Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 13. Nadam se da će ministar, koji je pretpostavljam sad odmorniji nego sinoć, ipak imati dovoljno sluha da ovaj amandman prihvati.
Juče smo pričali o tome, i to je između ostalog bilo i vaše obrazloženje, da zlostavljanje, bilo fizičko, bilo psihičko, uvek podrazumeva strah onoga ko je žrtva zlostavljanja. To što žrtva zlostavljanja trpi strah, naravno, najbolji je dokaz i osnov za to da mora postojati način da se postupak za sprečavanje zlostavljanja može pokrenuti i bez saglasnosti onoga ko trpi zlostavljanje.
Upravo u članu 13. se kaže da pored onog ko zlostavljanje trpi, postupak za zaštitu mogu pokrenuti i predstavnik sindikata, lice nadležno za bezbednost i zdravlje na radu, predstavnik zaposlenih za bezbednost, odbor za bezbednost i zdravlje na radu itd., ali onda stoji jedna ograda, dodatak rečenice gde kaže – isključivo uz saglasnost zaposlenog koji smatra da je izložen zlostavljanju.
Amandmanom sam tražio da se to briše, jer smatram da saglasnost žrtve zlostavljanja ne može biti uslov za pokretanje postupka koji treba da spreči i zaustavi to zlostavljanje. Vama je jasno da će žrtve zlostavljanja, pre svega zbog straha od neke dodatne odmazde, često odbijati da takvu saglasnost daju. Onda se postavlja pitanje da li je vama suštinski cilj da eliminišete zlostavljanje na radnom mestu ili je poenta da to traje?
Zaista žalim što niste prihvatili i neki od prethodnih amandmana i što niste ustanovili obavezu svakog od zaposlenih koji sazna za zlostavljanje na poslu; dakle, ne kada trpi, nego kada vidi da neki drugi radnik ili grupa radnika nekoga zlostavlja na radnom mestu. Vi ste morali ustanoviti obavezu. Vi to niste učinili, a sada kao poseban uslov za pokretanje postupka tražite i saglasnost žrtve.
Uputiću vas na analogiju sa krivičnim pravom. Nikad se ne može tražiti saglasnost za pokretanje krivičnog postupka od nekoga ko je žrtva izvršenja krivičnog dela. Zamislite da za pokušaj ubistva tražite saglasnost onoga ko je žrtva da se postupak pokrene ili da, na primer, od nekoga ko je žrtva krađe tražite saglasnost za pokretanje postupka.
Ukoliko iskreno želite da eliminišete zlostavljanje, onda ćete prihvatiti ovaj amandman, jer suštinski neće promeniti ništa u zakonu. Dobro bi bilo da vi kao predstavnici Ministarstva ako imate neki kontraargument taj argument iznesete, jer ovo što ste napisali u obrazloženju zašto ne prihvatate nema apsolutno nikakvog smisla.
Kažete da je pravo na zaštitu od zlostavljanja pravo iz rada i po osnovu rada, a ova prava se uvek ostvaruju na zahtev zaposlenih. Kaže – dok druga lica ne mogu da pokreću takav postupak bez njegove saglasnosti. Da li je vama cilj da sprečite zlostavaljanje ili nije, i na koji će to način biti ugroženo nečije pravo na rad ukoliko drugi ko vidi da neko trpi zlostavljanje pokrene postupak da to zlostavljanje ubuduće spreči?
Dodatni argument je to što kažete da bi to bio mogući izvor zloupotrebe prava. Pa i ovaj zakon je mogući izvor zloupotrebe prava, i Krivični zakonik je mogući izvor zloupotrebe prava, jer je uvek moguća lažna prijava, ali će onaj ko lažno prijavi odgovarati, i to stoji u zakonu. U članu 10. stoji da onaj ko zloupotrebi pravo na zaštitu od zlostavljanja takođe odgovara.
Dakle, ne postoje nikakvi ni suštinski ni proceduralni, da kažem, proceduralni problemi da ne prihvatite. Zaista se nadam da ćete dati adekvatno obrazloženje, pošto ovo što ste dali nije, ili da ćete prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Nemojte žuriti, nema još puno do kraja.
Narodni poslanik Bojan Mladenović je podneo u ime SRS amandman na član 16. Ovde se radi o uređenju teksta. Već sam vam objašnjavao da zakoni ne treba da budu preobimni, vi ste se hvalili time što ovaj zakon ima samo 38 članova. Ono što je suštinski bitno je da nikada ne treba iste odredbe ponavljati u više članova zakona. Upravo to je obrazloženje.
Dakle, mi tražimo da se prvi stav u članu 16. briše, koji kaže da za posrednika može biti određeno, odnosno izabrano lice koje uživa poverenje strana u sporu. U prethodnom članu, u trećem stavu, dakle, u članu 15. stav 3. već se kaže da zaposleni koji je izložen zlostavljanju i zaposleni koji se tereti za zlostavljanje sporazumno određuju ili biraju lica za vođenje postupka posredovanja. Dakle, ukoliko se sporazumno određuje posrednik, onda je jasno da je potpuno nepotreban sledeći stav koji kaže da će za posrednika biti određeno lice koje uživa poverenje strana u sporu, jer se pretpostavlja da ako sporazumno određuju svakako neće odrediti nekoga u koga poverenja nemaju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, verujem da je previd to što niste prihvatili ovaj amandman, jer ste napravili propust u samom zakonu i predvideli da mogu trpeti sankcije... Evo, član 23. govori o odgovornosti zaposlenog koji vrši zlostavljanje; vi ste, pretpostavljam, prevideli mogućnost da onaj ko zloupotrebi pravo na zaštitu od zlostavljanja, na primer lažno prijavljuje, da i taj može odgovarati. Mi ovim amandmanom pre svega proširujemo odgovornost.
Stav 3. kaže: „Ako zaposleni, kome je zbog vršenja zlostavljanja izrečena mera iz stava 2.“, a mi dodajemo tu: „ili zbog zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja“. Dakle, i oni koji zloupotrebe pravo moraju odgovarati poput onih koji vrše zlostavljanje.
Dalje onda vršimo razradu i tražimo, imajući u vidu da ste prevideli tri sankcije: opomenu, meru udaljenja sa rada od četiri do 30 dana bez naknade zarade i meru trajnog premeštaja u drugu radnu okolinu... Vi imate opomenu kao najblažu meru, pretpostavljam za najblaže slučajeve zlostavljanja, i imate ove dve teže sankcije, udaljenje do 30 radnih dana bez nadoknade i trajni premeštaj u drugu radnu sredinu.
Mi u SRS smo smatrali da bi bilo normalno da se, kao prvo, taj period od šest meseci u kome je moguće ponoviti zlostavljanje ili zloupotrebu zlostavljanja produži na 12 meseci. Zašto? Kada pogledate definiciju zlostavljanja kako je vi dajete, vi kažete da je to svako aktivno ili pasivno ponašanje koje se ponavlja; zlostavljanje nije jednokratni akt ili čin, već to traje nedeljama i mesecima.
Teško će biti ikada primeniti, ukoliko ne prihvatite naš amandman, ovaj član u praksi. Zašto? Ako imate zlostavljanje koje traje dva-tri meseca, onda imate postupak posredovanja, pa imate izricanje neke sankcije. Da li mislite da će biti dovoljno vremena da se u okviru tih šest meseci još jedanput ponovi taj ciklus zlostavljanja, koje mora trajati određeni vremenski period, da mora ponovo proći eventualno postupak posredovanja, biti izrečena sankcija i tek izricanjem druge sankcije za zlostavljanje na radu, odnosno zloupotrebe u zlostavljanju, vi stičete osnov za primenu ovog člana? U periodu od šest meseci to je nemoguće, jednostavno je prekratak period.
Obrazloženje koje ste dali je besmisleno, rekao bih, poput svih ostalih. Vi kažete: „Opomena kao mera neće biti dovoljno efikasna ako zaposleni kome je izrečena ova mera zna da ne može da mu se otkaže ugovor o radu ako nastavi da čini zlostavljanje.“ To jednostavno nije tačno jer se otkaz ugovora o radu ili prestanak radnog odnosa može izreći i na osnovu Zakona o radu. Dakle, taj ko vrši zlostavljanje, to može i kao povreda radne discipline da se kvalifikuje i na osnovu tog zakona takođe može biti izrečena mera prestanka radnog odnosa.
Ovim amandmanom se ni na koji način ne dira u Zakon o radu, ni druga prava koja radnici imaju u skladu sa tim zakonom. Uspostavlja se odgovornost i za one koji vrše zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja. Nadam se da ste shvatili o čemu govorimo. Uvek se u pravu sankcionišu i oni koji vrše neko krivično delo, neki čin koji je sankcionisan od strane društva kao negativan, ali se isto tako moraju sankcionisati i oni koji to pravo zloupotrebljavaju, odnosno oni koji lažno prijavljuju.
Ukoliko ne prihvatite ovaj amandman, a imajući u vidu ogromnu odgovornost poslodavca, vi praktično stimulišete ljude da na poslodavca vrše pritisak tako što će reći – ako ne budeš uradio to i to što mi se sviđa, iz dana u dan ću te prijavljivati i ne možeš mi ništa. Dakle, mora se propisati sankcija za zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja.

Izvinjavam se, ali zaista čitate veoma brzo i nisam stigao da se javim na vreme.
Dakle, ono što je suština, Vladan Jeremić podneo je amandman kojim bi bila donekle promenjena formulacija stava 3. člana 27. Ovde vi kažete: „Zaposleni koji zloupotrebi pravo“, a mi smo izvršili, da kažem, pravno-tehničku redakciju teksta i tražili da tu stoji: „Zaposleni, za koga se u skladu sa ovim zakonom utvrdi da je zloupotrebio“.
Amandman koji je podneo Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja zapravo je donekle modifikovani tekst ovog amandmana. Koliko vidim, čak je identičan tekst i zaista ne znam zašto onda niste prihvatili naš amandman, nego ste išli na podnošenje posebnog.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 32. predviđeno je da je u parnicama za ostvarivanje prava na zaštitu od zlostavljanja postupak hitan. U stavu 2. kaže se da će sud tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 15 dana od dana prijema tužbe. Tražili smo da taj rok bude skraćen na sedam dana.
U obrazloženju koje je dala Vlada kaže da je rok koji je predložen suviše kratak i nerealan imajući u vidu opterećenost sudova. Kaže, ta formulacija je u skladu sa napred navedenim članom Zakona o parničnom postupku.
To jednostavno nije tačno. Vi morate znati da je Zakon o parničnom postupku, može se reći, osnovni zakon, da je ovo poseban zakon u odnosu na taj i da se rokovi mogu postavljati drugačije od onoga što je kao opšte pravilo usvojeno kada je usvojen Zakon o parničnom postupku. Dakle, ovaj zakon o zaštiti od zlostavljanja može se posmatrati kao lex specialis u odnosu na taj zakon i pravno je potpuno dozvoljeno i moguće; i to je ono što je rekao i Zakonodavni odbor, da je ovaj amandman pravno moguć.
Dakle, ne možete se pozivati na bilo koje pravne odredbe. Ako govorimo o realnosti, da li je to moguće ili nije, imajući u vidu da ste nedavno sproveli od 2000. godine petu reformu pravosuđa, da ste izabrali nove sudije, da ste izvršili protivustavno reizbor, da ste napravili novu mrežu sudova i da ste obećali da će sudovi biti neuporedivo efikasniji nego do sada, mislim da je neophodno skratiti rok za jednu veoma jednostavnu radnju kakva je prosleđivanje tužbe na odgovor.
Ono što je problem i ovog zakona i drugih zakona je to što očigledno zakonske predloge pišu ljudi koji nikada nisu radili u sudu, ljudi koji nemaju nikakvu praksu.
Malopre smo čuli od kolege kako je i rok od tri dana kratak. Možda i jeste, ali verujte da bi bilo moguće i za tri dana, išli smo na neko optimalno rešenje od sedam dana. Sedam dana podrazumeva barem pet radnih dana. Svako ko je ikada radio u sudu po bilo kom osnovu, da li kao sudijski pripravnik, sudijski saradnik, a ja jesam, ili kao advokat, zna da se pošta, u koju spadaju i novopodnete tužbe, svakoga jutra iznosi sudijama. Dovoljno je da se uradi dostavna naredba i to je postupak koji traje prvih 10 ili 15 minuta u svakom radnom danu svakog dobrog sudije. Dakle, moguće bi bilo i za tri dana ovo uraditi, a ne za sedam. Rok od sedam dana je više nego dovoljan.
Kada određujete rokove za tako jednostavnu radnju poput prosleđivanja tužbe morate voditi računa da će za tih 15 dana neko svakodnevno trpeti fizičko, psihičko ili i fizičko i psihičko zlostavljanje. Namera zakonodavca i namera Poslaničke grupe SRS je da te ljude zaštitimo i da se to zlostavljanje svede na najkraću moguću meru. Nakon toga, onome ko je optužen za zlostavljanje ostavlja se dodatni rok za odgovor na tužbu od 15 dana, što već čini 30 dana, pa se tek nakon toga može zakazivati prvo ročište.
Po ovom tempu kako se sada radi, zakazuje se za nekih 60 do 75 dana, što znači da će ovo trajati mesecima. Siguran sam da nema toga ko može bilo kakav argument da iznese da rok od sedam dana nije dovoljan i da sudovi neće biti u stanju da ga ispoštuju. Nadam se da ćete i ovaj amandman prihvatiti.

Gospodine Čikiriz, ako ovde neko nešto ne razume onda to svakako nije Milan Avramović, već ste to vi. Ako pričate o nekakvoj pravnoj teoriji onda se ne možete pozivati na komentar Zakona o obligacionim odnosima. To, u skladu sa pozitivnim zakonodavstvom u Srbiji, nije izvor prava. Komentar zakona može napisati bilo ko.
Ukoliko već pričamo o nenadoknadivoj šteti, onda možemo samo pravno-teoretski pričati šta je to nenadoknadiva šteta. Nenadoknadiva šteta je ona koja se ne može otkloniti, sam naziv kaže. Druga stvar, nenadoknadiva šteta je ona koja je već nastupila.
Dakle, ako ste pričali u svom primeru da neko radi na opasnom radnom mestu, bez odgovarajuće zaštite, pa može nastradati na neki način, privremenom merom se može ići samo na to da se spreči nastupanje nenadoknadive štete. Dakle, ukoliko je neko okružen toksičnim gasovima, radi bez odgovarajuće zaštite, može se naložiti da se spreči nastupanje; dakle, naložiti poslodavcu da primeni sve mere zaštite na radu koje su neophodne da ne bi nastupila nenadoknadiva šteta.
Onoga trenutka kada šteta nastupi, kada dođe do trajnih posledica, ozbiljnih posledica po nečije zdravlje, onda je ta šteta nenadoknadiva. Onda tu više privremene mere ne pomažu.
Akcija suda i privremena mera može biti usmerena samo na to da se spreči nastupanje nenadoknadive štete, a ovako kako ste vi ovo predvideli – da se otklanja nenadoknadiva šteta – to je pravni nonsens. Nenadoknadiva šteta ne može da se nadoknadi.
Dakle, ako se nekome, na primer, zbog rada sa toksičnim gasovima oštete pluća, pa 70% funkcije nestane, to je šteta koja se ne može nadoknaditi. Ukoliko neko na radnom mestu, zato što nisu primenjene mere zaštite na radu, ostane bez ruke, kako će se nadoknaditi ta šteta? To je šteta koja je nenadoknadiva. Barem do onoga trenutka dok medicina ne napreduje toliko da može nekome da se napravi druga.
Išao sam na prost primer da biste shvatili o čemu se radi. Nenadoknadiva šteta se ne može nadoknaditi. Dakle, jednom kada nastupi to je kraj. Privremenom merom sud mora ići na to da se spreči nastupanje. To je jedino što je ispravno.

Dame i gospodo, ovde se radi još jedanput o pravno-tehničkoj redakciji teksta. Problem je to što sam rekao – ljudi koji pišu ove zakone očigledno nisu ljudi koji se u praksi bave pravom.
Mi smo, dakle, predložili da se u članu 33. stav 2. reč „predaje“ menja rečju „podnošenja“, odnosno da rok za donošenje privremene mere teče ne od dana predaje predloga sudu, već od podnošenja predloga sudu. Predlog se sudu podnosi i to je ono što je jedino, u skladu sa pravnom teorijom, ispravno.
Vi se ovde pozivate na Zakon o parničnom postupku, pa kažete da je tamo napisano i navedeno – od dana predaje zahteva sudu. Vi ne možete jednu glupost opravdavati drugom glupošću. Dajte da vidimo, navedite i nađite jednog pravnog pisca koji će reći da se nešto sudu predaje. Sudu se predlog ne predaje. Sudu se tužba ne predaje, nego se podnosi sudu. To je ono što je opšteprihvaćena zakonska terminologija. Ako ste u nekom zakonu pogrešili, onda ta greška ne može biti osnov da činite nove greške.
Moram se osvrnuti još kratko na ovaj prethodni amandman koji je Ministarstvo prihvatilo. Mislim da je to velika greška, jer vi kažete da „u privremene mere naročito spada“, pa nabrajate. Drage moje kolege poslanici i gospodine ministre, nikad se sudu ne određuje koje su mu privremene mere na raspolaganju. Sud po pitanju donošenja privremenih mera nikad nije vezan zakonom. Zašto? Zato što nema tog zakona dovoljno obimnog i nema tog zakonodavca dovoljno pametnog da može predvideti sve moguće situacije koje se u realnom životu mogu dogoditi.
Kada kažete „u privremene mere naročito spada to i to“ pogledajte samo šta biste dobili kada biste to obrnuli. Da li treba da kažemo da u privremene mere naročito ne spada to i to i koji je domet ove odredbe što ste vi dve privremene mere naveli da one naročito spadaju u privremene mere?
Dakle, ta suštinski odredba ne znači ništa, jer i bez njenog postojanja sud će imati mogućnost i širok spektar privremenih mera koje po mišljenju suda budu adekvatne za neku realnu situaciju u životu.

Dame i gospodo, ovo je jedan u nizu amandmana koje smo podneli na članove kojima se određuju kaznene odredbe ovog zakona, gde se određuju novčane kazne za zlostavljanje, za zloupotrebu prava na zlostavljanje, za poslodavca koji ima svojstvo pravnog lica, za poslodavca koji je preduzetnik, za odgovorno lice u pravnom licu i slično. Bez obzira na visinu kazne, negde smo smatrali da kazna treba da bude povećana i vi ste nekoliko amandmana, među njima mislim i amandman Dragana Stevanovića i Milana Avramovića, prihvatili, a ovaj amandman niste. Zašto niste, ne znam, ako svi amandmani imaju isti smisao.
Mi smo praktično ovde tražili da se kazna sa 10.000 dinara u stavu 1. poveća na 25.000 dinara, kako bi taj raspon kazne ostao u odnosu jedan prema četiri, kako je i u svim ostalim kaznenim odredbama. Dakle, kada kažnjavate nekoga, nije bitno da li je to poslodavac ako je sa svojstvom pravnog lica, naravno da će kazne biti veće u odnosu na preduzetnika jer preduzetnik podrazumeva manji broj zaposlenih, ali raspon između najniže i najveće kazne mora ostati. To je nešto što je pravilo, to je ono što je dobro i u drugim zakonima i mislim da biste to morali prihvatiti i u ovoj situaciji.
Obrazloženje koje ste dali meni je potpuno besmisleno. Molio bih, ukoliko može neko od predstavnika Ministarstva da to dodatno obrazloži, ali vi ovde kažete: „Predloženo rešenje nije u skladu sa propisanim rasponom novčanih kazni u članu 35. Zakona o prekršajima koji je stupio na snagu 1. januara 2010. godine.“
Gospodo, kakve veze ovaj zakon i kaznene odredbe za zlostavljanje imaju veze sa Zakonom o prekršajima? Vi niste mogli Zakonom o prekršajima sankcionisati ono što se dešava po budućem zakonu. Ovo što piše je potpuno pravno besmisleno. Vi se pozivate na zakon koji je već donet kada obrazlažete kaznene odredbe u zakonu koji tek treba da bude donet.
Znači, kaznene odredbe ovoga zakona mogu biti usklađene jedino sa ovim zakonom, ni sa čim drugim, jer Zakon o prekršajima nema apsolutno nikakve veze sa ovim. Zakon o prekršajima propisuje kazne i raspon kazni za neke druge stvari, a pogotovo što vi ovde ne govorite o visini, nego govorite o rasponu. Kako je moguće da raspon jedan prema četiri jeste adekvatan za drugi stav istog člana, jeste adekvatan za prethodni član, gde ste prihvatili naš amandman, a nije adekvatan samo za ovaj stav?
Ne radi se o visini, ponavljam, radi se o rasponu između najviše i najniže kazne, da taj odnos bude jedan prema četiri, kao što je 10.000 prema 40.000 u prethodnom stavu, da ovde bude 25.000 prema 100.000, ali raspon ostaje isti – jedan prema četiri. Nemoguće je da je u jednom stavu u skladu, a da u drugom nije.

Javio sam se povodom amandmana na član 37, koji je upravo prihvatio predstavnik Ministarstva. Želeo bih još jedanput samo da vam dokažem koliko je ozbiljno radio Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja. Juče smo imali veliku raspravu o tome, čak sam i kažnjen zbog toga. Kada vidite obrazloženje zbog kog se prihvata član 37. videćete koliko je ozbiljno, odnosno neozbiljno radio Odbor.
Obrazloženje kaže: „Ovim amandmanom vrši se usklađivanje sa amandmanom na član 38. Predloga zakona.“ Dakle, vi amandmanom na član 37. vršite usklađivanje na budući neki amandman koji je podneo, kako kaže ovde – koji je predložio ovaj odbor. Odbor ga uopšte nije predložio u tom trenutku; u tom trenutku to je budući amandman.
Ovo je uradio samo Gašo Knežević kada je protivzakonito isterivao dr Vojislava Šešelja sa Pravnog fakulteta, pa se pozivao na budući zakon o univerzitetu. Rekao je – to je u zakonskoj proceduri, postoji predlog zakona koji još nije dostavljen Skupštini, ali ga on već primenjuje. Sudovi su dva puta usvajali tužbu i žalbu dr Vojislava Šešelja i vraćali ga na rad.
Dakle, ne možete amandmanom na član 37. usklađivati nešto sa članom 38, odnosno predlogom amandmana, jer u tom trenutku predlog amandmana još uvek nije ni postojao, on je predložen tek kasnije.

Srpska radikalna stranka je takođe podnosila ovaj amandman. Dakle, da se to briše iz zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i iz zakona o volontiranju. Zaista ne mogu da se složim sa ovim što je malopre rečeno – da svaki jezik treba da se menja. Jezik može da se menja, ali na neki prirodan način. Silovanjem jezika ne može se postići ravnopravnost polova, gospođo Plavšić. Nadam se da ćete to konačno shvatiti. Niti ćete do te Evropske unije, koju toliko želite, a koja vas ne želi ni po koju cenu, doći tako što ćete neke krajnje nakaradne izraze uvoditi u srpski jezik, pa reći – navići ćemo se za pet ili deset godina.
Jednostavno, ne želimo da se na te gluposti navikavamo. Želimo da sačuvamo srpski jezik. Želimo da sačuvamo svoj identitet. Nemojte misliti da ste vi ili bilo ko drugi ovde u ulozi Vuka Karadžića, pa da možete izmišljati neke izraze i reći – navići ćemo se za koju godinu. Šta to znači? Za vek ili dva to neće biti nakaradno?
Da li vi, gospođo Plavšić, želite da se predstavljate i da vas predsedništvo predstavlja kao „piškinju“ ovih amandmana? To je u skladu sa tim novim govorom. Ja želim da budem pisac ovog amandmana, ja sam ga napisao. Ukoliko vi želite da budete „piškinja“, zamolite gospođu Slavicu Đukić Dejanović neka vas ubuduće tako oslovljava.
Pogledajte ljude od autoriteta i od struke, kada je u pitanju srpski jezik, ja za to stručnjak nisam, ali sam dovoljno stručan da pročitam neku knjigu nekoga ko jeste stručan. Ne možete izmišljati u ženskom rodu za sve imenice nove nazive, to je nakaradno. Dajte jedanput da se prekine ta praksa.
U samoj Evropskoj uniji, koja puca ovih dana po svim šavovima, postoji veliki broj ljudi koji se opiru takvim tendencijama. Nije to ništa ni lepo, ni moderno, ni pametno, niti ćemo mi sutra biti bolji, niti će nam radnici biti zaštićeniji, niti će žene imati veća prava ukoliko ovakve gluposti budemo ugrađivali u zakone.
U obrazloženju koje ste dali za neprihvatanje rekli ste da ćete time što uvodite nove izraze i rodno senzitivan jezik (šta to znači, ne znam) nešto postići. Kažete da ne prejudicirate odluke Srpske akademije nauka i umetnosti i drugih institucija koje treba da se bave pitanjem jezika. Kako, kad u zakone ugrađujete izraze koji ne postoje u srpskom jeziku?
Iskoristiću sad priliku, kad sam se već javio. U skladu sa Ustavom Republike Srbije, član 10, kaže: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo“. Srpski jezik i ćirilično pismo.
Evo amandmana na član 3. koji je podneo Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja na zakon o volontiranju gde se kaže: „Dodaje se nova tačka 8) koja glasi: Obavljanje ad hoc.“ Šta to u srpskom jeziku znači „ad hoc“, gospođo Plavšić i ostali koji ćete glasati za ovaj zakon? To nije srpski jezik, nije srpska reč, nije srpski izraz.
Siguran sam da ni po Vujakliji niko od vas u ovom trenutku, dok ne pogleda, možda neće biti u stanju da interpretira i da kaže šta znači to „ad hoc“, što bismo, da je na engleskom ili nekom drugom jeziku, možda čitali drugačije. Ubacujete latinične reči usred zakona koji je pisan ćiriličnim pismom – ad hoc. Bidela žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. Vi se postavljate na taj način i to predstavljate kao nekakvo epohalno dostignuće. Ništa tu epohalno nema, tu se radi o silovanju, o ruženju srpskog jezika. Ovo ne sme da stoji. Nadam se da će ministar da se predomisli, pa reći da „ad hoc“ ipak ne treba da stoji u srpskom zakonu.

Gospođo Plavšić, zaista ne znam zašto vi bežite od diskusije. Moram reći i gospodinu Ostojiću i vama da ova rasprava ne samo da nije besmislena, nego je izuzetno bitna i meni i građanima Srbije. Napadi na srpski jezik su konstantni. Ovo je jedna vrsta tih napada. Molio bih gospođu Čomić, ipak, da se ne smeje toliko glasno, ometa me. To je nešto čemu nekada mora da se stane na kraj.
Dakle, vi pravite nove jezike od srpskog jezika, izmišljate nove jezike. Na primer, SNS i njihov predsednik opštine u Prijepolju izmislili su bosanski jezik, pa je u službenoj upotrebi, u skladu sa statutom, bosanski jezik i latiničko pismo. Koji je to bosanski jezik, kada je nastao? Imate li neku knjigu pisanu na bosanskom jeziku pre 50 godina? Zna li neko za rečnik bosansko - srpski ili srpsko - bosanski? Ne zna.
Mogu li sada da tvrdim da je jezik kojim ja govorim marsovski i da onda koristim srpske reči i da kažem – ljudi, ovo je marsovski, to je moje pravo, to je manjina, ja sam manjina? To je nešto što ne sme da se dogodi.
Ako govorite o mojim opredeljenjima i o tome, gospođo, da li je moj politički stav da se protivimo svemu što je novo i moderno, to jednostavno nije tako. Verujte da ja mnoge moderne stvari koristim, ali nikada se neću usaglasiti sa onim što je nakaradno.
Ne znam šta je to vas toliko povredilo što sam vas upitao, najljubaznije moguće, da li želite da vam se ubuduće kada se govori o amandmanima obraćamo kao „piškinji“ amandmana. To je upravo u skladu sa tim novogovorom, tim novim i modernim što vi potencirate i želite da ugradite u zakon, a mi se tome protivimo.
Ukoliko ne možemo o tome da pričamo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, gde onda o tome možemo da pričamo? Mi ovde raspravljamo o zakonu, zakon je tema, upravo sad pričamo o tom članu zakona. Pozivam se na Ustav Republike Srbije, a vi kažete – ne možete to da iznosite. Onda se ovde radi o potpunom onemogućavanju iznošenja bilo kakvog drugog mišljenja. Onda nemojte pričati o bilo kakvoj demokratiji.
To je ono što je suština, gospođo Plavšić, da vi prihvatite i drugačije mišljenje, a ne da odmah idete, da bežite od rasprave i pokušavate da omalovažite nekoga generalno. Dakle, da imate argumente za konkretnu stvar, vi biste govorili o konkretnoj stvari, a ne biste pokušavali da Srpsku radikalnu stranku omalovažite tako što ćete generalno reći da smo mi protiv svega novog i modernog, jer nismo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ne da nije truo kompromis, nego je toliko truo kompromis da do neba smrdi. Jedino taj izraz mogu da upotrebim i insistiraću na zaštiti srpskog jezika i insistiraću na tome da strane reči i izraze ne možete ubacivati nasilno u srpski jezik.
Malopre sam vas upitao šta znači „ad hoc“ u srpskom jeziku i šta znači „ad hoc“ u smislu ovog zakona.
Po Vujakliji, „ad hok“ znači – samo za sada, samo za ovaj slučaj za ovu priliku, za ovu zgodu.
Kada to ubacite u ovaj zakon to znači: obavljanje „za sada“ aktivnosti od opšteg interesa. Ne znači ništa.
Drugo značenje: obavljanje „za ovaj slučaj“ aktivnosti od opšteg interesa. Ne znači ništa.
Obavljanje „za ovu priliku“ aktivnosti od opšteg interesa – ne znači ništa. Pa, ne može opšti interes biti od prilike do prilike.
Obavljanje „za ovu zgodu“ aktivnosti od opšteg interesa – takođe ne znači ništa.
Loše vas je, gospođo Đukić-Dejanović, malopre savetovala Gordana Čomić. Ne možete vi mene prekidati zbog iznošenja mog političkog stava. Znači, mogu da osporavam postojanje bosanskog jezika. Imam pravo da osporavam postojanje bošnjačkog jezika.
Malopre je gospodin Ostojić rekao da moj uvaženi kolega Kenan Hajdarević govori bosanski i da ga on dobro razume. Kenan Hajdarević je rekao – zato što je to isti jezik, ali se drugačije naziva.
Ali, ne možemo dozvoliti... Obaveza je svih nas u Narodnoj skupštini, bez obzira na to kako se osećamo, da čuvamo srpski jezik i ćirilično pismo, da čuvamo ono što su nam ostavili preci. Gospodin Rasim Ljajić može da se oseća kao Bošnjak, možda je njegova svest evoluirala, nije se tako osećao pre trideset godina, ali to ne znači da mi možemo prepustiti srpski jezik ni njemu, ni gospodinu Kenanu Hajdareviću, ni Milu Đukanoviću, ni bilo kom drugom.
Moje je pravo da kažem da crnogorski jezik ne postoji, da bošnjački jezik ne postoji i da bosanski jezik ne postoji. Ukoliko tvrdite drugačije, evo, zamolio bih gospodina Ostojića, pošto pričamo o zakonu, dajete da čujemo kako se na bosanskom kaže zakon, kako se na bošnjačkom kaže zakon, kako se na crnogorskom kaže zakon? Pa isto – zakon. Zato što su to izmišljeni jezici. Postoji samo srpski.
Zar mislite da neko može da otme engleski, kada u Americi priča engleskim jezikom da kaže – to je američki? Ili, kada u nekoj drugoj državi priča engleskim jezikom da kaže – to je sad... ne znam ni ja koji. Naravno da ne može. To je ono što je suština ovog.
Dajte da nam neko prevede, evo, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, da čujemo kako se to kaže na bosanskom, bošnjačkom, crnogorskom jeziku.
Pokušavate da uradite nešto što je suprotno interesima svih nas, što je suprotno interesima srpske države. Onda to relativizujete i podvodite pod nešto novo i moderno. Ne možemo se odreći tradicije, ne možemo se odreći svega onoga što nas čini Srbima. Ovo je parlament Republike Srbije, pa dozvolite da i mi imamo pravo da zaštitimo ono što je naše. Ne uskraćujemo pravo bilo kome, može reći gospodin Kenan Hajdarević – ja se osećam kao Bosanac ili ja se osećam kao Bošnjak, ali dozvolite da mi ne dozvoljavamo da na račun tog njegovog osećanja jezik koji je srpski neko prisvaja za sebe. To nije nešto što je naivno.
Pogledajte kako se prave nove nacije. Pre trideset godina ljudi su se smejali na pomen crnogorske nacije. Kojim je jezikom Njegoš pisao? Da li je pisao crnogorskim? Nije, nego je pisao srpskim. To crnogorstvo je bila odrednica samo za geografsko poreklo, za lokaciju. I on se smatrao Srbinom, kao i mnogi drugi. To je ono što je suština.
Sada se insistira na reči „vojvođanski“. Uveli ste Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, pa vojvođansku policiju, pa vojvođanski dnevnik, pa vojvođansko ovo i vojvođansko ono. Da li mislite da za deset-dvadeset godina neko neće reći, ko sada odrasta – čekajte, nisam Srbin, Vojvođanin sam? Vojvođanska autonomija, autonomija od Austrougarske zato što su se osećali kao Srbi, a vi polako ugrađujete u svest ljudi da su Vojvođani. Kakvi Vojvođani, ljudi? Ima li razlike?
To jeste politički stav i to jeste ideologija, ali mi imamo pravo da to iznesemo. To je naša ideologija, ideologija Srpske radikalne stranke. Nema razlike između Srbina iz Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, sa Kosova i Metohije, iz Šumadije ili Beograda. Mi imamo pravo da to kažemo i da se usprotivimo silovanju srpskog jezika i otimanju srpskog jezika. Ne može kako ko prođe da kaže, da izmisli novi naziv i da kaže – sada je to ovaj jezik.
Dajte neki rečnik. Prevedite reč „zakon“. Prevedite – Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja na neki drugi jezik, a da mi to ne razumemo.
Uvaženi kolega Kenan Hajdarević je rekao da je to isti jezik, koji drugačije nazivamo. Molim vas da ga ne nazivate drugačije, to je srpski jezik.

Gospođo Đukić-Dejanović, javljam se u skladu sa članom 101. koji kaže da pravo na repliku ima onaj poslanik čije je ime i prezime pomenuto, ili funkcija, a gospodin Kenan Hajdarević je spomenuo moje ime i prezime i pogrešno protumačio moje izlaganje.
Rekao je, i svi smo svedoci, možemo proveriti u stenogramu, da sam na neki način ugrozio njegova prava time što njemu ne dozvoljavam da svoj jezik zove bosanskim. On svoj jezik može da zove kako god hoće, ali ne dozvoljavam da srpski jezik naziva bosanskim.
Gospođo Đukić-Dejanović, rekli ste da to što on oseća, oseća velika većina građana Srbije. Evo, prihvatam, možda sam manjina, ali dozvolite i meni kao predstavniku manjine, što su Srbi u Srbiji iz dana u dan sve više, dozvolite i meni da iznesem nekakvu argumentaciju.
Bosanski jezik ne postoji čak ni u Ustavu Bosne i Hercegovine. Da li postoji u Engleskoj bosanski jezik? Da li ga je priznala Engleska? U toj modernoj Evropi kojoj težite? Da li je Francuska, Španija, bilo koja država?
(Predsednik: Moraćete da svoje izlaganje dovedete u vezu sa amandmanima koji su na dnevnom redu.)
Ovo je po Poslovniku, objašnjavam na koji način je pogrešno protumačeno moje izlaganje, a šta je zapravo bila moja suštinska namera i mislim da sam to na jasan način izrazio.

Konačno.
(Predsednik: Samo mi recite koji je osnov.)
Vreme poslaničke grupe, gospođo Đukić-Dejanović. Dakle, da se konačno vratimo u okvir ove rasprave koja je na dnevnom redu.
(Predsednik: Da, ali ste vi potrošili vreme, morate čekati neki amandman vaš, ako ga ima. Zahvaljujem.)
Koliko imamo vremena? Bilo je sedam minuta. Kako je moguće?

Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka je takođe podnela, odnosno ja u ime SRS, predlog da se stav 2. člana 1. ovog zakona briše. Pokušao sam i u načelnoj raspravi da argumentima ubedim ministra i njegove pomoćnike da smognu snage i političke mudrosti da prihvate ovakav predlog da se ovo briše.
Očekivao sam, moram reći, da će obrazloženje zašto se ne prihvata ovaj amandman biti daleko suvislije od ovoga što smo dobili. Pročitaću vam šta je osnovno. Oni kažu: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje u članu 1. stav 2. u skladu sa međunarodnim standardima“.
Međunarodni standard, kao prvo, po ovom pitanju ne postoji, znači, jasan opšteprihvaćeni međunarodni standard. Kada kažete „međunarodni“ tu se valjda podrazumeva celokupna međunarodna zajednica, što je jedan pojam koji se može shvatiti na različite načine. Možda možete da se pozivate na praksu EU. Kada kažete to, onda mogu reći da jeste u pravu, jer ovo jeste, rekao bih, jedna od nelogičnosti, jedno od zala koja nam stižu iz EU.
Evropska unija ima jedan veliki problem, i to nije nešto što sam ja jedini primetio, čak veliki broj ljudi i stručnjaka u EU smatra da oni prave silnu grešku time što pokušavaju da kodifikuju sve i svašta, od toga koliko će biti kriva banana, da bi se smatrala bananom, ali i do toga na koji način se određeni izrazi mogu koristiti.
Tako je, na primer, generalni sekretar Evropskog parlamenta izdao određeno uputstvo kojim se praktično zabranjuje upotreba reči „gospođa“ ili „gospođica“ zato što, bože moj, nisu politički korektne, pa se ne sme upotrebiti bilo koji izraz iz koga bi se mogao zaključiti bračni status neke osobe.
To je nešto što je potpuno pogrešno. Uputio bih vas na određene lingvističke stručnjake, na primer, na dr Egona Feketea koji kaže da je u određenim slučajevima dobro upotrebiti za neki naziv i ženski rod, za određenu imenicu i ženski rod, ali da postoje imenice koje nemaju oblik ženskog roda, kao što su „sudija“, „akademik“, „pisac“ i „biolog“. Navodio sam prethodno brojne primere, da i sami vidite koliko je to što tražite besmisleno.
Ovde se ni gospodin Meho Omerović, ni gospodin Rasim Ljajić ne mogu naći u ulozi novoga Vuka Karadžića. Vi u obrazloženju ovde kažete da smatrate da je vaša obaveza da rodno senzitivan jezik uvodite u zakone, ne prejudicirajući odluke i akte zvaničnih institucija kao što je SANU, koje će naučno i leksički odrediti šta je standard i mogućnost srpskog jezika, imajući u vidu promenu u društvu i uloge žene i muškarca.
Vi ne možete reći – mi ćemo prvo napisati zakone, a onda ćemo pustiti SANU da pravi određene standarde, jer standardi već postoje. Vi morate raditi na osnovu postojećih standarda.
I u samoj Evropskoj uniji postoji žestoki otpor ovakvim stvarima. Citiraću samo izjavu jednog torijevca iz Škotske, gospodina Stivensona, koji je za ovo uputstvo konkretno rekao da je „politička korektnost odlepila“, a upravo to vi pokušavate ovde da ostvarite – nekakvu političku korektnost.
Navešću vam nekoliko primera iz kojih se jasno vidi da je suludo izvoditi iz nekih zanimanja i ženska zanimanja, jer bi time, na primer, vozač postao u ženskom rodu vozačica, voziteljka, voskinja. Ribolovac bi postao u ženskom rodu ribolovka, pecaroškinja. Varilac – varilica, variteljka. Lovac – lovkinja, lovačica itd. Pisac bi, na primer, u ženskom rodu bio piškinja.
Ne znam da li bi se neka od gospođa koje su tu u ime Ministarstva predstavila ovde „evo, mi smo piškinje ovog zakona“, onako sa ponosom. Politički korektno, evropski odgovorno.
Mislim, i ponoviću vam još jedanput, da se ravnopravnost polova ne može postići silovanjem jezika. Ono što vi radite ovim primerom i primerom iz drugih zakona jeste silovanje srpskog jezika.
Ima tu još dosta problema. Uvodite konstantno strane izraze u srpski jezik. Pričali su i predstavnici vladajućih stranaka i predstavnici Ministarstva o nekakvog mobingu. Mobing je reč koja u srpskom jeziku ne postoji, to je strani izraz. Mobing je reč koja ne stoji nigde u ovom zakonu.
Dužni ste, kao ministar u Vladi Republike Srbije, da čuvate srpski jezik i da pronađete adekvatan izraz u srpskom jeziku barem za one reči koje koristite, za koje takav izraz postoji, a veliki ih je broj. Posle ću pokazati na jednom primeru kroz zakon o volontiranju, uveli ste izraz za koji sam siguran da ni sami ne znate precizno šta znači, a samim tim i građani Srbije i oni koji budu u prilici da primenjuju ovaj zakon to neće znati. Hvala.