolu, pa onda ćemo da idemo na nekakva predavanja ili ponovnu obuku, kao da vam je cilj da im je što pre uzmete.
Ali, nije to suština, ne postoji sistem koji samo represijom i kaznama može ljude da natera na promene, nego je to paralelan proces. Kazne postoje za one koji neće, ne umeju ili ne mogu da nauče. U svim zemljama 3% građana ne može da vozi, i ne treba da ima dozvolu jer ništa ne vredi, ali je ovde, nažalost, samo represija.
S druge strane, zašto evidencija kaznenih poena ne bi bila javni dokument? Znate li koliko mogućih zloupotreba potencijalno postoji kad to nije javni dokument? Kada ja ne mogu da kontrolišem kolegu Šormaza i on mene. Onda će zavisiti od toga ko ima bolje veze sa onim ko unosi poene. Sve u svemu, mnogo je novca ovde u igri. I dalje se pokušava zadržati monopol nad tim novcem. On neće dovesti do popravljanja situacije u saobraćaju. Znate da policija već dve godine ne kažnjava za pojaseve.
Predviđam, gospodine ministre, da će po usvajanju ovog zakona policija početi da kažnjava za pojaseve, šest meseci ćemo svi nositi pojaseve, pokazaćete da je 30% manje poginulih u toku tih šest meseci i to ćete pripisati ovom zakonu. A, u suštini, zakon je loš, a posledica toga koliko je ljudi poginulo u protekle dve godine zato što policija ne kažnjava ide na dušu onih koji su takvu odluku doneli. Hvala.

Hvala predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, mislim da bi trebalo da Vlada ozbiljnije razmisli o prethodnom amandmanu kolege iz DSS zato što zaista ima argumenata da lokalna samouprava mora na neki način da se pita o proglašenju turističkog prostora. Mi iz LDP se zalažemo za suštinsku decentralizaciju, a čitam ovih dana u štampi da predsednik DS to isto misli i onda je usvajanje ovog amandmana prilika da se na delu pokaže to zalaganje. Zaista moraju da jačaju ovlašćenja lokalne samouprave, a ne da slabe. Sa pravom, iz unutrašnjosti Srbije često stižu optužbe za centralizaciju. Ovo je jedan od primera koji te optužbe objektivno potkrepljuje.
Zašto je problem da se pita lokalna samouprava za saglasnost i mišljenje kada se to dešava na njenoj teritoriji? Ako želimo da jačamo vlast koja je blizu građana, to je svakako lokal, onda svakako moramo da lokalnoj samoupravi damo ovlašćenja i moć. Ovako, izgleda, kao da se nastavlja praksa koja daje najnegativnije posledice, to vidimo na primeru Parka prirode "Mokra Gora" – niko opštinu Užice nije pitao kada je to proglašeno parkom prirode, kada je osnovano javno preduzeće i postavljen direktor, koji, evo, već pet godina upravlja tom teritorijom. Čak je pod ovom vladom došlo do proširenja te teritorije za oko 6.000 hektara privatne imovine.
A s druge strane, ovlašćenja koje ima onaj koji upravlja u datim okolnostima su ogromna, odnosno ne samo od uređenja i režima rada na toj određenoj teritoriji, režima parkiranja, nego bogme i do krajnje ozbiljnih građevinskih i urbanističkih ovlašćenja. Sve je to mimo i bez bilo kakve kontrole lokalne samouprave. Evo najprostijeg primera, recimo, opština Užice je prošle godine na osnovu turističkih taksi od Parka "Mokra Gora" prihodovala oko 200 hiljada. Zaista je smešna suma ako znamo promet koji se tamo dešava, dok je, s druge strane, Hotel "Omorika" na Tari, samo od taksi uplatio 4 i po miliona dinara, dakle, više od deset puta je jedan hotel prihodovao na osnovu turističkih taksi nego Park prirode, koji kontroliše jedan čovek sa svojim tzv. preduzećem i koji kontroliše toliku površinu zemlje.
Kolega kaže da mu se ne dopada rešenje da privatno privredno društvo upravlja nečim kao što je park prirode ili turistički prostor, ali mi moramo ići ka tim rešenjima gde privatno javno partnerstvo dobija na značaju. Mi ne mislimo da je to nešto strašno, na primer, eto konkretno, direktor Javnog preduzeća "Mokra Gora", koje je javno preduzeće osnovano odlukom Vlade, u isto vreme ima i privatnu imovinu na tom istom prostoru, kojim on upravlja kao, zovimo ga, državnim službenikom.
Sada zamislite taj apsurd. Država je osnovala javno preduzeće, postavila iks-ipsilon čoveka da bude direktor tog preduzeća, a taj čovek na toj teritoriji ima privatnu imovinu. Ako je nešto sukob interesa, onda je to, svakako, iznad svega, sukob interesa.
U tom kontekstu zalaganje za upravljanjem privatnih preduzeća, u normalno transparetnoj proceduri, gde će biti raspisan tender i gde će onaj ko ponudi najbolje uslove dobiti to, nije tako strašno, jer imamo primer da iako nije javno preduzeće, jasno je da se kroz javno preduzeće sprovode privatni interesi. Evo samo jedan primer gde je opština oštećena, a ova rešenja iz zakona predlažu dalje degradiranje lokalne samouprave, recimo, šta reći o činjenici ako ne želi, a ne želi, da plaća komunalne usluge opštini Užice direktor Javnog preduzeća "Mokra Gora", takođe, i vlasnik dobrog parčeta zemlje u privatnom vlasništvu, u Parku prirode napravio deponiju da bi izbegao, da kažem, trošak?
Jasno je da rešenja u članu 14. koja se predviđaju nisu garancija da se javni interes neće degradirati u korist privatnog, jer već sada i bez ovoga imamo takve primere a iznad svega, nisu nikakva garancija da će jedinica lokalne samouprave biti u stanju da kontroliše, da upozori, i na kraju krajeva, da utiče na dešavanja u toj turističkoj zoni koja se nalazi u toj datoj lokalnoj samoupravi.
Zato smatram da Vlada treba da razmisli o amandmanu kolege iz DSS, jer je logično, ako hoćemo decentralizaciju da ipak dopustimo jedinicama lokalne samouprave, odnosno da se i ona nešto pita, o nečem što je resurs od koga ona mora, može i treba da ima koristi. Hvala.

Takođe izražavam zadovoljstvo ovolikim prisustvom članova Vlade i gospodina premijera. Ali, gospodine Cvetkoviću, ako je to akt uvažavanja ove skupštine, onda je ova poluprazna sala nekakav pokazatelj šta Skupština misli o izvršnoj vlasti koja već mesecima vodi kampanju protiv ove skupštine. Uključio se tu i predsednik vaše stranke gospodin Tadić, predlogom za smanjenje broja poslanika.
A mi iz LDP smo, sećate se, gospođo Dragutinović, govorili još u decembru - smanjite broj ministarstava, zato što je to simbolički pokazatelj da država štedi. No, vi ste rekli da je to politička mera. Možda jeste, ali se političkim merama ne mogu otkloniti posledice krize, niti zemlja izvući iz recesije. Novac je novac i njega ljudi neće imati, bez obzira da li će neko sutra da mu gurne temu o promeni Ustava ili pronalaženju Dražinog groba. Pare su u pitanju i neće ljudi imati više para sve i da imamo novi ustav. A mi ga želimo, svakako, jer smo bili protiv ovoga.
No, u kontekstu onih mera koje ste predložili, koje su usvojene juče, želim da postavim pitanje – kada će, gospodine Cvetkoviću, biti donet antimonopolski zakon? Monopoli u ovoj državi su stvar koja smanjuje životni standard.
Vi znate, i sto puta je rečeno, da su cene hrane i druge robe ovde više nego u inostranstvu, čak su domaći proizvodi jeftiniji u Crnoj Gori, lekovi Hemofarma su u Crnoj Gori jeftiniji pet do sedam puta, da ne govorim o drugim stvarima.
Ovo govorim posebno u svetlu činjenice da je nadležni ministar Milosavljević izradio jednu studiju o trgovini i razvoju trgovine u kojoj se od 800 strana monopoli pominju samo na pola strane, pa mi nekako izgleda da je to odnos vaše vlade prema monopolima. Ovo govorim u kontekstu mera koje predlažete, a koje faktički idu na račun onih velikih, koji su uzeli robu od dobavljača, prodali, pare ko zna gde potrošili, možda u Ljubljani, dobavljačima nisu platili i dobavljači sada imaju problem. Ti dobavljači - to je proizvodnja, a samo realni sektor može da izvuče ovu zemlju iz krize.
Mi mislimo da je bolje sačuvati 20 firmi koje proizvode nego jednu koja trguje, jer i u jednima i u drugima radi isti broj ljudi. S tim u vezi imam jedno pitanje za gospodina Markovića.
Ako ste već počeli parcijalne promene političkog sistema, i to ne konsenzusom, nego voljom većine (tako kažete; većina će ovde usvojiti šta god vi predložite, a vidim da i predsednik vaše stranke stoji iza toga), zašto u paketu ne predložite zakon o finansiranju stranaka?
Jer, ovo čemu prisustvujemo, ova farsa sa spiskovima firmi koje kao navodno finansiraju neke velike stranke, onda povika na tajkune, koji su svakako aktivni u kampanji, ali ne u redovnom finansiranju stranke, nekako nam se čini da služi za odvlačenje pažnje od onog pravog izvora za finansiranje stranaka, a to su javna preduzeća, a zna se ko upravlja javnim preduzećima. Hvala.

Gospodine Milosavljeviću, niste me razumeli. Ja sam se upravo plašio da će antimonopolski zakon biti na tragu te strategije za koju i dalje tvrdim da uopšte ne polaže pažnju na monopole.
Šta je monopol? Nije samo ono što ste vi merili, pa malu radnjicu i veliki supermarket računate kao jedan objekat. Monopol je kad neko dobavljaču kaže - neću da ti platim za 120, nego za 180 dana, pa odnese pare u inostranstvo, pa ovaj više ne može da obnovi proizvodni lanac, a ne može da ga tuži, a mora da potpiše, jer ako ispadne iz tog lanca, može da stavi ključ u bravu. Govorim o proizvodnji koja je ugrožena zbog monopolista.
A, gospodine Markoviću, monopoli iz ekonomije, medija koji postoje u ovoj državi, prirodno imaju potrebu da se pretvaraju u monopole i u politici. Kada ste pisali Ustav sa svojim partnerima Koštunicom, Šešeljem i Tomom Nikolićem pre dve i po godine, bili ste za proporcionalni sistem. Šta se u ove dve i po godine desilo te odjedanput postajete zagovornici većinskog sistema, polako, ali sigurno? Pa, desio se raspad tada najjače stranke, pa sad pošto mislite da ste vi najjači, onda hajde brže da iskoristimo priliku. To nije odgovorno ponašanje koje će doneti dobra ovoj zemlji i, kada pričam o novcu, mislim i na te monopole.
Mi smo vama predlagali, gospodine Cvetkoviću, jednu meru - voleo bih da čujem iz vaših usta da li ste ozbiljno to razmatrali - da u ovo vreme krize likvidnosti, u vreme kada više nije nikakva kriza likvidnosti nego, na kraju krajeva, počinje recesija, pogledajte stope rasta industrijske proizvodnje itd. Recesija znači manji obim privredne aktivnosti. To znači manje posla, to znači nema za sve posla.
Šta ste vi sa ovim merama imali kao prioritet? To nije jasno. Zato smo mi stalno govorili da su potrebne mere koje će pomoći posrnuloj privredi da održi kakav-takav nivo aktivnosti. Pa smo vam, između ostalog, predlagali da bar u ovo vreme idete pri plaćanju PDV-a na naplaćenu realizaciju, a ne na fakturisanu. Znam da bi to dovelo do erozije poreskih prihoda, ali bi vas to nateralo na mere štednje, uključujući možda i smanjivanje broja ministarstva, kako smo mi predložili pre neki dan na 12.
S druge strane, vidite šta se dešava. Država naplaćuje svoj novac nemilosrdno i brutalno koristeći silu, govorim o PDV-u, o porezima, ali svoje dugove ne plaća. Pa se gospodinu Mrkonjiću, eto, dešava da mu putari, kojima se mnogo para duguje, idu u stečaj iako su možda čak i bilansno pozitivni, ali ne mogu da plaćaju ni svoje dobavljače ni radnike zbog toga što im država duguje. O tome se radi.
To je ono što smo mi pokušali, nekakvim predlozima da vam bar damo ideju. Nemamo mi sad 15 ljudi koji će moći sve podatke i bilanse da izračunaju, niti možemo da izmerimo sve efekte, ali nismo u ekspozeu čuli da se razmišlja u tom pravcu. Ako to ne može, zašto se onda nije pokušalo sa smanjivanjem opterećenja na lične dohotke, ako je prioritet očuvanje radnih mesta? Ne možete očuvati radna mesta tako što ćete reći - nemojte otpuštati u krizi, smanjite profite itd. Zato što neki moraju da otpuste, zato što ne mogu da prodaju robu ili usluge. Naprosto, to je suština.
Žao mi je što ministar spoljnih poslova nije ovde da ga pitam koliko će koštati četiri konzulata udaljena 100 kilometara jedan od drugog u maloj Crnoj Gori.
Po nekakvim proračunima prosečni konzulat na Zapadu košta oko 300.000 evra. Ako u Crnoj Gori košta recimo 200, to je skoro milion evra. Možda na ovu štednju i skupoću to nije mnogo, to bi možda mogla da kaže gospođa Dragutinović, ali bih voleo baš da čujem, gospodine Cvetkoviću, političke razloge za diplomatski pokušaj (ne znam da li će se Crna Gora saglasiti s tim) bez presedana da se tolike pare arče i da se četiri konzulata otvaraju u jednoj tako maloj zemlji. A četiri konzulata, da vas podsetim, nemamo ni u SAD, ni u Rusiji - srećom.
I, pitanje za vas, gospođo Dragutinović – šta bi sa onom dobiti NIS-a koju Rusi obrisaše i pretvoriše u dobitak? To je isto gubitak ovog budžeta, zbog toga ljudi moraju, srednja klasa mora da plaća. Da ne govorim o satelitu, da ne govorim sad o ovim konzulatima... Mnogo se para arči...

U prošlom izlaganju ministri su meni odgovarali, ali nisam dobio priliku da dam neke napomene, primedbe, kažem svoje mišljenje. Neću postaviti nova pitanja.
Gospodine Markoviću, nisam rekao da su ti vaši zakoni većinski, da vi hoćete da promenite, rekao sam: „to vodi“.
Gospodine Milosavljeviću, ne brani se Strategija time što se nabrajaju ugledni ljudi koji su nju radili, zato što eksperti rade za pare. Eksperti rade za pare, a pišu ono što naruči onaj ko plaća. Ja ne znam ko je to platio. To je verovatno bila javna nabavka, pa oglas, pa su se baš ti eksperti javili, pa su dobili, a neki drugi nisu dobili.
Kad smo već kod toga da eksperti rade za pare, evo gospodin Marković može da vam kaže, oni koji pišu izborne zakone napišu da je direktan izbor gradonačelnika najviši evropski standard, pa onda posle godinu dana kažu da je izbor gradonačelnika i Skupštine takođe najviši standard. Znači, ko daje pare taj određuje šta će biti evropski standard.
Ali, kad smo kod javnih nabavki, gospodine Cvetkoviću, izbegavate ovo pitanje oko PDV-a na naplaćenu realizaciju, odnosno da li ste pravili neke bilanse, samo da vas podsetim. Sad sam se setio, mnogo puta je gospodin Maraš sa ove govornice pitao imate li vi odgovor na pitanje zašto novac iz javnih preduzeća ide u nekakve minorne novine, mislim da se zovu "Pravda" (ili "krivda", ne sećam se).
Tamo se reklamiraju javna preduzeća na nivou Republike Srbije koja kontroliše savetnik predsednika vaše stranke. Pošto ne postoje ekonomski razlozi, jer su mali tiraži tih novina, onda mora da postoje politički, a pošto ta novina ne propagira politiku evropskih integracija, nego suprotno od onoga što ste vi na rečima – onda je to jedna situacija, kako da kažem, gde smo vas pitali, pitali i pitali ali, gospođo Đukić-Dejanović, odgovor nismo dobili.
Kad smo kod tih evropskih integracija, ja nisam rekao da sam srećan što u Rusiji nema više od četiri konzulata. Ne znam ni da li ih ima četiri ili tri, ali znam da u Americi nema, u Rusiji pretpostavljam da nema, jer se konzulati otvaraju da bi zadovoljili potrebe državljana Srbije, a ne potrebe nečijih drugih državljana, jer konzulate plaćaju državljani Srbije.
I baš je sa pravog mesta stigla primedba o Rusiji, da se izjasnite da biste želeli možda vi da imate 40 konzulata tamo. Ali, to neko treba da plati. Ako mislite da ste nesrećni što Srbija nije ruska gubernija, eto vam prilike, posle sledećih izbora, da napravite vladu koja će je od Srbije napraviti. Ako dobijete većinu, a uveren sam da nećete.
Za kraj, gospodine Mrkonjiću, to vaše – ura, hop, ja neću dati da neko ode u stečaj... Znate, postoji zakon u ovoj zemlji, postoje pravila. Vi me nekako, kada vas slušam, podsećate na ona vremena – obnova, izgradnja, ajde radi se, kuvana rakija, idemo dalje, je l' može pre roka... To se završilo izborima 24. septembra 2000. godine, a ne moram da vas podsećam kako.
Zato ja mislim da je bolje da vi smislite kako ćete putarima omogućiti, ako već nema para... Mi iz LDP stalno nešto predlažemo, ali vi poslušate malo od toga i mnogo kasno. Možete možda da im za te pare što država duguje date državne obveznice, pa oni da eskontuju u bankama. Možda je to put, ja ne znam šta.
Ponavljam pitanje još jednom – šta bi sa dobitkom NIS-a od prethodnih godina, koji Rusi pretvoriše u gubitak?
Kako da vam kažem, gospodine Mrkonjiću? Kad vas gledam sve, osećam blago zadovoljstvo. Tri-četiri puta mi danas prođe kroz glavu - vi ste vrlo interesantna Vlada, a zamišljam vas iz SPS, zajedno sa gospodinom Ugljaninom i Rasimom Ljajićem, kako jurcate po Srbiji i tražite Dražin grob. Mislim da to vi treba da vodite, zato što ste ipak stručnjak za kopanje. Hvala.
(Tomislav Nikolić, s mesta: Valjda sam ja stručnjak za kopanje.) (Smeh u sali.)

Uvažena potpredsednice, uvažena ministarko, koleginice i kolege, gospođo Dragutinović, za šest meseci treći put se viđamo ovde i pričamo o budžetu ili rebalansu budžeta. Sama ta činjenica govori da nešto sa ovom zemljom i sa vašom Vladom nije u redu.
Možete sada da se vadite na pogrešne procene MMF-a, ali verujte mi, govorili smo vam u oktobru kada ste predložili onaj šokantno rasipnički rebalans za 2008. godinu – smanjite ministarstva, štedite, nema Srbija i ovi građani novca da sve to plate. Niste nas poslušali.
U decembru nismo podnosili amandmane jer nam je bilo stalo do sporazuma sa MMF-om, za koji se zalažemo od 2007. godine. Prosto, mislili smo, ako mi ne možemo da vas nateramo na ozbiljne reforme i štednju, valjda će to moći oni. Evo nas opet. Tražili ste 400 miliona u januaru. Jasno je bilo da je sve bilo nerealno. Sada nam trebaju novci, veliki novci, da to finansiramo.
Imamo puno primedbi na budžet, a imam samo tri minuta još. Ima nelogičnosti. Jedna je pomenuta, Ministarstvo vera, mi zalažemo da se ukine, postoji samo u Izraelu. Ako Izrael stavimo u Evropu, eto, samo postoji u Izraelu. Ima budžet koliko svih 250 poslanika. Zaista ne razumem da je to štednja. Vi kažete da su to mere štednje, ekonomske mere štednje.
Zaista, tim ekonomskim merama fale dva segmenta, em nije štednja, em fale dva segmenta. Zamislite, kažete da ste smanjili diskrecione rashode, a formirate poseban fond koji će se puniti od smanjenja plata, čije trošenje novca nije definisano, to će biti kasnije.
Nekako predviđam da će doći do fizičkih obračuna u vašoj Vladi kada dođe na dnevni red trošenje tog novca, a to je apsolutno u ovom trenutku krajnja diskrecija, pošto mi ne znamo kako će se trošiti, u koje svrhe i ko će trošiti. Kabinet potpredsednika Dinkića, predviđeno je osam miliona za plate, a 18 miliona za usluge po ugovorima itd.
Rekao bih da fale te druge ekonomske mere, znači, ne samo štednja, nego podsticanje privrede. Mi smo vam govorili svih ovih meseci – oporezujte monopoliste, dajete daha privredi. Da ste uveli plaćanje PDV po naplaćenoj a ne fakturisanoj realizaciji još u oktobru prošle godine sad bi mogli mnogo bolje da štelujete, a privreda ima više novca.
Sve u svemu, ako niste u stanju da napravite suštinski zaokret zbog toga što je takva koalicija i ovaj budžet najbolje pokazuje da partijska država opstaje pod ovom vladom, jer kada niste mogli da se dogovorite, linearno ste sve sekirom posekli. Probajte malo u politici da napravite otklon.
Dajte, relaksirajte odnose sa državama s kojima jedino imamo suficit, a to su Makedonija, Crna Gora i Bosna.
Dajte, izjasnite se. Govorim vama, a vidim Cvetkovića tu ili predsednika Vlade iz senke, gospodina Tadića, nemojte ovo lično shvatiti. Izjasnite se o iskrenom članstvu u evroatlantskim integracijama, izjasnite se o članstvu u NATO paktu. To možete, ako već ovo niste u stanju. Ili ne možete ni to.
Za kraj, da završim, štedi se onda kada se ima, a kada se imalo, rasipalo se. Sada kada se nema, znaćete da je teško štedeti. Indijanci, kada su im bledoliki otimali zemlju, govorili su da to nije njihova zemlja (Predsedavajuća: Četiri minuta.), da je to zemlja koja je pozajmljena od njihovih unuka.
Ekonomska politika vlade, nažalost, troši novac naših unuka, ali neproduktivno. Nek vam je Bog u pomoći. Gledamo urušavanje vaše Vlade, ali je mnogo nezgodno što se time urušava i ova zemlja.

Dve stvari, gospodine Markoviću: stalno govorite, pošto imate većinu i izglasaćete 5.000 ili 10.000 potpisa za registraciju stranke, da će se time te stranke etablirati, hajde da napravim paralelu sa verskim zajednicama, kao tradicionalne stranke, pa neće morati da prikupljaju potpise. Da li to znači, možda je promaklo i meni i koleginici Pešić, da ste vi prihvatili amandman koji već u ovom zakonu "zakucava" to pravo, ili obećavate da će to u izbornom zakonu biti kada bude, verujte mi na reč i časna reč?
To je jedna stvar. To je pitanje, a ovo sledeće je konstatacija. Gospodine Markoviću, problem sa ovim zakonom je to što izvršna vlast pokušava, i to svi vide, samo LDP govori, da prekroji politički sistem zemlje kako njoj odgovara. To se ne radi na silu i korišćenjem većine. To se ipak radi u dogovoru.
Proporcionalni sistem može da vam se ne dopada, jer sada pripadate velikoj stranci, pomažete formiranje jedne druge velike stranke i mislite da ćete da podavite sve druge, ali gledajte, političke ideje postoje. Ako se ne čuju u ovom parlamentu kroz proporcionalni sistem i predstavnike, biće na ulici.
U komunističkom režimu osnovni argument zalaganja za višepartijski sistem je bio upravo to – postoji, recimo, kod Albanaca želja da imaju Kosovo republiku. Da li to treba da kažu javno u političkoj borbi ili da rade podzemno i tajno?
Ne govorim da smo u takvoj situaciji, ali davljenje političkih ideja i svođenje na dve partije, što je proizvod viševekovne tradicije u anglosaksonskim zemljama, Britaniji, objektivno ne može da se primeni.
Pogledajte, predstavnički, odnosno proporcionalni sistem važi u većini evropskih zemalja, a posebno je važno da važi u mladim demokratijama koje tek grade institucije. Možda ćemo mi nekad u budućnosti doći do većinskog sistema. Sada na silu to uvoditi, objektivno, nemojte se uvrediti, ali upotrebiću tu reč, nama ne liči na časne namere.

Izvinjavam se, gospodine Nikoliću, uopšte nijednom rečju nisam pomenuo ni vašu novoformiranu stranku, ni vas lično. Ne prenosim nikakve nesuglasice u Skupštinu. Mi prosto diskutujemo o ovom zakonu koji je na dnevnom redu, a koji ima implikacije na izborni zakon. Upravo i zbog građana pokušavamo da kažemo da ovaj zakon ima implikacija na nešto što će doći i da je to jedan paket koji nam se ne dopada. Ne znam zašto ste se vi našli prozvanim.
Što se tiče tih vaših kvalifikacija o nama, o našim biračima, o našoj politici, mogu samo da vam kažem da ste u pravu, kao što ste i prethodnih 20 godina bili u pravu, i vaš miran ton možda neke birače može da zavara. To me, na kraju krajeva, ne interesuje, nemamo istu ciljnu grupu. Indikativno je da ste se našli prozvanim.
Da, Demokratska stranka pomaže nekome zbog toga što kontroliše većinu medija, a vi, gospodine Nikoliću, i vaša stranka u proteklih sedam-osam meseci, otkad ste postali "žuti radikal", mislim ovaj "lajt" u odnosu na "crveni marlboro", imali ste više medijskog prostora nego LDP od svog osnivanja, sveukupno uključujući i kampanje.
To je suština, gospodine Markoviću. Vi u Demokratskoj stranci možete da imate želju da preregistrujete stranku i da izbrišete i osnivače. To je legitimno, da imate nove osnivače. Na kraju krajeva, ni sadašnji predsednik vam nije među osnivačima. Legitimno je i to što gospodin Nikolić, koji je napravio novu stranku, hoće da ima neki novi početak, različit od svoje dojučerašnje sabraće.
To je sve legitimno, ali uslovi za ovakav politički sistem koji vi nagoveštavate su institucije, a to znači ravnopravnost u medijima, gospodine Markoviću, ravnopravnost u finansiranju, gospodine Markoviću.
Kako će neko sutra da bude ravnopravan sa predsednikom opštine, a imate 130 predsednika opština i imate svu vlast, kakvu je Milošević možda imao između 1990. i 1992. godine?
O tome pričam, o ugrožavanju demokratskih tekovina, tradicija i institucija, da je ovo opasno. Zato sam rekao da mi nismo zadovoljni. To je opasno u ovim sadašnjim okolnostima. Treba da svi imamo fer izbore. Nadam se da onda kad dođe izborni zakon na dnevni red nećete imati ništa protiv našeg predloga da svi imamo besplatno vreme u medijima i podjednako vreme u medijima, računajući te stranke koje su registrovane, one koje skupljaju potpise. Tako ćemo, gospodine Markoviću, izbeći uticaj tajkuna, novca koji je najveći u kampanji. Nemojte da zamenjujemo stvari, da vi kažete – ovo će omogućiti da građani znaju za koga glasaju. Jesu li se građani vama žalili kako ne znaju?

Moje kolege su, poštovana predsednice, gospođo ministre, koleginice i kolege, već rekle šta su imale da kažu o ovim zakonima. Za ova dva minuta samo nekoliko finalnih napomena.
Neće nijedan zakon otvoriti nova radna mesta, pa ni ovaj zakon o zapošljavanju. Nova radna mesta otvara dobra poslovna klima, oslobođena invencija i preduzetništvo građana Srbije. To je moguće kada država ne pravi problem, nego oslobađa i omogućava da se to desi. Na kraju krajeva, u državi u kojoj ima više radno sposobnih od radnih mesta, ovaj zakon, svakako, neće doprineti otvaranju radnih mesta, možda pre neki drugi zakon, recimo zakon o radu, jer, budimo pošteni, u ovoj zemlji teret tog manjka radnih mesta snose samo nezaposleni, a ne i zaposleni. Govorim o zakonu o radu koji bi pojačao konkurenciju na tržištu rada, koji bi omogućio da teret manjka radnih mesta, dok takav manjak postoji, podjednako snose i zaposleni i nezaposleni, što znači da se lakše gubi posao, jer to je u interesu nezaposlenih.
U svakom slučaju, sve ovo što sam rekao, a što je jedino moguće kao pretpostavka za otvaranje radnih mesta, po svoj prilici, nije moguće s ovom vladom koja pokušava da gazi Parlament. U kojoj normalnoj zemlji ministri pričaju o smanjenju plata poslanika? Samo može biti obrnuto. Tu novu vladu, verovatno, ili gotovo sigurno će morati da izabere neki drugi parlament, a ne parlament koji toleriše višemesečnu kampanju protiv sebe, u kome vladajuća većina ne reaguje na laži nekih svojih članova koji pričaju da su plate u ovom parlamentu četiri-pet puta veće nego što jesu.
Jedan je to sinoć pričao, mislim na onoga što ga je lakše preskočiti nego zaobići.
Sve su to okolnosti koje će tek tada dovesti do otvaranja novih radnih mesta, a do tada, LDP će davati, kao i do sada, svoj konstruktivni doprinos radu ovog parlamenta, koji, nažalost, gospođo predsednice, zahvaljujući i vašoj pasivnosti trpi udarce, a ne odgovara. Hvala.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, koleginice poslanice i kolege poslanici, poslednje vreme došlo, gospodine Dinkiću – predstavnik SPS-a kaže da država ne treba da se bavi preduzetništvom i u turizmu, vama. I mi se slažemo se da država ne treba, i to je naša glavna primedba na ovaj zakon – osnivanje nacionalne turističke korporacije, jer zaista mislimo da država mora da izađe iz biznisa, a posebno iz turizma.
Znamo da je proteklih godina država pravila i skijališta u vašoj režiji, znamo koliko je to donelo novih turista i prihoda. U svakom slučaju, mislimo da nije održana javna rasprava kakva je trebalo da bude održana povodom ovog zakona.
Možda ste razgovarali sa udruženjem turističkih agencija, ali više od sto turističkih organizacija nije konsultovano za vreme izrade ovoga zakona.
Mislimo da se usvajanjem ovog zakona odstupa od Strategije razvoja turizma. Ta strategija razvoja je plaćena skupo i nije tako loša, bez obzira na to ko je radio, ali mislimo da u njoj ima dobrih stvari, između ostalog i zadržavanje, odnosno osnivanje turističkih regija.
Ovim zakonom ukidate turističke regije i organizacije. Mislimo da to nije dobro, da to rešenje nije u skladu sa evropskom praksom.
Između ostalog, ima još nekih stvari kojima se odstupa od Strategije razvoja turizma Republike Srbije. U obrazloženju ovog zakona navedeni su neki od razloga za njegovo donošenje, ali u tom obrazloženju nedostaje ono što je najvažnije – šta Srbija želi da učini u oblasti turizma, kakva turistička destinacija Srbija treba da postane, da li treba da postanemo, recimo, kao Rumunija iz osamdesetih godina, gde je sve jeftino, od pića, žena i ostale zabave, ili nešto mnogo više?
Vaše obrazloženje, odnosno onog ko je pisao, puno je poštapalica i paušalnih tvrdnji, umesto odgovora na ova suštinska pitanja, kakav je odnos javnog i privatnog sektora itd.
Tu piše da sa sadašnjih 87.000 smeštajnih kapaciteta u zastarelim objektima Srbija ne postiže ni približne poslovne rezultate kao što su oni koje ostvaruju konkurentske zemlje. Zbog zatvorenosti tržišta kasnio je proces restrukturiranja i privatizacije, nije bilo značajnih ulaganja iz zemlje i inostranstva, tako da je izostao razvoj novih oblika turističke ponude.
Mislimo da nedostaje analiza vlasničke strukture pomenutih objekata i 87.000 smeštajnih kapaciteta, jer nije moguće da su svi u zastarelom stanju, postoje u ovoj zemlji i objekti i kapaciteti koji su se gradili i razvijali poslednjih devet godina, i to su uglavnom radili privatni investitori i preduzetnici.
Drugo, nije tačno da je samo zatvorenost tržišta razlog što je naša turistička ponuda i infrastruktura neadekvatna. Već devet godina se ne može reći da postoji zatvorenost tržišta, a već pet godina Vlada, pre svega vi i vaša stranka u njoj, ostvaruje koncept razvoja turizma koje sprovodi sada to vaše ministarstvo koje se zove Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Nedeljama se pojavljujete ovde sa nekakvim reformskim predlozima, u kojima je promena uglavnom u tome što se svi potencijali ove zemlje, ili oni za koje ste vi nadležni, sa otvorenog tržišta i privatne inicijative prebacuju i guraju pod isključivu nadležnost ili kontrolu države i tog vašeg ministarstva.
Tako je kada je u pitanju zakon o privrednoj komori; nažalost, tako je kada je u pitanju i ovaj zakon.
Nekako je stvarno zanimljivo da se vi, koje ljudi doživljavaju kao stranku liberalnih uverenja, naročito u ekonomskom smislu, stalno zalažete za jedan koncept koji se zvao etatistički model, svemoguću državu, ne samo u turizmu, gde je vaša nadležnost, nego recimo i u zdravstvu, jer vaš kolega donosi uredbe i propise koji apsolutno idu protiv privatnog sektora i u korist državnog.
Mislimo da nas sve ovo što radite, pa i ovaj predlog zakona, vodi ka nekakvoj vrsti planske privrede i mislimo da to nije dobro.
Kažete da je mala produktivnost u turizmu. Jeste, baš zato, da ste malo analizirali morali biste priznati – mala je zbog toga što se država mešala i zato što je država bila glavni preduzetnik ranije. Zato je mala produktivnost. Sada ćemo povećati produktivnost tako što ćemo pojačati državni intervencionizam u ovoj oblasti. Mi mislimo da je to kontraproduktivno i apsolutno pogrešno.
Šta Srbija uopšte želi od turizma? Često u svom izlaganju govorite o konkurentskim zemljama. Koje su to zemlje? Na jednom mestu koristite primer Grčke, Tunisa, Egipta, kao opravdanje da se država pojavljuje kao glavni igrač na turističkom tržištu. Ali, te zemlje su apsolutno u svakom smislu drugačije od Srbije. One su turističke po definiciji, ne treba da postanu turističke. To im omogućavaju prirodni resursi, more, istorijske okolnosti, nasleđe, tako da ne mislimo da je to uporedivo kada kažete da Grčka ima nacionalnu korporaciju za turizam, to nikakve veze nema sa ovim što hoćemo ovde da uradimo.
Nažalost, često vaši zakoni otvaraju pitanje šta se njima hoće, tako da ima špekulacija, bilo je špekulacija oko komore, neko kaže, ne mi, čak i iz vaše vladajuće većine, da je u pitanju da neke komore koje imaju imovinu na dobrim mestima u gradovima odu u stečaj, pa da se ta imovina otuđi. Idući tom logikom i ja sam počeo da razmišljam šta se krije u ovom zakonu, gde je ta kvaka kada je u pitanju imovina, jer mora da je ima.
Mi se energično protivimo ovlašćenju Vlade da proglašava područja zaštićene prirode odnosno turističke prostore, zaštićene turističke prostore, kao što su nacionalni parkovi ili parkovi zaštićene prirode. Mislimo da to mora da se radi zakonom. Vi ovde kažete u zakonu da će akta o proglašenju turističkog prostora i dalje donositi Vlada.
Propisano je da tim proglašenim turističkim prostorom upravlja privredno društvo koje je osnovano za obavljanje delatnosti u oblasti turizma, i to od strane javnog preduzeća, odnosno Republike Srbije, autonomne pokrajine, opštine, grada ili grada Beograda, u kome je kapital tog osnivača većinski.
Ali, ovim zakonom dozvoljavate upravljanje tim proglašenim turističkim prostorom. Kažete da se upravljanje tim prostorom može poveriti drugom pravnom licu, koje se određuje po sprovedenom postupku javnog oglašavanja ili prikupljanjem ponuda, a na koji se shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju javne nabavke. To znači da kao što ste vi, ne vi, nego Vlada u kojoj ste bili, proglasili park prirode Mokra Gora i dali na upravljanje javnom preduzeću i imenovali za direktora gospodina Kusturicu, tako sutra, po ovom zakonu, možete neki sličan park da poverite na upravljanje firmi koja pripada meni i Vesni Pešić. To daje mogućnost.
Šta dalje kaže u zakonu? Vesna Pešić i ja upravljamo Starom planinom, vi ste nam dali. Prvo ste proglasili, pa ste dali nama da upravljamo. Piše ovako – u korist upravljača (to smo sada Vesna Pešić i ja) turističkim prostorom ovim zakonom je ustanovljeno i pravo preče kupovine zemljišta, šume ili druge nepokretnosti u okviru turističkog prostora.
Znam da nas dvoje nećemo doći u priliku da upravljamo turističkim prostorom, pa i da koristimo pravo preče kupovine, ali sam siguran da neko hoće.
To je jedna od mina i zamki ovog zakona, gde možete da kažete da je to privatno - javno partnerstvo. Zalažemo se za privatno - javno partnerstvo, ali privatno - javno partnerstvo u zemlji u kojoj ne postoji ovolika korupcija, u kojoj su regulisane javne nabavke, u kojoj po svemu drugom može da se govori o tome, to je u redu. Ovde, u Srbiji, ovakvoj, koju vodi vaša vlada i prethodne, bojim se da je ovo prilično opasno, posebno ako dodamo ceo segment zakona o lovnom turizmu, gde se predviđaju lovačke brvnare, lovačke kuće, pa čak i lovačke vile.
Bojim se da se na neki način time ulazi na mala vrata u pravo gradnje na imovini koja je apsolutno generacijama prirodno dobro ove zemlje, koje treba da ostavimo i našoj deci. Znamo da se u nekim drugim zemljama takvi prostori često regulišu od strane onih koji žele da grade, imaju novac, odnosno stvaraju se uslovi za gradnju šumskim požarima. Čini mi se da će ovde biti to sa nekakvim lovačkim kućama, kolibama i vilama, uz upravljanje privatnih firmi javnim dobrom.
Loše je iskustvo kada jedan čovek upravlja nečim što se zove park prirode. Analizirajte koliko je para Mokra Gora dobila, Emir Kusturica od Železnice, od Nacionalnog investicionog plana i pogledajte kakvi su efekti toga.
Nismo protiv toga. Mokra Gora je postojala i pre nego što je gospodin Kusturica poželeo da upravlja time, a Vlada Vojislava Koštunica i vaša mu to dala. Činjenica je da ste tom uredbom Vlade njemu, ne meni i Vesni Pešić, nego nekom drugom, dali pravo da ograničava tuđu privatnu imovinu. To je kršenje Ustava i to je moguće samo po zakonu.
Od skoro 11.000 hektara tog parka prirode kojim upravlja gospodin Kusturica 6.500 hektara je privatna imovina. On tim ljudima zabranjuje apsolutno sve.
To mu je dato kao ovlašćenje kada ste formirali javno preduzeće i odredili ga za direktora. Tamo ima i urbanistička ovlašćenja, policijska ovlašćenja, mora da se pita gde se loži vatra, da se pita kada se kaptira potok, određuje režim parkiranja, čak ima i naoružane ljude!
Mislim da to nije baš pravni primer privatno - javnog partnerstva. Mislim da su tu ulaganja mnogo veća nego što je korist, posebno kada imamo uvidu da je idući u susret ovom vašem zakonu gospodin Kusturica napravio privatnu firmu, pa na kraju možemo da kažemo da su ulaganja javna, a profiti privatni i sve to, uslovno rečeno, na državnoj zemlji.
Znate da on tamo ima i vozni park. Normalno, lakše je i jeftinije na tim vozilima imati crnogorske tablice. Neće da plaća odnošenje smeća iz nacionalnog parka, odnosno parka prirode, opštini Užice, nego je u tom parku prirode napravio prirodnu deponiju kako bi uštedeo novac i ne bi plaćao. Za uzvrat je, kao rezultat prošle godine, taj park prirode, njegov, naš, vaš, pošto je to javno preduzeće, bar delimično, opštini Užice uplatio 300.000 dinara za godinu dana od turističke takse, izvinjavam se, 220.000, ispravlja me Nataša, a samo hotel "Omorika" 4,5 miliona dinara. To je jedan primer kako funkcioniše kada se nacionalno bogatstvo poveri na upravljanje nekome ko nismo Vesna Pešić i ja. Mislim da ovaj zakon u načelu ne može dobiti našu podršku zato što ima mnogo stvari koje nam se ne dopadaju, između ostalog, iznad svega, pre svega, taj etatizam i formiranje nacionalne korporacije.
Zaista moramo da prenesemo poruku Turističke organizacije regije zapadna Srbija, koja je nezadovoljna ukidanjem turističkih regija i turističkih organizacija. Vaš državni sekretar je na Odboru rekao da to nije tačno i da je dozvoljeno osnivanje, da nije zabranjeno. Međutim, u obrazloženju zakona jasno piše da se regije ukidaju, turističke organizacije regija. To što se ne pominju znači da se ukidaju.
Mislimo da je to nešto što nije u skladu sa nečim što se zove evropska praksa, jer, na kraju krajeva, znamo da se u EU, kojoj želimo da se pridružimo, insistira upravo na decentralizaciji i regionalnom povezivanju. Evropska unija prepoznaje regije kao oblik organizovanja u mnogim projektima. U obrazloženju Predloga zakona nigde ne stoji razlog zašto se ukida turistička regija. Verovatno zbog toga što bi bilo teško navesti neko logično obrazloženje, jer 1. decembra 2008. godine u Užicu je održana javna rasprava u vezi sa Predlogom zakona i vi ste rekli da je Predlogom zakona, pričam o Predlogu zakona o regionalnom razvoju, predviđeno da u Srbiji postoji sedam evroregiona i da Užice treba da bude centar Zapadne Srbije.
Najznačajnije funkcije evroregiona, tada ste rekli, biće saradnja sa drugim regionima u Evropi i konkurisanje za sredstva iz IPA fondova. Nekako mi izgleda da ukidanje regija i turističke organizacije regije znači da bi bilo bolje da se ipak iz vašeg ministarstva kontroliše konkurisanje za sredstva iz IPA fondova, nego da to neko iz zapadne Srbije, jugoistočne Srbije ili Šumadije radi, pa da štrpne nešto što već može da se kontroliše na nivou ministarstva.
Pomenuli ste kako ćete smanjiti broj članova Upravnog odbora u Turističkoj organizaciji Srbije, kao mere štednje, ali niste pomenuli da ste osnovali Dunavski centar za kompetenciju u svom ministarstvu, gde ćete zaposliti i strance, sve na teret poreskih obveznika Srbije. U vašem odgovoru bih voleo da čujem zašto ne može da postoji turistička regija zapadna Srbija, koja objedinjuje deset opština zapadne Srbije, a u vašem ministarstvu može da postoji Dunavski centar za kompetenciju.
Još jedna nelogičnost na kraju ovog zakona jeste što predviđate da se finansiranje lokalnih turističkih organizacija, opštinskih turističkih organizacija za promociju turizma obezbeđuje iz prihoda ostvarenih obavljanjem delatnosti i iz drugih sopstvenih prihoda (kojih, svi znamo, nema), donacijama, prilozima domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica. Da li će ih biti? Sumnjamo da će ih biti, posebno u lokalu. Pod tri predviđate – u suštini, to je namera zakona – sredstva budžeta Republike Srbije.
Sredstvima budžeta Republike Srbije hoćete da finansirate lokalne turističke organizacije. Mislimo da to nije normalno. Do sad su se, logično je, finansirale iz lokalne samouprave, odnosno sredstvima lokalne samouprave, kojoj ostaje 80% turističkih taksi.
Ovo je još jedan dokaz tog etatizma koji ovaj zakon donosi i koji svakako neće od Srbije napraviti poželjnu turističku zemlju, niti povećati produktivnost srpskog turizma, nego upravo suprotno, doći će do kontrole…
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta, narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
… sektora na način na koji to Vlada radi, a to je svakako sve pre nego liberalno i napredno. Hvala.

Gospodine Dinkiću, ne morate da budete lični. Nisam vas kritikovao radi kritike, mada vi zaista, kako da kažem, privlačite u tom pravcu. Trudio sam se da budem konkretan. Uopšte nisam nijedanput pomenuo Kopaonik. Nadam se da je lapsus, a ne manir, pričam o Mokroj Gori, a vi meni pričate o Kopaoniku. Niste pomenuli Mokru Goru. Vi niste pomenuli Mokru Goru, a ja nisam pomenuo Kopaonik.

Strategiju razvoja turizma Republike Srbije nije pisao gospodin Petković, nego je to radila konsultantska kuća "Horvat konsalting" iz Zagreba, i ona je to radila i za Hrvatsku, i za Bosnu, i za Crnu Goru i za Albaniju. Nisam je hvalio, jer je nisam proučavao. Neko mi kaže da je "copy, paste" iz Hrvatske, ali mi je to sumnjivo, s obzirom na to da Hrvatska ima more.
U svakom slučaju, zakon i strategija se razilaze. Ako je gospodin Petković pisao i jedno i drugo, onda se ne bi razilazili. Ili se razilaze u nekim stvarima zbog interesa koje ovaj zakon treba... To je bila suština mog izlaganja, niste mi odgovorili.
Jesmo, mi smo za EU, i za NATO i za EU, i to delima, a ne rečima. Gde se u ovom zakonu uopšte pominju evropske integracije? Samo kada se pominju IPA fondovi. Kažete da ćemo dobiti milion evra iz pristupnih fondova ako osnujemo nacionalnu turističku korporaciju, za koju ste predvideli takođe milion evra, sto miliona dinara. Je l' tako? Je l' to važi i danas? Hoće li i sledeće nedelje, kada dobijemo rebalans budžeta, da bude tih sto miliona dinara ili ćemo ostati i bez toga i bez onih milion dinara?
Nije, gospodine Dinkiću, bar što se nas tiče, EU samo u parama, nego je i u vrednostima. Ovde možda ima nekih para, ali centralizacija znači da će malo ljudi kontrolisati te pare, i to je bila primedba na etatizam i na duh ovog zakona, a vrednosti, nažalost, nema. Na kraju krajeva, ne može država da bude preduzetnik koji će praviti žičaru i hotel, država treba da napravi put, a privatni kapital napraviće hotel kada ima puta i kada država da koncesiju privatnom kapitalu da napravi žičaru.

Gospodine ministre, poštovano predsedništvo, preskočio bih to ko na kom času nije bio, završili smo fakultet, ali tvrdim vam da Obama ne može da štampa pare, ima on instituciju koja daje besplatno novac sa kamatom od 1%. Ali, Obama je sa svojim paketom došao u Kongres da dobije podršku, a u Kongres je došao zato što se radi o novcu korisnika, obveznika.
Vi sa svojim paketom u Skupštinu Srbije niste došli. Sami ste preuzeli odgovornost, pa sada kusajte.
Govorili smo još u oktobru, ali ste kasnili sa merama, i sada vam kažemo, te mere nisu dovoljne. Izašao sam nakratko, bila je rasprava o turizmu; kada sam se vratio, izgleda da je rasprava o ekonomskim merama.
Znam da će mediji sutra preneti samo ono što ste vi govorili, ništa od ovoga što pitamo neće biti, ali, u svakom slučaju, morate – to će LDP tražiti kada dođete u Skupštinu, ako ćete vi doći zajedno sa Cvetkovićem da branite te mere štednje – da donesete mere koje će podstaći privredu, kao što to radi Obama i američki kongres parama američkih poreskih obveznika.
Od kada je ta potrošnja? Pa, potrošnja je skočila od onog trenutka kada ste vi ušli u Vladu 2004. godine, u prvu Koštuničinu vladu, i zato danas ne možemo ono što svet radi. Morate ukinuti naplatu PDV-a sa fakturisane na naplaćenu realizaciju, morate još neke mere podsticaja privrede doneti, jer ove mere štednje nisu mere štednje, nego su kozmetičke, zakasnele. Bez jednog kompleksnog paketa mera ništa od toga neće biti. Lupaće se vama o glavu.
Na kraju krajeva, kaže gospodin Maraš i drugi poslanici, ko će vama verovati? Nemojte lično to shvatati, jednostavno, ovoj zemlji sa ovakvom vladom se teško veruje. Zato morate da budete hrabri i da priznate da nije sve u parama, nešto ima i u politici. Od kada se bavite politikom, vrlo vešto i uspešno izbegavate politiku. Znate, kada Srbija bude jasno rekla da želi da bude članica NATO pakta, onda će te pare i doći. Ovako će otići u Hrvatsku, u Albaniju.
Morate da preuzmete tu odgovornost ako hoćete da vam narod veruje da ste vi i delom, vi i vaša vlada koju predstavljate, za te evropske integracije. Ovako možete da pričate i da se, uslovno rečeno, ponašate prema nama kao da smo maloumni. Ali, kada pominjemo Obamu, taj Obama nikada ne bi pomislio da kaže da će smanjiti plate kongresmenima, taj Obama nikad ne bi pomislio da kaže da će na osnovu federalnih rezervi naložiti da štampa pare, a ovde je sve obrnuto. Odgovornost će na kraju da bude na vama, to jest na Vladi, ne na vama lično.

Poštovana potpredsednice, gospodo i gospođe ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, moje kolege su govorile o statutu Vojvodine i o zakonu o prenosu nadležnosti. Ja se ne bih na tome zadržavao. Na kraju krajeva, svi mi znamo da se odluka o tome ne donosi u Vladi, nego na nekom drugom mestu. U jednoj partiji ili u Kremlju, mislim beogradskom. Mi ćemo naše stavove reći građanima i građankama Vojvodine. Žao mi je što gospodin Cvetković nije tu, ali tu je dosta ministara i ministarki, pa ću se ja vama obratiti kao Vladi, kao da on jeste tu.
Za početak jedna sugestija. Ovde je rečeno da niko u Hagu i Briselu ne spori političku želju i volju Srbije da završi saradnju i izruči Hadžića i Mladića, pa je moja sugestija (ovo nije pitanje, ako se osećate prozvanim, možete komentarisati) sledeća – onda prestanite da dajete izjave kako je Srbija talac Mladića i Hadžića, jer Srbija nije talac njih dvojice, nego je Srbija talac ili nesposobnosti da se oni privedu pravdi ili izostanku političke volje.
Svaki put kad kažete da je Srbija talac, vi time sugerišete da od njih očekujete da se dobrovoljno predaju. A ako očekujete da se dobrovoljno predaju, onda znači da nema političke volje da se hapsi. Nismo mi taoci njih dvojice, nego taoci toga što oni nisu uhapšeni, a to radi država. Ne možemo biti taoci nekoga ko je opljačkao banku, pa se krije po šumi, nego smo taoci nesposobnosti Vlade da završi saradnju sa Hagom. To je samo jedna sugestija.
S tim u vezi je jedna druga moja primedba, ko se oseti prozvanim može da odgovori. Proslava ili obeležavanje desetogodišnjice bombardovanja je apsolutno bila prilika da se progovori o uzrocima tog događaja. Ta prilika je propuštena. Ja vas pitam – da li ste imali utisak kao da je vreme stalo ili kao da se vreme vratilo?
Vi, gospodine Obradoviću, verujem da niste mogli imati ništa u stomaku jer, naprosto, izgledalo je kao da je Milošević živ. Pitam vas druge. Ono što se na tzv. Javnom servisu radi proteklih dana - sednica Vlade, ''pumpanje'' koje se uvek završi onako kako se završi, sa tzv. huliganima ili desničarskim organizacijama, nije dostojno obeležavanje tog tragičnog događaja za državu. A zaista je bila prilika da se podsetimo šta je do toga dovelo. S tim u vezi, kada govorimo o kontinuitetu, opet nema ministarke finansija, pa ću pitati ministarku pravde. Znate da se protiv Jovanovića vodi kampanja. Tu kampanju vodi jedna osoba, koja je 1996. godine za RTS, zvala se ''crna žena'', blatila demonstrante da su izdajnici, da su plaćenici, da su nosili strane zastave. Eto vam kontinuiteta od 1996. I danas takva osoba, isto, za nekog drugog, odrađuje zadatak. Setite se "crne žene".
Da li je normalno, gospođo Malović, da direktor Poreske uprave komentariše jedno fizičko lice, Jovanovića, u mediju koji duguje državi milione dolara za porez? Da li je to sve kontinuitet, od koga se normalnim građanima prevrće želudac? Da li se nekom od vas, kada se ovako poređaju činjenice, to isto dešava? Isključujem vas, gospodine Obradoviću. Hvala.

Gospodine Obradoviću, ja sam vas izuzeo. Prosto mi je neverovatno da vi odgovarate u ime ministara koji ovde sede.
Znam da bi, da je Milošević sada predsednik Vlade ili države, ovako izgledalo obeležavanje pobede nad NATO. Nemojte se kriti iza žrtava. Žrtva je i Slavko Ćuruvija, pa zar nije trenutak kad se to obeležava da se pomene i to? Bežali su ljudi od bombi, ali su bežali i od vaše politike i ubica državnog aparata u inostranstvo. Na šta to liči da se krijete iza toga? Govorim o politici koja je dovela do toga. Zar nije desetogodišnjica prilika da se o tome govori? I, izuzeo sam vas. Vi ste zadovoljni, pitam njih.
Taj kontinuitet svakako da vama prija, to nije sporno, ali šta se u ovoj zemlji promenilo za deset godina? Hoćemo da kažemo da je to bila politika odbrane zemlje, pa sve ono što smo pričali? Hoćemo da uđemo u Evropu. Da li smo usvojili neke nove vrednosti? Juče smo usvojili antidiskriminacioni zakon. Puna su nam usta Evrope, a pričamo na stari način, u starim matricama. Pogledajte RTS, samo još da nema ''Slavice'', mislim filma ''Slavice''.
S druge strane, govorim o kontinuitetu i kada govorim o kontinuitetu uopšte ne mislim na vas, pa vi ste kontinuitet, pitam druge ministre kako se osećaju.
Kada žena koja je svakodnevno blatila građane 1996. i 1997. godine preko RTS (tad je bila vaš sluga, a sada je nečiji drugi) to radi Jovanoviću - o tom kontinuitetu pitam, i to ne vas, nego druge ministre. Žao mi je što tu nije Cvetković. Kakve veze ima Cvetković sa vašom politikom od pre 5. oktobra?
Vi ste tu, ali ja ne vidim da dominantna stranka, vladajuća stranka nameće svoju politiku.
Vidim ono, i to pitam ministre, što je bilo i u prošle dve vlade, da manja stranka Demokratskoj stranci nameće politiku i da ona vodi tu politiku. Zbog toga nisam zadovoljan i, prosto, kada sam vas izuzeo, nisam očekivao da ćete vi izaći da mi odgovorite, nego neko drugi.