Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8296">Nemanja Šarović</a>

Nemanja Šarović

Srpska radikalna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman sam podneo zbog prethodnog negativnog iskustva koje smo imali i mislim da je neophodno precizirati da se poslaničke grupe mogu formirati isključivo iz reda narodnih poslanika, ali pre svega iz onih stranaka koje jesu učestvovale na izborima. To je ono što je od početka i stav Vlade Republike Srbije. Mi smo dobili čak i nekoliko tumačenja kada je bilo pitanje finansijskih sredstava kome će ići.
Taj princip važi još od vremena kada je Bogoljub Karić ukrao onaj jedan poslanički mandat. Vi znate da su u to vreme i neke druge stranke postale nakon izbora parlamentarne. Tako je SPO ušao u parlament, iako nije učestvovao na izborima i nije ostvario dovoljan broj glasova. Prihvatiti mogućnost da stranka koja nije učestvovala na izborima kasnije bude u parlamentu, da ima svoje predstavnike, da može da formira čak i vlast, znači potpuno rušenje demokratskih načela i vrednosti. Mislim da se to zaista ne sme dogoditi. Sličan politički stav u to vreme imala je i DS, imale su i druge stranke.
Vi znate da je Srpska radikalna stranka po tom pitanju uvek bila principijelna. Mi nikad nismo krali drugima poslanike, iako su nam se često nudili. Uvek smo, bez obzira na to o kome se radi, o kojoj partiji, da li vladajućoj ili opozicionoj, glasali na Administrativnom odboru da se mandat vrati onoj stranci koja ga je osvojila na izborima.
Moram još jedanput, nažalost, bivši uvaženi parlamentarac je izašao iz sale, ali moram citirati njegove reči, ono što je mislio u trenutku kada je Bogoljub Karić krao mandate. On je, kao što sam rekao, sada uklonio nekoliko mladeža, valjda kako ne bi ličio na njega, ali evo šta je on tada rekao: "Stranka Bogoljuba Karića nije mogla da uđe u parlament, zato što niko ne može da uđe u parlament bez izbora". Tu se ja apsolutno slažem sa gospodinom Nikolićem, ali onda pitanje, otkud on danas u poslaničkim klupama. On kaže dalje: "Onda bismo bili prva država u kojoj je neka stranka postala parlamentarna godinu i po dana posle izbora. Na Zapadu je dopustivo da poslanik istupi iz poslaničke grupe, ali je nedopustivo da promeni poslaničku stranku, a posebno je nedopustivo da neko stranku svojim ulaskom načini parlamentarnom."
Onda kreće i jedno predavanje o moralu, zaista, sa kojim se, takođe, u potpunosti slažem i on kaže i ide još dalje: "Ovo je test za Srpsku pravoslavnu crkvu. Da li Bogoljub Karić može da kupi baš sve? Da li može da kupi zakletvu datu pred Bogom? Jer, ako može, da li mu je mesto u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?'' Jer ko tako iskušava jednog vernika, gospodo naprednjaci, gospodin Nikolić tvrdi da je to isključivo đavo.
Kaže: "Samo đavo, a đavolu nije mesto u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Bogoljub Karić se hvali tesnim vezama sa vrhom pravoslavne crkve. On misli da u Rimokatoličkoj crkvi može novcem sve da se iskupi. U pravoslavlju nema oproštaja grehova za novac. Može Bogoljubu Kariću ubuduće", kaže, "da padne na pamet da po kućama kupuje udate žene. Gde je kraj? Izgleda da je kraj malo dalje, sad se ne kupuju, doduše, po kućama udate žene, već se za vreme predizbornih kampanja dele naočare, čaj za budućnost, aparati za merenje pritiska i slično, ali i to je, priznaćete, neka vrsta kupovine, još nisu stigli do udatih žena, ali polako.''
Dalje kaže: "Pre dva meseca je rekao da je sve na prodaju i na kupovinu, ali ovde je u pitanju zakletva data pred Bogom. Nije on kupio jednog čoveka, čoveka je najlakše kupiti, on je kupio zakletvu datu u hramu pred Bogom, jer mu to treba.''
I, pazite sad ovo, mislim da je veoma bitno, kaže gospodin Nikolić, u to vreme gnušajući se onih koji su krali mandate u Narodnoj skupštini: "Niko se na tuđoj nesreći nije okoristio. Onaj ko sebi sreću stiče na tuđoj nesreći, znajte da mora da bude kažnjen i taj lopovluk u Srbiji koji predvodi Bogoljub Karić", a danas ovaj Bogoljub bez mladeža, "mora da postane, inače ćemo postati masa u kojoj nema ni reda, ni morala, ni vere, u kojoj nema ničega".
Prema tome, gospodo draga, vi koji niste bili na izborima, a sedite u ovoj skupštini, prema rečima šefa vaše poslaničke grupe, vi ste masa u kojoj nema reda, ni morala, ni vere, u kojoj nema ničega. Hvala.
Gospođo Tabaković, dobro bi bilo, kada ste već tu i kada ste već raspoloženi da pričate o tome sa kim imate veze, a sa kim ih nemate. Evo, zamolio bih vas da mi odgovorite, da li vi i lideri vaše stranke imate veze sa Milom Đukanovićem. Da li imate veze sa Stankom Subotićem Canetom Žapcem…
Samo još jedno ime i završavam.
Poštovana gospođo Čomić, samo bih voleo da imate isti aršin. Nije nikakav problem, ja ću svoje izlaganje završiti, ali mislim da bi bilo jednostavnije da ste pustili da kažem još to jedno ime.
Molio bih vas da ubuduće imate iste aršine prema svim narodnim poslanicima.
Hvala vam, gospođo Čomić, izuzetno ste ljubazni.
Dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago da postoji politička mudrost i da je usvojen ovaj amandman. Dosta je, doduše, propusta u zakonu, ali moram reći da sam i ja ovde imao, pretpostavljam zbog kratkoće vremena... Nisam imao, ipak, te dve godine koje ste vi imali na raspolaganju za pisanje zakona i kada bih imao mogućnost da u ovom trenutku ponovo predam amandman, mislim da bih obuhvatio još jednu situaciju o kojoj treba voditi računa.
Mislim da smo morali mnogo preciznije da definišemo koji su to jezici koji se sutra mogu pojaviti u ovoj skupštini. Ukoliko imamo u vidu konkretne probleme koji postoje u nekim opštinama u Srbiji, onda morate voditi računa o tome da pojedine poslaničke grupe ili političke stranke mogu stati iza nekih izmišljenih jezika, jezika koji nisu standardizovani, i radi svoje političke koristi tvrditi da postoji ovaj ili onaj jezik. Društvo za standardizaciju srpskog jezika se tome žestoko opire. Mislim da je krajnje vreme, konačno, da i Republika Srbija i Narodna skupština, koja je svojevremeno donela određenu deklaraciju za zaštitu srpskog jezika, i konkretnim merama stane u odbranu srpskog jezika i spreči otimanje srpskog jezika.
Navešću konkretan primer, koji postoji u opštini Prijepolje. To je jedna od prvih opština u kojima smo imali izbore nakon formiranja SNS. Umesto ispunjavanja brojnih obećanja datih građanima, jedna od prvih stvari koje su uveli kao novinu je bila promena Statuta i uvršćivanje bosanskog jezika kao zvaničnog jezika u opštini Prijepolje. Bosanski jezik ne postoji. To nije jezik koji je standardizovan. Ukoliko neki tvrde da jeste, dajte da vidimo kada je taj jezik nastao, koja gramatička pravila postoje u tom jeziku. Dajte da vidimo neki rečnik, dajte da vidimo ovlašćenog prevodioca sa bosanskog na srpski jezik, sudskog tumača.
Ono što je još bitnije, tamo se kaže da je u upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo i bosanski jezik i latinično pismo. Ukoliko već bosanski jezik postoji, onda, priznaćete, mora postojati i bosansko pismo. Latinično pismo nije bosansko pismo i ne može niko jednim političkim aktom reći i oteti latinično pismo od srpskog naroda, koje jeste srpsko pismo onoliko koliko je to i ćiriličko.
Mi smo upravo zbog ovako loših formulacija i nepotpunih formulacija u opasnosti da sutra neko u Skupštini izađe i kaže – evo, hoću da govorim na bosanskom. Da vidimo gde ćete vi, a ne postoji ovlašćeni tumač za bosanski jezik, da vidimo kako će to Skupština odgovarajući prevod obezbediti, jer se podrazumeva, ukoliko neko izrazi želju da govori na albanskom jeziku, da ćete valjda dovesti ovlašćenog prevodioca za albanski jezik.
Šta ukoliko neko sutra kaže da će govoriti na marsovskom jeziku, koji je valjda podjednako stvaran koliko i bosanski jezik? Da li ćete tražiti ovlašćenog tumača ili sudskog tumača za marsovski jezik?
Ovo je veoma ozbiljno pitanje. Ovo nije dnevnopolitičko pitanje, kako su ga neki shvatili uvođenjem bosanskog jezika u ustavni i pravni sistem Republike Srbije. Mislim da bi trebalo razmisliti o tome. Vi, uostalom, imate mogućnost, kao predlagač, da nakon usvajanja ovog prethodnog amandmana prekinete rad, da se ponovo sastane Odbor, pa da se ograniči, na neki način, koji to jezici sutra mogu biti u zvaničnoj upotrebi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam.
Gospođo Čomić, molio bih vas da ubuduće reagujete na ovakve rasprave. Mene je gospođica Jerkov uvredila na jedan veoma grub način. Govorio sam najdobronamernije moguće, govorio sam isključivo o zakonu, nijednom rečju se njoj nisam obratio. Ona je – vama je to možda promaklo, nadam se da ćete, ukoliko mi ne verujete, pogledati stenogram – govorila o nekakvoj mojoj nacionalnoj zaslepljenosti. Gospođo Čomić, nisam nacionalno zaslepljen, to je valjda jasno, ukoliko ona nema nekakav dokaz o nekakvom drugačijem stanju.
Druga povreda koju ste vi bili dužni da detektujete i da upozorite gospođu Jerkov je ta što ona ovde deli lekcije ko o kojim temama može da govori. Gospođo Čomić, ja sam narodni poslanik, kao i još dvestotinak ljudi u ovoj sali, 227, 228. Svaki narodni poslanik je predstavnik građana. Na nas je narod preneo pravo da se u ime tog naroda obraćamo. Građani Srbije imaju različito obrazovanje.
Ja sam pravnik, gospođa Jerkov nije, ali meni, pošto sam tolerantan, za razliku od nje, nije palo na pamet da kažem da ona ne može da govori o zakonima pošto nije pravnik. Isto tako, gospođa Jerkov ne može da kaže da ne mogu govoriti o jeziku, imajući u vidu da nisam lingvista po obrazovanju. Nije potrebno nikakvo obrazovanje da bi se znalo da li neki jezik postoji ili ne postoji. To je valjda nešto što je nesporno.
Gospođicu Jerkov bih pozvao da kaže, ukoliko je već ona ekspert za taj bosanski jezik i ukoliko već tako žarko želi u Evropu, u kojoj evropskoj zemlji postoji katedra za bosanski jezik. Dobro bi bilo da navede nekog istaknutog autora na bosanskom jeziku. Siguran sam da je ona pročitala pregršt tih knjiga. Ono što je možda najveći doprinos njenog prethodnog izlaganja…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Završavam…
Hvala, gospođo Čomić. Zaista ste izuzetno ljubazni. Želeo bih da se zahvalim i gospođi Slavici Đukić na ovom poslovniku koji mi je dala. Doduše, priznajem da nisam takav ekspert kao vi, ali ovoga puta sam se javio u skladu sa članom 27. Priznajem, gospođo Čomić, veoma cenim te vaše diskusije. Verujem u vašu dobronamernost. Znam da i vi verujete u moju.
Ono što sam čuo ja čula je i čitava Srbija, pa bih vas molio da me uputite na način kako bih mogao dobiti u kratkom roku, ili bih zamolio vas, pošto ste ipak potpredsednik Narodne skupštine, da zatražite da istog trenutka dobijemo stenografske beleške ovoga što je rekla gospođica Jerkov. Videćete da je rekla da sam ja nacionalno zaslepljen, to je nešto što je nesporno; kao što je nesporno da je rekla da ja, imajući u vidu da nisam lingvista po obrazovanju, ne treba da vodim raspravu o tim pitanjima.
Hvala vam najljubaznije, gospođo Čomić.
Hvala vam, gospođo Đerić, što smo uspeli zajedničkim snagama da dokažemo da sam ipak bio u pravu, ali bih morao reći gospođi Čomić da, bez obzira na činjenicu što je ovaj amandman prihvaćen, imam legalno i legitimno pravo da uđem u obrazloženje, ako ništa, zato što će za godinu, dve ili tri, kada bude došlo do problema na koji sada ukazujem, Skupština možda biti u prilici da daje autentično tumačenje, pa će onda biti veoma bitno šta sam kao podnosilac amandmana zaista želeo ovim amandmanom da postignem.
Ono što je možda bitnije, nisam stigao malopre da kažem, pre svega gospođi Kolundžiji, ne može ona reći da ovaj ili onaj zakon ne mogu sadržati takve odredbe zato što je upotreba jezika regulisana zakonom. To je tačno, ali su i mnoge druge stvari regulisane i Ustavom i drugim zakonima, pa vi ovde unosite odredbe poput odredbe člana 47, koja je potpuno nepotrebna. Ono na šta sam ukazao je praksa, a praksa je, priznaćete, često bitnija od zakona.
U ustavno-pravnom poretku Republike Srbije postoji Statut opštine Prijepolje, u kome stoji da je zvaničan jezik srpski jezik i ćirilično pismo, odnosno službeni jezik, i da je drugi jezik u službenoj upotrebi bosanski jezik i latinično pismo.
Dobro je što se sada vidi da u Narodnoj skupštini Republike Srbije postoje samo dve poslaničke grupe koje podržavaju takav stav, to je još jedna sličnost između LSV i SNS, ali još uvek nismo čuli nijednog prevodioca sa bosanskog jezika. Nisu uspeli da ga nađu čak ni u opštini Prijepolje, gde je unet takav akt u statut, a pretpostavljam da ćete ga teško, gospođo Čomić, naći i vi. Hvala vam.
Draga gospođo Kolundžija, zaista bih želeo da verujem da vi imate dobre namere, ali mislim da mogu da dokažem da to nije tako. Najpre, nije tačno da 90% ide u direktnom prenosu; i neke izuzetno bitne sednice išle su u kasnim, ne čak ni večernjim, nego noćnim satima.
Mi raspravljamo sada o zakonu o Skupštini; kada smo raspravljali u načelu, oko jedan noću je počeo odloženi snimak. Pre toga je bila košarkaška utakmica, bilo je umetničko klizanje, bila je jedna emisija koja je snimljena pre više od dvadeset godina, u kojoj su čitana književna dela. Ne možete reći da je to prioritet i ne možete reći da nije obaveza ovog doma da obaveže Javni servis da vrši direktne prenose.
Dakle, Javni servis nije institucija nezavisna od građana, Javni servis postoji zarad građana. Ne možete reći da je važnije da gledamo umetničko klizanje ili dokumentarnu emisiju snimljenu pre dvadeset godina, nego da se građani Srbije informišu o onome što, kako vi kažete, najviše predstavničko telo u ovoj državi radi.
Ne znam zašto govorite samo o drugom kanalu Radio-televizije Srbije, odnosno Drugom programu; imali ste i Prvi program, imali ste i Treći, pa ste ga ugasili zato što još tada niste želeli da obezbedite mogućnost za kontinuirane, nesmetane televizijske prenose.
Da nemate dobru volju i da suštinski ne želite da omogućite barem taj mali prozorčić bar jednom malom delu građana Republike Srbije, koji koristi internet, dokaz je upravo to – vi za internet prenose imate obezbeđene sve uslove, imate interni prenos u zgradi Skupštine, i ovde i u Kralja Milana, i nemojte mi reći da Skupština nema mogućnost da taj signal pusti i na internet. Ne radi se o obezbeđivanju uslova, vi već imate sajt Narodne skupštine Republike Srbije, i internet prenos, ukoliko bude i kada bude, samo biste pustili. Dakle, tehnički, to je posao koji bi se mogao uraditi u roku od 15 minuta.
Nije problem u tome, problem je u dobroj volji. Takođe, problem je u tome što internet prenos nije nešto što je dostupno većini građana Srbije, a televizijski prenosi su ipak nešto što jeste dostupno većini građana Srbije, ali se na konkretnim primerima vidi da vi ne želite da obezbedite te prenose ni za većinu, pa čak ni za manjinu građana Srbije.
Dame i gospodo, javio sam se u vezi sa amandmanom Srpske napredne stranke kojim traže da se briše ovaj član zakona, a time se traži brisanje zakletve koju bi prilikom potvrđivanja mandata polagali narodni poslanici.
Ono što je izostalo, to je obrazloženje. Očekivao sam da će oni sada izneti sve te argumente zbog kojih je ovo neophodno. Nažalost, koliko vidim, niko od njih nije raspoložen za sličnu priču. Ne znam da li je Ćirko u međuvremenu prošao pa im je zabranio da pričaju, ali moje mišljenje je da je to pre svega zbog toga što se u toj poslaničkoj grupi nalaze lica koja su obesmislila i zakletvu položenu u crkvi.
Podsetiću vas na neke reči te zakletve. Oni su se zakleli u crkvi, pred Bogom, da će poštovati volju Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke. Ovo su reči zakletve: „Zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka, mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava Srpske radikalne stranke i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao“.
Još ću samo reći, vezano za to, nama se dešavalo i prethodnih godina i u prethodnim mandatima da nam neki drugi ukradu i kupe po kojeg poslanika. Jedan takav slučaj dogodio se 2005. godine, negde početkom aprila meseca. Tada je gospodin Bogoljub Karić kupio jednog nebitnog gospodina, Živadina Lekića, i Tomislav Nikolić je poprilično žestoko tada reagovao na to. Rekao je da mandati moraju pripadati strankama. Jedan od argumenta koje je upotrebio, kaže ovako – ako neko od 250 poslanika sutra umre, čiji je taj mandat? Jer, ako je njegov mandat, može li da ga prepiše sinu, može li suprugu, da žena zameni muža ili muž ženu u Skupštini? Kaže – zašto se onda obraćaju meni kao nosiocu liste da dam novo ime? Otkud meni pravo? Evo, naš poslanik je tragično preminuo pre tri meseca, obratili su se meni da dam mandat.
Znači, mandat pripada poslaniku u nekim okolnostima, a pripada Tomislavu Nikoliću u drugim okolnostima. Kako okolnosti mogu da određuju kome pripada mandat? Valjda se ne obaziremo na okolnosti, obaziremo se na izborne rezultate. To je ono što Ustavni sud neće nikome moći da objasni. To je ono što Tomislav Nikolić danas, sa pozicija na kojima je tada bio Ustavni sud, ne može da objasni.
Komentarišući tog, kako kaže, nesrećnika, koji je prešao u drugu stranku, on kaže da je to potpuno nebitno. On kaže ovako (to je izašlo u novinama „Danas“ 19. maja 2005. godine): „Smeće obično ide u kantu za smeće“. Sa gospodinom Nikolićem, moram reći, u potpunosti se slažem. Rekao je još jednu stvar za tog gospodina koji je ukrao mandat: „On nije potpisao blanko ostavku, već se zakleo u crkvi da njegov mandat pripada Srpskoj radikalnoj stranci, pa neka sada razmišlja o svojoj deci, porodici i unucima.“
Moram se složiti sa gospodinom Nikolićem, ali moram reći i to da je nakon ovakvog obesmišljavanja mnogo ozbiljnije zakletve, položene pred Bogom u crkvi, zaista bespredmetno da sa ovakvim ljudima raspravljamo da li bilo kakva laička zakletva može doći u obzir i imati bilo kakvu vrednost. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je prethodnih dana jedna od najvažnijih tema u javnosti bila upravo ova afera u vezi sa braćom Šarić. Pričalo se dosta o ispitivanju porekla imovine, o zapleni te imovine, ali mislim da je svakako jedan od najzanimljivijih aspekata čitave te priče upravo povezanost braće Šarić sa političkim strankama. Jer, jasno je da tokom prethodnih godina niko nije mogao od običnog smrtnika postati vlasnik krupnog kapitala, a da nije imao izuzetno čvrste političke veze sa političkim strankama i onima na vlasti, ali se te veze uvek gaje i sa strankama u opoziciji, barem to rade najveći tajkuni, i bez obilnog finansiranja tih političkih stranaka. Oni koji su te veze gubili često su prolazili poput Bogoljuba Karića, koji je preko noći od, da kažem, uvaženog člana društva i vlasnika velike imperije postao lice sa poternice i ostao bez velikog dela svoje poslovne imovine.
Ono što je zanimljivo, karijeru sličnu njegovoj, uslovno rečeno sličnu, imao je i gospodin Željko Mitrović, vlasnik „Pinka“, koji je veoma dobro poznat našoj javnosti. On je počeo kao jedan običan muzičar, kao gitarista, ukoliko se ne varam. Veoma brzo je uz pomoć političkih veza i članstva u tadašnjoj Jugoslovenskoj udruženoj levici proširio svoju poslovnu imperiju. Do 2000. godine on je poprilično razgranao biznis. Napravio je televiziju koju ste vi, čelnici dosovog režima u to vreme žestoko kritikovali zbog kiča, šunda, španskih serija, čak ga optuživali da je direktno pomagao, zabavljajući narod, produžetak Miloševićevog režima.
Bilo je za očekivati da će on biti jedan od tih čija je imovina bila predmet preispitivanja, da će proći možda kao Bogoljub Karić, međutim, on je očigledno imao izuzetno dobre političke veze i u strankama koje danas čine vladajuću koaliciju. Dakle, i u Demokratskoj stranci, pre svega, ali i u SPO i u nekim drugim. Jasno je da je on nastavio da se bogati i nakon petooktobarske revolucije. On je samo za jednu kompaniju, podatak je dostupan na internetu preko APR-a, znači za „Pink international company“, u 2008. godini u aktivi imao 9.666.485.000 dinara. To je samo jedna od njegovih brojnih firmi.
Mene zanima da li je Vlada Republike Srbije ikada kontrolisala tu imovinu, da li je to u planu? Da vidimo, imajući u vidu da ste se u prethodnom periodu dosta angažovali oko toga. Mislim da je ovo vlasnik kapitala koga bi takođe trebalo proveriti.
Gospodine predsedniče Vlade, shvatiću da ste mi potvrdno odgovorili na ovo moje pitanje, odnosno da je imperija Željka Mitrovića trenutno pod kontrolom pravosudnih organa.
Vama bih ukazao na neke stvari koje bi, po mom mišljenju, trebalo da proverite. Nisam previše informacija pripremio sada, jer je vreme kratko, ali je nesporno da je Željko Mitrović barem deo svoje imovine stekao kršenjem zakona i uz obilatu političku pomoć tada vladajućih partija. Konkretno, zgrada „Pinka“, znate da se nalazi na Dedinju, izuzetno je velike vrednosti; kao što znate, ona je napravljena apsolutno bez ikakvih dozvola.
Dana 31. januara 2000. godine donet je regulacioni plan prostorne celine Dedinja. Taj plan je, između ostalog, regulisao blok gde se nalazi ta zgrada. To je, ukoliko se ne varam, blok 21. Sam plan nije toliko zanimljiv. On je propisao određene parametre, kakvi objekti se mogu zidati, kakva je pokrivenost itd. Međutim, sporan je član 43, koji je očigledno bio potpuno besmislen, protivustavan i namenjen upravo tom jednom čoveku. Tim članom 43. propisano je da je moguće na tom prostornom delu Dedinja legalizovati čak i objekte koji ne ispunjavaju kriterijume koji su dati prostornim planom.
Taj regulacioni plan je otišao na Ustavni sud. Ustavni sud je doneo 31. 12. 2002. godine odluku kojom je potvrđen regulacioni plan, ali je, naravno, taj famozni član 43. proglasio protivustavnim. Podrazumeva se da je u međuvremenu, prema dogovoru koji je postojao, pretpostavljam, sa u to vreme vladajućom DS i SPO, Željko Mitrović podneo zahtev za legalizaciju i legalizovao svoj objekat.
Da čitava stvar bude zanimljivija, svi ostali vlasnici objekata u tom bloku 21 koji ispunjavaju uslove u skladu sa zakonom do dan-danas nisu uspeli da legalizuju svoje objekte.
Kada govorimo o programu Pink televizije, zaista mislim da on nikada nije bio gori nego što je danas. Ukoliko se neko mogao optuživati za očuvanje Miloševićevog režima i za zabavljanje građana, postavlja se pitanje da li sada ove emisije neko kontroliše, da li ih kontroliše RRA? Da li Vlada, ministarstva kulture, obrazovanja i vi kao predsednik imate mišljenje o emisijama poput „Trenutka istine“, „Velikog brata“? Jasno je da se zbog tih emisija i na račun tih emisija uzimaju izuzetno velika novčana sredstva.
Da stvar bude još gora, jedan od autora i kreatora tog serijala „Veliki brat“ je upravo gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je bio visoki funkcioner... On je najpre bio funkcioner, bio je u Narodnoj kancelariji Borisa Tadića, to mu je bila odskočna daska i tada je krenuo. Nije se, kako on kaže, obogatio pre politike; on se obogatio za vreme bavljenja politikom. On je tada krenuo krupnim koracima da uvećava svoj kapital. Na primer, samo je „Emotion production“, koji je vlasnik licence za „Velikog brata“, ostvario u 2005. godini 78.000.000, u 2006. godini 193.000.000, a u 2007. godini čak 373.000.000 dinara.
O ukupnoj vrednosti imovine Dragana Đilasa i Željka Mitrovića zaista je teško govoriti, ali mislim da je zanimljiv podatak da je u 2007. godini prihod „Multikom grupe“, čiji je Dragan Đilas suvlasnik, iznosio 6,2 milijarde dinara, dok je istovremeno budžet grada Niša bio za milijardu manji, dok je, na primer, budžet opštine Čukarica bio 302.000.000. Oko dvadeset godišnjih budžeta opštine Čukarica je iznosio poslovni prihod Dragana Đilasa! Naravno, u 2008. godini je taj prihod porastao za još jednu milijardu, pa iznosi nekih 7.157.698.000.
Mislim da bi Vlada Republike Srbije morala da pokaže, ukoliko se već deklarativno zalažete za borbu protiv korupcije, da je spremna da se obračuna sa onima koji su debelo zagazili ne samo u korupciju, već i u politiku, jer priznaćete da su ovo zaista iznosi od kojih se…
Gospodine Cvetkoviću, najpre bih vas zaista zamolio, verujem i u ime svih prisutnih, da se probudite iz zimskog sna. Vi, koje god pitanje da vam neko postavi, malopre se ponovila slična situacija sa gospodinom iz DSS-a, bez obzira na to šta vas neko pita…
(Predsednik: Gospodine poslaniče, molim vas da uvažavate premijera verbalizacijom.)
Hvala vam, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, ja gospodina Cvetkovića uvažavam, ali smatram da bi bilo dobro da je on uvažio mene. Jer, priznaćete da se zaista može nazvati omalovažavanjem činjenica da on zapravo nije ni saslušao moje pitanje, nego se tek kada su ga kolege koje sede pored njega upozorile da priča o nečemu što ga ja nisam pitao vratio na temu.
Da ne bih dalje gubio vreme na to, sada bih vas pitao još malo konkretnije. Dakle, ovde se ne radi o tome da li su prihodi ovakvi ili onakvi. Agencija za budžetsku reviziju grada Beograda je već u nekoliko navrata kontrolisala poslovanje Sportsko-rekreativnog centra „Pionirski grad“. Ona je dala svoj nalaz, u kome se jasno vidi da je veliki broj zakona prekršen.
Ono što mene zanima je: kada je Vlada Republike Srbije izvršila reviziju poslovanja, odnosno kada je državna kontrola bila i vršila kontrolu poslovanja grada Beograda? Uveravam vas da imam zaista veliki broj dokumenata koji potvrđuje, na jedan nesporan način, da se velika sredstva troše potpuno nenamenski.
Konkretno, što se tiče „Velikog brata“ i serijala od koga Željko Mitrović zarađuje izuzetno velike količine novca, vi morate znati da je taj objekat napravljen kao objekat za dnevni boravak dece, da je formalni investitor bio Sportsko-rekreativni centar „Pionirski grad“, da je Direkcija za izgradnju Grada Beograda čak i naknadu za zemljište obračunala u iznosu 20% manjem po osnovu toga što je objekat za dnevni boravak dece, ali da se na kraju kao jedini korisnik tog objekta pojavilo preduzeće „Emotion production“.
Ono što je zanimljivo, to je da je takvim obračunavanjem preduzeće „Emotion production“, čiji je suvlasnik Dragan Đilas, a od koga Željko Mitrović svakodnevno zarađuje velike količine novca, uštedelo 4.450.304 dinara na račun grada Beograda, na račun stanovnika grada Beograda.
Ono što je dalje takođe veoma zanimljivo jeste da je ta kuća „Velikog brata“ poslovni prostor površine 1.967 metara kvadratnih, a da ga je Dragan Đilas, kao suvlasnik te firme i osvedočeni borac za prava siromašnih Beograđana, zakupio (ponavljam, 1.967 metara kvadratnih) za 416,6 evra mesečno, što znači da je mesečna zakupnina po kvadratu 0,21 evro ili da je godišnja zakupnina po kvadratu 2,5 evra. Vi veoma dobro znate da se ni stambeni, a kamoli ekskluzivan poslovni prostor u Beogradu ne može zakupiti ni za približno isti novac. Jasno je da se ovde radi o velikom lopovluku.
Naravno, na ovaj izveštaj Agencije za budžetsku reviziju grada Beograda, iako je poslat i republičkim organima i tužilaštvu, niko nije reagovao. To vam nije bilo dovoljno zanimljivo.
Tadašnji direktor Sportsko-rekreativnog centra „Pionirski grad“ Mladen Vujošević, protiv koga je trebalo podneti krivičnu prijavu i koji je morao odgovarati u skladu sa zakonom, nedavno je nagrađen još jednim mandatom na mestu direktora Sportsko-rekreativnog centra „Pionirski grad“.
Ovo je, dakle, afera koja traje već godinama, čiji se završetak ne vidi, a ne postoji spremnost državnih organa da reaguju na adekvatan način.
Nisam ni očekivao, gospodine Cvetkoviću, nije to bilo moje precizno pitanje, da vi lično kontrolišete sadržaj programa, ali je jasno da RRA to mora činiti, Kao što je jasno da Vlada Republike Srbije, bez obzira na to od koga dobija informacije, mora te navode proveriti, pogotovo kada se radi o sticanju ovako velikih količina novca.
Da podsetim, svi ovi podaci koje sam pročitao su zvanični i dolaze od Agencije za budžetsku inspekciju grada Beograda. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku da čujemo gospođu Nadu Kolundžija, mada priznajem da njoj zaista nije lako i možda čak ne bi ni morala da odgovara na sve primedbe koje pojedini poslanici upute, i moram priznati da ni ja deo prethodne, ne mislim na gospođu Vučković, nego prethodne diskusije ovoga dotičnog gospodina nisam razumeo, i praktično slušajući njega i gledajući taj mučan izraz lica njegovog, zaista sam došao u iskušenje da vas zamolim ili da ubacite neku sliku kako bi pojedincima bilo lakše da ovo razumeju ili da eventualno možda napravite neka malo veća slova u ovim predlozima zakona.
Činjenica je, kako vi kažete, da je radna grupa neke dve godine različitim intenzitetom radila na ovom predlogu zakona. Kada se to podeli sa brojem članova koje ovaj zakon ima, dolazi se do toga da je otprilike tim nesumnjivo izuzetnim intelektualnim naporima trebalo grupi ljudi otprilike deset dana da iznedri svaki od ovih pojedinih članova.
Imajući u vidu da je navodno toliki rad u sve ovo uložen, očekivao sam da će ovaj zakon biti daleko sveobuhvatniji i da ćete regulisati mnoge stvari koje ste propustili. Ovako jasno je da je ovo praktično samo šminka i da je jedini razlog možda bio to da kažete – evo, sada imamo zakon o Narodnoj skupštini, ali apsolutno ne možete reći ni jednu jedinu prednost koju će imati bilo građani Srbije, bilo narodni poslanici ili neko drugi kada ovaj zakon za nekoliko dana bude stupio na snagu.
Jedina eventualna korist kojom se hvalite i jedini cilj koji ćete postići usvajanjem ovog zakona je nekakva finansijska nezavisnost parlamenta. Postavlja se pitanje – čemu finansijska nezavisnost parlamenta ukoliko ovde nema slobode govore, a to je očigledno, jer smo i danas bili svedoci, kao i građani čitave Srbije, na koji način su pojedini poslanici prekidani u svojim potpuno legitimnim diskusijama.
Moram reći čak i to, svako može da kaže ovde da je tekst zakletve laički i u skladu je sa Ustavom, u skladu je sa parlamentarnom demokratijom, čak i da se zalažemo možda da se sutra u Srbiji primenjuje Šerijatski zakon.
Ono što je zabranjeno je da na nasilan način pokušamo da izmenimo bilo koju odredbu Ustava. Ali vi ne možete zabraniti narodnim poslanicima u parlamentu da razmišljaju i da iznose neke drugačije stavove i drugačije ideje od onih koje možda vi vidite kao najbolje za Srbiju.
Istovremeno sa tom finansijskom nezavisnošću dolazi nikad veća politička potčinjenost i to je ono zbog čega ovaj zakon ne može imati apsolutno nikakav efekat. Da li nam tvrdite i da li postoji neki član u zakonu kojim vi terate Vladu RS da se odnosi prema poslanicima na dostojan način?
Kako vam nije palo na pamet, umesto što ste napisali da su narodni poslanici dužni da se obraćaju jedni drugima sa uvažavanjem, da napišete da su i ministri i oni koji govore, a koji su gosti u ovom domu, mislim i na predsednika Republike, predsednika Vlade, ministre, na Sekretarijat za zakonodavstvo, kako ne napisaste njima i ne propisaste obavezu da se poslanicima obraćaju sa uvažavanjem.
A vi veoma dobro, draga gospođo Kolundžija, znate da to veoma često nije bilo tako, počevši od ignorantskog odnosa, do neprimerenih primedbi koje su u ovoj sali davali ministri.
Jedno od ključnih pitanja budućnosti srpskog parlamenta je budućnost u radu. Nas niko nije obavestio, to je bila dužnost predsednika Skupštine, da čak ni u ovom trenutku dok raspravljamo o ovome, po mom mišljenju lošem, ali izuzetno važnom zakonu, na Drugom kanalu nema direktnog prenosa. Nema zato što je u ovom trenutku važnije skijanje ili je važnija vožnja bobom ili veleslalom ili ne znam šta već više jeste. Očigledno je da političko potčinjavanje ove skupštine gurate dalje i dalje iz dana u dan.
Ukoliko kažete, to sam čuo malopre od koleginice, da će se obezbediti televizijski internet prenosi, da li to znači da prihvatate amandman SRS ili takav zaključak izvlačite na osnovu one formulacije gde kažete – biće mogućnosti?
Postoji mogućnost i sada. Postoji interesovanje građana, to je nesumnjivo, ali ne postoji vaša politička volja da sprovedete te prenose direktno u delo.
Svojevremeno je gospodin Đinđić direktne televizijske prenose karakterisao kao "conditio sine qua non", uslov bez koga ne može postojati parlamentarna demokratija u Srbiji. Da li se vi to udaljavate sa Đinđećevog puta, na koga se tako rado pozivate, kada god vam treba nekakva poštapalica?
Pogledajte malo arhivu skupštinskih izlaganja, i vaših. Vi ste možda u to vreme bili u drugoj političkoj stranci, ali ste se pretpostavljam zalagali za iste vrednosti. Krajnje je vreme da Demokratska stranka shvati da demokratska pravila moraju postojati i onda kada ona nije na vlasti. Ne možete reći, demokratska pravila moraju postojati za nas, ali ćemo ista prava koja tražimo za sebe uskratiti svim drugim.
Što se mandata tiče, ostalo je nedefinisano, i vi ste morali upravo mislim zakonom o Narodnoj skupštini definisati pitanje mandata na način kako je to uputio član 102. Jedini razlog je da bi se omogućila dalja manipulacija, da biste ovde imali grupu ljudi koja će po potrebi glasati onako kako vama odgovara.
Da bi neko od ljudi kojima je ovde peti mandat, poput Veroljuba Arsića, slučajno glasao za zakon o regionalizaciji. Vi ste to morali, ali ste odložili, pa ste rekli, to ćemo uraditi kroz zakon o narodnim poslanicima, a veoma dobro znate da taj zakon pre kraja mandata ove Narodne skupštine neće biti donet.
Ta ideja koju pokušavate da promovišete o nezavisnim poslanicima moram priznati da je veoma zanimljiva, ali bi bilo dobro da se onda primeni kroz druge institucije i kroz druge nivoe vlasti, pa da kažete – evo od sada ćemo imati i nezavisnu vladu.
Od sada ćemo imati i nezavisne ministre. Neko će ih izabrati nakon ekspozea Mirka Cvetkovića, ali će oni nakon toga, dakle, nakon obećanja i date zakletve da će u skladu sa programom vlade postupati, nastupati i raditi ono što njima padne na pamet. Pa ćemo imati nezavisne ministre, ali se postavlja pitanje - od čega će oni biti nezavisni: da li će biti nezavisni od predizbornih obećanja, da li će biti nezavisni od ekspozea, da li će biti nezavisni od morala? Na kraju se, kao što ste videli, upravo o tome radi.
Ne možete reći da ukidanje, a to je gospodin Boško Ristić rekao, uticaja stranaka na poslanike jača vezu poslanika sa građanima. To je nešto što je potpuno besmisleno.
Postavlja se pitanje, kakvu odgovornost nezavisni poslanici imaju i prema kome? Prenebregavate uporno jednu činjenicu, niko bilo koga ko je kao narodni poslanik izabran sa neke liste nije silom prisilio niti da se kandiduje na toj listi, niti da prihvati mandat sa te izborne liste. Svako od nas 250 je potpisao, pre nego što mu je verifikovan mandat, naravno da je potpisao da prihvata i kandidaturu. Nakon izbora, kada mu je dodeljivan mandat, morao je potpisati i izjavu da svojevoljno, dobrovoljno prihvata taj mandat.
Ima li veće odgovornosti od odgovornosti prema građanima, kojima smo u vreme predizborne kampanje obećavali za šta ćemo se zalagati. Onda su ti ljudi došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije, pa preko noći proevropski evoluirali i okrenuli ćurak naopako. To je nešto što ne postoji u parlamentarnoj praksi bilo koje zemlje i ne možete upoređivati Englesku sa Srbijom. Svaka zemlja ima svoje parlamentarne specifičnosti i nađite mi jednu zemlju u Evropi ili na svetu koja je prepisala u kompletu sistem druge zemlje, politički, pravni i svaki drugi, a da je to funkcionisalo.
Specifičnost političkog sistema Srbije prethodnih godina je kupovina poslanika i vi to veoma dobro znate. Pitanje je samo kada to odgovara vladajućoj većini, a kada ne. I kako očekujete da se poslanik kao pojedinac odupre tajkunima, da se odupre narko-bosovima. Vi veoma dobro znate, gospođo Kolundžija, da je gospodin Šarić finansirao i neke opozicione partije.
Pogledajte, ako već pričamo toliko o utvrđivanju porekla imovine, javno vas pozivam kao predstavnika vlasti, utvrdite poreklo imovine koja se nemilice troši u kampanjama SNS. Dajte da vidimo odakle ti milioni.
Milion i 663 hiljade dinara je koštalo 30 minuta na TV B92. Znate li koliko je opština Voždovac, o toj kampanji govorim, dala toj stranci iz budžeta – 40.000 dinara. Nisu mogli platiti nekoliko sekundi, a ne 30 minuta, a imali su nekoliko takvih termina. Dajte da utvrdimo odakle taj ogroman novac koji pojedinci u ovo vreme, izuzetno teško, troše.
Govorili ste o zakletvi. Pročitaću samo jedan deo zakletve koju su položili i polagali poslanici i odbornici SRS. Kaže: "Zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka". Dalje kaže: "Kako budem ovu zakletvu ispunjavao i poštovao, tako meni Bog pomogao".
Da li mislite da se ikada više onima koji su ovakvu zakletvu u crkvi, pred Bogom položenu, pogazili, mogu li njima verovati građani Srbije? Mislite li da ćete ih bilo kako obavezati ovom zakletvom koja je predviđena Predlogom zakona, a koja je, priznaćete ipak, neuporedivo blaža od ove koju su polagali pojedinci. Gospodin Arsić je jedno pet puta položio.
Mene čudi da SNS nije uložila amandman i rekla – zakletva traje sedam dana. Oni su izmislili to da zakletva pred Bogom, kao konzerva sardine, ima određeni rok trajanja, pa kad prođe sedam dana, oni dođu i kažu – istekao rok. Možda vam još uvek nije kasno da ugradite i to, pa da se zna da li je 7, 15, 30, da li je kao mesni narezak, kao sardina ili kao nešto drugo. Koji je to rok trajanja?
Govorio je gospodin Nikolić, a nisam imao priliku tada da mu odgovorim, govorio je o zabrani SRS. To je ideja koju su, moram priznati, do sada i neki u DS zastupali, ali mislim da ćemo se složiti da je to ideja koju je do sada baštinio najviše gospodin Nenad Čanak.
On je taj koji već dugi niz godina uporno insistira na zabrani SRS, ali eto, on je bar u tome dosledan. Gospodin Nikolić to radi tek odnedavno, nakon njegove proevropske evolucije. Moram priznati da sam se čudio na početku odakle to vaš bivši funkcioner, gradonačelnik sa vizijom, gospodin Knežević, kada je prešao u SNS, on je rekao da se dvoumio da li će u Ligu socijaldemokrata Vojvodine kod Nenada Čanka, da je prvo pregovarao s njim, a da se onda ipak odlučio za neke druge. Verovatno je ta ponuda bila daleko izdašnija.
Dakle, još jednu ću samo rečenicu pročitati od nekada uvaženog parlamentarca, nekada uvaženog člana ovog doma, da vidite kako je on pre nekoliko godina o istim ovim stvarima govorio, to je pre donošenja novog Ustava. Podsetiću vas da se oko tog Ustava saglasila i SRS, i DS i sve relevantne političke snage u to vreme.
Tada je govorio o gospodinu Bogoljubu Kariću. On, da ne bi ličio, pretpostavljam na tog istog gospodina, ostao je na nekoliko padeža, ali je skinuo dva ili tri mladeža. Pazite šta on kaže: "Mislim da stranka Bogoljuba Karića nije mogla da uđe u parlament zato što niko ne može da uđe u parlament bez izbora". Apsolutno se slažem.
Onda bismo bili prva država u kojoj je neka stranka postala parlamentarna godinu i po dana posle izbora. Na zapadu, a to je načelo kojim se rukovodi Ustavni sud Srbije, dopustivo je da poslanik istupi iz poslaničke grupe, ali je nedopustivo da promeni političku stranku, a posebno je nedopustivo da neku stranku svojim ulaskom načini parlamentarnom. Trenutno je u toku sastanak šefova poslaničkih grupa u Skupštini Srbije. Mislim da će tu izaći na videlo ko šta misli o demokratiji i ko šta misli o moralu.
Danas je, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, prisutni građani, ponovo prilika da se vidi ko šta misli o demokratiji i ko šta misli o moralu.