Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8296">Nemanja Šarović</a>

Nemanja Šarović

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Duliću, dobro je da ste otvorili ovu temu vezanu za mogućnost konverzije prava korišćenja zemljišta u pravo svojine jer to je upravo najveća pljačka koja se u ovom trenutku odigrava u Srbiji.
Vi ste, naravno, nemušto pokušali da svoju odgovornost umanjite i kažete da se to sada nalazi u rukama Poreske uprave i da Ministarstvo više nema nikakve veze s tim, ali to, gospodine Duliću, mi ne možemo prihvatiti ni u kom slučaju. Evo, reći ću vam i zašto.
Taj vruć krompir je stavljen u ruke poreskih uprava i jedinica lokalne samouprave ne Zakonom o planiranju i izgradnji, jer u tom trenutku se i u javnosti bila povela polemika, jer je bilo predviđeno rešenje koje bi išlo u prilog onima koji su u privatizaciji u bescenje kupovali preduzeća ne zato da bi održali proizvodnju, ne zato da bi je proširili, da bi dalje zapošljavali radnike u Srbiji, već, pre svega, da bi došli do građevinskog zemljišta po izuzetno povoljnim okolnostima.
Najbolji mogući primer za to je upravo Luka Beograd, jer to je zemljište koje se nalazi u najužem centru Beograda, i ukoliko ste hapsili nekakvu građevinsku mafiju u Zrenjaninu pa tvrdili da je ta građevinska mafija zaradila milione evra, zamislite onda o kolikim se iznosima radi kada je u pitanju ne nekoliko ari, već više od stotinu hektara, i to u najužem centru Beograda, na obali reke Dunav.
To je apsolutno najperspektivnije zemljište i sigurno je da će profiti biti ogromni. Podsetio bih javnost da je gospodin Mišković vlasnik Luke Beograd, iako je Luka Beograd kupljena preko nekog luksemburškog preduzeća onako kako je to i bila praksa prilikom privatizacije, i da postoji plan njegove korporacije za izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa od 2,5 miliona kvadratnih metara.
Ukoliko na taj način bude ostvaren profit samo po hiljadu evra po kvadratu, a siguran sam da će barem toliko biti jer će cene i poslovnog i stambenog prostora na toj lokaciji biti izuzetno velike, prostom računicom zaključujemo da će tu nečiji prihod (ekstra profit, kako bismo ga možda nazvali) biti negde oko 2,5 milijarde evra.
Duboko verujem da je uredba koju je donela Vlada Republike Srbije ne samo protivustavna i protivzakonita, već da je plod dogovora koji postoji duži niz godina.
Napraviću retrospektivu onoga što ste govorili vi i drugi čelnici DS-a. Nekada ste, pre izbora 2008. godine, svi bili izuzetno čvrsti u stavu da se tu nikada neće bilo šta graditi, da je Luka Beograd jedna od četiri strateške luke u Srbiji. Vi ste to, gospodine Duliću, ponavljali i kasnije, a vidimo da polako dolazite do toga da vlasnicima krupnog kapitala, najvećim tajkunima u Srbiji, omogućavate, nakon te pljačkaške privatizacije, da sada i pravo korišćenja zemljišta pod najpovoljnijim mogućim uslovima, pod uslovima koji su daleko od tržišnih, prevedu konverzijom u pravo svojine.
Tvrdite kako će ta konverzija biti urađena tako što će se od tržišne cene određenog zemljišta, to ste pričali i na taj način obmanjivali javnost, biti odbijena cena uložena u pribavljanje prilikom privatizacije. To je pogrešno, gospodine Duliću, iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni razlog je to što pravo korišćenja građevinskog zemljišta prilikom kupovine Luke Beograd nije ni ulazilo u procenjenu vrednost.
Kada je Luka Beograd kupovana, da krenemo od toga, procena Ekonomskog instituta knjigovodstvene vrednosti kapitala samo osnovnih sredstava, bez zemljišta, bez mnogih drugih stvari je bila 1.773 dinara po akciji. Ponuđena cena, ukoliko se ne varam, bila je 494 dinara. To je cena koja je ponuđena Akcijskom fondu Srbije. Na kraju je plaćano 800 dinara po akciji, a cena je na berzi dostizala u pojedinim trenucima čak i 7.000 dinara po akciji. Dakle, prodato je po 800, cena je dostizala 7.000, pa sami računajte koliki je iznos tu država izgubila.
Naravno, čitava ta igra oko tog zemljišta traje već duže vreme. Pokušaj rešavanja i dolaženja do određenih činjenica bio je i u Skupštini grada kada je, 13. aprila 2009. godine, formirana Komisija za utvrđivanje činjenica vezanih za postupanje nadležnih organa i organizacija u vezi sa statusom lokacije Luke Beograd. Ta je komisija formirana na predlog LDP-a, a čitavom tom postupku formiranja komisije su pružale podršku i sve ostale stranke vladajuće koalicije u Beogradu – DS, SPS, G17 i svi ostali.
Naravno, kada ste formirali tu komisiju, cilj je bio da se u javnosti stvori privid kako vi nemate nikakve veze s gospodinom Miškovićem, kako se tu ne radi o jednoj od najvećih pljački u 21. veku, a verovatno je to najveća pljačka i državnog budžeta i građana Srbije, ali niste računali da će bilo ko išta ozbiljno raditi u toj komisiji.
Komisija je održala nekoliko sastanaka, saslušan je pravni pravobranilac, saslušan je Oliver Glišić, koji je član Gradskog veća, saslušan je i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. On je tokom 2008. godine, pre onih republičkih i lokalnih izbora, govorio i zabavljao javnost Srbije tvrdnjama kako nema te sile koja će ga naterati da to zemljište, koje pripada gradu i Beograđanima, prepusti tajkunima.
Na primer, pročitaću vam samo jednu stvar. On je tada, u aprilu 2008. godine, rekao da prema procenama stručnjaka zemljište na kome se nalazi Luka Beograd vredi oko 500 miliona evra. To je, naravno, i znatno više, ali da nakon premeštanja Luke treba vratiti gradu to zemljište. Đilas je rekao da ga ne interesuje čije je vlasništvo ta kompanija i dodao da je Luka Beograd dobila zemljište na korišćenje i da ga, ako se time više ne bavi, treba vratiti prvobitnom vlasniku.
U skladu s prethodnim Zakonom o planiranju i izgradnji, pri jedinicama lokalne samouprave postojale su komisije čiji je zadatak bio da se, u skladu sa zakonom, ukoliko je nekome dato zemljište na korišćenje a nije privedeno nameni, oduzme to zemljište i vrati jedinicama lokalne samouprave.
Šta mislite ko je nakon izbora 2008. godine postavljen na mesto predsednika te komisije u gradu Beogradu? To je bio gospodin Oliver Glišić, inače član Gradskog veća, jedan od advokata Luke Beograd. Kada biste danas proverili veb prezentaciju advokatske firme gospodina Glišića, verujem da biste i dalje tamo našli njegovo ime i da biste u spisku klijenata našli Luku Beograd. Očigledno je da u svemu tome postoji sukob interesa.
Naravno, gospodin Glišić nije odredbe zakona sproveo u delo i nije pokrenuo postupak za oduzimanje tog zemljišta koje je sada sporno od Luke Beograd, već je rekao da čeka donošenje (to je nešto što sam ga pitao na jednoj od sednica Anketnog odbora) novog zakona. Zamislite pravnika koji kaže – neću da postupam po aktuelnom zakonu, čekam donošenje drugog.
A on je, očigledno, kao i vi, gospodine Duliću, kao i gospodin Đilas, znao kakav će taj novi zakon biti, zato što ste ga pisali zajedno sa tajkunima koji iz ovoga izvlače najveću korist, kao što ste i uredbu Vlade Republike Srbije o kriterijumima na osnovu kojih će se izvršiti konverzija prava korišćenja u pravo svojine ovog zemljišta pisali zajedno s Miškovićem, Bekom i ostalim tajkunima, o kojima nažalost u Srbiji nijedan medij ne sme da govori i protiv kojih glas smeju da podignu jedino predstavnici SRS.
` Da stvar još bude zanimljivija, predsednik Upravnog odbora Direkcije za izgradnju grada Beograda Milan Perović takođe je jedan od pravnih savetnika Luke Beograd, a takođe je na tu funkciju postavljen na predlog LDP-a, iako, kako i oni priznaju, on nije član LDP-a nego DS-a.
Sve ovo, draga gospodo, pokazuje da se ovde radi o ozbiljnoj ujdurmi, da ćete vi na ovaj način oštetiti i budžet grada Beograda i budžet Republike Srbije, i jasno je da ste u ovo apsolutno svi umešani.
Ovih pet kriterijuma koje ste dali, gospodine Duliću, napravljeni su tako da bi i ono što je dato prilikom kupovine Luke Beograd bilo dodatno povećano, odnosno da bi bila smanjena cena te nadoknade koju će vlasnici Luke Beograd morati da doplate da bi izvršili konverziju zemljišta.
Gospodine Duliću, molim vas da sada konkretno odgovorite na sve ovo, a onda ćemo imati priliku dalje da nastavimo ovu diskusiju. Hvala vam.
Gospodine Novakoviću, smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, da je povređen član 104. To smatram iz razloga što svi narodni poslanici, svih 250 nas ovde imamo ista prava i iste obaveze. Mislim da sam u svojoj diskusiji bio krajnje korektan, kao što je bila i većina naših kolega danas.
Vi ste dopuštali da se u određenim trenucima rasprava vodi, ne kažem to za svoju raspravu, već za neke druge kolege, koji su iz DS-a, neću pominjati imena, ali ću vas podsetiti da smo ovde raspravljali danas čak i o ribolovačkim dozvolama iako to s ovim zakonom nema nikakve veze. Celokupna moja diskusija je bila usmerena upravo na ovaj zakon i moram reći da sam iznenađen što je gospodin Dulić svakom poslaniku odmah odgovorio na primedbe, a ja sam prvi poslanik ovde za koga nije našao za shodno nešto tako.
Na taj način mislim da je povređeno dostojanstvo, naravno i moje, ali i dostojanstvo čitavog ovog doma, jer ministar ima obavezu da se na isti i adekvatan način ophodi prema svim narodnim poslanicima. Gospodin Dulić je, moram priznati, cenim ga kao ličnost, delovao potpuno viteški dok se sukobljavao danas s onima koji su imali nikakve ili veoma slabe argumente, ali onoga trenutka kada se suočio s pravim argumentima, s onim što najviše zanima građane Srbije, pobegao je s bojnog polja. Hvala.
Gospodine Duliću, upravo ste vi odgovorni. Vi ste ministar, vi ste taj koji je, pretpostavljam, propisao i predložio ovakvu uredbu kakvu je Vlada Republike Srbije usvojila.
Pokušavate da se zaštitite nekakvim demagoškim pričama, govoreći, pre svega, kako ćete vi, na taj način što će tajkuni u Srbiji doći do jeftinog građevinskog zemljišta, sniziti cenu kvadrata. To nije tačno. Samo ćete povećati prihod tajkuna prilikom prodaje tog stambenog i poslovnog prostora. I, kada kažete da zemljište treba prodati po tržišnim uslovima, slažem se, ali, gospodine Duliću, to niste propisali ovom odredbom. To je ono što je problem. Dakle, ja nisam, gospodine Duliću protiv sistema, već sam protiv pljačke.
A da bismo shvatili o čemu se radi, kupljena je Luka Beograd za 40 miliona evra. Ne 40 ili 50, nego za 40 miliona evra. Zemljište tom prilikom nije kupljeno, jer je vrednost zemljišta, pravo korišćenja, vrednovano kao nula. Apsolutno nijedan dinar za to nije dat. Sada prelazi i zemljište u svojinu. Umesto da se plati ta svojina, kažete – ono što ste dali za fabriku (a što je takođe bilo premalo), sada ćemo vam to ponovo računati i za zemljište. To je, gospodine Duliću, ekonomski, pravno, moralno, kako god hoćete, potpuno besmisleno.
Kada govorite o kriterijumima za utvrđivanje te nadoknade, tržište kao prvo i jedino može utvrditi šta je tržišna vrednost. Vaši kriterijumi su tako napravljeni da ta navodna tržišna vrednost, koju će utvrditi Poreska uprava i Ministarstvo finansija, bude daleko ispod stvarne i realne cene. Za to ste, gospodine Duliću, odgovorni vi, kao što je odgovoran i čitav režim i Vlada gospodina Cvetkovića.
Imate pet kriterijuma, a govorite samo o jednom - tržišnoj vrednosti. Ali, gospodine Duliću, tržišna vrednost u sličnoj ili istoj urbanističkoj zoni. Iste nema. Da vidimo koja je to slična sa lokacijom Luke Beograd. To je kriterijum koji je poprilično širok. Kažete onda – srednja prometna vrednost u toj zoni u poslednjih godinu dana. Mogli ste prodati dva ara umesto ovih 200 hektara po ceni od 1.000 evra i reći – evo, prosečna cena u poslednjoj godini je 1.000 evra. To je ono što je problem, gospodine Duliću.
Veoma dobro znate da je slična lokacija marina Dorćol. Dva i po hektara su prodata za 30 miliona evra. Ukoliko bismo taj kriterijum… Zašto niste rekli prosečna cena u poslednjih pet godina? Onda bi i ovih 130.000 evra po aru ušlo u taj prosek. Za tu veličinu, za 100 hektara (da ne idemo na 117, da bismo lakše računali) po 130.000 ar, to je 1,3 milijarde, gospodine Duliću, a ne 700 ili 800 miliona. To je velika razlika.
Dalje, …
(Predsedavajući: Vreme. Molim vas, završite.)
Gospodine Duliću, najpre vas moram obavestiti da je voljom gospodina Đilasa rad ove komisije blokiran. Dakle, komisija je morala u roku od 60 dana završiti svoj posao, a kasnije je taj rok produžen do septembra 2009. godine, a od septembra 2009. godine pa do danas, i pored nekoliko pisanih zahteva članova komisije koji su imenovani ispred SRS i gospodina Mamule iz DSS-a, gospodin Randić, koji je predsednik Anketnog odbora, odbija da zakaže narednu sednicu.
Jasno je da ste se vi uplašili javnosti, ali kada kažete da mi treba da pratimo i da ne smemo govoriti o onome što će se desiti i procenjivati, tu se ne slažemo. Mislim da je naš posao upravo da procenjujemo šta će se desiti na osnovu zakonskih i podzakonskih akata koje vi donosite. Ovo što ste uradili donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji i donošenjem ove uredbe o propisivanju kriterijuma, gospodine Duliću, vi i vaša vlada, to se naziva sistemskom korupcijom. Vi stvarate sistemske uslove da se ošteti država, a posle ćete svi prati ruke i reći – sve je urađeno u skladu sa zakonom.
Podsećam vas na ono što ste vi rekli – ovo je bilo 2009. godine. Ubeđen sam da ste to rekli zato što ste smatrali da je to ispravno, i ja se s tim slažem, ali očigledno, gospodine Duliću, tada niste bili upoznati sa svim. U međuvremenu je neko došao, možda vam malo zavrnuo ruku i rekao – sada će se forsirati nekakva druga priča.
Ako govorimo o prostornim dokumentima, ukoliko govorimo o zakonu, o Prostornom planu Republike Srbije, to je zakon. Ovo je jedna od četiri luke. I vi ste to jasno rekli. Bez obzira šta ko priča, a pričamo o planskom dokumentu najvišeg reda, to je Prostorni plan, kaže – tu se nalazi Luka, ne može se planskim dokumentom nižeg reda propisati bilo šta drugo jer će izaći inspektor, pa će se voditi postupak.
Tako je, gospodine Duliću, po Generalnom planu Beograda do 2021. godine Luka takođe tu. Ali, gospodine Duliću, ja sam spreman da se opkladim s vama u šta god hoćete da će se to promeniti. Da li bilo ko, da li vi smete da garantujete ovde svojom imovinom, čašću, političkom karijerom da će do 2021. godine tu ostati Luka? Naravno da neće.
I pustite tu priču šta ako odluči investitor da se zaparloži zemljište. Onda se oduzima. Vi ste bili u obavezi, gospodine Duliću, po prethodnom zakonu, da insistirate da se oduzme zemljište koje nije privedeno nameni. Znate li kada je dato zemljište preduzeću Luka Beograd i kako je dato, pod kojim uslovima? Dao je grad Beograd besplatno na korišćenje isključivo za lučku delatnost. Nije se tamo obavljala samo lučka delatnost. Vi znate da je tamo Delta, da je tamo iDEA, da tamo ima i kancelarija i da se tamo obavlja mnogo drugih delatnosti. Nema šta nema na prostoru Luke Beograd.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, žao mi je što se niste odlučili da se malo više uključite u ovu raspravu. Smatram da nije dovoljno ono vaše uvodno izlaganje, jer onaj ko je pažljivo pratio mogao je primetiti, možda građani ispred malih ekrana nisu, ali mi koji smo se pripremali za raspravu o ovom zakonu svakako jesmo, da ste vi u većem delu svog izlaganja zapravo samo pročitali ono što je poslanicima već dostavljeno kroz obrazloženje zakona.
To, u najmanju ruku, sa vaše strane nije korektno. Možda jeste prema predstavnicima vladajuće koalicije, koji verovatno nisu ni pročitali ovaj predlog zakona, a glasaće zbog stranačke discipline za taj zakon, ali smo od vas očekivali da tokom same rasprave odgovarate na ova pitanja koja su prethodni govornici i ovlašćeni predstavnici političkih stranaka postavili.
Jasno je, pre svega, da je ovaj zakon možda trebalo da se zove zakon o izmeni Krivičnog zakonika, jer niko ne može opravdati postojanje ovih članova zakona za koje sada dajete amnestiju ukoliko u prethodnom periodu dužem od deset godina nije postojala sankcija za takvo krivično delo.
Onda se potpuno opravdano postavlja pitanje postoji li i dalje društvena opasnost od ovoga dela, da li mi i dalje želimo da štitimo te društvene vrednosti koje se štite i koje smo štitili tako što smo prepisali ova krivična dela ili mi odustajemo od tih društvenih vrednosti?
Vi niste odgovorili ni koliko ima, što bi bilo primereno i neophodno da znamo da bismo se upustili u nekakvu raspravu, lica koja su pravosnažno osuđena po ovim krivičnim delima za koja sada dajete amnestiju, da vidimo da li neko zaista jeste pravosnažno osuđen, koliko je takvih, da li je neko upućen na izdržavanje kazne, da vidimo kakva je bila kaznena politika za sankcionisanje ovih krivičnih dela. To bi nam možda omogućilo da na bolji način sagledamo o čemu se zaista ovde radi, u kom obimu postoji problem izbegavanja vojne obaveze.
Rekli ste da postoji oko 5.000 krivičnih postupaka i da se oni uglavnom vode protiv onih koji su u inostranstvu, ali se postavlja pitanje šta je sa onima koji su u Srbiji i koji ovde izbegavaju odsluženje vojnog roka? Kada ste formirali biračke spiskove za inostranstvo, veoma mali broj ljudi je upisan. Odakle onda vama mogućnost da protiv 5.000 ljudi, koji su navodno vojno sposobni, koji su u toj starosnoj dobi da od njih očekujemo da se odazovu vojnoj obavezi, vodite krivične postupke? Zaista je neverovatno.
Ako ste upisali 20.000 ili 30.000 ljudi u biračke spiskove u inostranstvu, a u Srbiji ima 6,5 miliona birača, neuporedivo veći deo tih koji izbegavaju vojnu obavezu bi morao biti u Srbiji. Kako se desilo da do toga nije došlo, ili postoji državna politika da se protiv onih koji su u Srbiji ne vode krivični postupci, već krivične postupke vodite samo protiv onih za koje znate da naše pravosuđe do njih ne može doći?
Gospođo Malović, da li ste raspisali ijednu poternicu za onima koji su bili dužni da dođu na odsluženje vojnog roka ili su se samovoljno udaljili za vreme odsluženja vojnog roka, pa pobegli u inostranstvo, što je, u skladu sa Krivičnim zakonikom, teško krivično delo? Da li je protiv bilo koga od počinilaca ovih krivičnih dela raspisana poternica? Ukoliko nije, dajte da vidimo zašto nije. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih odlučujete protiv kojih izvršilaca krivičnih dela ćete raspisati poternicu, a protiv kojih nećete? Jedini kriterijum može biti visina zaprećene kazne, odnosno društvena opasnost od tog dela.
Ovo je, praktično, treći put da amnestirate one... Mada bi pravilnije bilo da se kaže da je zakon o amnestiji i aboliciji, jer su to pravno dva instituta. Amnestiranje se odnosi na ona lica koja su već pravosnažno osuđena, dok se abolicija odnosi na one protiv kojih je u toku krivični postupak, pa čak i na one koji su izvršili delo, ali protiv kojih nije ni pokrenut postupak, za koje postoji mogućnost da se pokrene postupak. Vi sve te kategorije amnestirate i abolirate. Mogli ste i primerenije da nazovete ovaj zakon.
Što se tiče obrazloženja koje ste dali za donošenje ovog zakona, moram primetiti da je ono potpuno besmisleno i da se tri četvrtine ovog teksta apsolutno ne odnose na razloge za donošenje zakona. Vi tu kažete kako amnestija predstavlja jedan od instituta krivičnog prava itd. To što je amnestija institut krivičnog prava nije razlog za donošenje zakona.
Razlozi za donošenje ovog zakona su pre svega političke prirode i jedino ste u ovom malom pasusu, mada je i polovina ove umanjene strane odvojena samo za razloge, svega jednu jedinu rečenicu suštinski posvetili nekakvim kvazirazlozima i rekli da su „u našoj zemlji usvojena nova zakonska rešenja u oblasti krivičnog zakonodavstva i prihvaćeni međunarodni standardi u oblasti izvršavanja krivičnih sankcija...“. Pa šta? Kakve to veze ima sa amnestijom? Dalje kažete: „... kao i nova zakonska rešenja u pogledu izvršavanja vojne obaveze“.
Dakle, imate novo zakonsko rešenje, pa znači da ono prethodno ne važi. Postoji li bilo kakav pravni kontinuitet u ovoj državi? Kada donesete novi poreski zakon, zašto ne kažete da prethodni zakon više ne važi, pa ko nije platio porez, nema veze? Dakle, u svakoj državi mora postojati kontinuitet i država mora biti ozbiljna u sprovođenju svakog zakona, a posebno kada su u pitanju krivični zakoni i posebno kada su u pitanju teška krivična dela za koja je zaprećena višegodišnja kazna zatvora.
Dalje, postavlja se pitanje zašto donosite amnestiju baš za ova krivična dela, zašto ne za neka druga krivična dela, zašto ne za neke prekršaje? Nedavno ste, kada ste doneli Zakon o bezbednosti saobraćaja, propisali izuzetno visoke kazne, pa je danas izgleda gore da sa slušalicama na ušima pređete pešački prelaz nego da kao ministar potrošite milijarde suprotno Zakonu o budžetskom sistemu, bez ikakve kontrole. Ministar finansija gospođa Dragutinović je priznala da ne zna kako je potrošeno nekih trinaest milijardi. Ali, za ta teška dela su, umesto krivičnih prijava, podnete prekršajne prijave, pa će neko biti kažnjen, možete misliti, sa pet, šest ili deset hiljada dinara ili drakonski možda neko sa dvadeset, zato što je milijardu ili dve potrošio suprotno zakonu.
Ovaj zakon je usmeren na dalje rastakanje, pre svega, vojske, pa samim tim i čitave Republike Srbije. Postavlja se pitanje da li uopšte ima opravdanja da i dalje imamo vojsku. Vi ste najavili, najavljujete već duže vreme, sada za 2011. godinu, a pogledao sam i stenograme onoga što ste pričali 2006. godine, tada ste garantovali da ćemo imati potpuno profesionalnu vojsku i da građani neće više služiti vojni rok najkasnije do 2010. godine.
Nemojte nam pričati o visokom rejtingu vojske. Što je manje vojske, to je rejting viši. Zašto je rejting vojske navodno povećan? Pa, zato što je nema. Kažete da je visok odziv. Šta to znači? Da li to znači da je Srbija vojno sposobna da odgovori svakoj pretnji? Da li smo mi, poput Hrvatske, sposobni da ispunimo svoju ulogu garanta Dejtonskog sporazuma? Ili to znači da su vam puna pozorišta, porodilišta i ne znam ni ja koje ustanove? Vi ste časnu srpsku vojsku, kojom se nekada narod ponosio, nekada je bio ponos i čast ići u vojsku, pretvorili u nekakvu vojsku ljudi koji menjaju pelene, koji opslužuju pozorišta, izigravaju kurire i služe civilno u institucijama za koje niko normalan nikada ne bi ni pomislio da imaju potrebu za civilnim služenjem vojnog roka.
Ovaj zakon apsolutno se mora posmatrati mnogo šire od ovoga što vi pokušavate da predstavite u okviru celokupne društvene situacije u kojoj se danas nalazi Srbija. Mora se posmatrati i u okviru rezolucije o Srebrenici. Kako mislite da neko sutra brani državu ukoliko, s jedne strane, srpske heroje, one koji su državu branili, isporučujete Haškom tribunalu, s druge strane proglašavate Srbe genocidnim narodom, a s treće strane, one koji su tu najsvetiju obavezu prema državi izbegli proglašavate onima koji su ispali najpametniji, amnestirate i kažete – nema nikakve veze, vratite se vi lepo kao da se ništa nije dogodilo?
Već deset godina stvarate takvu klimu. Neshvatljivo je da se više brine o onima koji su iz države pobegli u vreme kada je država ugrožena, nego o onima koji su u državi ostali i koji su svoj kućni prag i tuđe kućne pragove branili!
Kažete – kako se oseća onaj ko ne može da dođe u Srbiju za Novu godinu? Šta mislite kako se osećaju oni čiji su očevi, majke, braća, sestre, deca poginuli braneći svoju otadžbinu? Kako se osećaju vojni rezervisti koji su i ove zime po minusu hodali, protestovali i štrajkovali, tražili da ostvare svoja prava? Imate li vi moralno pravo da donosite zakon o amnestiji onih koji su izbegavali vojnu obavezu, a da niste čak ni finansijske obaveze prema onima koji su državu branili ispunili? Da ne govorim o moralnoj obavezi, o zahvalnosti koja mora biti iskazana na svakom koraku, o društvenoj prihvaćenosti tih ljudi, koja postoji u državama u okruženju koje od svojih ratnika prave heroje, pa makar oni bili zločinci i zlikovci, a vi od naših heroja pravite zlikovce i zločince.
Da li ste procenili, morao je tu sedeti ministar vojske gospodin Šutanovac, kakav će ovo uticaj imati na borbenu gotovost Vojske Republike Srbije?
Doneli ste zakon kojim ste amnestirali najpre one koji su dezertirali do 2000. godine, i to je važilo do 6. oktobra, pa ste onda doneli zakon koji je važio za one koji su vojnu obavezu izbegavali od 7. oktobra 2000. godine do 17. aprila 2006. godine, pa danas poklapate i period od 18. aprila 2006. godine, do dana stupanja ovog zakona na snagu.
Vi u kontinuitetu dve decenije ne štitite krivična dela protiv vojske, a krivična dela protiv Vojske Republike Srbije su po svojoj suštini krivična dela protiv same Republike Srbije. To je valjda nešto što je danas svima jasno.
Razumem da vi šaljete poruku da možda nije bitno to što ni najviše državno rukovodstvo nije služilo vojsku, pa ne mora predsednik države, ne mora ministar da služi vojsku, ne mora gradonačelnik da služi vojsku, ali, dozvolićete, mislim da to nije baš normalno. Uporedite se sa Švajcarskom. Veoma cenite i volite da se poredite sa tom zemljom. Tamo niko ko nije služio vojsku ne može napredovati u državnoj službi. Jedan od osnovnih motiva da se postane oficir jeste upravo to.
Ako ste se već odlučili na ovaj korak, na amnestiju, postavlja se pitanje zašto se niste odlučili da ostane neka sankcija za ove koji su nesumnjivo izvršili jedno teško krivično delo, koji je to razlog zbog koga ste se opredelili da se briše iz kaznene evidencije da je neko izvršio to i to krivično delo i da je pravosnažno osuđen ili da je krivično gonjen, pa je u toku postupka izvršena abolicija?
Mogli ste, poput nekih drugih država, propisati odredbu da onaj ko je izbegavao vojnu obavezu trajno ne može da se zaposli u državnim organima, poput nekih evropskih država koje to čine. Zašto smo gori od njih? Mislite li da je tim državama koje su članice NATO potrebnija vojska nego nama?
Da li bilo ko danas može da tvrdi da Srbiji nije potrebna vojska, a donošenjem ovakvih zakona upravo ubijate svaku mogućnost da sutra neko stane na branik otadžbine, ukoliko, ne daj Bože, dođe do takve potrebe? Niko od nas ne želi da ratuje, ali najmoćnija država na svetu, SAD, ima najveću vojsku, iako su, kada pogledate teritorijalno i geostrateški, oni najmanje ugroženi, ali oni imaju interes i vojnika na svakom pedlju zemljine kugle. Svuda postoji interes koji će oni braniti. A za Srbiju, koja se bori da održi Kosovo i Metohiju unutar svojih granica, za Srbiju, prema kojoj druge susedne države imaju teritorijalne pretenzije, šaljete poruku da nam vojska nije potrebna i da građani Srbije ne treba da služe tu vojsku.
Danas nam neki kažu, evo, i danas smo iz jedne od vladajućih partija imali tu poruku povodom 9. marta, da Srbija više nije na Kosovu i Metohiji, da Kosovo i Metohija ne pripada Srbiji, zato što tamo, Bože moj, procentualno živi malo Srba. Znate li, gospodo, kakva je situacija u drugim rubnim opštinama u Srbiji? Sve manje Srba i uopšte građana Srbije živi u Preševu, Bujanovcu, Surdulici, Bosilegradu, Dimitrovgradu, Crnoj Travi, Beloj Palanci i Pirotu. Sve rubne opštine u Srbiji polako odumiru. Ne da ste ih oslobodili od vojske, nego ste ih oslobodili tokom ovih prethodnih deset godina i od stanovništva. Da li će se i sutra naći neki Vuk Drašković koji će reći – nije ni Bela Palanka Srbija, nije ni Bosilegrad Srbija, tamo živi dva ili tri procenta srpskog življa?
Ponovili ste nekoliko puta da je jedan od razloga za donošenje zakona i briga o onima iz inostranstva, kako kažete, da ne izgube posao, da ne izgube godinu na fakultetu. Šta je sa onima u Srbiji? Valjda i u Srbiji neko ko je mlad ima pravo da radi, pa mu to odsluženje vojnog roka može zasmetati? Isto tako i neko u Srbiji može izgubiti godinu na fakultetu, ali, dopustite, pa i mi smo svojevremeno ponosno odlazili u vojsku i gubili tu godinu na fakultetu i to je bilo nešto potpuno normalno.
Nekada se u Srbiji nije smatrao normalnim onaj ko nije odslužio vojsku, pa se nije mogao ni oženiti, a kamoli... Evo, na primer, ja sam od sredine 1993. do sredine 1994. godine služio vojsku i bilo je nekih, iako je bio tada manjak vojske, tada su u toku bili ratovi... Upisao sam Pravni fakultet i otišao na odsluženje vojnog roka. Tada su nekoliko mojih, da kažem, kolega hteli da vrate. To su bili ljudi iz ruralnih delova Srbije. Oni bi pre umrli i poginuli, nego što bi se vratili kući bez odsluženog vojnog roka, jer bi se pitali sutra po selu ko su normalni. Ko bi dao sutra svoju kćer za onoga ko ni vojsku nije sposoban da služi? Jer, vojsku po pravilu u svim državama sveta služe samo oni koji su potpuno zdravstveno sposobni.
Amnestija je donošenjem ovog zakona postala pravilo. To je nešto što je definitivno utvrđeno. Nekada ste govorili o ratovima, navodno zbog kojih ste donosili zakone o amnestiji, pa je neko bežao zbog zlog Miloševićevog režima. Danas sa njegovim najgorim učenicima sedite u Vladi. Kada pogledate diskusije iz 2006. godine, oni koji danas podržavaju zakon tada su bili izričito protiv zakona koji je donet u aprilu 2006. godine.
Ne može amnestija biti pravilo. Amnestija može biti samo izuzetak i amnestija može biti određena samo u izuzetnim slučajevima. Vi na ovaj način samo poručujete da vam vojska ne treba.
Ovaj zakon će biti usvojen za desetak dana i jedno od krivičnih dela za koja dajete amnestiju je samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz Vojske Republike Srbije. Postavlja se pitanje kako planirate da narednih deset ili petnaest dana, dok zakon ne bude donet, održite disciplinu u kasarnama? Šta će sprečiti bilo koga ko je trenutno na odsluženju vojnog roka da lepo kaže – znate šta, ljudi, odoh kući na petnaest dana, deset ili petnaest, gledaću Skupštinu, pratiću kada će biti glasanje o ovom zakonu, pa kada se primakne lepo ću da se vratim i da kažem ne možete mi ništa, pošto će i oni potpasti pod ovu kategoriju onih koji dobijaju amnestiju?
Brojni su načini na koje vi uništavate Vojsku Republike Srbije, uništavate moral i čast, što su najvažnije etičke kategorije na kojima je zasnovana vojska. Neki kažu – ako ode čast, ako se izgubi čast, izgubljena je i vojska.
Jedan od načina ponižavanja vojske je i dodela oficirskih počasti onima koji ih ni po čemu ne zaslužuju. Jedan od takvih primera je dodela oficirske sablje gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu od jedne nevladine organizacije. Mač je simbol vojničkog poziva, vrlina, neustrašivosti i snage. Kao simbol oficirske časti i dostojanstva mač (ili sablja, kako se različito naziva) uveden je u sve armije sveta i ima gotovo kultnu vrednost. Oficirska sablja je u našoj vojsci imala izuzetno dugu tradiciju i poseban značaj, i sve cenjene, slavne srpske vojvode se od svoje sablje do kraja života nisu odvajale.
Neki su rekli, da su znali kada su je uzimali kakva sve odricanja ta oficirska sablja traži, kakve moralne i časne zahteve, da je možda u ruke ne bi ni uzimali.
Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj se oficirska sablja nalazi u slobodnoj prodaji i firma „Status stil“ je prodaje kao da se radi o kilogramu mesa, kao da se radi o parfemu, penkalu ili nekom drugom poklonu koji bi možda bio prigodan!
Sablja je poseban predmet i simbol oficirskog poziva i u skladu sa profesionalnom vojnom etikom ne može se nikome van oficirskog kora poklanjati niti uručivati. Sablja se može nositi samo uz oficirsku ešarpu i niko je ne može staviti uza sebe na nekakvu krpenu, kožnu ili bilo kakvu drugu vezu.
Nažalost, tada nije bilo mogućnosti da se reaguje, ali je bilo krajnje degutantno gledati Dragana Đilasa kako prima tu sablju, iako se zna da mu ta sablja apsolutno ni po čemu ne pripada.
Sada ću navesti nekoliko citata iz knjige gospodina Radeta, odnosno pukovnika Radeta Rajića, koji je napisao trilogiju o časti. Ovo je jedna od tih knjiga. On je bio i predavač na Vojnoj akademiji. Dobro bi bilo da ste i vi ovu knjigu pročitali. Dobro bi bilo da se ova knjiga nalazi u biblioteci u svakoj vojnoj školi, jer biste onda možda drugačije shvatali i procenjivali šta vam jeste, a šta vam nije činiti. Onda biste možda shvatili koliko je važno čuvati svoju zemlju i u tom slučaju verovatno ne bismo ni imali priliku da ovakve nakaradne zakone kritikujemo.
Kako kaže gospodin Rajić, „najstariji i najznačajniji oblik službene časti je vojna čast. Ona je posebno značajna zbog toga što je njen ideal najčešće usmeren i vezan za vitalne interese nacije, države i otadžbine. Njen osnovni ideal posmatrano u etičkom smislu je otadžbinski ideal, koji se obično iskazuje odbranom slobode i časti naroda, odnosno slobode otadžbine. Kod osvajačkih vojski ne može se govoriti o ovoj vrsti ideala.
Za vojnu službu karakteristično je to da je ona vezana za svoju državu i vojsku, u kojoj se polaže zakletva na vernost. U tom smislu, ne može oficir koji radi u jednoj vojsci otići u drugu državu i tamo tražiti posao kao oficir. Svaki vojnik je dužan da služi vojni rok u svojoj državi. To su sve države predvidele svojim ustavom kao nacionalnu, građansku, patriotsku dužnost, pravo, ali i obavezu. U svim armijama sveta vojnici polažu vojničku zakletvu na vernost. Kroz sve te zakletve se zahteva vernost i odanost do smrti.
Vojna čast, dakle, za razliku od drugih službenih časti, nameće požrtvovano ispunjenje svojih dužnosti u najtežim uslovima u kojima se uopšte može naći država i narod.
Sledeća bitna karakteristika je da vojnu službu u principu obavlja samo zdrava muška populacija, i to kroz profesionalnu službu, služenje redovnog vojnog roka i naknadne obaveze vojnog obveznika u rezervi. Ova obaveza je ustanovljena vojničkom zakletvom, a vojnička zakletva po svojoj prirodi ne prestaje posle odsluženja vojnog roka, nego ima važnost do kraja života .
Sankcije za izdaju vojničke zakletve su mnogo strože nego za druge profesije ili službe. Izdaja vojničke zakletve je uvek najsramniji čin koji se može u vojsci, a posebno u ratu, učiniti. Ona se redovno najstrože kažnjava.
S druge strane, priznanja za junačka dela u ratu u vidu odlikovanja, a posebno medalja časti, oduvek su u srpskom narodu izazivala divljenje i poštovanje.
U poslednjih nekoliko godina, odnosno u poslednjih nekoliko decenija 20. i početkom 21. veka deo našeg naroda se odricao i udaljio od svog korena, čestite tradicije, svetitelja srpskih, velikih Srba, Obilića junaka, hrabrih pokolenja, slavnih bitaka, kosovskih zaveta, vidovdanske etike i stradanja srpstva.
Za pouku, a u ime časti, da se više ne ponovi, kako opominje Antonije Đurić, da nam zabluda bude bliža od stvarnosti, zagonetka od rešenja, slepilo od jasnog vida, magla od čistog horizonta, da samo nama mogu biti bliži ljudi neznanog korena i neispitane prošlosti od ljudi sa imenom, prezimenom i srednjim slovom oca i majke, da samo mi damo veru za neveru i umlje za bezumlje.
Zato, kada god kao narod poimanje časti kao moralne, etičke, a posebno zavetne obaveze ocenimo nedovoljno značajnim, prevaziđenim i anahronim vremenu, idealističkim ili praznim, zalazićemo u mreže stranputice i krizu morala, lažnih vrednosti, bezverja, skorojevićke svesti, potrošačkog egoizma, anacionalnog duha i mlitavog kosmopolitizma, belosvetskog beskorenjaštva i politikantskih nadmudrivanja.
Ali, i tada kada je čast potisnuta, zanemarena ili čak obezvređena, ona će ostati nepomirljivi stražar i posmatrač, kritičar i sudija, orijentir i svetionik, i put i snaga na koju ćemo se moći stalno oslanjati i kao takvu poštovati. Ona će u srpstvu, kao i kod drugih ponosnih i velikih naroda, uvek nalaziti dostojne ljude, koji će činiti velika i patriotska dela za opštenacionalno dobro, u ime časti, a za vaskrs i ponos otadžbine“. Hvala.
Dakle, povredili ste, između ostalog, član 27. Poslovnika i član 101. Poslovnika. Ja smatram da ste morali da mi date pravo na repliku.
Ukoliko ste pratili moje izlaganje, ono je trajalo punih trideset minuta, gospodin Ratković se upravo sada osvrnuo na one stvari o kojima sam ja pričao. Rekao je da smo mi poslanici Srpske radikalne stranke u to i to vreme podneli Predlog zakona o amnestiji (među tim poslanicima sam i ja) i rekao je da je to što smo sada pričali u odnosu na ono što stoji u Predlogu zakona politička demagogija.
Dakle, ne mislim da je ovo što sam rekao politička demagogija. Molim vas da mi date pravo na repliku. To će veoma kratko trajati. Očigledno je da je gospodin Ratković pogrešno protumačio upravo ono o čemu sam ja u načelnoj raspravi govorio.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam ovaj amandman u ime Poslaničke grupe SRS. Moram priznati da sam očekivao da će pre biti prihvaćen ovaj amandman, nego jedan od ona dva amandmana koja ste već ranije prihvatili. Zaista željno iščekujem objašnjenje gospođe Kolundžije zašto ovaj amandman nije prihvaćen, imajući u vidu da je parlamentarna demokratija u Srbiji zasnovana na proporcionalnom sistemu.
Nesumnjivo je da smo svi mi ovde predstavnici stranaka, kao što je nesumnjivo da stranke imaju pravo da samostalno određuju svoje predstavnike. Ukoliko želite da imate nekakav kontinuitet onda se isti principi moraju primenjivati i prilikom izbora radnih tela Skupštine, kao što se ti principi moraju primenjivati prilikom izbora stalnih delegacija u međunarodnim institucijama. Ovo ne govorim slučajno. Znate da je u prethodnom periodu oko toga bilo dosta problema, ali princip da stranka samostalno može odrediti svog predstavnika u određenom odboru nikada nije došao u pitanje.
Vi znate da stranke i poslaničke grupe bez ikakvih problema kada požele mogu poslati dopis, zameniti nekog od svojih članova u određenom radnom telu i da su za takve predloge uvek glasale sve poslaničke grupe. To nikada nije bilo pitanje na kome su se delili opozicija i pozicija. Međutim, kada su u pitanju parlamentarne delegacije u međunarodnim institucijama, vi, iz meni nepoznatog razloga, pravite razliku koja ne sme da se pravi i ovde ste dali jednu kratku odredbu koja kaže da samo Narodna skupština bira parlamentarne delegacije u međunarodne institucije.
Smisao mog amandmana je da se ovaj princip, koji važi već godinama i koji niko nije dovodio u pitanje, proširi i na član 18. U prilog ovoj mojoj tezi da može doći do zloupotreba, moram navesti primere iz dosadašnje prakse kada je već dolazilo do zloupotreba.
Te zloupotrebe pravi onaj koga vi ponekad nazivate ''ocem demokratije'', neki su ga nazivali i ''jahačem bez sedla'', da ne ulazimo sada u tu priču, ali SRS je imala velike probleme prilikom određivanja delegacija Odbora za inostrane poslove, jer je gospodin Mićunović dao sebi pravo ne samo da određuje koliko će članova iz koje političke stranke biti u delegaciji, pri tom, ne vodeći računa o proporcionalnosti i o jednakoj zastupljenosti političkih stranaka, o broju mandata, koje svako od nas ima u Narodnoj skupštini, već je, gospodin Mićunović, otišao još i korak dalje, u tom svom brutalnom gaženju demokratije, i uzeo čak i da odredi koji će to poimenično član SRS, odnosno član Odbora za inostrane poslove biti u toj delegaciji Odbora za inostrane poslove.
Tako je prilikom formiranja delegacije za odlazak u Egipat i za odlazak u Češku Republiku gospodin Mićunović rekao samovoljno, potpuno samovoljno, da će SRS imati jednog predstavnika i da će taj predstavnik biti Moma Marković. SRS ima četiri predstavnika u tom odboru, to su: Marina Raguš, Ognjen Mihajlović, Nataša Mihajlović i Momir Marković. Dakle, ukoliko se odredi princip da će prisustvovati po jedan iz svake stranke ili neki drugi princip, minimum prava i minimum onog što osnovni demokratski principi zahtevaju jeste to da vi SRS obavestite da ima jedno mesto u toj i toj delegaciji, pa da mi onda na sastanku poslaničke grupe dogovorom odredimo ko će to od nas biti. Hvala vam. (Aplauz.)
Za repliku sam se javio, gospođo Čomić.
Molio bih vas, gospođo Čomić, da vratite vreme, barem ovih 11 sekundi.
Dakle, draga, moja, gospođo Kolundžija, možda bih i prihvatio ovo vaše obrazloženje, ali ćete veoma lako uvideti da to vaše objašnjenje nema veze sa istinom. Vi kažete, koliko sam shvatio, da prihvatate princip da se delegacije u međunarodnim telima i radna tela Skupštine biraju dogovorom, da se biraju konsenzusom. Ukoliko je to tako, onda je to moralo stajati kao princip u zakonu o Skupštini, a onda bi to Poslovnikom dalje bilo razrađivano.
Vaše obrazloženje nije jasno, i kada se pročita, ovde, u članu 18. je najšira formulacija, zato je moja intervencija i bila prema članu 18, dakle, da smo tu ugradili ovu jednu rečenicu, ili pola rečenice, više ne bismo imali problema. Da vi ne prihvatate taj princip u potpunosti, nego da ga prihvatate samo kada su radna tela u pitanju, vidi se kasnije iz člana 27. i člana 28, jer vi u članu 28. kažete da Narodna skupština bira članove i zamenike članova odbora, na predlog poslaničkih grupa, srazmerno broju narodnih poslanika.
Dakle, vama je bilo prihvatljivo da kažete za članove odbora i zamenike članova, ne za radna tela, to je još širi pojam, da se biraju na predlog poslaničkih grupa, srazmerno broju narodnih poslanika, ali vam nije bilo prihvatljivo da taj isti stav proširite na radna tela, na anketne odbore, na komisije i na stalne parlamentarne delegacije.
Ono što je suštinski bitno, gospođo Kolundžija, ne pravim ja pitanje oko toga da li će ad hod delegacije birati nadležni odbor, odnosno u ovom slučaju koji sam pomenuo Odbor za inostrane poslove. Ovde je pitanje principa da li će Odbor za inostrane poslove članove delegacija birati dogovorno, da li će birati po istom principu po kome Skupština bira članove stalnih delegacija ili ćemo i dalje imati samovolju kakvu smo imali kod gospodina Mićunovića, koji je ne konsultujući se uopšte sa bilo kim, a kamoli sa opozicionim strankama, samostalno, samovoljno i proizvoljno određivao koji će član SRS biti u nekoj ad hok delegaciji, što je, priznaćete, gospođo Kolundžija, potpuno neprihvatljivo.
Zamislite da je predsednik odbora iz SRS, formira se delegacija za koju vaša stranka misli da je važna, DS odluči da će na put ići Nada Kolundžija, smatra da će ih ona najbolje predstavljati, a onda neki predsednik odbora iz druge, opozicione, poslaničke grupe kaže – neće ići gospođa Kolundžija, ići će Srđan Milivojević. Zaista, mislim da to nije u redu.
Svaka poslanička grupa ima neotuđivo pravo da samostalno bira svoje predstavnike. Kao što smo mogli odrediti svoje predstavnike u Skupštini, kao što imamo pravo da odredimo predstavnike u radnim telima i u stalnim međunarodnim komisijama, isto tako imamo neotuđivo pravo da odaberemo svoje predstavnike u ad hok komisijama. Hvala.
Draga moja gospođo Kolundžija, još jedanput moram da vas ispravim, jer je očigledno da vi ili ne poznajete dovoljno Poslovnik, ili nećete da prihvatite da taj poslovnik sa takvim odredbama dopušta krajnje proizvoljna, zlonamerna i antidemokratska tumačenja, poput onih koje redovno ima gospodin Mićunović. Kada je u pitanju stalna delegacija pri Parlamentarnoj skupštini OEBS – pre nekoliko dana u Beču je 18. i 19. februara bilo zimsko zasedanje i išla je delegacija Odbora za inostrane poslove.
Sada se ne radi čak ni o ad hok delegaciji, nego o stalnoj delegaciji, čiji je sastav, pet članova, izabrala Narodna skupština. Jedan od tih članova je Gordana Pop-Lazić iz SRS. Uprkos tome što ju je izabrala Narodna skupština u stalnu delegaciju, gospodin Mićunović je sebi dao pravo da odredi da će 18. i 19. februara u Beč putovati samo četiri člana, izostavivši na taj način, bez ikakvog valjanog razloga, gospođu Pop-Lazić.
Da bih vas uverio da to zaista jeste tako napisali smo protestno pismo predsedniku Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine je tražio od gospodina Mićunovića da se izjasni o ovom pitanju, a gospodin Mićunović se izjasnio i ogolio do kraja svoju antidemokratsku prirodu. Pazite šta on kaže – ''Prema Poslovniku NS RS ne postoji obaveza konsultovanja poslaničkih grupa niti njihovih predsednika u vezi sa utvrđivanjem sastava delegacije za posete, već je u nadležnosti Odbora za inostrane poslove da autonomno donosi odluke o sastavu delegacija. Odbor stoga ne može kršiti Poslovnik i delegirati svoju nadležnost poslaničkim grupama.''
Prema tome, ono što vi kažete ''da se podrazumeva'' kod gospodina Mićunovića ne samo da se ne podrazumeva, nego se podrazumeva nešto potpuno suprotno.
Ali, on ide i dalje pa kaže – ''Kada je u pitanju donošenje odluke o učešću i utvrđivanju sastava stalne delegacije na zimskom zasedanju Parlamentarne skupštine OEBS u Beču, Odbor za inostrane poslove je imao sednicu 11. februara, radi blagovremene prijave i učešća i pripreme putovanja. Odluka je, primenom gore navedenih odredbi Poslovnika, bila doneta od strane predsednice NS RS, a na predlog šefa stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini OEBS.
U pogledu ovih stranih delegacija i sam Odbor za inostrane poslove odluke o njihovim putovanjima i sastavima delegacija donosi na osnovu njihovih samih predloga, ali zbog česte sprečenosti poslanika da učestvuju u pojedinim aktivnostima ovlašćuje šefa delegacija da iz reda članova stalne delegacije odredi sastav delegacija na pojedinim zasedanjima ovih međunarodnih institucija.''
Kako se iz reda stalne delegacije može određivati delegacija?! Dajte da vidimo gde to piše u Poslovniku, to ne piše apsolutno nigde.
Zamislite šta još kaže gospodin Mićunović – ''Treba, takođe, naglasiti da pretenzije Poslaničke grupe SRS i njenog predsednika na preuzimanje nadležnosti koje pripadaju Odboru za inostrane poslove dovode do odugovlačenja izjašnjavanja poslanika određenih od strane Odbora o njihovom učešću u sastave stranih delegacija i planiranim posetama, što otežava rad stručnoj službi koja priprema posete i usporava same pripreme posla.''
Pa je gospodin Mićunović našao rešenje i okrnjio stalnu delegaciju koju je izabrala Narodna skupština, misli da ima veću nadležnost i da svojom samovoljom može derogirati odluku Narodne skupštine, i onda kaže da će putovati umesto pet članova četiri člana, a predstavnik SRS neće putovati.
Vaša je obaveza da nama date pravo da samostalno određujemo svoje članove.
Možete odrediti rok, koji smatrate podobnim, pa reći – evo, imate rok od 24 sata ili imate rok od 72 sata da odredite svog člana, ukoliko ga vi ne odredite – odrediće ga samostalno Narodna skupština ili će ga odrediti Odbor za inostrane poslove.
Ali, nijedan drugi princip, gospođo Kolundžija, ne možemo prihvatiti. Hvala. (Aplauz.)
Draga moja gospođo Kolundžija, vama je očigledno ponestalo argumenata i onda vi širite raspravu. Pre bih očekivao da je gospođa Čomić vas opomenula da se držite teme, nego što opominje gospodina Šormaza, ali očigledno je da vi sami ne možete da se izborite, pa onda ona oseća potrebu da vam pomalo i pomogne. Možda je to i zbog toga…
Hvala vam, gospođo Čomić, na zamoljavanju.
Uvažavam zamoljavanje i trudiću se da se ubuduće koncentrišem malo bolje, dakle… (isključen mikrofon)
Hvala vam, gospođo Čomić, znam da je to bio plod slučajnosti i da vi nemate zlu nameru, kao što je nikada i nemate, dakle, gospođo Kolundžija, ne možete takvim površnim kvaziargumentima odbraniti bilo šta.
Ovde se radi o suštini, ovde se radi o parlamentarizmu, ovde se radi o demokrati, a vi po ko zna koji put, gospođo Kolundžija, dokazujete da o tome ne znate apsolutno ništa.
Gospođo Kolundžija, uvek sam radio u skladu sa zakonom, u skladu sa Poslovnikom, za razliku od vas. Ovde je problem političke prirode, ovde je problem u vašoj samovolji, ovde je problem u tome što vi kažete da demokratska pravila važe za Demokratsku stranku, a ne važe za sve ostale.
Dakle, ne možete reći da je putovanje Gordane Pop-Lazić koštalo više nego što je koštalo putovanje Gordane Čomić, da je koštalo više nego putovanje gospođe Grubješić, ili nekog drugog iz vladajuće koalicije. Ovde se radi samo o kršenju svih demokratskih pravila i tome da ste vi odredili, po nekim nepostojećim kriterijumima, ko će ići, a ko neće ići.
Čak ni argumenti gospodina Mićunovića ne stoje, jer je on morao makar ponuditi gospođi Pop-Lazić da ide. Ovde se ne radi o privremenim delegacijama, o ad hok delegacijama, radi se o delegaciji koja je stalna i koju je izabrala Narodna skupština. Molio bih vas, draga moja gospođo Kolundžija, ukoliko imate neki pravni argument, da ga iznesete, da kažete na osnovu demokratskih pravila kako možete opravdati ovo što nazivam očiglednom zloupotrebom i samovoljom gospodina Mićunovića, koju vi podržavate.
Hvala.
Gospođo Kolundžija, ne možete reći – ''kada Odbor donese odluku'', da je to legitimna odluka.
Legitimna je odluka onda kada se donese u skladu sa određenim pravnim principima, u skladu sa Poslovnikom i u skladu sa idealima demokratije i evropske tradicije, na koju se vi veoma često pozivate.
Ovu odluku nije doneo, gospođo Kolundžija, Odbor za inostrane poslove, nije. Ovde je original dokument koji je gospodin Mićunović potpisao da to nije tačno. Mogu pročitati: ''službeno, 08, 19. februar 2010. godine''. Ovo je upućeno predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije. Ovde se potpisao predsednik Odbora, prof. dr Dragoljub Mićunović.
Dakle, čitam dokument koji smo dobili od stručne službe Narodne skupštine. Ukoliko ovo nije tačno, onda, gospođo Kolundžija, ne obmanjujem javnost ja, nego to čini Dragoljub Mićunović.
Ovde se radi o tome da je suprotno odluci Narodne skupštine, a Narodna skupština je izabrala stalnu delegaciju, na predlog gospodina Mićunovića, iz te stalne delegacije, koja je već određena skupštinskom odlukom, isključen predstavnik SRS. Za to, gospođo Kolundžija, nema opravdanja. Zašto ulazite u raspravu za koju unapred znate da je izgubljena? Lepo priznajte – napravili smo grešku, obećajte, nećemo to činiti ubuduće, pa ćemo moći da nastavimo dalje.
Ovo je dokument koji je potpisao Dragoljub Mićunović i koji je našoj poslaničkoj grupi dostavio predsednik Narodne skupštine. O čemu dalje pričamo? Hvala. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kolundžija, željno očekujem objašnjenje i kakav ćete razlog dati za neprihvatanje ovog mog amandmana.
U članu 19. stav 1. tačka 4), a radi se o ovlašćenjima predsednika Narodne skupštine, kaže se da ''predsednik Narodne skupštine saziva sastanke predsedništva Narodne skupštine i predsedava sastancima.'' U zakonu o Narodnoj skupštini nigde nije predviđeno postojanje predsedništva Narodne skupštine, nije propisan sastav, nije propisan način izbora predsedništva Narodne skupštine i, po svemu sudeći, to je jedna potpuno divlja odredba.
Juče sam čuo vaše tumačenje kako je možda neko kada je to pisao greškom umesto "kolegijum Narodne skupštine" napisao "predsedništvo". Izvinite, predsedništvo i kolegijum nisu isto. I, ukoliko se ikada bude tumačila ova odredba, svaki pravnik bi pomislio da je predsedništvo neki drugi organ. Kada se kaže predsedništvo, prevashodno se misli na predsednika i potpredsednike. To bi bilo predsedništvo Narodne skupštine. Ni po kom osnovu se kolegijum, u kome članstvo imaju i predsednici poslaničkih grupa, ne može nazvati predsedništvo. To je nemoguće. To nije u skladu sa pravom i ova odredba je potpuno nebitna. Ovo je divlja odredba koja nema mesta, jer vi nigde, ni pre ni posle, nemate predsedništvo Narodne skupštine.
Molim vas da pokažete malo dobre volje, malo političke mudrosti, pa da izbrišete ovu odredbu. To je potpuno suprotno i nekom demokratskom duhu, potpuno je suprotno dosadašnjoj tradiciji i nema uporište u Ustavu Republike Srbije. Nikakav razlog za formiranje još jednog organa ne postoji. Vi imate Narodnu skupštinu koju čini 250 narodnih poslanika, imate šefove poslaničkih grupa koji mogu predstavljati svaku poslaničku grupu, imate kao potpredsednike Narodne skupštine predstavnike stranaka. Možete vi formirati još 10 tela, ali ako formirate tih 10 tela, vi nikakav pomak, što se kvaliteta rada Skupštine tiče, nećete napraviti.
Do sada, veoma dobro znate, da je to često bio način da se zamagli situacija, pa da pričate da se obavljaju konsultacije, kao što ste pričali da se obavljaju silne konsultacije u vezi sa donošenjem deklaracije o Srebrenici. Koliko znam, niko iz Poslaničke grupe SRS u tome nije učestvovao, niko iz Poslaničke grupe DSS nije učestvovao, ne znam da li je LDP, ali konsultacije poslaničkih grupa podrazumevaju sve. Vi ste onda, kada vam to politički odgovara, pravili te konsultacije da bi taj plašt demokratije nadvili nad odluku koju želite da donesete, a onda kada ne želite, vi postupate kao gospodin Mićunović, koji samostalno određuje koji član stalne delegacije neće putovati kada treba.