Dobro došli, gospodine Novakoviću. Nadam se da ću, zahvaljujući vašem dolasku, možda i primiti koji dinar na kraju meseca. Da je gospođa Čomić tu ostala, bogami, teško da bi se to desilo.
Bilo bi dobro, gospodine Novakoviću, da pre svega pozovete ministra da se vrati u salu. Nadam se da je on na neki kraći period ili kraći put otišao, jer je amandman na član 8. amandman za koji sam ja bio ubeđen da će ga prihvatiti pre rasprave u pojedinostima, ali nakon prihvatanja amandmana na član 4. apsolutno ga mora prihvatiti.
Ovo je klasičan primer koliko u pravu i u pisanju zakona može značiti i nekoliko reči. U ovom slučaju, mi tražimo, odnosno ja tražim da se samo dva slova brišu iz ovog rešenja koje je dato u Predlogu zakona, odnosno da umesto ovoga što ste predložili u članu 8 – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja, stoji formulacija – poslodavac je dužan da zaposlenog štiti od zlostavljanja.
Zašto? Zato što je jednostavno nemoguće tražiti apsolutnu zaštitu od strane poslodavca. I u načelnoj raspravi sam vam rekao da nigde drugde niste propisali apsolutnu zaštitu. Vi ne kažete u Zakonu o policiji – policija je dužna da spreči izvršenje svih krivičnih dela, nego je policija dužna da sprečava, dakle, dužna je da radi na tome.
Kada pogledate vaše obrazloženje zašto ne prihvatate amandman na ovaj član, a nadam se da će se to sada promeniti, vi kažete sledeće: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije i podrazumeva obavezu poslodavca da preduzme mere i aktivnosti propisane ovim zakonom, kojima se ostvaruje zaštita zaposlenog, a odgovornost poslodavca postoji ako nije preduzeo adekvatne mere.“ To je upravo ono što ja kažem. Dakle, zato je neophodno upotrebiti izraz „štiti“. Dakle, dužan je da štiti. Ako nije preduzeo adekvatne mere, onda će poslodavac biti odgovoran.
U obrazloženju za amandman na član 4. koji ste malopre prihvatili, odnosno koji je ministar prihvatio, stoji sledeće o zlostavljanju, kaže: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je upravo ono što ja kažem. To je upravo ono što tvrdim.
Ukoliko policija nije u stanju da spreči izvršenje svakog krivičnog dela, onda se, naravno, ni od poslodavca ne može zahtevati zakonom da spreči apsolutno svaki slučaj zlostavljanja. Jasno vam je da policija, koja ima neuporedivo veći spektar mera, čak i prinude, nije u stanju da to uradi i odgovornost poslodavca…
Dakle, kao da neko u Ministarstvu ko je obrazlagao odbijanje ovog amandmana nije dobro pročitao, nije dobro shvatio, jer se onim što ja tražim upravo potvrđuje ono što jeste definisani stav zakonodavca i kroz druge članove.
Dakle, možda je ovo pravi trenutak da napravite pauzu, da Zakonodavni odbor proceni da li će u skladu sa članom 4. onda moći da postoji član 8. ovako kako ste ga predvideli. Jer, kada pogledate šta ste u članu 4. prihvatili, to je da je poslodavac dužan da „u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu okolinu, organizuje rad na način kojim se sprečava pojava zlostavljanja“. Znači, „organizuje rad na način kojim se sprečava“. Isto tako, poslodavac je dužan da štiti, ne da zaštiti. Vi niste članom 4. rekli – poslodavac je dužan da spreči. Ne, on je dužan da sprečava. Ako je dužan da sprečava, onda može biti jedino dužan da štiti; ako ne preduzme adekvatne mere, onda će biti odgovoran.
Ali, apsolutnu odgovornost ne možete propisati, jer čak i savestan poslodavac, ako preduzme sve moguće mere, ako svaki dan bude organizovao kurseve, ako bude imao dva zaposlena, ne može osam sati (koliko je radno vreme), iz dana u dan, vršiti apsolutnu kontrolu; ne može se apsolutno isključiti, i za najsavesnijeg poslodavca, mogućnost da dođe do zlostavljanja, što znači da ne možete odrediti poslodavcu obavezu da zaštiti zaposlenog, već samo da ga štiti. Hvala.

Još jednom bih vas pitao, gospodine Novakoviću, šta je sa ministrom? Ministar je taj koji može da prihvati amandman. Znam, on je možda u zgradi, možda je na ručku, možda u hodniku, ali nije u sali. To je ono što je problematično.
Dakle, ministar je jedini koji može prihvatiti neki amandman. Ovo je amandman koji mora biti prihvaćen. Zašto mora biti prihvaćen? Zbog stava koji je Ministarstvo iskazalo u obrazloženjima za druge amandmane. Pazite vi zašto Vlada navodno ne prihvata, kaže: „... iz razloga što se predloženim amandmanom isključuje odgovornost poslodavca za štetu nastalu pre pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja“. Naravno da se isključuje, to smo i želeli. Ne može savestan poslodavac odgovarati za svaku štetu. Zašto? Zato što se ne može apsolutna odgovornost uspostaviti.
Vi sami u odgovoru na amandman četiri, koji ste prihvatili, ponavljam, kažete sledeće, za zlostavljanje: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može da se apsolutno spreči, pa je i nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca.“ Ako je nerealno utvrditi obavezu poslodavca da spreči zlostavljanje apsolutno, što vi tvrdite, i mi se slažemo, onda je još nerealnije, ako nema apsolutne odgovornosti i obaveze da se spreči, onda ne možete tražiti apsolutnu odgovornost za nastalu štetu.
Tek onog trenutka kada poslodavac bude obavešten da dolazi do zlostavljanja, pa ne reaguje adekvatno, on može da odgovara. Ili, ukoliko nije preduzeo sve potrebne mere, može da odgovara. Ukoliko je preduzeo sve potrebne mere i nije obavešten da je došlo do zlostavljanja, po kom osnovu onda uspostavljate njegovu odgovornost za nastalu štetu? Da li to znači da će država u bilo kojoj oblasti prihvatiti ovakav način uspostavljanja odgovornosti? Naravno da neće, zato što je to nemoguće.
Problem je ovog trenutka to što ministar nije tu, što vi kao vladajuća koalicija i Ministarstvo imate mišljenje, ali se sami sa njim ne slažete, jer u obrazloženju za jedan amandman kažete jedno, a u obrazloženju za drugi amandman kažete potpuno suprotno.
Još jedanput, vi sami kažete „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči“. Kako onda može odgovornost biti apsolutna? Jednostavno ne može. Molim vas, gospođo Lakićević, pozovite ministra, dajte mu stenogram, prekinite rad, ali ovo je amandman koji morate prihvatiti. Kontradiktoran će vam biti zakon. Uspostavljate li apsolutnu odgovornost ili ne? Morate da se odlučite.
Prihvatanjem amandmana na član 4. vi ste zauzeli stav da nema apsolutne odgovornosti, i to je tako, ali onda ne možete kasnije propisivati članom 8, članom 9. i narednim članovima. Zakon je kontradiktoran, neće biti primenljiv. Već su neke kolege iz vladajuće koalicije govorile o izmenama i dopunama zakona o sprečavanju zlostavljanja. Nemojte da radimo pet puta isti posao, ako možete sada sa malo dobre volje i političke mudrosti da ispravite grešku koja je očigledna, jer ste je vi sami priznali. Hvala.

Gospodine Novakoviću, zaista bih vas molio, ako treba pročitaću vam član zakona, očigledno je da je gospodin Čikiriz pomenuo moje ime i da je pogrešno protumačio moje izlaganje. Mislim da je svima u sali jasno da je ovo bilo apsolutno i isključivo usmereno na moje izlaganje i to je ono što je gospodin Čikiriz i rekao.
Dakle, o čemu se ovde radi? Ako postavite ovaj član zakona na onaj način na koji vi predlažete, to znači da vi pretpostavljate krivicu. U skladu sa Ustavom Republike Srbije postoji pretpostavka nevinosti za svakoga od nas dok se ne dokaže krivica. Vi kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Ali, ne možete vi naplaćivati bilo šta od savesnog poslodavca, od onoga ko je organizovao rad u skladu sa zakonom na način kojim se sprečava zlostavljanje na radu.
Ako je to princip koji ćete ubuduće prihvatati, hajde na nivou države da to posmatramo, daću jedan primer. Vi kažete – dok je radnik na radnom mestu, apsolutna je odgovornost poslodavca za sve što mu se desi. Kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Možda nekad jeste lakše, ali neki radnici ne mogu ni plate da naplate, a kamoli da naplate osiguranje. Kada radnik ode sa posla, čija je onda odgovornost da li će neko njega zlostavljati? Onda je odgovornost države. Zašto onda ne uvedete pravilo da se naplaćuje da neko nekoga zlostavlja van radnog mesta, da žrtva zlostavljanja, da bi lakše naplatila, ne goni pojedinca, nego da goni državu, pa neka država plati, pa neka se onda regresira, ukoliko je to moguće, kako vi kažete, od pojedinca. To je koncept koji nije održiv, koji je protivustavan, protivzakonit.
Dakle, ne možete unapred pretpostavljati nečiju krivicu i reći da je teško da se dokaže zlostavljanje. Ne možete tražiti da se dokazuje nevinost. To radi samo Haški tribunal. Ne postoji druga institucija u svetu gde vi morate dokazivati svoju nevinost. Ne možete tražiti od poslodavaca da dokazuju nevinost.
Vidite li kakva je situacija u privredi Srbije? Šta kada krenu zahtevi, da li će se poslodavci ičim drugim baviti nego dokazivati svoju nevinost? Zamislite firme, preduzeća, ne od 10.000 radnika, hajde od sto radnika – kako mislite da poslodavac vrši apsolutnu kontrolu i kako mislite da neko dokazuje da je nevin?
Kako će bilo koji poslodavac, gospodine Čikiriz, nadam se da ste vi pravnik, dokazati negativnu činjenicu da zlostavljanja nije bilo? Time što će dostaviti video snimak za poslednjih godinu dana sa posla, svih osam sati dnevno, da neko nije preživeo neko zlostavljanje? Kako dokazati tu činjenicu? Dajte jedan jedini primer i povući ću amandman.

Amandman na član 10. je logičan nastavak ovoga što smo tražili, dakle, amandmana na član 4, koji ste prihvatili i amandmana na čl. 8. i 9, koje još uvek niste, a nadam se da će gospodin Ljajić ipak to prihvatiti.
Vi ste propisali u stavu 2. da zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. Mi smo predložili: „Zaposleni ima pravo da od poslodavca zahteva zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje“.
Ljudi, deseti put, nema apsolutne odgovornosti. Ne možete zahtevati od nekog apsolutnu zaštitu. Apsolutne zaštite nema. Mi smo zemlja u kojoj je ubijen premijer, a tražite od poslodavca da spreči zlostavljanje na radnom mestu, u svakom trenutku, na svakom mestu, prema svakom zaposlenom. To je nemoguće. Sprečite izvršenje svih krivičnih dela, sprečite pljačku firmi koje su privatizovane od poslodavaca, uvedite obavezu države da to spreči. Jednostavno, to je nemoguće i to je valjda svima jasno.
Ponavljam istu priču treći put, a pošto ministar nije bio tu, još jedanput: Ministarstvo kaže, kada se radi o zlostavljanju, „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je u odgovoru na amandman na član 4, koji ste prihvatili. Onda članovima 8, 9. i 10. ustanovljavate apsolutnu obavezu poslodavca da zaštiti zaposlenog i pravo zaposlenog da ostvari zaštitu. To je nemoguće. Da je to pravo apsolutno, šta će vam onda posle posredovanje i sve ostalo? Jednostavno, te odredbe ne bi bile potrebne.
Ono što sam zaboravio prethodni put gospodinu Čikirizu da odgovorim – vi ste pričali o opštim pravilima za naknadu štete, Zakonu o radu, Zakonu o obligacionim odnosima. Ovim zakonom se ne dira u ta prava, niti se može dirati, ni zakonom, niti bilo kojim članom, niti bilo kojim amandmanom. Ovo je nadgradnja, ovo su neka dodatna prava radnika i ovo je pokušaj da se napravi neki međustepenik, pa da se ta šteta koja eventualno može nastati zaposlenom spreči na nekom nižem nivou, da ne dolazi do sudskih sporova, da ne dolazi do zahteva za naknadu štete u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Nema te sile, niti amandmana koji može kroz ovaj zakon uskratiti pravo radniku da traži svoja prava u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, ali je jedna velika razlika – vi, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, morate dokazati, kao prvo, da vam je neko prouzrokovao štetu, morate dokazati nečiju krivicu. Na ovaj način, ako ostane ovako nesrećna formulacija, onda toga nema, nema dokazivanja krivice, nema dokazivanja nastale štete. Kako ćete dokazati kada je psihičko zlostavljanje u pitanju? Verovaćete nekome na reč i reći odmah – poslodavac je kriv, od poslodavca je lakše naplatiti, pa neka on dokazuje svoju nevinost.
Ne shvatate koje su moguće posledice usvajanja zakona u ovom obliku koji je predložen. Krajnje vam dobronamerno govorim, nadam se da ćete prihvatiti. Nadam se da gospodin Ljajić ovo prati i da će ispraviti grešku koja je očigledna. Ukoliko ne, mi ćemo se sigurno videti u kratkom roku, kada budu izmene i dopune zakona na dnevnom redu, ali je pitanje kakvu ćete štetu iovako jadnoj i nesrećnoj privredi Srbije u tom međuprostoru prouzrokovati.

Gospodine Novakoviću, sve ima cenu. Ali, da se vratimo amandmanu na član 11. koji je podneo gospodin Milan Avramović. Teško je reći zašto ga niste prihvatili, ali želim da vam ukažem na obrazloženje Vlade Republike Srbije, iz koga se možda na najbolji mogući način vidi koliko su ozbiljno radili.
U obrazloženju se kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Lidije Dimitrijević na isti član Predloga zakona.“ Pogledamo isti član zakona, a u obrazloženju zašto se ne prihvata amandman Lidije Dimitrijević – ne prihvata se iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije. Ma šta kažete? To onda može da vam bude opšte obrazloženje, ali time niste rekli ništa. Vi morate navesti razloge zbog kojih je navodno to rešenje koje ste vi predložili adekvatnije. Ovo ne znači ništa.
Sada da se vratimo amandmanu. Vi u članu 1. stava 11. kažete: „Zaposleni je dužan da se uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja.“
Tražili smo da se jedan deo briše zato što je obaveza da se neko uzdrži od zlostavljanja već propisana članom 5. Predloga zakona. Vi u članu 5. kažete sledeće: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom.“ To je opšta, generalna obaveza, odnosno generalna zabrana zlostavljanja. U članu 11. vi to ponavljate (to ponavljanje je nepotrebno) i proširujete obavezu zaposlenih na to da se uzdrže od ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja.
Prihvatanjem ovog amandmana ne biste ništa izgubili, a mislim da bi zakon definitivno bio precizniji nego što je ovaj predlog koji ste nam dali.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da me je začudilo obrazloženje Vlade za ovaj amandman.
Naime, član 12. kaže da zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da ga prijavi. Predložili smo amandmanom da svaki zaposleni koji sazna za zlostavljanje ima obavezu, dakle, dužan je da pisanim putem prijavi to zlostavljanje.
Ukoliko zaista želite da se obračunate sa svakom vrstom i načinom zloupotrebe i zlostavljanja, pa i zlostavljanjem na poslu, onda morate utvrditi obavezu svakoga ko za zlostavljanje sazna da tu činjenicu prijavi.
Pogledajte šta vi kažete u ovom krajnje nesuvislom obrazloženju: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se može se utvrđivati obaveza zaposlenog da prijavi ponašanje...“. „Što se može se utvrđivati obaveza zaposlenog“, šta to znači? To ne znači ništa. Kaže: „... jer bi ta obaveza trebalo da podrazumeva i odgovornost zaposlenog za neprijavljivanje takvog ponašanja, čak i kada postoje opravdani razlozi za to (npr. opravdani strah)...“. Ovo je genijalno. Ne znam koji je genije u Ministarstvu ovo pisao. Zašto onda u Krivičnom zakoniku ne predvidite da onaj ko prisustvuje, na primer, ubistvu nije dužan to da prijavi ukoliko ima opravdani strah?
Samim tim što je strah opravdan, što je taj zlostavljač poznat, pa time je valjda i veća obaveza onoga ko prisustvuje zlostavljanju, ko sazna za zlostavljanje da takvo ponašanje prijavi. Šta je vama cilj sa ovim zakonom, da sprečite zlostavljanje ili da kažete – ukoliko postoji opravdani strah, onda nema veze? Ali ćete, naravno, za to teretiti poslodavca.
Ovde se postavlja pitanje odgovornosti. Vi za zaposlenog koji zna za zlostavljanje nećete da utvrdite... Nisam pričao o njegovoj odgovornosti ako ne prijavi, ali barem da utvrdite obavezu da prijavi zlostavljanje. S druge strane ste utvrdili obavezu poslodavca koji je savestan, koji preduzme sve mere da zlostavljanje spreči, utvrdili ste njegovu apsolutnu odgovornost za to zlostavljanje i čak obavezu da nadoknadi materijalnu štetu, uz pretpostavku da je kriv, pa može da dokazuje negativnu činjenicu da nije kriv.
Molim vas, gospodine Ljajiću, da se uključite. Evo, nećete da prihvatite amandmane, ali hajde, uključite se u raspravu pa recite – nećemo zbog toga i toga. Ovaj razlog koji ste naveli nije adekvatan. Valjda je svako ko sazna za neku negativnu činjenicu u društvu dužan da to prijavi. Ako sazna za izvršenje krivičnog dela, dužan je da to prijavi; ukoliko sazna za zlostavljanje, dužan je da prijavi.
Strah ne može opravdavati nikoga u takvim situacijama. Šta to znači? Suština ovog zakona je da spreči takav strah. Strah je ono što uvek prati zlostavljanje na radu, bilo da je fizičko, bilo da je psihičko. Taj strah mora postojati, jer da straha nema, onda bi se onaj ko trpi zlostavljanje valjda usprotivio, pokušao da se odupre, zaštitio se na neki način. Strah je neophodan u svakom vidu zlostavljanja i ne može to što se neko plaši, pa makar to bilo i opravdano, biti izvinjavajuća činjenica, u skladu sa zakonom, koja poništava obavezu svakoga od nas da prijavi zlostavljanje za koje sazna.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je konačno ministar došao. Nadam se da on neće, poput nekih prethodnih, ovu diskusiju shvatiti tako da treba da pročita obrazloženje koje smo već dobili uz zakon, što je učinio na početku, pa da onda na kraju rasprave eventualno pročita još neku rečenicu koju u prvom nastupu nije uspeo da pročita.
Nastupi i govori predstavnika vladajuće koalicije su bili poprilično zanimljivi, nadahnuti, ali moram reći da oni nemaju apsolutno nikakve veze sa zakonom.
Nadam da ste vi pročitali ovaj zakon i da ćete biti raspoloženi da suštinski raspravljate o onome što u zakonu stoji.
Mi smo slušali svakakve priče. Vi ste dali sebi za pravo, govorim o ovima koji su prethodno govorili, da sa interneta skinete tri ista lista koja se odnose na mobing, da nam onda ovde pet puta prepričavate šta znači definicija mobinga, da je to izraz koji je vezan za rulju, da se odnosio na životinje i kojekakve druge gluposti koje apsolutno nikakve veze sa zakonom nemaju. Bilo bi dobro da je možda i gospođa predsedavajuća reagovala pa da upozori poslanike da se ovaj zakon ne donosi za životinje, nego za ljude i da se ne donosi za Evropsku uniju, nego za Srbiju.
Postupate i ovoga puta po onom sistemu – videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. Neki su se čak drznuli da ustvrde – znate, nije samo za Srbiju karakterističan mobing, nego se to dešava čak i u razvijenim kapitalističkim zemljama na zapadu. Naravno da nije, to je upravo ono što je karakteristično za te razvijene kapitalističke zemlje na zapadu, a što polako, sa još mnogim negativnim stvarima, nalazi plodno tle u Srbiji u poslednjih deset godina.
Neki su u potpunosti promašili temu ovog zakona. Navešću samo primer koji je dala koleginica, jedan od prethodnih govornika, koja je pričala o nekakvom zapošljavanju mlađih i lepših radnica. Izvinite, kakve to veze ima sa ovim zakonom? Nema apsolutno nikakve. To je, gospodo draga, diskriminacija, to nije zlostavljanje na radnom mestu. Dakle, očigledno je da su neki promašili temu.
Čitali ste nam nekoliko puta statistike iz Evropske unije. I, ono što je još bilo zanimljivo, a što je nekoliko govornika ponovilo, to je da je novina u zakonu postupak posredovanja, odnosno medijacije. Kako je to, gospodo draga, novina, ako je ovo prvi put da donosimo ovakav zakon? Možda ima neki za koji nismo čuli, koji nije objavljen. Takav način rada je uveo gospodin Gašo Knežević. On je po budućim zakonima postupao. Ne znam da li vi nešto slično radite kada o ovome govorite, ali je jasno da je ovo prvi put da se donosi ovakav zakon i da o bilo kakvim novinama ne može biti reč.
Kada pokušavate da opravdate donošenje ovog zakona, odnosno ovakvog zakona... Da ne bi bilo sumnje, ja ću reći da ovo jeste zakon koji nam je potreban, ali nam je potreban dobar zakon, ne ovakav kakav ste predložili. Konkretno ću vam ukazati na veliki broj odredaba koje su problematične i koje će dovesti do toga da ovaj zakon u praksi neće moći da bude sproveden, odnosno da će veliki broj problema proizvoditi.
Vi kažete – razgovarali smo sa predstavnicima socijalnih partnera, sa uvaženim profesorima pravnog fakulteta, nevladinim sektorom itd. Dajte da čujemo koji su to profesori pravnog fakulteta, da vidim koji je to profesor i sa kog pravnog fakulteta spreman da ustane i da kaže – evo, ovo je predlog zakona iza koga ja stojim.
Ovde ima toliko gluposti, ovde ima toliko izraza koji nisu pravni. Dakle, vi morate znati da onaj ko je prošao pored pravnog fakulteta, ko je završio pravni fakultet, a ne ko je profesor na pravnom fakultetu, zna na koji se način određene stvari definišu. Čitao sam pažljivo ovaj zakon i siguran sam da ste se vi na mnogim mestima izgubili u prevodu. Prevodili ste lepo sa engleskog jezika, činili ste to bukvalno i onda ste u tom procesu izgubili bilo kakav smisao. Barem da ste pročitali neki od zakona koji se inače donose, pa da znate koja je uobičajena pravna terminologija u srpskom zakonodavstvu. Vi to niste radili.
Ali, nadam se da ćete barem imati dovoljno političke mudrosti, snage i volje da ispunite ono što ste rekli, a rekli ste da ćete gledati da prihvatite što veći broj amandmana. Svi amandmani koje je Poslanička grupa SRS podnosila su suštinskog karaktera. Nekim amandmanima stilski uređujemo ove odredbe, ne menjajući suštinu i apsolutno niko ko ima dobru volju ne može reći da najveći broj naših amandmana ne može i ne treba da bude prihvaćen.
Neću navoditi konkretne primere mobinga, jer zaista mislim da je to nešto što je potpuno besmisleno. To bi bilo kao da donosimo krivični zakonik, pa navodimo primere ubistava. Svesni smo da postoje primeri zlostavljanja na poslu, ali je naš prevashodni zadatak da raspravljamo o samom zakonu, o suštini zakona i o efektima koje će pojedine odredbe imati.
Ja ću krenuti polako. Evo, u članu 1. stoji odredba stava 2. koja kaže: „Svi pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu u muškom rodu podrazumevaju iste pojmove u ženskom rodu“. Ovo je potpuno skandalozno. Ne znam šta ovo znači. Da li to znači da se u drugim zakonima odredbe koje su date u muškom rodu ne podrazumevaju za odredbe u ženskom rodu? Naravno da se podrazumeva, ali ono što se podrazumeva se u zakonu ne piše. Upravo se zato i podrazumeva. Kako ćete podrazumevati nešto, a pišete to u zakonu? Na taj način šaljete poruku da ćemo u svim narednim zakonima u prvom članu imati odredbu koja će reći jednu opštu rečenicu – svi pojmovi, sve imenice napisane u muškom rodu odnose se i na ženski rod.
Ne možete, gospodine Rasime Ljajiću, ravnopravnost polova postići silovanjem jezika. Ovo što radite je upravo silovanje jezika. Mi onda možemo ogromnu količinu tih potpuno nepotrebnih odredaba koje se podrazumevaju stavljati u sve buduće zakone, činiti ih širim, ali na taj način ukidati njihovu preciznost.
Ovo je još jedan od zahteva EU. Slične gluposti se događaju tamo. Vi po inerciji sve što tamo ne valja prenosite što pre ovde da bismo mi bili prvi u tim stvarima. Evropska unija je napravila jedno uputstvo gde se zabranjuje upotreba reči „gospođa“ i „gospođica“ zato što nisu politički korektne, pa se na taj način pravi neki novogovor. Vi na taj način uništavate i silujete srpski jezik. Za takvim stvarima zaista nema potrebe.
Postoji jedan broj imenica koje jednostavno u muškom rodu ne mogu da budu, i ne postoje. Pogledajte šta naši poznati lingvisti o tome kažu. Dakle: sudija, akademik, biolog itd. Ne možete reći biološkinja, ne možete reći nositeljka, ne možete reći ribolovkinja, borkinja i kojekakve druge gluposti. To nije svojstveno srpskom jeziku. Ne znači da na taj način ravnopravnost polova pomažete ili podstičete, jer možete vi nekog nazvati sto puta borkinja ili ribolovkinja, ali se zbog toga njen suštinski položaj u društvu neće promeniti.
U članu 4. kažete da je poslodavac dužan da u najvećoj meri obezbedi zdravu i bezbednu radnu okolinu i da organizuje na taj način rad. To je izraz koji nije dobar. Predložili smo da se taj deo rečenice briše. Zašto? Zato što ne znači ništa. Ko je taj ko će proceniti da li je poslodavac organizovao rad u najvećoj mogućoj meri tako da se spreči zlostavljanje na poslu?
Kada god dajete izraze koji ostavljaju mogućnost proizvoljnog tumačenja u praksi ćete kao posledicu dobiti različito postupanje poslodavaca, ali i različito postupanje sudija. Različito postupanje u istim slučajevima nije dobro. Ništa nećete izgubiti ako ovu primedbu izbrišete.
Što se definicije zlostavljanja tiče, kaže da je to svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Neki su odmah prepoznali Narodnu skupštinu Republike Srbije u ovom. Budite sigurni da ćete i vi biti sa druge strane, jer kada pogledamo način na koji se u pojedinim trenucima vode sednice, način na koji se ministri i oni koji su ovde gosti odnose prema narodnim poslanicima, onda ćete videti da i ovde u dobroj meri postoji tendencija zlostavljanja opozicionih predstavnika od strane predstavnika vladajuće koalicije.
Član 8. je nešto što je takođe veoma problematično ovde. Nekoliko članova (to su član 8, član 10, član 11) govori o odgovornosti i teretu dokazivanja. Moram vam reći, mi smo predložili izmenu člana 8. jer ovde kažete – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja. Ne možete propisati apsolutnu obavezu poslodavcu da nekoga zaštiti zato što je nemoguće sprovesti... Znači, niko ne može apsolutnu zaštitu da vam obezbedi.
Kako bih vam dokazao da sam u pravu, postavljam pitanje: kada ste raspravljali o policiji, kada ste raspravljali o vojsci, zašto niste rekli – policija je dužna da zaštiti, policija je dužna da spreči izvršenje svakog krivičnog dela? Zato što je to nemoguće. Policija je dužna da štiti, a ne da zaštiti, policija je dužna da se bori da sprečava krivična dela, ali nije dužna da spreči svako krivično delo.
Vi na taj način tu apsolutnu odgovornost pretvarate u jedan teret na plećima poslodavca, koji jednostavno neće moći da se izbori sa ovim.
Slično je i u sledećem članu, kaže se da poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod poslodavca, u skladu sa zakonom. Naš predlog je da poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni prouzrokuje nakon pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja u smislu člana 13. ovog zakona. Kako možete tražiti da poslodavac odgovara za sve, pa čak i za ono što se dešava, a da on nije znao, niti je imao priliku na bilo koji način da sazna? Vi zanemarujete činjenicu da je zlostavljanje u najvećem broju slučajeva odnos između dvoje ljudi, dva pojedinca.
Drugo je ukoliko vi dokažete da je politika neke firme da sistematski ugrožava i ugnjetava radnike. To je onda nešto drugo. Onda možete uvoditi odgovornost za sve slučajeve zlostavljanja, ali ne možete nekog... Zamislite firme od pet, od deset, petnaest hiljada ljudi gde jedan zaposleni zlostavlja drugog, a poslodavac o tome ne zna ništa. Vi uvodite potpuno odgovornost poslodavca.
Zanimljivo je tu još jedno poređenje sa policijom. Policija ima sve moguće mere prinude koje može sprovoditi, poslodavac to nema. Policija ima različita ovlašćenja, koja poslodavac nema. Od policije ne zahtevate da spreči svako krivično delo i ne obavezujete je da spreči svako krivično delo. Kako možete obavezati poslodavca i hoće li se poslodavci bilo čime baviti, osim što će trčati po firmi i pitati svakih deset minuta da li je sve u redu i da li neko nekog zlostavlja? Čak i kada bi to uradili i onda bi došlo do slučajeva zlostavljanja, poslodavac bi opet bio odgovoran.
Dakle, obim odgovornosti poslodavca je postavljen preširoko, u praksi će ovaj zakon dovesti do brojnih problema. Moraćete u kratkom roku da stavljate na dnevni red Skupštine izmene i dopune zakona. Mislim da je bolje ipak da pokušate da sagledate i da uslišite neke naše primedbe i da napravimo da taj zakon funkcioniše.
U članu 11. ponovo propisujete da se zaposleni uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. To je nešto što je već propisano članom 5. i vi to ne možete tražiti. U članu 10. stav 2. kažete da zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu. To je u korelaciji sa ovom prethodnom primedbom. Ako ne obavezujemo poslodavca, a ne smemo ga obavezati, na apsolutnu zaštitu, dakle, poslodavac je dužan da štiti, a zaposleni ne može tražiti i zahtevati da ostvari zaštitu, nego može tražiti od poslodavca, zahtevati zaštitu. To je ono što je suština i što vam neće promeniti smisao i suštinu zakona.
Pogledajte, na primer, još jednu potpunu nelogičnost: u članu 12. kažete – zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira postupak za zaštitu od zlostavljanja. Mi smo amandmanom tražili da se umesto „ima pravo“, što ne znači ništa, uvede obaveza i da se kaže: „Zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje dužan je da inicira pokretanje postupka.“
Čak i da neko sazna, on nema nikakvu obavezu da inicira pokretanje tog postupka, što se ne može ni sa civilizacijskog, ni sa pravnog ni sa bilo kog moralnog stanovišta prihvatiti, a pogotovo ukoliko zaista država suštinski želi da se obračuna sa svakim vidom zlostavljanja u društvu, pa i zlostavljanjem na radnom mestu kao jednim segmentom.
Problematičan je u istom ovom smislu i član 13. u stavu 2. gde kaže da zahtev za pokretanje postupka za sprečavanje zloupotrebe može podneti predstavnik sindikata, lice nadležno za poslove bezbednosti i zdravlja na radu, predstavnik zaposlenih na radu itd., ali uz saglasnost zaposlenog koji smatra da je izložen zlostavljanju. Mi smo tražili da se taj deo briše.
Zamislite da propišete da može da se pokrene krivični postupak za pokušaj ubistva, ali uz saglasnost onog protiv koga je pokušaj ubistva učinjen. Ako se podrazumeva, a slušali smo o tome, da zlostavljanje podrazumeva često i psihičko zlostavljanje, da podrazumeva strah onog koji to zlostavljanje trpi, kako možete tražiti njegovu saglasnost za pokretanje postupka za sprečavanje zlostavljanja? To jednostavno, gospodo, nije logično i to ćete morati da priznate.
Ukoliko sutra vidim da neko nekog u Narodnoj skupštini zlostavlja i maltretira, valjda je moja obaveza da to prijavim i valjda je obaveza organa da taj postupak dalje inicira, a ne da onom koji trpi zlostavljanje kažem – da li se ti slažeš? Naravno da se u velikom broju slučajeva neće složiti i da će to omogućiti nastavak zlostavljanja.
Postavlja se tu i pitanje hoće li poslodavac imati pravo ili obavezu da otpusti zaposlenog koji ne prijavi, ili da pokreće neki postupak protiv zaposlenog koji je znao za zlostavljanje, a nije to želeo da prijavi? Imajući u vidu koliko ste na drugim mestima proširili odgovornost, mislim da bi takvu odredbu trebalo uneti.
Zaista je veliki broj primedaba; nažalost, imam još oko minut i pokušaću da vidim šta je u ovom trenutku najbitnije. Evo, da se zadržimo na članu 31. gde kažete – ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.
Jedino Haški tribunal teret dokazivanja prebacuje na tuženog i jedino se u aHaškom tribunalu mora dokazivati nevinost! Nigde u pravu, to je jedan od osnovnih postulata, opet se vraćam na uvažene profesore pravnog fakulteta... Jedna od prvih stvari koje sam naučio na pravnom fakultetu je da se nikad ne može dokazivati negativna činjenica.
Vi ovde tražite da onaj ko je optužen za zlostavljanje, odnosno poslodavac dokazuje da se nešto nije desilo. Uvek je teret dokazivanja na onom ko tvrdi da se nešto desilo. Nikad teret dokazivanja ne može biti na onom ko je optužen. Ne dokazuje se nevinost. Ovo je izuzetno bitan deo. U članu 33…
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. Zahvaljujem.)
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmani koje je SRS podnela na članovi 5, 6. i 7. od izuzetne su važnosti. Upravo način na koji ste formulisali ove članove još jednom potvrđuje ono što pričamo već duže vreme, a to je da vi uglavnom prevodite tuđe zakone i da se često izgubite u tom lošem prevodu ili bukvalnom prevodu.
To se može videti iz više članova, iz člana 3. u kojem se pozivate na stavove 8. i 9. koje ne postoje u ovom članu. To se može videti i tamo gde određujete posebna pravila za sobe u hotelima koji imaju plafon, iako, koliko je nama poznato, a evo čekamo još uvek odgovor od ministarstva, sve sobe u hotelima u Beogradu imaju plafone, još nismo čuli da postoji neki hotel koji raspolaže sobama bez plafona.
Vi ne prihvatate ove naše amandmane, ali se ovde suštinski vidi koliko diskriminišete, koliko je besmislen zakon, jer diskriminišete vlasnike onih ugostiteljskih objekata koji se odluče da uvedu stroža pravila, a upravo mislim da bi intencija države morala, barem prema onome što ste nam rekli, biti drugačija.
U članu 6. gospodin Marić predložio je brisanje stavova 3, 4, 5. i 7, jer se kroz njih uvode neka dodatna opterećenja za vlasnike ugostiteljskih objekata većih od 80 kvadrata, koji se opredele umesto da podele lokal na dva dela, dva jednaka dela ili veći deo za nepušače, u kom slučaju duvanski dim može bez ikakvih prepreka prelaziti iz jednog dela ugostiteljskog objekta u drugi, dok za one koji se odluče da izgrade ili da obezbede na drugi način posebnu prostoriju za pušenje propisujete čitav niz potpuno besmislenih odredbi.
Moram pročitati ovu, gde kažete da se ispred ulaza u prostoriju za pušenje, kao i samoj prostoriji za pušenje mora obezbediti da se u slučaju kvara ventilacionog sistema automatski pojavi oznaka zabranjenog pušenja zbog kvara na ventilacionom sistemu.
Zaista ne znam kome je ovakva besmislica pala na pamet, ali je suštinsko pitanje – zašto propisujete teže uslove za one koji se odluče da se u njihovim objektima ne puši? Normalno bi bilo da za one koji idu na to da njihovi objekti budu za pušače budu teži uslovi, a vi ste propisali upravo suprotno. To se možda na najbolji način vidi kroz naredni član 7, koji govori o vlasnicima lokala i ugostiteljskih objekata manjih od 80 kvadratnih metara, gde kažete da se vlasnici takvih objekata mogu opredeliti da li će njihovi objekti u potpunosti biti ''za'' ili će biti u potpunosti u njima zabranjeno pušenje.
Kako je moguće da vlasnik lokala od 70 kvadrata, ukoliko se opredeli da njegov objekat u potpunosti bude za pušenje ima samo obavezu da na ulazna vrata objekta istakne odgovarajuću nalepnicu u skladu sa ovim zakonom, da sa druge strane, onaj ko se opredeli da pola objekta bude za pušače, pola za nepušače, takođe, ima samo obavezu da na pola stolova zalepi nalepnice gde je pušenje dozvoljeno, a gde nije, a da na kraju, one koji se opredele da se u tom objektu ne puši, već da postoji posebna prostorija za pušenje, praktično, terate i poterujete ih kroz pakao, propisujući dva odvojena ventilaciona sistema, propisujući automatska vrata, mehaničko zatvaranje i ne znam šta još.
Zar ne bi bilo normalno, ukoliko se objekat podeli na dva dela, pa se kaže pola je za pušenje, a pola na pušenje, da u tom slučaju propišete dva odvojena ventilaciona sistema. Vi ovako šaljete jednu poruku da, praktično, Vlada Republike Srbije propagira pušenje; da li je to zbog onih milijardi koje svake godine dobijate iz akciza ili iz nekih drugih razloga, dobro bi bilo da nam ministar kaže.
Još jedanput gospodina Bradića moram podsetiti da je uloga ministra da aktivno učestvuje u diskusiji. Ovako, potpuno se obesmišljava njegovo prisustvo. On, zaista, mirno čeka da poslanici završe raspravu po amandmanima i da onda kaže i pročita nekoliko rečenica koje je unapred pripremio, a nama bi bilo i mnogo draže i mislim da bi to bilo konstruktivnije, mislim da je to i njegova obaveza, da na ove konkretne primedbe, koje nemaju nikakve veze sa političkom pripadnošću ili dnevnom politikom, odgovara neposredno nakon što one budu iznete. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedna prilika da se vidi koliko ste vi, pored toga što ste nestručni, i pravnički nepismeni, ukazao bih vam na odredbu stava 6. člana 8. koja kaže: ''Odgovorno lice u ugostiteljskom objektu ima pravo da donese odluku da je u svim sobama pušenje zabranjeno.'' Pitam vas, gospodine ministre, šta ovo znači imajući u vidu odredbu člana 3. ovog zakona, koja kaže da je pušenje zabranjeno u svakom zatvorenom, radnom i javnom prostoru, pod uslovima propisanim ovim zakonom?
Pošto očigledno ne shvatate pravi značaj ove odredbe, to znači da je članom 3. ovog zakona generalno propisana zabrana pušenja svuda u svakom radnom i javnom prostoru, a u taj prostor spadaju svakako i objekti za smeštaj, hoteli, hosteli i sve ostalo.
Gospodine ministre, razumem da niste stručni za ovo, da verovatno niste ni pročitali ovaj zakon, kao i onaj o lekovima za koji vas je Vlada ovlastila da budete ovlašćeni zastupnik, međutim, to je vaš problem, pa, ako se ne razumete u neku materiju onda nije trebalo ni da prihvatite da se nađete u situaciji da pred poslanicima u Narodnoj skupštini branite ono što je besmisleno.
Članovima 5, 6, 7. i 8. propisujete izuzetke od generalnog pravila i ako pročitate član 8. videćete koji su uslovi pod kojima određeno ovlašćeno lice može propisati izuzetak od generalne zabrane pušenja. Samim tim, odredba stava 6. da odgovorno lice može propisati zabranu u svim sobama potpuno je besmisleno. Ta zabrana je propisana članom 3. i propisuje se za sve slučajeve, a može se staviti samo određeni izuzetak.
Koliko je ovo besmisleno, to je svima jasno, ali postoji još jedna opasnost. Do nje ćemo doći nešto kasnije, a to su kaznene odredbe ovog zakona. Videli smo da kada se radi o nekim prekršajima i o nenamenskom trošenju sredstava iz budžeta da su onda kazne za odgovorna lica tj. za ministra izuzetno male i da, u najgorem slučaju, ako potrošite nekih stotinaka miliona ili milijardu protivno zakonu možete biti kažnjeni sa 50.000 dinara prekršajno. Naravno, kada se radi o prekršajima koje propisujete za nekog drugog onda su te kazne daleko veće, pa su tako novčane kazne od 50.000 do milion dinara.
Upućujem vas na član 28. stav 1. gde kaže tačka 4) da će kaznom od 500.000 do milion dinara biti kažnjeno pravno lice ako se u ugostiteljskom objektu za smeštaj za koji nije doneta odluka da je pušenje zabranjeno u svim sobama, pismenim dokumentom ne odrede posebne sobe u hotelu, motelu, hostelu i u drugom objektu u kojima je pušenje dozvoljeno.
Zašto bi, gospodine ministre, uopšte bila donošena ovakva odluka ukoliko je zakon propisao da je generalno zabranjeno pušenje svuda? A, zašto onda neko mora da donosi posebnu odluku da je u svim sobama u njegovom hostelu ili u hotelu, kao i u ugostiteljskom objektu zabranjeno pušenje? To je nešto što se podrazumeva.
Samo, ukoliko neko želi da napravi izuzetak onda će reći – u dve sobe, u pet soba, u deset soba, u svakoj trećoj sobi će biti zabranjeno pušenje. Ovo je nešto što je potpuno nelogično.
Još jednom vas pozivam, gospodine ministre, da, osim onoga što su vam saradnici pripremili da pročitate, date konkretan odgovor na jednu od ovih primedbi kojih ima veoma puno i koje su, kao što vidite, zaista na mestu. (Aplauz)

Dame i gospodo poslanici, moram primetiti pre svega da ona uobičajena praksa vaša da prilikom obrazlaganja predloga zakona se pozivate na nekakvu evropsku praksu i evropske zakone, da pričate kako je to još jedan korak bliže u evrointegracijama, da je ovoga puta izostalo poprilično.
Doduše, pozivali ste se na Okvirnu konvenciju o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije i na Strategiju o kontroli duvana Vlade RS iz 2007. godine, ali mislim da svima koji su pročitali ovaj zakon i koji su pratili raspravu definitivno je jasno da ovaj zakon nije ni blizu onog nivoa kvaliteta zakona koji važe u zemljama EU i u nekim našim susednim zemljama.
Jedan od najjačih argumenata vaših u prilog ovog zakona je bio to da država godišnje inkasira od akciza na promet duvanskim proizvodima negde oko šest milijardi dinara i to je očigledno bio presudan faktor prilikom donošenja ovog zakona i osnovni razlog što niste smogli snage i hrabrosti da se čvršće upustite u borbu protiv duvanskog dima i bolesti koje on izaziva.
Najbolji pokazatelj kvaliteta ovog zakona je svakako izlaganje gospođe Čomić, koja je na kraju izlaganja pozvala ministra Tomicu Milosavljevića da i on pročita pažljivo ovaj zakon. Mislim da bi bilo dobro i obaveza da ga je pročitao mnogo ranije, ali bi bilo dobro i da su drugi predstavnici vladajuće koalicije, koji su izneli veliki broj veoma ozbiljnih zamerki na ovaj zakon, pročitali taj zakon, jer je potpuno apsurdno da vi ovde danas kritikujete zakon, a da na kraju za dan-dva ili tri kada to bude na dnevnom redu svi složno se uhvatite za ruku i pritisnete dugme kojim ćete ovaj zakon izglasati.
Pravo pitanje ovde je šta ste vi ovde hteli da postignete ovim zakonom? Da li ste želeli da smanjite broj pušača, što je po mom mišljenju trebalo da bude intencija zakonodavca i da li ste time hteli da podignete nivo javnog zdravlja u Srbiji ili je, zapravo, vaša jedina namera bila i obaveza da donošenjem kakvog-takvog zakona ispunite nekakvu formu i obavezu prema vašim gazdama iz Evropske unije, a da istovremeno to uradite tako da se u tom procesu ne zamerite nijednoj od zainteresovanih grupa, dakle ni pušačima, ni nepušačima, ni vlasnicima ugostiteljskih objekata?
Ono što je jasno, to je da je donošenje sličnih zakona i u EU i u zemljama u okruženju pratilo i ozbiljna javna rasprava, i ozbiljni protesti, pre svega vlasnika ugostiteljskih objekata, i onih koji ih posećuju. To u Srbiji nije slučaj i postavlja se pitanje zašto je to tako? Mislim da je to zbog toga što ovaj zakon neće doneti nikakve korenite promene, već se preuzimaju ona zakonska rešenja koja su postojala i u prethodnom zakonu, uz neke, rekao bih, kozmetičke promene.
Svaka ozbiljna rasprava zahteva pre svega ozbiljnu analizu zakona koji je do sada bio na snazi. Mi smo čuli podatak od jednog predstavnika vladajuće koalicije da je u prethodnoj godini u čitavoj Srbiji, u svim domovima zdravlja svega 60 prekršajnih kazni naplaćeno.
Mislim da je to katastrofalan podatak i krunski dokaz da ovaj zakon apsolutno u praksi nije sprovođen, a podsetiću da kaznene odredbe ovog prethodnog zakona su u velikoj meri slične kaznenim odredbama zakona koji predlažete, pre svega u onome delu koji najviše obično građane zanima, to je mandatna kazna od 5.000 dinara za nepoštovanje zabrane pušenja.
Posebno moram istaći da je ovaj zakon pravno gledano potpuno skandalozan, da su odredbe neprecizne i da omogućavaju samovolju onih koji ga budu primenjivali, što znači da ćete vi glasanjem za ovaj zakon napraviti sistemski osnov za korupciju i za nejednako postupanje državnih organa u identičnim slučajevima.
Posebno je zanimljiva odredba člana 3. koja kaže da posebna prostorija namenjena isključivo za pušače mora da ispunjava uslove propisane članom 6. stavove 3. do 9. Ne bi ovo bilo problematično da član 6. nema devet stavova, već svega sedam. Onda se postavlja pitanje – kako ćete primenjivati nešto što ne postoji?
Članovi 5, 6. i 7. su takođe veoma loši i pokazuju da država suštinski privileguje one vlasnike lokala koji se odluče ili da se njihovi objekti u potpunosti koriste za pušenje ili se odrede za onu varijantu da više od 50% bude za nepušače.
Kako drukčije objasniti to što vlasnici ugostiteljskih objekata manjih od 80 kvadrata mogu da se opredele da njihov objekat bude isključivo za pušenje i da je u tom slučaju jedina njihova zakonska obaveza da na vrata objekta stave nalepnicu da je objekat za pušenje.
Vi niste nikakve olakšice predvideli, a to je praksa u razvijenim zemljama, to mogu biti poreske i razne druge vrste olakšica, za one vlasnike ugostiteljskih objekata koji žele i koji se opredele, po cenu možda da ostanu bez nekog gosta, da njihovi objekti budu ili barem pola-pola ili da budu isključivo za nepušače.
Ono što je zanimljivo je i to da ako imate objekat veći od 80 metara kvadratnih, postoje dva izuzetka, dva moguća izuzetka zabrane pušenja. Krenuću od člana 6. koji kaže da se može odrediti posebna prostorija namenjena isključivo za pušenje i onda tim ljudima, pretpostavljam da to isključuje obavezu da se 50% ostalog prostora odredi za nepušače, ali onda tim vlasnicima lokala namećete brojna ograničenja, pa kažete da u toj prostoriji mora biti poseban ventilacioni sistem, pa čak i krajnje neprimerena odredba koja nema mesta u zakonu, možda u nekom podzakonskom aktu, ali u zakonu ne svakako, pa kaže da se ispred ulaza u prostoriju za pušenje u samoj prostoriji mora obezbediti da se u slučaju kvara ventilacionog sistema automatski pojavi oznaka "zabranjeno pušenje zbog kvara na ventilacionom sistemu". Pa, ovo je potpuno besmisleno. Ovo je ulaženje u sitna crevca i ne znam gde ste takav automat našli.
Ono što je suštinsko pitanje – zašto dva ventilaciona sistema koda postoje prostorije u kojima je zabranjeno pušenje i posebna prostorija koja je isključivo za pušenje? Ukoliko kada se vlasnik objekta odluči da objekat podeli na dva dela, vi samo propisujete obavezu da po stolovima, šankovima itd, na polovini objekta napiše ovo je za pušenje, a na drugoj polovini napiše ovo nije za pušenje, onda ne postoji nikakva obaveza za pravljenje dvostrukog ventilacionog sistema, a svako zna da je duvanski dim nešto što se ne može nalepnicom na stolu ili na šanku zadržati i da zakoni fizike nalažu da se taj vazduh meša iz jednog u drugi deo prostorije.
Još jedna od velikih gluposti koju ste napisali je u vezi ugostiteljskih objekata, gde kažete da propisujete izuzetak, a zapravo krećete od pravila, pa onda kažete da će izuzetak postojati, to je 4. tačka, ako soba ima plafon. Po propisima i evidenciji Ministarstva zdravlja, koliko u hotelima i u hostelima postoje sobe koje nemaju plafon i kakve su to sobe?
Poslednji stav, 6. stav u ovom članu kaže da odgovorno lice u ugostiteljskom objektu ima pravo da donese odluku da je u svim sobama pušenje zabranjeno. Gospodo, ovo je besmisleno. Vi ste 3. članom ovog zakona generalno propisali zabranu pušenja svuda, a onda članom 5, 6, 7. i 8. propisujete izuzetke od tog pravila, pa kažete – izuzetno se može odrediti da u određenim sobama, pod određenim uslovima, bude dozvoljeno pušenje. Besmisleno je da kažete da neko može odlučiti da svuda bude zabranjeno, već je zabranjeno. Ukoliko ispuni određene uslove onda može biti dozvoljeno.
Kada govorimo o kontroli pušenja odgovorno lice može preneti svoju obavezu na drugo lice ili više lica da vrši kontrolu zabrane pušenja, ali je tu pitanje da li se odgovorno lice oslobađa odgovornosti.
U stavu 4. člana 12. kažete da je odgovorno lice dužno da pismeno zadrži jedno ili više zaposlenih lica, ovo se odnosi na javni prevoz, za svako od vozila javnog prevoza, da u njegovo ime i za njegov račun vrši kontrolu zabrane pušenja.
Kada govorimo o javnom gradskom prevozu da li mislite da je realno da će bilo privatno, bilo gradsko saobraćajno preduzeće odrediti bilo koga osim vozača da tu kontrolu vrši. Kažete jednu ili više osoba. Da li mislite da će neko zaposliti troje ljudi da se vozi ceo dan autobusom i kontroliše da li neko puši, ali još besmislenije je…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.)
Završavam, gospođo Čomić.
Potpuno je ovo besmisleno, ali je još besmislenije kada se radi o stavu 4, o putničkim vozilima. Da li mislite da je moguće da bilo koji poslodavac odredi više ljudi da u putničkom vozilu, koje ima četiri ili pet mesta, kontroliše da li će neko pušiti. Naravno, vreme je izuzetno kratko. Gospođo Čomić, vama se zahvaljujem. Imaćemo prilike i u toku rasprave u pojedinostima da iznesemo još veoma veliki broj primedbi.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa dva člana Poslovnika, a to su član 27, koji vas ovlašćuje da predsedavate sednicama Narodne skupštine i član 98, koji kaže da možete prekinuti rad zbog nedostatka kvoruma, pauza u radu, potrebnih konsultacija ili u drugim slučajevima kada Narodna skupština tako odluči. Danas raspravljamo o pet ....

Hvala, gospodine Novakoviću. Najpre bih se vratio na ono malopre. Vi znate da sam se ja javio, pogrešno ste protumačili da želim da ukažem na povredu Poslovnika, a zapravo sam želeo da dam predlog u skladu sa Poslovnikom. To je nešto na šta nesporno imam pravo.
Želeo sam da predložim, u skladu sa članom 27, imajući u vidu da vi predsedavate sednicama i u skladu sa članom 98. koji vas ovlašćuje da napravite pauzu, odnosno da prekinete rad sednice. Imajući u vidu to, odnosno da raspravljamo danas o pet tačaka, trebalo je raspravljati o šest, ali ste u poslednjem trenutku jednu tačku ovde iz ovog objedinjenog pretresa povukli, imajući u vidu činjenicu da praktično nije bilo nijednog poslanika iz Liberalno-demokratske partije, nije bilo nijednog poslanika iz Demokratske stranke, da iz ostalih vladajućih stranaka ima veoma mali broj poslanika i da se danas prijavilo samo osmoro za ovih pet važnih tačaka, a od toga šest poslanika SRS, po jedan iz DSS-a i Nove Srbije, želeo sam da vam predložim da date pauzu.
Imajući u vidu i to da su, u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, predviđeni dani za rad utorak, sreda i četvrtak i da danas očigledno ne postoje adekvatni uslovi da se ova rasprava sprovede, mislio sam da bi bolje i celishodnije bilo da vi date pauzu.
Jedan od razloga za ovako malu prisutnost poslanika je svakako to što danas građani Srbije obeležavaju dve godišnjice: jedan deo građana Srbije obeležava rođendan našeg proslavljenog generala Ratka Mladića i ovom prilikom mu u ime SRS čestitam.
(Predsedavajući: Moram da vas upozorim da pravo na reč u Skupštini ne služi za pozdrave i čestitke. Molim vas da primerite rečnik i da nastavite po tačkama dnevnog reda. Hvala.)
Hvala vam, gospodine Novakoviću, ali samo sam obrazlagao koji su to razlozi, po mom mišljenju, što veliki broj poslanika danas nije na svom radnom mestu.
Drugi razlog je svakako obeležavanje godišnjice ubistva Zorana Đinđića. Ukoliko ste zaista želeli da ga ispoštujete, to je bio dodatni razlog za vas da ne zakazujete za danas, jer to je dan koji inače ne spada u redovne dane za rad Narodne skupštine.
Međutim, očigledno je da je ovo još jedan od načina ponižavanja Narodne skupštine kao institucije, jer vi zapravo time šaljete poruku građanima da nije važno ono što se u Narodnoj skupštini dešava jer ćete vi ionako plasirati u vestima ono što želite da plasirate.
Nekoliko je tema koje je trebalo da obeleže današnju raspravu. Jedna je svakako Predlog odluke o izboru predsednika i članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. To je predlog koji je dostavljen Skupštini 25. februara. Ovo je predlog koji je već nekoliko puta dostavljan Narodnoj skupštini i iz nepoznatih razloga, kao po pravilu, predlog za izbor predsednika i članova ove veoma važne komisije se povlači.
Ne znam kako bilo ko od predstavnika vlasti i vas koji podržavate vladajuću koaliciju može mirno da spava znajući da nema komisije koja će se starati o zakonitosti javnih nabavki, posebno imajući u vidu činjenicu da je i ministarka finansija priznala da je oko 130.000.000.000 dinara potrošeno a da se ne zna kako, što znači da su razmere tog lopovluka zaista izuzetno velike.
Zakon o javnim nabavkama se apsolutno ne poštuje u Srbiji. Doneo sam jedan dokument da vam pokažem kako se u Skupštini grada Beograda krši Zakon o javnim nabavkama.
Oni koji se bave tom materijom znaju da je pri pokretanju neke javne nabavke potrebno obezbediti dva zakonska uslova: jedan je da imate obezbeđena sredstva u budžetu, a drugi je da planom javnih nabavki odnosno finansijskim planom imate predviđenu neku javnu nabavku.
Ovde se radi o zaključku kojim gradonačelnik Beograda Dragan Đilas daje saglasnost Agenciji za investicije za pokretanje otvorenog postupka javne nabavke za izvođenje radova na izgradnji stambeno-poslovnih objekata na lokaciji zapadno od ulice dr Ivana Ribara na Novom Beogradu, treća faza ...
(Predsedavajući: Gospodine Šaroviću, govorite o tački koja ne postoji na dnevnom redu.)
Završiću u roku od trideset sekundi, gospodine Novakoviću, pa ću preći na ovo što je danas na dnevnom redu.
Gospodine Novakoviću, vi ste nama ovo uručili pre manje od 24 sata. U dobroj veri sam se za ovu raspravu, koju ste vi odredili da bude objedinjena, pripremao da govorim i o ovoj tački.
Ukoliko ne želite da ovo što želim da pročitam čuje srpska javnost, mogu i da odustanem, ali ne mislim da je to, gospodine Novakoviću, dobro. Cenim način na koji vodite sednice, to činite svakako u demokratskijem maniru od bilo koga drugog ko sedi na toj stolici, ali nemojte se vi povoditi za njima. Pustite nas kao predstavnike građana, odrasli smo, poslovno smo sposobni, da sami odredimo koji je najbolji način da obrazložimo ono o čemu želimo da govorimo.
(Predsedavajući: Pod uslovom da je na dnevnom redu.)
Apsolutno, gospodine Novakoviću. Još ću tu jednu rečenicu.
Kaže se da se pokreće javna nabavka i obavezuje Sekretarijat za finansije da obezbedi sredstva za realizaciju predmetne i javne nabavke. Ukupna vrednost javne nabavke je 195.880.000 dinara. Dalje se kaže da su finansijskim planom prihoda i rashoda Agencije za investicije, u skladu sa odlukom o budžetu Grada za 2009. godinu, u okviru razdela 24 u budžetu grada za Agenciju za investicije, poslovi stanovanja i zajednice, obezbeđena sredstva u iznosu od, verovali ili ne, 250 dinara. Pokreće se javna nabavka, ukupna vrednost 195.880.000, a u budžetu obezbeđeno 250 dinara!
Ovo su posledice povlačenja tačke o izboru predsednika i članova Komisije za agenciju o javnim nabavkama. Upravo ovakva samovolja je posledica toga što povlačite ovu tačku sa dnevnog reda.
Da se vratimo na predlog liste kandidata za izbor članova RRA. Ono što je nesumnjivo jeste činjenica da su neki kandidati koji su bili u postupku, koji sada nisu na dnevnom redu, poput Miljenka Derete, u javnosti poznati po svojim dugogodišnjim antisrpskim stavovima.
Bio sam šokiran da je uopšte moguće da neko razmatra kandidaturu tog čoveka, govorim o Miljenku Dereti, za člana RRA nakon što je on pre nekoliko nedelja u emisiji „Utisak nedelje“ upoređivao Srbiju sa nacističkom Nemačkom, a zločin u Srebrenici sa holokaustom. Jasno je da Srbija nije nacistička Nemačka. Čak je grupa jevrejskih intelektualaca nakon toga napisala pismo predsedniku Srbije Borisu Tadiću u kome je zatražila da se u toj rezoluciji koja će, ne daj bože, biti doneta u srpskoj skupštini ne koristi termin „genocid“.
Kandidat koji je na moju žalost prošao i koji je jedan od dva kandidata za koje Narodna skupština treba da se odluči, nadam se da to neće biti jedan od ovih, jeste i Gordana Suša, koja je takođe poznata po svojim antisrpskim stavovima već dugi niz godina.
Koliko Gordana Suša poštuje Narodnu skupštinu kao instituciju i kolike su njene sposobnosti govori ovaj curriculum vitae koji je napisala. Kada se tako nešto piše obično se prvo navode biografski podaci, ali prema vremenskom sledu događaja. Nikada se prvo ne navodi jedna godina – 1971, pa 1994, pa 2007, pa 1983. godina itd.
Ono što smo dobili od podataka o gospođi Suši to je, pre svega, da je rođena 2. februara 1946. godine, što znači da u ovom trenutku ima pune 64 godine. Ako se zna da birate člana RRA na šest godina, to znači da predlažete da gospođa Suša do 70. godine obavlja ovu funkciju. Žene u Srbiji u penziju idu znatno ranije. Da li je moguće da vi kao vladajuća koalicija niste mogli naći boljeg kandidata, da nemate nikog mlađeg, sposobnijeg, obrazovanijeg nego što je Gordana Suša?
Verujem da je ona mogla, da je želela, napisati ovaj rezime znatno bolje. I, pitanje je, ovde nema ni potpisa, da li je sa ovim uopšte upoznata? Jer, kad sam god negde slao svoj CV, ono što je potpuno normalno to je da se na kraju svih tih iznetih biografskih podataka onaj ko ga šalje i potpiše. Ovde potpis nemamo i onda se opravdano postavlja pitanje ko je sastavljao ovaj CV, da li je to ona ili je učinio neko drugi? Znate da koji god se dokument ulaže na konkurs on mora biti potpisan. Prema tome, da je dostavljen originalan i da postoji originalan dokument sa potpisom on bi bio samo umnožen i podeljen poslanicima.
Ovako se, gospodine Novakoviću, ne može znati da li jeste ili nije Gordana Suša uopšte aplicirala za ovo mesto, a uputio bih i vas da kao potpredsednik Narodne skupštine insistirate da se materijal narodnim poslanicima ubuduće dostavlja u adekvatnom obliku jer ovakav odnos pokazuje nameru vladajuće koalicije da i dalje uništava ugled Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam.

Gospodine Novakoviću, moram reći da zaista nisam zadovoljan vašim odgovorom. U zavisnosti od toga koja je trenutna volja i potreba vladajuće koalicije, vi tako tumačite Poslovnik. Član 230. kaže da je narodni poslanik dužan da učestvuje u radu Narodne skupštine. Kada vama to politički odgovara i kada imate takvu potrebu, jer ne možete da okupite kvorum na početku rada, vi onda tvrdite da narodni poslanici iz opozicionih stranaka moraju učestvovati u radu Skupštine i tako što će davati kvorum na početku, prilikom glasanja i sve ostalo. Onda kada vam odgovara, vi kažete da narodni poslanici ne moraju biti tu. Mislim da je neuporedivo važnije da poslanici svih poslaničkih grupa učestvuju u diskusijama nego to da li će dati ili neće dati kvorum.

Rekao sam, član 230.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je gospođa Kalanović ovde obrazložila kako će ovaj set zakona imati izuzetno dobre posledice po građane Srbije, kada se malo zagrebe po površini videćemo svi zajedno da to nije tako.
Pre svega, moram uputiti generalno jednu primedbu zbog činjenice da nastavljate besomučno zaduživanje Srbije. Slažem se sa vama u konstataciji da je razvoj infrastrukture uslov za razvoj Srbije, ali se nikako ne mogu složiti u tome što vi jedini način za finansiranje tih kapitalnih ulaganja vidite u daljem zaduživanju. Navodite nekakve iznose, pa kažete – nije Srbija još uvek previše zadužena, to je 30% bruto nacionalnog dohotka.
Međutim, pravo je pitanje – da li bilo ko u Srbiji zaista zna koliko smo zaduženi, da li je bilo ko u stanju da sabere ove vaše zajmove, da sabere sve kamate koje će nam doći za deset, petnaest, ili dvadeset godina, da sabere zaduženja jedinica lokalnih samouprava, koja su takođe izuzetno velika? Kada biste sve to uradili, budite sigurni da je iznos i obim zaduženja Republike Srbije daleko veći od onoga što pokušavate da predstavite građanima.
Naravno da treba širiti gasnu mrežu u Srbiji i naravno da treba graditi komunalnu infrastrukturu, ali je pitanje da li mora uvek samo zaduživanjem ili je to moguće nekada učiniti iz sopstvenih sredstava? Zašto ne uradite nešto iz sopstvenih sredstava javnih komunalnih preduzeća ili iz profita koja pojedina javna preduzeća u Srbiji ostvaruju?
Pretpostavljam, odmah ćete reći da takvih preduzeća nema, ali, evo, nedavno je grad Beograd kupio zgradu „Ineksa“. Za to je plaćeno više od milijarde dinara, 400.000.000 je dao grad Beograd, a preko 600.000.000 dinara je dato navodno iz profita beogradske „Gradske čistoće“. Po statutu, uslov za takvu investiciju bi bio da je „Gradska čistoća“ u prethodnoj godini ostvarila više od 1.200.000.000 profita, zato što se, u skladu sa statutom grada Beograda, minimum 50% uplaćuje u budžet grada.
Ukoliko je to tačno, zaista u te podatke sumnjam, dobro bi bilo da konačno budžetska inspekcija poseti i grad Beograd, jer ukoliko ste našli po lokalnim samoupravama, koje imaju budžete od dvesta ili trista miliona dinara, silne zloupotrebe, zamislite šta biste tek našli u gradu Beogradu koji ima budžet preko osamdeset milijardi dinara.
Nesporno je da određene zakonitosti postoje. Treba se zapitati zašto je „Srbijagas“ kao preduzeće koje ima monopol, kao preduzeće koje uvozi gas i prodaje ga po skupljoj ceni, znači, nemoguće je ne zaraditi, u takvoj situaciji da ne može iz sopstvenih sredstava, iz profita da izvrši ovakva ulaganja?
Reći ću vam jedan od osnovnih razloga, a to su ogromna dugovanja elektrana širom Srbije prema „Srbijagasu“. To je nešto što ova vlada ne samo da odobrava, nego što čak i podstiče. Preko 7,5 milijardi dinara Beogradske elektrane duguju „Srbijagasu“. Od tih sedam i nešto milijardi, dve milijarde je stari dug za koji je uzet bankarski zajam i to se polako otplaćuje; preko 4,5 milijarde dinara je trenutni dug, koji je nesporan, i oko 660.00.000 dinara je suma o kojoj se trenutno pregovara sa Vladom Republike Srbije da taj deo duga bude otpisan. Sveukupno, to je više od sedam milijardi dinara i to je otprilike pola ovog iznosa za koji Srbija garantuje, pojavljuje se kao garant, u ugovoru o zajmu između Evropske banke za obnovu i razvoj i „Srbijagasa“.
Treba se zapitati kako je moguće da Beogradske elektrane ne samo da nisu platile ni jednog jedinog dinara „Srbijagasu“ za energente koje su preuzele za ovu grejnu sezonu, već još uvek nisu plaćeni, iako je već 2010. godina, ni energenti koji su iskorišćeni za grejnu sezonu 2008/2009. godine? Ako znamo da je prihod Beogradskih elektrana oko milijardu i po dinara dnevno, i to u ovom trenutku, to znači da je na godišnjem nivou za 12 meseci (jer se grejanje plaća svih 12 meseci) prihod Beogradskih elektrana oko 18 milijardi dinara. To je samo po osnovu naplate daljinskog grejanja, a oni se bave još nekim poslovima, između ostalog i distribucijom gasa. Na primer, u Mladenovcu distributer gasa su Beogradske elektrane, što znači da i po tom osnovu ubiraju prihode.
Najavljeno je povećanje cene grejanja za nekih 20%, iako je grejanje u Beogradu najskuplje u Srbiji, što, priznaćete, ne bi smeo da bude slučaj, jer kada je u pitanju igra velikih brojeva i kada je veliki broj korisnika daljinskog grejanja u pitanju, što je veći broj korisnika, to je i samo grejanje jeftinije. To važi svuda u svetu, to važi u Evropi, u koju pokušavate da nas odvedete, ali izgleda jedino ne važi u Beogradu.
Kako je moguće da i pored duplo veće cene grejanja nego u nekim drugim gradovima u Srbiji, a ista je količina toplote koja se po korisniku isporučuje, Beogradske elektrane i dalje imaju i nagomilavaju tako velike dugove?
Ako uzmemo u obzir da će ovo povećanje od 20% dići prihod Beogradskih elektrana u 2010. godini na 22 milijarde dinara i činjenicu da na plate 2.500 zaposlenih ode nešto manje od tri milijarde dinara godišnje, postavlja se pitanje – gde je ostatak od 15 milijardi, 15 - 19 milijardi? Sa ovim povećanjem razlika će biti oko devetnaest milijardi dinara na godišnjem nivou. Gde odlazi taj novac, ukoliko Beogradske elektrane na plaćaju „Srbijagasu“ energente? Dakle, nisu platili ni ovu, ni prethodnu godinu. Pitanje je na koji način će to biti regulisano?
Prethodnih godina praksa je bila da se to reguliše tako što se iz dobitaka, iz poslovnog prihoda NIS-a to otpiše. Praktično je država na kraju te nagomilane dugove plaćala. Naravno, kada ste prodali polovinu „Srbijagasa“, kada se pojavio ruski partner, njima ne pada na pamet da tako rade, nego žele da posluju po tržišnim uslovima.
Ono što je takođe zanimljivo i što pokazuje da država na različitim nivoima dozvoljava takav odnos je činjenica da... Na primer, kada je „Srbijagas“ krajem 2009. godine, a to su učinili još jedanput i u januaru 2010. godine, kada je blokiran račun Beogradskih elektrana, šta mislite na koji način su oni rešili problem blokade? Prvo su čekali danima, a kada je došlo vreme da se isplate plate radnicima, što naravno nisu mogli, oni su dali nalog Infostanu da sredstva koja prikupi svakog meseca iz objedinjene naplate i koja se odnose na daljinsko grejanje prekine da uplaćuje na žiro račun Beogradskih elektrana, nego su poslovnim bankama, kod kojih zaposleni imaju račune i preko kojih primaju plate, poslali obračun. Infostan je direktno platio poslovnim bankama, a onda su poslovne banke radnicima Beogradskih elektrana isplatile lične dohotke. To je nešto što u organizovanoj državi svakako ne bi moglo i ne bi smelo da se dozvoli.
Gospođo Kalanović, vi ste predstavnik političke stranke koja kontroliše ekonomske odnose u ovoj zemlji. Ovo jeste, pre svega, odgovornost vaše stranke. Voleo bih da mi vi odgovorite kako je to moguće.
Drugi problem je to što vi izuzetno loše poslujete i izuzetno loše gazdujete tim javnim komunalnim preduzećima. Između ostalog ste rekli i da je problem, zašto je neophodan zajam, pa ne mogu komunalna preduzeća da to rade iz sopstvenih sredstava, to što ste nasledili loš sistem iz prethodne decenije. Jeste ga možda nasledili, ali ste ga nasledili sami od sebe, jer je Demokratska stranka na vlasti u pojedinim gradovima u Srbiji, između ostalog i u Beogradu, već punih 13 godina, duže od jedne decenije.
Kako je moguće, a proverite i to, da Beogradske elektrane, s jedne strane, prethodnih dana, u sklopu ove akcije naplate daljinskog grejanja i isključenja, šalju građanima pisma u kojima im prete, između ostalog, i plenidbom imovine, a verovali ili ne, šalju čak i onima koji nisu priključeni na sistem daljinskog grejanja? Onda imamo jednu potpuno suludu situaciju – Beogradske elektrane pojedine korisnike nisu uvele u sistem naplate, iako im isporučuje toplotnu energiju i priključeni su na sistem daljinskog grejanja, a s druge strane, pojedine korisnike koji nisu priključeni na sistem pokušavaju putem ovih pretećih pisama da nateraju da plate neke nepostojeće dugove.
Pročitaću vam, naravno neću govoriti o kome se radi, ovo je poslato pre nekoliko dana. Ono što je zanimljivo, u opomeni ne stoji iznos duga koji treba da se plati. Mislim da je to osnovni podatak. Ukoliko nekome, evo, možete pogledati memorandum, radi se o Beogradskim elektranama... Osnovno bi valjda bilo, ako vam neko duguje, ako ga pozivate da plati, da napišete i iznos koji navodno duguje.
Kaže se da je dug za period od januara 2008. do decembra 2009. godine; traži se da se u roku od osam dana od prijema opomene izvrši izmirivanje duga na račun Infostana. Zatim kaže – ako se i posle isteka ovog roka ne uplati iznos koji dugujete, Infostan će, u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, podneti Prvom osnovnom sudu predlog za dozvolu izvršenja na osnovu verodostojne isprave, a Beogradske elektrane će biti prinuđene da pristupe isključenju vašeg stana sa sistema daljinskog grejanja. Ovaj stan nije ni priključen na sistem daljinskog grejanja!
Dalje kaže, onda tek kreću prave pretnje – ukoliko ne izmirite svoja dugovanja, bićete u obavezi da platite i sve dodatne sudske troškove, a do tada vam neće biti garantovan kvalitet grejanja, niti će Beogradske elektrane postupati po zahtevima za reklamaciju. Napominjemo da je krajnja mera izvršna zabrana na lični dohodak ili izvršenje plenidbe lične imovine.
Ovo je pismo koje je dobila osoba, iz pristojnosti neću govoriti ime i adresu, čiji stan nije ni priključen na sistem daljinskog grejanja. Onda kaže – potvrdu o uplati celokupnog iznosa niste dužni da lično dostavite u Infostan, već je možete predati prilikom dolaska ovlašćenih lica JKP Beogradske elektrane za isključenje grejanja, čime će vaš stan ostati u sistemu daljinske naplate.
Problem je to što vaši eksperti gazduju javnim preduzećima na takav način da jednostavno pored njih niko živ ne bi mogao opstati.
Da se vratimo ovom ugovoru o garanciji između Evropske banke za obnovu i razvoj i Republike Srbije. Ovde ima nekoliko stvari koje su veoma sporne. Pre svega, u samom ugovoru se kaže da je banka saglasna da odobri zajam zajmoprimcu u iznosu do 150.000.000 evra. U obrazloženju ovoga zakona i u razlozima za donošenje vi kažete da je Evropska banka za obnovu i razvoj spremna da odobri zajam od 150.000.000 evra. Nije isto reći – daćemo zajam do 150.000.000, jer do 150.000.000 može biti pet, može biti pedeset, može biti sto četrdeset devet. Potpuno je drugo kada kažete da je zajam fiksni iznos od 150.000.000.
Uslovi su, moram reći, nepovoljni i u nekim elementima ponižavajući. Ubeđen sam, a to ću vam i dokazati, da ovaj zakon sadrži elemente koji su protivustavni. Između ostalog, vi se obavezujete, to je član 2.03 – ostale obaveze, kažete – garant se obavezuje, Republika Srbija se obavezuje da izmeni Zakon o energetici Republike Srbije tako da, između ostalog, Agencija za energetiku Republike Srbije, u njenom svojstvu organa koji reguliše energetska pitanja Republike Srbije daje isključivu odgovornost za utvrđivanje nivoa tarifa zajedno sa metodologijama za utvrđivanje tarifa za gas i da uloži najbolje napore da podnese predlog takvih izmena Zakona o energetici Narodnoj skupštini Republike Srbije najkasnije u junu 2010. godine.
Da li neko ko je prošao pored Pravnog fakulteta može ovako nešto da zamisli? Vi se jednim zakonom i ugovorom obavezujete da ćete promeniti Zakon o energetici Republike Srbije. Kako to možete garantovati i ko to može da garantuje? Da li vi možete garantovati da će ova vlada i parlament opstati još nedelju dana? Naravno da ne možete. Možda će ovaj parlament biti sutra raspušten. Možda još večeras, možda već za nedelju dana, mesec dana. Vi ne možete znati čak ni to da li će parlament biti raspušten ili ne, a svakako ne možete znati kakva će biti volja 250 ili 126 narodnih poslanika. Onda ste mogli istovremeno dati u proceduru ili prethodno dati u proceduru Zakon o energetici, pa razmišljati da na taj način ispunite nekakve uslove koje su vam prilikom pregovora o ovom zajmu postavili.
Dalje se Republika Srbija obavezuje da podrži zajmoprimca, a to je „Srbijagas“, u naplati neizmirenih dugovanja korisnika gasa putem ukidanja snabdevanja gasom ili drugih odgovarajućih mera.
Šta ćete uraditi? Naveo sam primer Beogradskih elektrana, koje duguju preko sedam milijardi. One moraju biti prve. Ne verujem da postoji veći dužnik u Srbiji od Beogradskih elektrana. Možda i postoji, ali verovatno je jedan od najvećih to javno komunalno preduzeće. Da li se ovim obavezujete da ćete uskratiti gas Beogradu, Novom Sadu, bilo kom drugom gradu i na taj način ostaviti, zarad Evropske banke za obnovu i razvoj i njihove političke volje, građane Srbije bez grejanja u toku ove ili bilo koje naredne zime? Jer, odredbe ovog ugovora će se primenjivati narednih dvanaest godina i vi praktično imate obavezu do 2022. godine.
Dalje se kaže – obavezuje se Srbija da preduzme sve radnje koje budu potrebne da bi se omogućilo potpuno implementiranje odredaba Zakona o energetici Republike Srbije. Vi se jednim zakonom obavezujete da ćete primenjivati drugi zakon. Valjda je to vaša ustavna obaveza da obezbedite implementiranje ne ovoga, nego svakog zakona.
Dalje kažete da se obavezujete da ćete pružiti podršku „Srbijagasu“ u svim korporativnim reformama, uključujući i povećanje standarda korporativnog upravljanja.
Ono što je takođe veoma, veoma sporno, to je što jedna od odredaba ugovora isključuje mogućnost da se novac koji dobijete po osnovu ovog zajma... Oni kažu da se koristi za te i te projekte, ali izričito isključujući skladišta gasa u vezi sa projektom „Južni tok“ i projektom „Banatski Dvor“.
Ovim vas zapravo EU preko svoje banke tera da sarađujete sa Rumunijom, sa Mađarskom, da se ovaj novac troši na izgradnju gasne mreže između Srbije, Rumunije i Mađarske i praktično nas upućuje na to da kupujemo ruski gas, ali ne da ga kupujemo direktno preko „Južnog toka“, već da ga kupujemo preko Evropske unije, a svi veoma dobro znate da nas je Mađarska tokom prethodnih godina ucenjivala kad god je to mogla i da su nam papreno naplaćivali gas koji smo preko njih uzimali. Hvala vam.