Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kada smo 2011. godine snagom argumenata žestoko kritikovali Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je predložila DS, mnogi građani Srbije nisu razumeli i smatrali su da je to preoštra kritika. Međutim, primenom tog zakona sve do 2015. i 2015. godine izmenama i dopunama tog zakona mogli su da se uvere koliko je taj zakon poguban za njih, za građane Srbije.

Ima malo problema što mnogi od narodnih poslanika nemaju razumevanja za opasnosti koje dolaze iz tog zakona i misle da oni nikada neće doći pod taj udar zakona. Neke od naših kolega koji su bili poslanici u ovoj Skupštini do 2008. godine možda su takođe mislili, međutim, u prošloj godini su imali problema, to je porodica Aksentijević, na jedan, ja bih rekao, neljudski, necivilizovani način su osetili na svojoj koži šta to znači kada jedan ovakav zakon postoji u pravnom saobraćaju države Srbije.

Izvršitelji su postali gluvi i slepi na stanje u kojem žive građani Srbije i na zloupotrebu koja se stalno dešava povodom primene tog zakona. Mnoge porodice u Srbiji, mnogi pojedinci su osetili šta znači imati ovakav zakon u primeni. Recimo, porodica Delić iz Prijepolja, gde je ta četvoročlana porodica, uključujući oca i njegovo četvoro dece, kao solidarni dužnici za smetanje poseda i kada je dosuđena naknada bila realizovana od strane jednog od njih četvoro, onda je sudija koji je bio izvršni sudija obavezao i drugih troje članova porodice da plate isti taj iznos.

Čini mi se da i neke sudije zdušno podržavaju, ja bih rekao, svirepe izvršitelje, možda svi od 217, koliko ih ima postavljenih, nisu takvi, ali najveći broj jeste. Naglo bogaćenje tih javnih izvršitelja, postoje vrsne sudije u sistemu pravosuđa u Srbiji, postoje advokati koji su najpre bili sudije pa kasnije advokati, koji godinama rade taj posao veoma stručno i odgovorno, ali njihova bogatstva ne mogu da se mere u odnosu na javne izvršitelje, čija je istorija kod nas samo nekoliko godina.

Iako je pre letnje pauze bio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju i gospođa ministar Nela Kuburović je rekla da, po tom zakonu, javni izvršitelji i zaposlena lica u kancelarijama javnih izvršitelja ne mogu se pojavljivati kao kupci kada su u pitanju oduzeti stanovi i druge nekretnine, lično, direktno i na njihovo ime, to je tačno. Ali, znam primer, a znate i vi sigurno da postoje, da li javni izvršitelji ili njihovi saradnici koji kupuju nekretnine iz predmeta po kojima su postupali, tako što se one kupuju i uknjiže na ime njihove tetke, strine, rođaka ili nekog drugog.

Mislim da koliko god je uporna SNS, pre svih, da ne prihvati ovaj predlog zakona, SRS će biti još više uporna da ovaj zakon stavimo van snage. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pravično i efikasno izvršenje za SRS je u nivou principa, odnosno načela. Da je to tako, mi smo pokazali da taj način što smo više od deset puta podneli Predlog zakona za stavljanje van snage Zakona o obezbeđenju i izvršenju.

Znači, od 15. oktobra prošle godine smo prvi put podneli Predlog zakona za stavljanje van snage Zakona o izvršenju i obezbeđenju i pošto to nije urodilo plodom, pošto vladajuća većina nije bila spremna da prihvati ovaj zakon, pravni tim SRS, uvažavajući sudsku praksu, uvažavajući ono što smo mogli da čujemo od građana Republike Srbije na terenu, uradili smo Predlog zakona o obezbeđenju i izvršenju koji će se uskoro naći u proceduri.

Negde pre letnje pauze bio je na dnevnom redu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o obezbeđenju i izvršenju koji je podnela Vlada Republike Srbije, gde se intervenisalo u 177 članova, a mi smo sada predložili novi zakon koji ima ukupno 270 članova, gde se na jedan pravičan način pokušavaju zaštititi i dužnici i oni koji su poverioci. Znači, SRS u svom predlogu nema nameru da abolira dužnike, nego samo ima nameru da na pravičan i pošten način pokuša da zaštiti dužnike koje javni izvršitelji vrlo često smatraju i stavljaju ih u ravan sa kriminalcima, što ni u kom slučaju ne može da bude tačno i da bude tako.

Vrlo često su se izvršitelji ponašali kao haračlije. Za građane Srbije je pored ratnih dešavanja, pored elementarnih nepogoda, Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji je prvi put usvojen 2011. godine, a zatim i 2015. godine, ovaj prvi predlog zakona je usvojila vladajuća većina na čelu sa DS. Građani Srbije, a i članovi SRS su očekivali da kada su 2015. godine bile na dnevnom redu izmene i dopune ovog zakona, da će on biti bar približno onakav kakav smo mi danas predložili, ali to nije bilo tako.

Mi smo više od 100.000 potpisa skupili u našim aktivnostima od građana Republike Srbije koji su podržali novi predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju i za nekih 20-ak dana SRS će taj predlog zakona objaviti u specijalnom izdanju „Velike Srbije“ koji će svi oni koji su dali podršku za stavljanje u skupštinsku proceduru ovakvog zakona moći da vide šta to SRS predlaže.

Sve dok ne bude usvojen pravičan i dobar Zakon o izvršenju, mi od toga nećemo odustati. Izvršenje nije samo puka struka i forma, izvršenje je i veština onih izvršilaca koji treba da pokušaju da na najjednostavniji način dođu do izvršenja, da dužnik ispuni svoje obaveze, da poverilac bude obeštećen, ali uz najmanje štete za dužnika. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo poverenik Janković, metodološki posmatrano, ovaj vaš izveštaj je u redu, u skladu je sa metodologijom.

Međutim, kad se pročita njegov sadržaj, onda se vidi da je to okolo jadac a unutra gladac. Ja sam ovo malo obrnuo. Vi ste ovde rekli šta ste sve uradili u 2018. godini. I da sad ne trošimo vreme na elaboraciju šta ste vi sve preduzeli, to je otprilike 0,2% odnosno 0,02% u odnosu na ukupan broj stanovnika u Srbiji - 947 pritužbi, 300 preporuka, četiri predloga Ustavnom sudu. A mogli ste ujedno Ustavnom sudu podneti zahtev za usklađivanje Ustava sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, pošto ste vi citirali tamo neke odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Mene to ne bi uopšte čudilo da ste i tako nešto uradili. Tri krivične prijave, jedna tužba, jedan zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, nešto medijacije, žalite se na javne ličnosti, na medije, pa ste onda vi napravili klasifikaciju tamo po pritužbama, kada su u pitanju lica i klasifikaciju po pritužbama kada su u pitanju oblasti.

Pošto mi, srpski radikali, detaljno analiziramo ovo sve, mi smo morali, naravno, da vidimo i Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o zabrani diskriminacije, da dovedemo u vezu sa ovim izveštajem. Član 1. ovog zakona kaže šta je Poverenik. Poverenik je, dakle, samostalan državni organ, nezavistan u obavljanju svog posla. Ali, ima jedna stvar koja se primećuje u Srbiji - što je više samostalnih, nezavisnih, nevladinih organizacija i drugih faktora u Srbiji, sve manje građani Srbije ostvaruju svoja prava. Mislim da to nije dobro i da bi vi na taj način trebali da delujete.

Zatim, član 28. ovog zakona kaže šta bi Poverenik trebao, koje uslove treba da ispunjava - da ima državljanstvo Republike Srbije, diplomirani pravnik, 10 godina radnog iskustva u oblasti zaštite manjinskih prava, itd. Sve vi ovo verovatno ispunjavate, ali ima jedan momenat, a to je moralni faktor. Imajući u vidu šta ste vi radili, šta ste osuđivali a šta niste osudili, ja moram da konstatujem da vi niste baš najmoralnija ličnost za obavljanje ovog posla.

Imajte u vidu da mi srpski radikali poštujemo sve one koji se zalažu za zaštitu slabijeg, starijeg, onog sa manje prava i to je nešto gde svaki normalni čovek treba da podrži, a suprotno od toga da osudi, ali vi kroz vaše aktivnosti, zajedno sa nevladinim sektorom, vi ovde pokušavate samo na populistički način o tome više da govorite i više vremena da trošite, a suštinski ne bih rekao da ste se dovoljno bavili.

Ja ću vam navesti jedan primer koji ne može ostaviti nikog ravnodušnim. Jedan mlad čovek je imao saobraćajku, negde sa svoje 23 godine života, a onda je odlučio da se počne baviti sportom. On je slabo pokretan, odnosno nalazi se u kolicima. Dogurao je do toga da našu zemlju predstavlja na paraolimpijskim igrama. Njegov dolazak u jednu osnovnu školu u Ljuboviji je obezbedio profesor Aleksandar Renovčević. Zamislite, deca nisu pokazala samo na sportskom polju te rezultate, to je na njih uticalo motivaciono. Oni su rekli, mnogi od nas, deca, učenici osnovne škole - mnogi od nas ne možemo da napravimo tako značajne sportske rezultate, ali možemo u oblasti učenja i znanja da napravimo dobar rezultat i to je imalo zaista onako jedan pozitivan efekat. Vi ste mnogo više trebali da se bavite tim, a ne da osudite nešto što niko normalan ne bi osudio, a preskočite, izostavite ono što bi zaista bilo za osudu.

Previše ovde govorimo i zapravo ja nisam siguran da mi možda na takav način i takve odluke šaljući u javnost, odnosno poruke, ne dovodimo možda do ugroženosti ženskih prava. Evo, mi imamo dva člana Srpske radikalne stranke, gospođa Vjerica Radeta koja je potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije i gospođa Smiljana Varga Glamočanin, potpredsednik Skupštine AP Vojvodina. Kad bi jednoj od njih rekli da su na tom mestu samo zato što su žene, ja mislim da bi se one silno uvredile. One tu nisu zbog toga što su žene, one su tu zbog toga što su zaslužile da ponesu takve funkcije, tako odgovorne funkcije i mi te pozitivne primere više treba da afirmišemo nego o nekim drugim pravima i borbama o kojima vi pričate, a u suštini to se ne dešava.

Da li ste se vi, pošto ste dužni da vodite računa o ljudskim, manjinskim i svim drugim pravima, zapitali nekad kakve uslove prilikom izdržavanja kazne zatvora imaju Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i mnogi drugi zatvorenici? Da li se krše tamo njihova ljudska prava? Da li ste se vi bavili tim problemima ili niste? Ja u to sumnjam, verovatno niste.

Zakon o pomoći podršci porodicama je u manjem broju, verovatno, dobro došao, ali postoji tu veliki broj, vi ste to u svom izveštaju naznačili, porodica, veliki broj žena koje nisu ostvarile ta svoje prava. Jeste li tu intervenisali?

Vaš autoritet treba da crpite iz snage javnih nastupa, mada vi uživate imunitet kao narodni poslanici, imate platu kao sudije Vrhovnog kasacionog suda. To je sasvim dovoljno. Imunitet kao narodni poslanik, a plata kao sudija Vrhovnog kasacionog suda, ali vaši alati, ovo sad nije problem isključivo vaš, kojim vi možete da delujete u javnosti da šaljete poruku nemaju neku ozbiljnu snagu, a to je ona modernizacija koja je zahvatila srpsko društvo, ugledanje na zemlje EU, na neke druge zapadne zemlje.

Preporuka i mišljenje. Vi ste tamo rekli da ste prosledili dva zahteva na određena dva ministarstva. U izveštaju ne piše da li su oni odgovorili. Mislim da ste vi nezadovoljni jer vam nisu odgovorili na one primedbe koje ste vi ukazali. Čim nešto ima snagu preporuke ili mišljenja ono nema dovoljno mogućnosti da bude realizovano i da to neko prihvati ozbiljno i kao obavezu za sebe.

Mene raduje činjenica kao, pretpostavljam, i sve druge kolege gde ste vi tamo rekli, a to prosto nije vaša zasluga, to je takvo stanje, da se smanjio broj, odnosno da se odmah interveniše kada je u pitanju povreda prava osoba sa invaliditetom.

Meni to ukazuje da su građani Srbije dobri ljudi, da oni svoje obaveze završavaju, probleme otklanjaju vrlo brzo. Imajući u vidu da smo mi u suštini takvi, onda bi vi morali da se bavite svojim poslom isključivo u skladu sa zakonom, a ne podržavajući nevladine organizacije i ponašajući se onako kako to oni hoće. Vi znate da je određen broj predstavnika nevladinih organizacija ne samo bio nezadovoljan vašim izborom na tu poziciju, nego je jednostavno sve do 2016. godine imao ozbiljnih primedbi na vaš rad, sve dok vi niste počeli javno da nastupate onako kako su oni želeli.

Još jednom ponavljam, što više nevladinih organizacija i više nevladinog sektora tupi se oštrica državnih organa. Ovde sudovi za sve ovo što se pojavi kao problem, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, odnosno, sad je to u okviru Ministarstva za lokalnu samoupravu i drugi državni organi treba da rešavaju te probleme, a ne vi. Vi možete po neki dobar primer da nađete i da se potrudite na tom. Organizujte porodične radionice, organizujte nešto što je dobar primer, a ne da li će se poslanik zvati poslanica ili slično.

Gospodine ministre, vi se sećate da sam rekao kad je bila rasprava u načelu da ste vi ovde nevoljno, ne zato što vi to hoćete takvi da budete, nego prosto tema je takva da se to vama ne dopada.

Ja sam i tad rekao da vaš stav vezan za ovaj Zakon o produženju roka za stare studente, odnosno, sve one koji su upisali pre 2005. godine, bez obzira da li su redovni studenti, da li su oni koji su upisali magistarske studije ili brane doktorske disertacije.

Mi imamo sasvim dovoljan argumenata da ovaj rok bude ne oročen. Pre svega, on se nalazi u pravnoj teoriji, nalazi se i u pravnoj praksi, jer da bi nešto bilo oročeno mora se znati u vreme donošenja kako i kakvi uslovi će biti kada se to bude primenjivalo. Mada veliki broj kolega ovde, takođe u pravu, što reče kolega Jokić, iznoseći naš popustljiv stav prema deci i sl. navodeći neke primere - a šta oni koji su bili izuzetno dobri studenti, imali su visok prosek? To je valjda ponos i pohvala za njih. Vidite, neki su već docenti, neki redovni profesori na raznim fakultetima, a neki još uvek studiraju. To treba dopustiti, to je njihovo pravo, to je njihova stvar.

Srpskoj radikalnoj stranci može puno toga da se prigovori, ali nikad niko ne može reći, odnosno može reči, ali neće biti u pravu da kaže da se mi bilo kome dodvoravamo.

Jedan od kolega zna kada je bio Zakon o restituciji. To je prilično bolna tema za građane Srbije, mi smo tada rekli da smo protiv tog zakona. Mi smo ljudi od principa, stranka ima svoj program, principijelan i to će tako uvek da bude.

Sada je bilo ovde govora da kada je ministar Šarčević studirao, da su bila četiri ispitna roka, a sada ima 12 ispitnih rokova. Kada je ministar Šarčević studirao i mnogi od nas, onda je u Srbiji bilo oko 2% ljudi sa svršenim fakultetima. Danas sedam, osam, deset sa intencijom da bude i više, valjda je to normalno, to nije ništa nenormalno.

Ima jedna stvar, gospodine ministre, vi ste odgovorni, ne mislim baš bukvalno, ali odgovorni za svakog predškolca, učenika, studenta za sve ljude koji se obrazuju u bilo kojem sistemu, pa tako i za ove student. Ali, nemoguće je da niste mogli da imate informaciju koliko zaista ima tih studenata.

Što se tiče nas srpskih radikala, nama nije uopšte bitno, princip je važan. Ali, mogli smo da imamo i taj podatak.

Vi dobijate mnoge informacije o stanju u sistemu obrazovanja i to je normalno da dobijate. Prost upit, to se dobije, mogli ste i vi, ako niste vi, a mogao je gospodin Tubić. Zadajte vi sebi u zadatak, ne morate ni da pitate ministra po zakonu koji je vas uspostavio tu gde jeste, vi možete da zatražite od fakulteta tačno brojno stanje.

Pitanje je ovde i šta fakulteti žele time da dobiju? Možda hoće te studente da prevedu na sistem studiranja po Bolonji i onda su tamo one visoke školarine i slično. Na nekim fakultetima je to i sad. Da je to na svim, ja bi rekao da je to neko pravilo. Plaća se indeks. Pazite, indeks, dokument, 6.000, negde 7.000 i slično, drugim fakultetima se to ne plaća.

Možda neki fakulteti, ministre, i vama šalju pogrešnu informaciju u nameri da još sredstava obezbede od strane tih studenata koji duži vremenski period studiraju.

Šta da urade oni kada završe fakultete, koji imaju, 60, 65 godina? Ja kažem da odu na Andrićev venac. Neka ne idu do 2022. godine, ima izabran predsednik, a posle toga neka idu tamo, jer imamo praksu da je bilo i toga. Valjda je svaki čovek ponosan kada završi fakultet, srednju školu, ili bilo koji stepen obrazovanja, ponosna je i njegova familija, čak i roditelji ako ih ima. Samo je to jedan čovek krio. Ako je bilo sve u redu i regularno, zašto se to krilo? Nije bio uopšte i jedan razlog za to da se to krije.

Bilo bi dobro, gospodine ministre, ja sam skoro siguran, mada, ne smem baš da tvrdim, da će neki parlament i neki ministar ponovo ovo razmišljati i razgovarati, zato što će moći da analiziraju, moći da uvide prave razloge da mi nemamo pravo da zabranimo nekome da studira. Šta će on da uradi? Da postane diplomirani pravnik, ekonomista, elektroinženjer ili nešto drugo, to on nek razmišlja. Država je dužna da ispoštuje onaj zakon koji je sama donela, odnosno, određene institucije.

Bolje i ovo što vi predlažete i za šta ćete da glasate, nego ono što bi zadesilo ljude koji su upisali pre 2005. godine, jer bi oni praktično sa 1. oktobrom izgubili bilo kakvu nadu ili šansu da završe započete fakultete.

Trebalo je proaktivnu aktivnost da ima, odnosno da budu proaktivni i fakulteti i ti ljudi koji studiraju. Mi nemamo razloga ni da branimo te tamo gde oni nisu u pravu, ali ako vi tvrdite da ih nema ni hiljadu, onda nije bio problem da se možda njima pošalje jedan dopis, pa ko želi da dođe na razgovor da se vidi i koliko ih ima i šta su problemi i da to rešimo.

Ukoliko bi bili prihvaćeni ovi naši amandmani, onda bi na ovaj problem bila stavljena tačka. Niko ne očekuje da se država bavi njima, valjda i ne treba da se bavi, ali samo traže svi ravnopravne uslove. Sad što je neko bio bolji i za kraće vreme završavao fakultet, pa i on je od toga imao neku korist, ali i prestižno je kad neko kaže - ja sam na fakultetu dobijao desetke, ja sam fakultet završio za kraći rok, nego što je bilo predviđeno. Mi u našoj poslaničkoj grupi imao nekoliko takvih. To je svakako za ponos njihov lični, pa i društva u celini, a svakako i poslaničke grupe kojoj pripadaju. Hvala.

Kažete - sve ima rok, a ja mislim da ljubav nema rok, ali, dobro, sada da se ne bavimo tom lepom temom nego nečim što je ozbiljnije.

Razlog za neprihvatanje ovog amandmana – zato što je celishodnije rešenje koje je predložila Vlada. Ja bih rekao da je to restriktivnije rešenje. Celishodno je nešto svrsishodno, odgovorno, nešto malo i fleksibilno, a restriktivno ovde upravo jeste to.

Mi smo ovde čuli mnogo razloga zbog čega neko studira duže nego što je uobičajeno, nego što je i možda prosečno neko vreme studiranja i mi uopšte ne ulazimo u te razloge. Trebalo bi, drage kolege, malo više da se bavimo argumentima i da uvažavamo argumente i svoje i drugih.

Ja sam video ovde neke aplauze. Kada je kolega Martinović govorio, on je govorio o našim slabostima kao roditelja, i ja to prihvatam. To je u praksi tako. Onda su neki aplaudirali kad je on čak rekao da bi prema deci trebalo biti možda, ja stavljam pod znake navoda, malo i grublji. Ne daj Bože da je SRS ili neko drugi predložio da takav sistem vaspitanja treba da se primenjuje, onda bi se razni zaštitnici društva, prava deteta i ostalo tu pojavili.

Znamo da je bilo kroz naš život i ovo o čemu je ministar govorio, da smo ljubili starije u ruku, to je bio jedan sistem poštovanja. Kada bi danas, ali ne samo tamo u porodici, nego i ovde se malo uvažavali i poštovali, sve bi bilo drugačije. Mislim da bi čak bilo i bolje.

Nije loše kada neko ima apsolutnu većinu, ali to ponekad stvara i problem. Opterećeni ste, drage kolege, previše procentom 51%. To je dovoljno da vladate sami, a to u praksi daje potpuno negativne rezultate. Dobrog čoveka je teško pokvariti. Nisu svi pokvareni, ali želja za 50% i više od 50% svašta nam je dovela na vlast, pa i u vašoj sopstvenoj stranci. Ne bi bilo loše da to preispitate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mesecu septembru najviše smo se bavili, ako ne isključivo bavili, zakonima koji regulišu oblast obrazovanja u Srbiji. To nije ni čudno imajući u vidu da je početak školske godine u septembru ili na fakultetima oktobar. To je sasvim u redu.

Gospodine ministre, mi imamo osećaj da ste danas došli u ovaj parlament pred poslanike nevoljno. Ja donekle to mogu i da razumem, vi ste imali jedan stav, on se u međuvremenu promenio i kad ljudi imaju stav, imaju princip, to je prosto tako i šta mi tu sada možemo da uradimo.

Ovo na čemu mi insistiramo i istrajavamo nije samo, jeste iz političkih razloga, mi smo politička stranka, imamo svoje ciljeve, imamo političke principe, kao principe uopšte, ali mi imamo dovoljno i argumenata da ovaj zakon nije trebalo na ovakav način donositi, a odnosi se na produženje roka za sve studente koji su upisali fakultete pre 2005. godine, odnosno 10. septembra 2005. godine.

Bolonjski sistem obrazovanja je potpuno neprihvatljiv za građane Srbije bio i tad i danas. Mi nismo napravili, kako i predsednik države voli da kaže, nikakav poseban rezultat ovde. Postoji jedno univerzalno pravilo u pravu poznato kao da se zakon ne može primenjivati ako je lošiji u odnosu na onaj na koji se odnosi. To je čak i princip u krivičnom zakonodavstvu, pa stoga analogno tom načinu, ni ovaj zakon nije mogao da se odnosi na studente koji su upisali fakultete pod određenim okolnostima.

Što je vrlo zanimljivo, ovo jeste jedan problem, ali vi gospodine ministre, zajedno sa saradnicima, niste pokušali da izvučete pouku šta je dalje raditi. Imamo grupu studenata i niko tačno ne zna koji je to broj i sada to toliko nije ni bitno da li je 12.000, da li je 7.000, da li je 5.000, ali nešto što je evidentno u ovom trenutku da su ti studenti skupili oko 3.000 potpisa. Dakle, toliko ih ima najmanje, ali već ste čuli od ovlašćenog predstavnika SRS, taman da postoji i jedan, on ima pravo i po Ustavu, član 71. Republike Srbije, da se školuje na način odnosno pod propisima koji su važili u vreme njegovog upisivanja.

Šta se ovde moglo još sve zaključiti? Šta ste vi trebali da analizirate? Nekoliko puta ste se žalili u ovom parlamentu da vama nedostaje oko 90 zaposlenih u Ministarstvu prosvete, a da je krivac za to Zakon o zabrani zapošljavanja. S druge strane, opet čujemo da to ne važi, da to ne postoji. Zar nisu prestali uslovi za ograničenje zapošljavanja?

Postoje i izuzetno dobre stvari koje bi Ministarstvo prosvete moralo da afirmiše a to je uspeh ne samo naših studenata, nego svakako i profesora na univerzitetu koje bi trebalo afirmisati u javnost, a vi ste rekli da nemate službu za informisanje.

Imajući u vidu ovaj problem, trebalo bi napraviti analizu koliko mi imamo odustajanja od studiranja. To nije grupa ovih studenata. To su oni koji su prestali potpuno da studiraju, intencija u svim razvijenijim državama, državama koje vode računa o svom sistemu obrazovanja, jeste da se taj broj smanji.

Čemu prijemni ispiti, gospodine ministre, ako već imamo u vidu da veliki broj studenata studira duže od nekog prosečnog vremena? Nekoliko stvari koje bi trebalo imati na umu, ovde je predsednik naše stranke, prof. dr Vojislav Šešelj, jedne prilike govorio da je na svom studijskom putovanju upoznao čoveka ili ličnost koji je bio vodič tad, koji završava peti fakultet. Njemu je hobi možda da studira i to je lepo. Postoji čovek u Užicu koji je upisao fakultet u 70. godini života sa namerom da ga završi i ja poznajem čoveka koji želi da doktorira nakon odlaska u penziju. Pripremao se do tada i kaže - hoću da pošaljem poruku našoj omladini, našoj mladosti, ljudima koji su radno angažovani, da treba celog života učiti i raditi.

Ako imamo u vidu te stvari, onda ovakav odnos i produženje rokova na određeno ograničeno vreme gubi svoj smisao. Imalo bi smisla da ovaj zakon pretrpi izmene u tome da nema nikakvog ograničenja. Nekoliko kolega je istaklo ovde ono što je Ekonomski fakultet u Nišu dobro uradio. Oni su imali projekat "Završimo započeto" i to je dobro. Sada više ne govorim to ili ne ponavljam zbog profesora na Ekonomskom fakultetu u Nišu, nego da bi se i drugi setili.

Produžiti sam rok, a da pri tome fakulteti, pa čak i Ministarstvo prosvete nemaju nikakvih obaveza, to ne znači mnogo. Produžiti taj rok i pomoći studentima da to završe, evo, kao konkretan rezultat od 158 pozvanih u Nišu, 28 diplomiralo. Kažu, neki podaci postoje, da je u toku prošle godine diplomiralo oko 1000 studenata koji imaju status tzv. "starih studenata".

Znamo i da određena ministarstva i da određeni privredni subjekti potpomažu prekvalifikaciju. Država ulaže sredstva u to, a imamo ovamo stručne kadrove kojima treba možda da polože, nekima jedan, nekima dva, nekim malo više ispita. Među tim kadrovima imamo i zdravstvene radnike. Imamo profesore hemije, ja do skoro nisam znao da ni jedan profesor hemije ne postoji na tržištu rada. Profesori fizike takođe su u sličnoj situaciji, a postoje studenti kojima fali na tim fakultetima jedan ili dva ispita da to završe i oni bi bili onda profesori.

Sa druge strane, treba i mi prepoznajemo tri razloga za duže trajanje studiranja. Na prvom mestu, po nama, je sistem, na drugom su i profesori, ne treba to da se krije, na trećem mestu su sami studenti. Znači, sistem, a u tom sistemu mora biti uključeno Ministarstvo prosvete i mora biti uključen univerzitet, fakulteti i druge ustanove koje se bave obrazovanjem i na trećem mestu su studenti.

Jedan profesor, koji je sad već profesor na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, kada je bio doktorant u Americi i bio je na konsultacijama kod jednog njihovog profesora i pitao - da li da zatvori vrata, on kaže – ne nemoj zatvarati vrata, na taj način šaljem poruku studentima da sam im ja dostupan tokom 24 sata. Postoje takvi profesori i kod nas u Srbiji, i to treba da bude dobar primer.

Znači, akademska striktnost ne sme da se zapostavi, ali ne treba da insistiramo na nekim stvarima koje su prevaziđene, nego prosto da sistem obrazovanja upodobimo i studentima i potrebama našeg društva.

Ako na Beogradskom univerzitetu postoji negde oko 2.930 ispita, kažu da je na negde oko 300 ispita prolaznost 30%. I postoje tzv. teški profesori, profesori koje prati mantra – ako položite taj ispit na tom fakultetu, onda ste vi završili taj fakultet. Zar to nije dovoljan signal za Ministarstvo prosvete? Ne ugrožavajući autonomiju univerziteta, ne ugrožavajući slobodu predavača, ali tu nešto mora da se promeni, da se vidi o čemu se tu radi.

Veliki broj profesora su se oslonili u svom sistemu obrazovanja na asistente. Asistenti da bi gradili karijeru, oni su više posvećeni nauci, a manje su posvećeni studentima i tu imamo te razloge i probleme koji često nastaju kod nas. Ja izuzetno poštujem ove studente, jer same neke kolege su rekle da tu ima vrlo uspešnih poslovnih ljudi, čije bogatstvo nadilazi možda prosečno bogatstvo ozbiljnih kompanija u Srbiji, a možda i u svetu i nisu posegli da kupe, oni su to davno mogli da urade, nego pokušavaju da to završe. Zbog toga ja to izuzetno poštujem i mi u SRS verujemo u mladost Srbije, a na vama je, gospodine ministre, da ovaj problem rešite na drugačiji način i da ga trajno rešite, a ne na određeno vreme, kao što je to i ova situacija. Ja sam potpuno siguran da će ovaj problem se pojaviti i 2021. godine. Kako onda da ga rešite? Onda ćete opet da produžite na godinu ili dve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa kao što kolega Mirčić reče, patenti nastaju u malim radionicama, garažama, na naučnim institutima, na visokoškolskim ustanovama i u internacionalnim, domaćim, nacionalnim firmama i na drugim mestima.

Naš zadatak je ovde pravno da definišemo određene smernice da bi se to još više razvijalo. Nažalost, u našem društvu komercijalni faktor je nadmašio humani već odavno. Koji problemi postoje prilikom regulisanja ovog prava, to najbolje zna gospođa Totić, koja dugi niz godina rukovodi zavodom i zna s čim se sve susrela.

Moram da pomenem da jedan od ljudi koji ima oko 15 patenata u svojoj sajdžijskoj radnji, u Bratuncu, lepo je pomenuti. Za nas je ta Drina jedna lepa reka preko koje se prave mostovi. Znači, on je 15 patenata napravio. Lično mislim da je čovek sa ličnim obrazovanjem četvrtog, možda čak i trećeg stepena.

Ovde su neke kolege, mada verovatno ima i ovde ljudi koji su nešto pronašli, nešto patentirali, povezao to sa visoko naučnim ustanovama, što ne mora da bude tako.

Mi moramo da damo smernice ljudima koji žele da se bave tim, jer ozbiljna posvećnost pronalascima ubrzaće naučni razvoj u Srbiji, a svi od toga možemo da imamo korist. I patent je skup ekskluzivnih prava koje pojedincu garantuje država ili neki drugi autoritet. To je ono što je patent i mi treba da podstaknemo i neko takmičenje da bi ljudi znali o čemu se tu radi.

Vrlo često se, pošto smo podneli nekoliko amandmana poslanici SRS na član 9, odnosno to je član 63. Zakona o patentima, i evo, ovo što sam ja u ime SRS podneo, ovde se ne radi o nekim promenama ovog člana i nečemu što bi onemogućilo napredak i razvoj patentnog prava. Naprotiv, ovaj član reguliše odnose između poslodavca i zaposlenog. Ako mi ne budemo to na dobar način rešili, a mislim da ćemo destimulisati zaposlene, i ako budemo samo tvrdili da on tamo radi za platu, onda kod njega neće se ni pojaviti taj, rekao bih, takmičarski duh i karakter da se na tom polju dokaže.

Nauka podrazumeva posvećenost, a nekad i fanatizam. Ne može neko ko se bavi naukom i da sebi odredi neko radno vreme i da kaže – ja ću napraviti uspeh. Baviti se naukom znači raditi neograničeno. To i gospodin ministar zna i mnogi znaju da je to to.

Sad se ovde kaže u ovom članu 9. u stavu 6. – ako poslodavac proceni da ovo što je njegov zaposleni okarakterisao kao pronalazak, a predstavlja tajnu za određenu firmu, da je on dužan u roku predviđenom članom 61. zakona da ga obavesti da se radi o tome i da mu to na pismen način saopšti. A, mi smo predložili umesto pismen, jer pismeno, čuli ste vrlo često žargonski, nije pismen ili je pismen. Ali, ako ga obavesti pismeno, onda znači da mu je stavio do znanja da on može nastaviti sa korišćenjem nekih svojih drugih prava koja mu ovaj zakon koji jeste na dnevnom redu ostavlja kao mogućnost.

Nepostojanje volje da zajedno rešimo i napravimo dobre preduslove i da podstaknemo što veći broj ljudi da se bave pronalazaštvom, mi onda tu ostavljamo ovu mogućnost ili ovaj teren samo onim koji su zainteresovani da to rade zbog novca.

Još jednom kažem, baviti se naukom, pa samim tim i pronalazaštvom, podrazumeva malo i fanatizma. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, nekoliko mojih kolega iz SRS vam je reklo da ste trebali da donesete novi zakon o autorskim pravima. Evo, ja ću reći zbog čega to, dodatne argumente.

Znači, 72 člana ste predložili da se menjaju. To je jedna trećina od broja ukupnih članova, to je vreme bilo da se pristupi izradi novog zakona. I, sad, ako govorite o Zakonu o visokom obrazovanju, vrlo jasno se tu prepoznaje šta su ključni subjekti. Kad se donosi zakon, onda treba imati u vidu te subjekte na koji se on odnosi i primenjuje.

Zakon o zaštiti autorskih srodnih prava ili njegova zloupotreba je teža po nama od krivičnog dela zloupotrebe položaja, trgovina uticajem i slično, od krađe intelektualne svojine.

Ovi zakoni treba da budu vrlo praktični i za one na koje se oni ne odnose, odnosno, odnose se, jer oni stvaraju, ali nemaju toliko vremena da se bave procedurama i nekim drugim stvarima koje zaposleni evo malo pre smo rekli o dobrim osobinama zaposlenih u Zavodu za zaštitu patenata, nemaju vremena toliko i treba napraviti efikasne zakone da oni mogu da se snađu, znači žele da imaju autorska prava, da ostvare i onda to da urade.

Član 2. ovog Predloga zakona je definisao šta je autorsko delo i dve komponente koje ga karakterišu kao takvo. Mislim da je tu ova definicija koju ima naš zakon dosta dobra u odnosu na neke druge zakone. U nekim drugim zakonima ide i kvalitet autorskog dela, to je nešto što je subjektivno. Kod nas nije prihvaćena ta komponenta, naravno i to je dobro. Zatim, da je objavljeno pod posebnim nekim uslovima, mnoge zemlje su napustile takav način kvalifikovanja tog autorskog dela.

Amandman koji je Vlada odbila, mi smo predložili da se u stavu 2. člana 1. Predloga zakona tačka 7.) dela arhitekture, pa da se dopune dela arhitekture, skice, planovi, izgrađeni objekti sa područja arhitekture urbanističkog planiranja i pejzažne arhitekture i slično.

Pošto su prethodne oblasti autorskog prava jasno definisane, mi smo i ovde hteli da kažemo šta je to sve arhitektura, jer sigurno i zloupotrebe i krađe, ukoliko ne bude ovako definisano, dešavaće se.

Amandman na član 9. se odnosi na član 30. Zakona o autorskim i srodnim pravima i član 30. glasi: "Autor ima isključivo pravo da drugom zabrani ili dozvoli javno saopštenje dela, uključujući načine na koji se to može emitovati". To je bio stav 1. Taj član 30. je imao samo stav 1.

Sada se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima dodaje stav 2, koji glasi: "Pravo iz stava 1. ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom, javna saopštenja", itd. Znači, autor i dalje zadržava ta prava i meni je ovo nekako bilo suvišno.

Kada sam pokušao da vidim šta su to razlozi za neprihvatanje ovog amandmana, onda sam pročitao obrazloženje Vlade gde se kaže da je direktivom 29 iz 2001. godine predviđeno usklađivanje određenih aspekata autorskih prava i da je to razlog zbog kog se ovaj amandman ne prihvata.

Gospodine ministre, stalno šaljete toplo-hladno. Rekli ste da ozbiljne zemlje rade postepeno, polako i ja pomislim da vi želite sad na takav način određene reforme u oblasti autorskog prava da radite. Prijemom knjige gospodina Filipa Stojanovića takođe ste to pokazali i lično mislim da vi naginjete više takvom načinu rešavanja problema, ali obrazloženje zbog čega se ne prihvata amandman, pozivanje na direktivu EU, e, to mi nije jasno, gospodine ministre.

Podnošenjem amandmana na Zakon o autorskim i srodnim pravima, poslanici SRS su pokazali jednu doslednost kada je u pitanju zaštita nosioca autorskih prava i onih koji imaju pronalaske, znači koji se bave tim delatnostima.

Član 37. je dopunjen sa jednim stavom koji kaže da će odredbe plana raspodele moraju biti jasne, nedvosmislene, primenjive i tako formulisane da isključuju svaku arbitrarnost prilikom raspodele autorskih prava. Misli se na njihova udruženja, na one koji ih predstavljaju.

Predložili smo da se godišnji plan za raspodelu tih sredstava pravi za svaku godinu i da bude usvojen do 31. decembra tekuće godine, a raspodela se odnosi za narednu godinu.

Ovo je najbolji način da se sagleda situacija, naravno, ponekad uplate po osnovu autorskih i srodnih prava ne stižu blagovremeno, neki ne ispunjavaju svoje obaveze i onda se može desiti da na računu korisnika autorskih prava ima više ili manje mogućnost za tu realizaciju i zbog toga najbolji uvid se ima ako se sačeka iste godine, odnosno pred kraj same godine, da se vidi tačno koliko postoji sredstava i da se na osnovu jasnih kriterijuma izvrši raspored tih sredstava.

U obrazloženju za neprihvatanje amandmana, rekli ste da ne treba ići sa tako čvrstim pravilima i da nije dozvoljeno, a predviđeno je da to treba da bude jasno, nedvosmisleno. To se, zapravo i podrazumeva. Način na koji će se utvrditi raspodela tih autorskih prava treba da bude na objektivan, stručan i nedvosmislen način. Samo tako ćemo u potpunosti zaštiti nosioce autorskih i srodnih prava.

Kad se sagleda Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, onda bi morali da kažemo da mi nismo, uopšte, naslednici Tesle, Pupina, Milankovića i mnogih drugih koji su poznati u svetskim okvirima.

Neki naučni časopisi i naravno, ozbiljne svetske institucije kažu da kad je pitanju pronalazaštvo i ono što je jedan čovek mogao da učini za svetski poredak, da je naš Nikola Tesla odmah iza Arhimeda. Ali, gledajući danas ove zakone, mi moramo gledati stvari integralno, posmatrati. Ovo sad kao da je urađeno za neku naciju koja tek treba da se formira. Nije tako moguće u ljudskoj istoriji, ali kao da treba da se formira, pa onda, eto da im obećamo da će nešto biti urađeno za njih, a da to u suštini nema neki veliki značaj.

Ovaj amandman koji smo podneli na član 55. Predloga ovog zakona se odnosi uglavnom na zloupotrebu autorskih prava. I, onda su predviđene tu neke naknade i prosto se objašnjava kako bi sudije trebale da postupaju prilikom dosuđivanja, naknade za odštete, pa se razrađivalo u neke sitne detalje, kao da sudski postupak, kad je u pitanju i zaštita autorskih i srodnih prava ne postoje od ranije, kao da mi nemamo razvijen taj sudski postupak.

U ovom stavu 2. ste vi rekli da treba da sud proceni izgubljenu dobit vlasnika autorskog prava, pa onda na taj način da može da mu nadoknadi štetu, odnosno da ona bude u onom iznosu koju bi on ostvario da nije bilo te zloupotrebe.

Ponavljamo, za SRS, krađa autorskih, srodnih i intelektualnih prava je ravna skoro najtežim krivičnim delima. I, ako imamo to u vidu, to ne bi trebalo da bude samo stav SRS, nego da bude opšte prihvaćeno pravilo. Ako imamo to u vidu, onda i raspodela vlasnicima autorskih prava i naknada prilikom zloupotrebe njihovih autorskih prava nije na dobar način regulisana, i mislim da je ovaj posao dosta pogrešno urađen, imali ste loš pristup ovom poslu.

Tri ključna problema koja su okupirala i aktivnosti i razmišljanja Vlade Republike Srbije, predsednika države i svakog građanina pojedinačno u Srbiji su svakako pokušaj rešavanja problema KiM, popravljanje životnog standarda, samim tim i razvoja ekonomskih odnosa u Srbiji i pristupanja EU.

Kad kažem tri ključna problema, naravno, ovaj treći za pripadnike SRS, a bogami i za veći broj građana ne predstavlja nikakav problem. Ova dva jesu suštinski problemi i njima treba posvetiti vrlo ozbiljnu pažnju da bi se oni rešili ili rešavali.

Pitanje pristupanja naše države EU za nas je, moram da vam kažem, besmisleno. Bezbroj puta, samo što vi to nećete da priznate, ste se i vi, gospodine ministre, uverili da je to tako i sada mi nismo naivni da ne znamo da nauka, tehnologija, autorska prava, topografija nije nešto što može da se zatvori u granice jedne države. Ono je šire, ono nadilazi granice jedne države i svakako jesmo za to da se to rešava na način od kojeg će građani Srbije imati najviše koristi.

Vi se niste opredelili za to, nego pokušavate da igrate neku dvostruku utakmicu, a znate, ako se čovek ne skoncentriše samo na jedan problem, onda oni oko njega mogu da mu prođu, da ih je mogao rešiti, ali nije bilo koncentracije ili nije bilo želje da se to uradi i reši.

U ovom članu 16. ste rekli kada će se pojedine odredbe ovog zakona primenjivati, odnosno rekli ste da će to biti kada Srbija postane članica EU. Zašto dozvoljavate, zašto ste prihvatili jednu pogubnu politiku koju je dosovski režim pre vas, od 2000. godine pa nadalje, vodio? Videli ste da to nije dalo ni jedan rezultat. Videli ste da su oni obmanjivali taj režim. Mislim da i sada to radi.

Nešto sredstava što se dobije iz IPA fondova ili na drugi način, što podržavaju evropske organizacije, skoro sam siguran da će to nas skupo koštati. Skupo će nas koštati, jer znamo kako je pokojni kolega Zoran Krasić govorio – besplatan je samo sir na mišolovci, sve ostalo ima cenu. Građani Srbije nisu spremni da plate cenu kojom ste vi krenuli, a to je put ka EU, ne zato što je ne voli, nego zato što smo se bezbroj puta do sada uverili da mi od njih nemamo nikakvog dobra, niti ga možemo očekivati. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 8, odnosno amandman koji smo mi podneli, na najbolji način ukazuje naš odnos i stav prema sistemu dualnog obrazovanja na visokoškolskim organizacijama, odnosno ustanovama.

Ovde se nekako i diskusija polarizovala, pa su poslanici SRS iznosili argumente i nedostatke ovog sistema, a poslanici vladajuće koalicije su više pričali šta je to dobro. Ja sam potpuno siguran, mislio sam da je ozbiljan krivac za ovakav predlog zakona gospođa Grujić. Ovde ne mislim ništa loše, ali sam potpuno siguran da je ona imala veći pristup kritici ovog zakona nego mnogi od poslanika koji su danas govorili.

Mi smo narodni predstavnici, mi nismo predstavnici Vlade, i da bi pomogli Vladi, u ovom slučaju nadležnom ministarstvu, to je Ministarstvo prosvete, mi bi trebali da damo neke argumente i za i protiv.

Ja sam čuo jednu izjavu za koju ne verujem da je neko spreman da izgovori, kao, dualno obrazovanje u srednjim školama je dalo fantastične rezultate. Osim činjenice koju je ministar izneo ovde po godinama upisa na dualno obrazovanje u srednjim školama, mi ni jedan drugi podatak nemamo. Rano ga je još i imati i očekivati. A kako ćemo onda na osnovu toga da očekujemo ovde neke fantastične rezultate?

Znate kad dualni sistem obrazovanja dobija svoju primenu i nekako zaživi u našoj praksi, kada se u to vreme predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, čini mi se iz Finske, mada nisam potpuno siguran, vratio i sećate se onog primera da u Srbiji deca ne znaju šta je vodomer. On je čak i neke primere iz svoje kuće iznosio i kaže - ajmo sad sa dualnim sistemom obrazovanja. I onda to kreće onako, ubačeno u 15. brzinu. Da li je to normalno? Ja mislim da nije.

Ovde je profesor Atlagić. Zbog čega ste vi, profesore Atlagiću, primljeni u zvanje redovnog profesora na visokoškolskoj ustanovi gde ste bili predavač? Pa zato da obrazujete studente. Ko bi trebao da bude u centru pažnje u sistemu obrazovanja? Studenti. Zatim idu visokoškolske ustanove i onda na kraju i u ovom sistemu dualnog obrazovanja bi trebalo da budu te privatne kompanije ili bilo koje kompanije koje imaju potrebu da sarađuju sa visokoškolskim ustanovama, da bi dobijali kvalitetnije kadrove.

Neko je rekao da Privredna komora nema tu šta da očekuje, a mislim da bi mogla Privredna komora da nađe dobru primenu ovde, tako što će da sasluša, da uvaži potrebe privrede.

Sećam se kad je ministar prosvete bio gospodin Žarko Obradović, kad su rekli, to je bilo između 2008. i 2012. godine, tada sam bio član Odbora za nauku, obrazovanje - dajte nam kadrove koji će odgovarati privredi, on je rekao - dajte mi potrebu za privredu.

U ovom ima jedna filozofska misao, jedna filozofska dubina, ne znamo mi, mi smo društvo još, ne po postojanju države istorije države, nego po razvoju demokratije, po uvažavanju nekih stvari, mi smo čini mi se na početku i onda nam je potrebno da uvažimo neke stvari da znamo o čemu tu pričamo.

Zašto se mi zalažemo i osporavamo, iznosimo neke argumente ovde? Zbog sistema. Evo, sada kad vam navedem jedan primer jedne grupe odličnih studenata sa Tehničkog fakulteta iz Novog Sada ostvarila fantastične rezultate na evropskom takmičenju. Da li znate da je, možda nije bio čak ni vođa te ekipe, ali jedan od učesnika Želimir Trišić skupljao na dobrovoljnoj bazi novac da bi otišao tamo na takmičenje? Da je kojim slučajem to predsednik Vučić znao, on bi rekao - ja ću dati novac. Znam da bi to tako bilo, ali nije suština da neko daje novac, nego da imamo uređen sistem - napraviš rezultat, sleduje te to. Na taj način motivišemo i učenike i studente, pa čak i zaposlene na visokoškolskim organizacijama. To nam fali. Probajte na tom nešto da uradite i onda ćemo mi biti zadovoljni. Hvala vam.

Profesore Atlagiću, nije 12. septembar 2019. godine ili leta Gospodnjeg, kako bi vi rekli, vaš dan. Vi ste u svetu poznati kao heraldičar i to je u redu, ja sam neke stvari od vas sada i naučio, ali nisam mogao da vidim iz vašeg objašnjenja niti mi je jasno iz ovog Predloga zakona o dualnom modelu obrazovanja u visokom sistemu da li će neko ko postane diplomirani pravnik moći da bude i sudija? Da li će se njemu pripisati da je i položio pravosudni ispit, a to su takođe mane i nedostaci koje smo mi mogli da sagledamo i da kažemo – potreban nam je dualni sistem obrazovanja, jer diplomirani pravnici ne mogu da postanu sudije.

Tako i ovamo. Meni nije poznato ni da je neko ko je završio medicinu i postao lekar, da je postao i specijalista. Prosto, nije moguće. Čini mi se da to nije ni normalno. Mi izgleda zahtevamo sada od naših učenika i studenata da nam budu star mali, da sazore previše pre nego što je to po prirodi organizma normalno i moguće.

Napredak treba da postoji. Rekli ste - da li su nam dobri profesori? Imamo sjajne profesore na svakom nivou obrazovanja, počev od učitelja pa do univerzitetskih profesora. Kakvi su nam učenici? Fantastični. Počev od onih koji se upisuju u predškolsko, pa prvi razred itd, ali mogli ste da pročitate, juče je bilo u štampi, čini mi se, da neki od učenika, nažalost ima i toga, ne znaju pravo ime svojih roditelja. Sada ni to nije problem, vole se deca, malo razmažena, sve je to moguće, pa kolega Neđo Jovanović je rekao da se u Užice vrati tek 2% nakon što završi određene fakultete.

Šta mislite kolega Jovanoviću, koliko se vrati u Bajinu Baštu, Krupanj, Ljuboviju, Mali Zvornik i da ne govorim tamo u istok Srbije? Ne da se ne vrati niko, nego odvedu i roditelje.

Kada reformišemo sistem obrazovanja, ovu činjenicu moramo da imamo u vidu, kako da se borimo protiv toga? Mislim da ova država sada onoliko koliko je moguće, neko će reći nije dovoljno, neko će reći preterano, ali o tome možda nije ukusno ni govoriti, izdvaja za populacionu politiku. Ima li rezultata? Nema.

Propustili smo pre dve, tri, četiri decenije možda da povučem određene poteze koje smo morali da ne bi dugo kasnili u reformi sistema obrazovanja. Ove sugestije koje smo vam rekli, pa čak i kroz ove amandmane, mi smo konkretno u ovom članu 8. pokušali da stavimo studenta, iako uvodite dualni sistem obrazovanja, da njega stavimo u središte, ne da je on sveta krava, nego da ga stavimo u središte kada je u pitanju njegova mogućnost izbora kod kog poslodavca, ukoliko ih visokoškolska ustanova na svojoj listi ima više, da on bira koji će da bude. Valjda i njemu je nešto dozvoljeno da bira, ili će nam se desiti ono o čemu je govorila koleginica Vjerica Radeta i gospodin Mirčić, ne da koga uplaše, nego to je moguće u praksi. Ako, nam se to desi, da on ne kaže – uh, nisam izabrao dobrog poslodavca, nego to što si izabrao, to ti je to. Hvala vam.

E, danas svoju državu ne može da voli i ne treba da voli samo onaj ko je potpun kreten, a sve drugo je valjda normalno voleti i boriti se za nju, izgrađivati je, pomagati drugima da budu bolji, cenjeniji i uticajniji i sve to zajedno.

Poštovane kolege, gospodine ministre i saradnici, SNS će vam navesti najmanje dva razloga zbog čega je stavljanje na dnevni red ovog zakona besmislena rabota. Jedan od tih je i tamo poslednji član ovog zakona. Kaže da stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se kad Srbija uđe u EU. To je praktično nikad, ali to bi bilo isto kao da će se nešto desiti ako u neku sredu u nekom danu bude padala kiša. Čini mi se da bi to moglo i da se potrefi, a ovo se neće desiti. To je jedan od razloga.

Drugi, ali vrlo ozbiljan razlog, ukoliko zakon o kojem smo govorili do malopre u pojedinostima bude dao upola, ali ne s lukom, nego upola rezultate koje ste vi ovde pričali i očekujete, onda nam ovaj zakon uopšte ne treba. Mi ćemo, znači, imati, imamo mi i do sada, ali to bi bilo još neko podsticanje na to. Imaćemo najkvalitetnije obrazovane ljude koje će svako da želi, bez toga da im se priznaju posebne kvalifikacije, nešto tome slično.

Ali, eto, mi smo se odlučili da malo raspravljamo i konkretno ovde o pojedinim članovima ovog zakona, pa smo rekli u članu 21. koji definiše proceduru prilikom priznavanja određenih zanimanja, delatnosti i mogućnost da se zaposlenje nađe u nekoj državi članici EU, pa je u članu 16. reklo da telo koje je nadležno, odnosno član 21. kaže da telo koje je nadležno za verifikaciju, potvrđivanje da je određeno lice ispunilo uslov za priznavanje ove verifikacije, može da odluči da zatraži period prilagođavanja koji traje tri godine ili proveru osposobljenosti.

To može kad mu se god prohte, taj predstavnik tog tela može kad god on to zaželi da na taj način maltretira naše dobro obučene i ljude koji su završili određena zanimanja, ali smo mi rekli kad osnovano posumnja. Ovo je nekako termin koji je blizak krivičnom zakonodavstvu, pa da ne bi došlo do zloupotreba, mi predlažemo da vi prihvatite ovaj amandman i da se na neki način zaštite od samovolje. Da li će nje biti, pretpostavimo da hoće i ne znate vi za koga sve donosite ovaj zakon, ko će vladati kasnije, ko će poželeti da nešto menja i da to bude drugačije.

Ministre, ono kad ste malopre rekli 3.000 ljudi je otišlo za prvih šest meseci, naravno da ja neću da kažem, ja znam da naša lica koja su prijavljena na tržištu rada u Srbiji imaju mogućnost i na drugi način da odu, a da vi to nemate u evidenciji, da su otišli zato što imaju mogućnost možda i dvojnog državljanstva ili slično. Hvala vam.