Gospodine Petronijeviću i gospodine Omeroviću, vi kažete da Odbor izuzetno ozbiljno radi i ja se slažem, ali mislim da i građani treba da znaju kako u praksi izgleda ta ozbiljnost. Tu je, ja mislim, sada i gospođa Kovač, ona je prisustvovala. Mi smo, između ostalog, utvrdili na samoj sednici Odbora da je 27. oktobra prošle godine organizovano javno slušanje na kome su bili i predstavnici nekih nevladinih organizacija. To je možda neki način na koji može da se komunicira sa predstavnicima nevladinih organizacija, ali ćete priznati da ni gospodin Meho Omerović, niti bilo ko drugi od predsednika skupštinskih odbora ne može imati nekakvu komunikaciju sa predstavnicima nevladinih organizacija van Skupštine, van procedure, van sednica Odbora.
On je rekao, bio sam veoma vredan pa sam zapisivao, između ostalog – objašnjenje sam dobio direktno od Derete da su amandmani prihvatljivi za nevladin sektor.
Da li je ovo, gospođo Kovač, tačno? Ukoliko lažem, evo, vi recite „Nemanja Šarović laže“ i ja se više po ovom zakonu, iako sam ovlašćeni predstavnik, neću javiti ni jedan jedini put.
Gospodin Meho Omerović je rekao još i sledeće, za Odbor: „Ubuduće treba češće da se sastajemo, jer predsednici odbora ne znaju koji će se zakon iz njihovog resora naći na dnevnom redu Skupštine kada Vlada zakaže po hitnom postupku“. Citiram: „Nadam se da je ovo poslednji put da imamo smetnje na vezama“, kaže predsednik Odbora o načinu na koji je tekla komunikacija između njega i Ministarstva. To je ona ozbiljnost o kojoj vi govorite.
Gospođa Elvira Kovač se žalila da gospodin Meho Omerović prilikom glasanja previše brzo čita, pa ga je molila da malo sporije čita jer se za raspravu o amandmanima nije javljao niko od članova Odbora, nego se samo pročita – amandman na član taj i taj, ko je za, protiv, uzdržani. Gospođa Kovač, predstavnik vladajuće koalicije, usprotivila se tome i rekla: „Molim vas, gospodine Omeroviću, čitajte sporije“, pa se onda žalila. Tu se vodila i diskusija između gospodina Omerovića i gospođe Kovač, da on čak prilikom glasanja i ne digne glavu da pogleda kako je ko glasao. Tvrdila je da je njeno pravo, bez obzira na to što ne pripada opoziciji, da glasa za one amandmane koji su dobri, koji su po njenom mišljenju dobri.
Što se tiče ozbiljnosti, mislim da je tu dovoljno rečeno, a imam ovde još neke citate, pa ukoliko mislite, gospodine Omeroviću, da se dalje upuštate u ovu raspravu i da tvrdite kako je sve divno i krasno, onda ću iznositi i dalje. Vi veoma dobro znate da su se članovi Odbora i predstavnici Ministarstva jedva suzdržavali da ne puknu od smeha, koliko je sednica Odbora bila ozbiljna.
Gospodin Petronijević kaže – postali su amandmani Odbora. Jeste, to je tačno, onog trenutka kada su usvojeni. Gospodine Petronijeviću, onog trenutka kada su vam ti amandmani podeljeni nije moglo stajati „predlog Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja“, nego je moglo stajati „predlog Meha Omerovića“ ili „predlog Miljenka Derete“. Tako je jedino moglo da uđe u materijal.
Gospođa Kovač je protestovala zbog činjenice da je predala određene amandmane, ali da ti amandmani nisu umnoženi i podeljeni ostalim članovima Odbora. To je ono što je istina. Neko je unapred odlučio koji su amandmani adekvatni i koji će da prođu.
Čak je bilo, evo, i to da vam ispričam, od četiri amandmana... Pošto je Odbor jedno vreme radio bez kvoruma, pa je utvrđeno da Odbor nema kvorum, jer je u međuvremenu gospođa Kovač na trenutak izašla, pa je predsednik Odbora Meho Omerović rekao – predlažem (kada se vratila gospođa Kovač) da za prethodna četiri amandmana glasamo u paketu. Toliko je ozbiljan rad na Odboru bio. Glasano je u paketu. Proverite, i to je činjenica. Gospođo Čomić, znate da to nije moguće. Ukoliko želite da se držite Poslovnika, izrecite opomenu gospodinu Omeroviću za očigledno kršenje procedure.
Onda sam dao predlog, proceduralni, da se o svim ostalim amandmanima (a to je bilo na početku rada) na zakon o sprečavanju zlostavljanja, koje ne prihvata Vlada, jer to je jedino što je merodavno, glasa u paketu. Znate li šta su odgovorili? Rekli su – to je dobar predlog, hajde da uradimo tako. Javio sam se ponovo i rekao – gospodine Omeroviću, to nije bio ozbiljan predlog, na taj način sam hteo da izvrgnem ruglu na koji način je do tog trenutka Odbor radio. Kaže – ne može, mi smo to već prihvatili. Kažem – ne možete prihvatiti, postoji Poslovnik. Onda su nevoljno prešli na to da glasaju o jednom po jednom amandmanu. To je ono što je činjenica i što je istina.
Gospođo Čomić, verujem da ste sada shvatili šta sam želeo da kažem. Vidite sada da ni trunke zlonamernosti ili neistine nije bilo u onome što sam izneo. Verujem da ste prenaglili. Možda je i vama čak sada žao što ste mi izrekli opomenu. Nije?
Gospođo Čomić, znam da ćete, kao „stub demokratije“, bar jednom smoći snage u ovom sazivu da kažete da ste pogrešili. Budite sigurni da će vam tu činjenicu da ste pogrešili ovoga puta potvrditi svi koji su prisustvovali sednici Odbora.
Gospodine Omeroviću, imam ovde još vaših citata. Ovo nisu bili amandmani Ministarstva, već Miljenka Derete. To je način rada i komunikacija koja je apsolutno neprihvatljiva.
Kakva je uloga Narodne skupštine? Da li je neko od vas skoro pročitao Ustav Republike Srbije? Da li ste pročitali Zakon o Skupštini? Da li ste pročitali Poslovnik o radu? Vlast u Srbiji je podeljena na tri grane: izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Potčinjavanjem i ponižavanjem Skupštine i narodnih poslanika kao najviših predstavnika građana, izabranih, činite mini državni udar svaki put kada to radite, a onda pokušavate da svoju nesposobnost i neozbiljnost pokrijete time što ćete izricati predstavnicima opozicije opomenu.
Gospođo Čomić, izrekli ste mi opomenu bez osnova. Nikoga nisam uvredio, možemo konsultovati stenogram. Izneo sam svoje mišljenje. Imam pravo da ga iznosim, koliko god da je različito od vašeg, do onog trenutka dok ne počnem da lažem, klevećem ili bilo šta drugo. Niste imali osnova da mi izreknete opomenu.
Znam, gospođo Čomić, da sam vam simpatičan i da vam je to bilo teško, ali vi se, valjda, malo promenite. Ne znam da li je problem u toj stolici; veoma ste ljubazni kada se sretnemo u hodniku. Ne znam koga ste uopšte pokušali da zaštitite takvim nastupom. Krajnje prijateljski sam se susreo i popričao i sa gospodinom Omerovićem i sa gospodinom Rasimom Ljajićem i sa gospođom Lakićević-Stojačić, ali to ne znači da ne mogu izneti politički drugačije mišljenje. Vi ste izricanjem opomene meni upravo to pokušali da onemogućite.
To, gospođo Čomić, nije dobro, pogotovo zato što govorimo o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu. Pogledajte, gospođo Čomić, da li ću ja kada ovaj zakon bude usvojen moći da se obratim sudu i da tražim zaštitu od vas, jer ste vi, gospođo Čomić, ne samo psihički mene ugnjetavali, ne samo pokušali da i mene i srpsku javnost ubedite u nešto što ne može, nego vaša kazna znači ujedno i novčanu kaznu, jednu, drugu, treću, petu. Takvih kazni je naplaćeno na desetine ili stotine u prethodnom periodu.
Siguran sam da niko od ovih ljudi koji su ovde u sali nije spreman da ustane i kaže – Nemanja Šarović je za nešto kriv. Siguran sam da se ni predstavnici Ministarstva sa vama ne bi saglasili. Amandmani koje smo napisali su bili izuzetno dobri. Pokušali smo da popravimo ovaj zakon. Pričaćemo dosta danas o obrazloženjima za naše amandmane, koja su krajnje neadekvatna i koja ne znače ništa.
Molim vas, gospođo Čomić, u hrišćanskom duhu ću vam oprostiti, na vas se ne ljutim. Možda je to deo vaše prirode koji prevagne u nekom trenutku. Zaista se ne ljutim na vas …