Dame i gospodo poslanici, podržavam prethodnog govornika, gospođicu Natašu Jovanović, stanje u metalskom kompleksu u Srbiji je teško, a takođe i u Kragujevcu je teško. Kragujevac je jedan od većih metalskih kompleksa u Srbiji.
Naravno, želim samo da kažem da je prošla Vlada dosta pomogla i učinila metalskom kompleksu u Kragujevcu i oko 50% svih onih subvencija odvojeno je baš na Kragujevac i ono što možda potpredsednica Skupštine ne zna, a možda i zna, da je juče na Gradskoj skupštini bio jedan sastanak i bio dogovor, kao i tačka dnevnog reda, stanje metalskog kompleksa u Gradu Kragujevcu.
Juče, smo doneli jednu odluku, svi poslanici Republičkog parlamenta iz Kragujevca su potpisali jedan dogovor i sporazum sa Skupštinom grada, da uputimo apel Republičkoj vladi, tj. resornim ministrima koji su zaduženi za metalski kompleks, ili da nas prime ovde u Beogradu ili da dođu u Kragujevac, kako bi se dogovorili kakva je dalja strategija i vizija Vlade po pitanju rešavanja nagomilanih problema u metalskom kompleksu grada Kragujevca.
Ovo govorim iz razloga što sam siguran da će Vlada, koja je jednim delom u kontinuitetu, sa premijerom Vojislavom Koštunicom, koji je u prethodnom mandatu mnogo učinio za metalski kompleks Kragujevca, sigurno nastaviti sa subvencijama i u ovom mandatu i da ćemo one nagomilane probleme, kao ozbiljni ljudi, rešavati na ozbiljan način.
Tako se i nadam da ćemo ispoštovati i onaj sporazum koji su poslanici potpisali, da u roku od 14 dana napravimo jedan sastanak sa resornim ministrima i pokušamo da rešimo nagomilane probleme, na zadovoljstvo metalskog kompleksa, građana grada Kragujevca, radnika metalskog kompleksa i nas – učesnika u Republičkom parlamentu, tj. poslanika iz grada Kragujevca, uključujući tu, pretpostavljam, i potpredsednika Skupštine Natašu Jovanoviću, koja juče, sigurno iz objektivnih razloga nije mogla biti prisutna na tom sastanku.

Dame i gospodo poslanici, mislim da nema razloga da danas telefonom zovem gospodina Vojislava Koštunicu, iz prostog razloga što smo mi dogovorili rok od 14 dana, a mi smo ljudi koji poštujemo rok.
Sa druge strane, zahtevi koje radnici metalskog kompleksa i sindikata imaju su takvi da se ne mogu rešavati danas, dok se ne usvoji budžet.
To smo juče jasno rekli, da moramo sačekati da prvo Skupština donese budžet, kako bismo mogli posle toga da rešavamo njihove stvari, jer se one rešavaju sredstvima iz budžeta.
Što se tiče Nove Srbije, mi smo vrlo transparentni i ne bavimo se demagogijom. Pre dva meseca je bio jedan sastanak upravo sa sindikatima u njihovom sedištu u fabrici i Nova Srbija je tada bila. Kao poslanik sam potpisao sporazum da ću štititi njihove interese u Republičkom parlamentu i praviti spojku između sindikata i ministara. Taj sporazum je, pored mene, potpisao jedino još poslanik G17 plus i opravdano je sa tog sastanka izostao gospodin dr Davidović.
Tada je SRS poslala jedan dopis da njima Otadžbinska uprava ne dozvoljava da prisustvuju takvim sastancima i potpisuju takve sporazume. Zašto sam to rekao? Ne želim da ulazim u polemiku sa mojom Kragujevčankom, ali ne vidim razlg zašto je ona ishitrila već neki dogovoreni dogovor. Ako sindikalci metalskog kompleksa Kragujevca misle da je rešenje da danas dođu u Republički parlament i da ih primi gospođica Nataša Jovanović, da im reši problem, neka izvole i neka reše problem sa gospođicom Natašom Jovanović.
Lično mislim da dogovore treba poštovati. Korektno smo juče napisali, doneli odluku, Skupština grada Kragujevca usvojila, da u roku od 14 dana napravimo sastanak predsednika sindikata metalskog kompleksa sa resornim ministrima nadležnim za resorni kompleks, koji mogu pomoći, i sa ministrom finansija i da razrešimo taj problem na obostrano zadovoljstvo, u šta sam apsolutno siguran i ubeđen – da i Vlada Republike Srbije želi da reši, isto toliko koliko žele i sindikalci metalskog kompleksa.
Ali, očekivanja sindikata ne mogu biti u onoj meri da postavljaju uslove, već u nekom realnom okviru, da ne zaboravimo da, pored Kragujevca, gde je moja najveća želja da se problemi reše, postoje i drugi nagomilani problemi u metalskom kompleksu Srbije i da mi moramo razmišljati kao ozbiljna vladajuća grupacija i da rešavamo sve probleme, ne samo u Kragujevcu, već i u Srbiji, a moja je želja da najviše učinimo za Kragujevac. U krajnjoj liniji, rekli smo i u Ustavu stoji da ćemo raditi na ravnomernom razvoju Republike Srbije, a to podrazumeva i u delu privrede.

Dame i gospodo poslanici, naravno nemam namere da se mešam u metodologiju i način rada nijedne političke organizacije. Ali želim da kažem da i mi imamo svoj način rada. Naš način rada Nove Srbije jeste da kada nas neko pozove odemo i vidimo kako radnici žive i rade u tom preduzeću, a naravno na njihov zahtev da im pomognemo oko svega onoga što je u našoj moći i koliko možemo.
Danas nemam namere, mogu razgovarati kao što sam razgovarao sa predstavnicima Sindikata juče, razgovaraćemo sigurno i danas, ali mislim da im danas ništa ne mogu reći više, no što sam im rekao juče. Stvarno čekam. Ne pripadam onim ljudima koji će sa ove govornice, prozivati i pozivati ministre. Pripadam ipak onim odgovornim ljudima koji će doći kod ministra, razgovarati, napraviti sastanak i te ljude spojiti sa resornim ministrima, naravno, na zadovoljstvo Kragujevčana.
To je moja obaveza i radnika metalskog kompleksa, to je moja obaveza kao poslanika iz Kragujevca, da konkretno im kažem i zakažem, a oni će sa nadležnim ministarstvima napraviti dogovor koji će biti u interesu, kako metalskog kompleksa tako i Vlade, a naravno i građana Kragujevca.
Prema tome, ja čekam da se usvoji ovaj budžet. To će biti za ovih par dana. Danas možemo da obavimo jednu praznu priču, koju smo naravno juče konkretizovali da ćemo u roku od 14 dana tačno odrediti dan i dogovoriti se ko će razgovarati, ko će primiti sindikate. Danas možemo, čisto, eto tako, da popijemo kafu ovde u Republičkom parlamentu, u našem poslaničkom klubu. Ja sam raspoložen da sindikalce odvedem naravno i na ručak dole, u restoran.
Ali mislim da neću moći da im konkretno kažem ono što su očekivanja radnika koje oni zastupaju. To ću moći da im kažem posle usvojenog budžeta i u dogovorenom roku od 14 dana. Mi poslanici iz vladajuće strukture ispunićemo svoje obećanje prema sindikatima metalnom kompleksu i građanima Kragujevca. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, moram izraziti svoje nezadovoljstvo. Celoga dana slušam ovde o nekoj demokratiji i slušam od ljudi koji žele da predstave demokratiju, a ponašaju se apsolutno na nedemokratski način. Žao mi je što je gospođa Vesna Pešić, pričajući o svojoj velikoj demokratiji, pričala o demokratskim načelima i principima, naravno, izuzimajući stranku koja je dobila najveći broj mandata. Ona je želela da kaže da su Demokratska stranka Srbije i stranke koje su u bloku sa njom nedemokratske, jer nisu prihvatile ili nisu shvatile ko treba da bude mandatar. Ako je već neko želeo da da mandatara, onda je to morao dati predsednik Republike, po Ustavu, najvećoj stranci, na demokratski način i da ona napravi vladu. Ako ona ne napravi, daje drugoj stranci, pa trećoj stranci i mi bismo za tri nedelje imali izbore.
Povod ovog mog javljanja jeste upravo to da je gospođa Vesna Pešić više puta, a naravno i sada, pričala o Novoj Srbiji, o Velimiru Iliću i naravno, po njoj – "leva ruka desni džep". Stvarno ne mogu da razumem da ljudi žele nepoštenje da pretvore u poštenje, da laž pretvore u istinu, da nerad pretvore u rad. Uvek se u Srbiji kritikuje bolji od sebe; hajde onda, izvolite, molim vas, Nova Srbija, gospodin Ilić je u prošlom mandatu radio tri hiljade kilometara puta i na tome su mu građani Srbije zahvalni i zadovoljni su. U pretprošlom mandatu u kome je gospođa Vesna Pešić bila, urađeno je samo 300 kilometara puta.
S druge strane, na kraju, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno moram da vam kažem, kao poslanik, iznenađen sam tokom ove sednice. Može ovde ko god hoće da se zaklinje u demokratiju i u demokratska načela, da se bije u prsa da želi da zaštiti interese građana Srbije, ali verujte mi, ova sednica Skupštine zgadiće se građanima Srbije, zato što su građani Srbije gladni, žedni i bosi, zato što će građani Srbije vrlo brzo doći u situaciju da se ne mogu isplatiti ni dečiji dodaci, ni penzije, ni plate prosvetnim radnicima, zdravstvenim radnicima.
Građani Srbije ne mogu čekati nikoga da četiri meseca razgovara, pregovara hoće li ili neće da napravi vladu. Građani Srbije hoće vladu, građani Srbije hoće da rade, građani Srbije hoće da žive. Građani Srbije hoće boljitak za svoju porodicu i ne zanima ih ovakva demokratija i priče, vraćanje u prošlost.
Pitam gospođu Vesnu Pešić ko je nju promovisao da bude ambasador. Prema tome, nemojte se zaklinjati u demokratiju. Građane Srbije zanima budućnost, perspektiva, ali naravno i sadašnjost.
Nemojte kritikovati bolje od vas. Kada budete vi iskazali rezultate kakve je iskazalo Ministarstvo za kapitalne investicije, kada budete napravili 3.000 kilometara puteva, ili možda pet, onda možete pričati da ste bolji. Ako ste u vašoj vladi imali 300 kilometara, morate prihvatiti da je ovo ministarstvo značajan iskorak, na zadovoljstvo građana Srbije, učinilo.

Dame i gospodo poslanici, svakoga dana na medijima čujemo visoke funkcionere pojedinih stranaka koji pričaju i puna su im usta da je pitanje svih pitanja u ovoj državi donošenje ustava. Tačno je, složili smo se svi ovde zajedno u ovoj skupštini, sa 242 glasa, da je pitanje svih pitanja, budućnosti Srbije i istorijske distance između prošlosti i sadašnjosti i budućnosti, donošenje ustava.
Naravno, i ova današnja sednica na neki način pokazuje da je politički partijski interes ipak iznad i najbitnijih pitanja koja se tiču svakoga pojedinca u ovoj državi, a to je ustav. Meni je drago što sam poslanik Nove Srbije, partije koja u ove dve i po godine nikada nije ni trgovala, ni uslovljavala nijednu političku partiju. Časno i pošteno, u interesu građana Srbije, obavljala je svoj posao, i kao poslanici, a naravno i naše ministarstvo, Ministarstvo za kapitalne investicije.
Verujte mi da sam kao čovek danas iznenađen koliko su sitni ti partijski interesi i koliko mi želimo da zaboravimo šta je stvarni interes građana Srbije. Stvarni interes građana Srbije jeste taj referendum 28. i 29, da se donese ustav koji treba da napravi distancu između prošlosti i obezbedi građanima bolju budućnost.
No, naravno, puki formalizam u ovom trenutku dolazi do izražaja. Partijski interesi takođe, zaboravljajući da pri tom građani Srbije, posmatrajući nas danas kako se mi ponašamo, 28. i 29. treba da izađu i podrže ono što smo pre 15 dana u ovoj skupštini označili kao prioritet prioriteta za Srbiju i masovno glasaju taj ustav, koji opet ova skupština treba i mora verifikovati.
Prema tome, dame i gospodo poslanici mislim da se ipak treba vratiti prioritetima i na neki način okončati ovu sednicu Skupštine, uz saznanje, kako to građani znaju, i zaklinjanje svih partija ovde ponaosob, i poslanika, da je drugi prioritet, posle ustava, a naravno u prethodnom periodu apostrofiran kao privi prioritet - borba protiv kriminala.
Moramo se složiti, bez obzira na formulaciju koja može da se tumači da li je pravna ili nije pravna, da li neko može podneti ostavku i oročiti trenutak podnošenja ostavke, da borba protiv kriminala je nešto što treba da bude prioritet svih narodnih poslanika i naravno svih onih ljudi kojima je čast i poštenje na srcu.
Prema tome, smatram da na neki način svi ćemo snositi jednu krivicu što osoba koja je optužena u ovom trenutku će biti na slobodi, samo zato što nismo našli konsenzus ovde, izglasali, naravno, skidanje imuniteta pomenutom gospodinu. Za ove rasprave, kakve su bile na ovoj sednici, biće vremena u predizbornoj kampanji. Još jednom naglašavam da mi je drago što sam poslanik stranke koja nikada nikoga nije ucenjivala. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nije važno, a postoje neki uobičajeni termini; jedan od uobičajenih termina za lekare i za zdravstvenu zaštitu jeste da onaj ko dođe kod lekara jeste pacijent. Da li će stajati "građanin" ili će biti "pacijent", suštinu zakona sigurno neće promeniti. Znate, ima onaj uobičajeni termin kod Zakona o trgovini, pa kaže – zaštita kupca. Ne kaže zaštita građana, nego zaštita kupca. I to sigurno neće ništa suštinski promeniti. Nije ništa strašno ni promeniti to u ovom zakonu, ali ne menja suštinu ovog zakona.
U prethodnom članu kada je takođe rečeno prava građana u zdravstvenoj zaštiti, ili ljudska prava, kako to piše ovde u zakonu, ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata, pravo da vam kažem mišljenja sam da je na neki način ovo "ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata" kompletnije, upravo u odnosu na ovaj član 26. koji to reguliše.
Ono što je za mene kao poslanika, lekara i građanina bitno, bitno je ono što proizilazi dalje iz ovog člana 26, pa i iz člana 29. da prati zakon do njegovog zadnjeg člana. Bitno je da se to ispoštuje. Ono što bih mogao možda zameriti ovom članu 29, to je da nije decidirano ovde rečeno, pa kaže: "Svaki pacijent ima pravo na slobodan izbor doktora medicine, odnosno doktora stomatologije i zdravstvene ustanove, odnosno slobodan izbor različitih medicinskih procedura, u skladu sa zakonom, na osnovu odgovarajućih informacija o mogućim rizicima i posledicama po zdravlje pacijenta"; mi znamo da imamo ovde i privatnu i društvenu praksu, pa nije izjednačio privatnu i društvenu praksu. To bi za mene možda bila zamerka, slobodan izbor kako u privatnoj, tako i u društvenoj praksi ili zdravstvenim ustanovama.
Inače, sam naziv "pacijent" ili "građanin", to bismo sada mogli reći da nije šija nego vrat, jer u stvari pacijent jeste građanin.
(Dobacivanje iz sale: Pacijent je bolestan čovek.)
Ne mora biti, ne idu samo bolesni kod lekara, idu i zdravi, ali idu i da vide da li su bolesni. Niko ne ide iz nekog hira, nego ide da vidi, da proveri.
To je jedan uobičajeni termin koji se godinama unazad provlači i ne vidim to kao veliki problem. Naravno, sve se može promeniti, ne menja suštinu zakona, ali ono što je važno meni kao čoveku i lekaru jeste da upravo ovaj član prati do kraja sve ostale članove i da bude ispoštovan od samog početka zakona, pa do završetka i do njegovog zadnjeg člana.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 56. reguliše kada se i pod kojim uslovima može osnovati privatna praksa. Naravno da zakon treba da bude sveobuhvatan i da precizira tačno uslove ko i kada može osnovati privatnu praksu.
Ako sam dobro sagledao ovaj član 56, ovde se vidi kada se može osnovati privatna praksa, u prvom delu; naravno, u drugom delu šta sve privatna praksa ne može obavljati.
Evidentno je da je ovde apsolutna diskriminacija privatnog sektora u odnosu na društveni sektor i na zdravstvene ustanove, zato što ne postoji ni jedan jedini razlog da privatna praksa, privatni sektor ne može nešto osnovati ako za to ima uslove, a naravno zna se koji su to uslovi - stručni kadar, opremu, prostor i sve ono što jedna delatnost zahteva za njeno obavljanje.
Ali, ono što je interesantno ovde u ovom članu, i zbog čega sam uložio amandman, jeste što u državi Srbiji postoji izvršna, zakonodavna i sudska vlast. Izvršna vlast ne može biti iznad zakonodavne vlasti. I zato, kada se jedan zakon donosi on treba jasno i određeno da precizira određene stvari, kada i pod kojim uslovima se nešto može učiniti, uraditi, ili u ovom slučaju osnovati privatna praksa.
Ono što smatram da je strašan problem kod ovog člana 56, to je što kaže da privatnu praksu iz stava 1. tačka 5) i 6) ovog člana može osnovati zdravstveni radnik sa odgovarajućom višom, odnosno srednjom školskom spremom zdravstvene struke, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.
Naravno, ispod kaže: "Privatnu praksu iz stava 1. tačka 2) ovog člana može osnovati više zdravstvenih radnika sa visokom školskom spremom zdravstvene struke, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona."
Mislim da ovaj zakon treba da propisuje, a nikako se ne mogu donositi propisi kako će se sprovoditi jedan zakon. Podzakonskim aktima ne mogu se propisivati zakonski uslovi za osnivanje privatne prakse. I to je ono što će, naravno, stvoriti mogućnost da nekim podzakonskim aktima bude određen prostor, pa će se tražiti ova oprema, pa ona oprema, pa će naravno neko reći da za privatnu praksu treba 200 kvadrata prostora. Navodim samo kao primer. Mislim da do toga neće doći. I onda će naravno svi ovi ljudi koji imaju mogućnost da otvore privatnu praksu, a nemaju 200 kvadrata, biti onemogućeni da otvore praksu.
Zato smatram da kada se donosi zakon, a zakon treba da poboljša trenutna rešenja koja nisu dobra, njime treba regulisati apsolutno sve. I, upravo se slažem sa ministrom, što je na početku rasprave rekao, da zakon može biti i tanji i deblji, i kraći i duži, pa nam naravno nije smetalo ovde da se propiše šta su osnovni uslovi. Naravno, šta je sada nešto što jedna struka zahteva? To je savest svakog lekara koji želi da obavlja privatnu praksu. Naravno, nalaže mu da ima odgovarajuću opremu koja mu je potrebna za obavljanje te delatnosti.
Zna se ono što je za svaku ordinaciju, za svaku privatnu praksu neophodno, minimalno neophodno za obavljanje.
Ovde je na neki način izvršna vlast preuzela nadležnost zakonodavne vlasti i to će, naravno, u praksi praviti probleme.
Žao mi je što se nije imalo razumevanja, a izgleda da se nije imalo razumevanja ni za jedan uloženi amandman i mislim da to nije u redu, jer u ovom zakonu ima i određenih protivurečnosti. Kaže dole – privatna praksa ne može obavljati zdravstvenu delatnost iz oblasti hitne medicinske pomoći. Evo, ja i tu imam jedan amandman, o kome ću posle pričati. Onda se nalaže privatnoj praksi da mora da pruži hitnu medicinsku pomoć.
To su sve neke stvari koje su u ovom članu 56. konfuzne i mislim da je neprimereno da izvršna vlast uzme sebi ovlašćenje zakonodavne vlasti. Ako se nešto ne reguliše zakonom, podzakonskim aktima nekim, može se regulisati tako da se jednostavno, u krajnjoj liniji, za jednu delatnost kao što je privatna praksa i onemogući da se ona obavlja. Mislio sam da će ovaj amandman... i apelujem na poslanike da ipak razmisle i da jednostavno ne dozvolimo da izvršna vlast bude starija od zakonodavne vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka reč u zakonu je bitna. Naravno, ima ona čuvena rečenica Staljinova – u Sibir, ne na smrt. Malopre smo pričali, čini mi se, ne znam koji beše član na poglavlje pet, pa smo pričali, pacijent i onda naravno građanin. To se sada ovde... i smatrao sam da je normalan taj termin - građanin. Taj termin - pacijent, već ovde u članu 62. kaže "pruži hitnu medicinsku pomoć svim građanima". Pruži hitnu medicinsku pomoć svim pacijentima, jer to je uobičajeni termin. Ovo čisto ovako da navedem da oni ljudi koji su pravili ovaj zakon nisu baš precizno izmerili svaku reč, pa se negde pominje građanin, a negde se pominje pacijent. Ja sam za to da se pominje pacijent svuda.
Nije to bila suština mojih amandmana. Suština mog amandmana jeste, pod broj jedan ovde kaže – privatna praksa je dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć svim građanima. Ovim amandmanom koji sam ja podneo želeo sam da na neki način zaštitim privatnu praksu i da kažemo da treba da glasi – pruži hitnu medicinsku pomoć shodno svojim mogućnostima u skladu sa strukom.
Zašto? Zato što postoje medicinske prakse različitih profila, a naravno, postoje i različite situacije kada se neko obraća za hitnu medicinsku pomoć, pa se postavlja osnovno pitanje: ako kod jednog stomatologa koji ima praksu dođe neko sa kardiološkim problemima, da li je stručan i da li je njegova privatna praksa opremljena da stručno i adekvatno može pacijentu, ili kako je ovde navedeno - građaninu, pruži hitnu medicinsku pomoć. Mislim da ne može, da može da pruži samo pomoć shodno svojim mogućnostima, a mogućnost je i znanje i, naravno, u skladu sa strukom.
Ovo iz razloga što će se u praksi desiti da, upravo kako sam naveo, kardiološki pacijent dođe u privatnu praksu kod lekara, da ovaj nije stručan da mu pruži pomoć, da izgubi dovoljno vremena i da ga to košta života. Naravno, iz toga onda proizilaze druge komplikacije da će neko da vam kaže da ste vi zadržali pacijenta određeno vreme, a da je to vreme bilo dovoljno da je, da se javio adekvatnoj zdravstvenoj službi, imao šanse da preživi.
Drugi deo amandmana odnosi se na tačku 5) koja kaže da privatna praksa treba da istakne cenovnik zdravstvenih usluga i izda račun za pružene zdravstvene usluge. Naravno, složio bih se apsolutno sa ovom tačkom 5) kako stoji u zakonu, kada bi tu obavezu imalo, naravno, i društveno zdravstvo ili zdravstvene ustanove.
Smatram da upravo to da istakne cenovnik zdravstvenih usluga prvenstveno mora važiti za društveno zdravstvo, jer je to od mnogo većeg interesa za pacijente, a na neki način kod privatnika mi to izgleda više na kasapnicu nego na privatnu praksu.
Izdavanje računa, pošto zdravstvene ustanove ne podležu izdavanju i kucanju fiskalnih računa, apsolutno smatram normalnim, na zahtev pacijenta.
Treći deo zbog kojeg sam uložio amandman ovde u zakonu kaže – organizuje, odnosno obezbeđuje mere za odlaganje, odnosno uništavanje medicinskog otpada, u skladu sa zakonom. Mislim da će ovo stvoriti strašan problem privatnoj praksi, a smatram to vrlo ozbiljnom tačkom i da je neophodno da se reguliše način odlaganja medicinskog otpada.
Ako to bude obaveza svake privatne prakse to će znatno poskupeti otvaranje privatne prakse i onemogućiti mnogim mladim ljudima i onim ljudima koji imaju želje da se organizuju i otvore privatnu praksu. Naravno, smatram da se taj medicinski otpad sada neadekvatno odlaže. Treba na zakonit način odlagati, jer to stvara dosta problema, da ne objašnjavam ovde.
Smatrao sam da bi uništavanje medicinskog otpada, kao obaveza koja bi se nametnula svakoj privatnoj praksi pojedinačno, bio veliki izdatak za privatnu praksu. Zato sam predložio da se ova tačka 7) promeni i da glasi – organizuje, odnosno obezbeđuje mere za odlaganje, odnosno uništavanje medicinskog otpada, zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom koja mora obezbediti odlaganje i uništavanje medicinskog otpada, u skladu sa zakonom.
Zašto? Zato što se odmah u članu 63. navodi – privatna praksa mora (da ne čitam sve) obezbediti stalno dostupan sanitetski prevoz, zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom koja može obezbediti sanitetski prevoz. Onda kaže da i neke druge dijagnostičke metode privatna praksa mora imati upravo zaključivanjem ugovora sa najbližom zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom.
Smatram da svaka zdravstvena ustanova poseduje mogućnosti za prikupljanje i uništavanje medicinskog otpada i da će u budućnosti, ako želimo da uđemo u EU, morati na savremen način da prikuplja, odlaže i prerađuje medicinski otpad. Sklapanje ugovora privatnih praksi sa državnom ustanovom za odlaganje i preradu medicinskog otpada samo bi koristilo društvu, a samim tim i doprinelo da bi društveni sektor, koji bi to radio i za privatni sektor, mogao sebi da obezbedi dodatna finansijska sredstva, a da bi tim i prihvatanjem ovih amandmana sve ovo bilo regulisano.
Ne vidim ni jedan jedini razlog da se ovaj amandman ne prihvati, jer sve što je rečeno ovde apsolutno je rečeno dobronamerno, a naravno sve u želji da se pospeši privatna praksa i privatno preduzetništvo, što je cilj i intencija ove države, a naravno i budućnost.
Naravno, da to otvaranje tih privatnih praksi bude na neki način moguće i onim ljudima koji nemaju velika sredstva, a žele da kroz tu privatnu praksu izdržavaju sebe i svoju porodicu.
Želim da kažem, ovaj prvi član, a malopre je ministar rekao, kaže – privatna praksa je dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć. U članu 56, što sam rekao da je u koliziji, kaže se da privatna praksa ne može obavljati zdravstvenu delatnost iz oblasti hitne medicinske pomoći. Tako piše: hitne medicinske pomoći i hitna medicinska pomoć.
Razumeo bih da je ovde napisano "iz hitne, urgentne medicine", što je već nešto kompleksnije, pa da kaže – privatna praksa ne može obavljati delatnost iz hitne i urgentne medicine. To bi za mene bilo u redu i to bi za mene bila razlika. Mi znamo šta je prva pomoć, šta je hitna pomoć, a pogotovo to treba da znaju lekari. Prvu pomoć pruža svaki čovek ili građanin, a pogotovo oni koji imaju vozačku dozvolu, jer to je sastavni deo obuke za dobijanje vozačke dozvole. To je prva pomoć. Hitnu pomoć, opet, edukovani ljudi, lekari i apsolutno čitam kako je napisano, pa to tako i tumačim.
To bi bila suština izmene ovog člana 62. za koji apsolutno mislim, ako bi se ovi amandmani prihvatili, samo bismo na neki način regulisali bliže neke stvari da ne dolazi do stručnih grešaka, olakšala bi se mogućnost otvaranja ordinacija i regulisanje odlaganja medicinskog otpada. Mislim, možda grešim, ne smem biti sto posto siguran, da minimalno oko 30 hiljada evra košta neka mini komora za odlaganje i preradu medicinskog otpada, što apsolutno mislim da će opteretiti sve privatne ordinacije i da će mnogima onemogućiti da se bave tom delatnošću.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 64. reguliše kada i pod kojim uslovima se privatna praksa briše iz registra, pa onda nabraja, pa u tački 5) kaže – ako osnivač privatne prakse zasnuje radni odnos, odnosno počne da obavlja drugu samostalnu delatnost kao osnovno zanimanje, odnosno ako bude izabran, imenovan ili postavljen na određenu funkciju u državnom organu, odnosno organu teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, za koju prima platu.
Predložio sam da se ova tačka promeni i da glasi – ako osnivač privatne prakse zasnuje radni odnos, odnosno počne da obavlja drugu samostalnu delatnost kao osnovno zanimanje, odnosno ako bude izabran, imenovan ili postavljen na određenu funkciju u državnom organu, odnosno organu teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, u slučaju postojanja sukoba interesa.
Znači, ostao je apsolutno identičan član 64. tačka 5) kako piše u zakonu, samo što je dodato: "u slučaju postojanja sukoba interesa". Zašto? Mislim da nije u redu da osnivači privatne prakse ne mogu biti birani, izabrani i postavljani u navedene državne organe, u odnosu na sve druge građane i zanimanja.
Ne vidim ni jedan jedini razlog da neko mora ugasiti privatnu praksu, da ona ne može da miruje, da mora po završenoj funkciji, samo zato što je poslanik, zato što su ga građani izabrali, zato što je odbornik, ugasiti, da čak nije predviđena mogućnost mirovanja. Ne vidim ni jedan jedini razlog zašto ne bi mogao da obavlja delatnost.
Zašto sada, primera radi, jedan savezni poslanik treba da ugasi praksu, ako je njihovo zasedanje jednom u mesec dana ili jednom u tri meseca? Zašto jedan odbornik u lokalnom parlamentu treba da ugasi praksu i ne može da se bavi svojom delatnošću, kada nema sukoba interesa, obavlja privatnu praksu, a jednom u tri meseca ima zasedanje u lokalnom parlamentu?
Mislim da je to nepravedno, da to nije u redu, jer bi po tom osnovu svi narodni poslanici i odbornici trebalo da izgube svoja radna mesta ili da im se ugase, pa kad završe mandat da se ponovo zapošljavaju i da traže radno mesto. To je jedan razlog.
Drugi razlog, ne vidim prava i otkud to pravo da se briše, ako neko otvori drugu delatnost. Zakon i Ustav dozvoljavaju da možete obavljati više delatnosti. Po osnovu svih tih delatnosti plaćate doprinose.
Da li imate jednu, dve ili tri delatnosti, plaćate doprinose. Nekada je bilo da se plaća doprinos samo na otvorenu jednu delatnost, kasnije je uvedeno da se plaća doprinos za svaku delatnost.
Pogotovo kada znamo da se u nekim prethodnim članovima kaže da ministar određuje da li će se raditi u jednoj ili dve smene, određuje radno vreme, što isto mislim da nije najidealnije rešenje, jer za mene je idealno rešenje da ministar propisuje minimalno radno vreme, a da li ću ja raditi jednu, dve ili tri smene, da li ću izdržati da radim 24 časa ili ću raditi 8 časova, to je stvar pojedinca, pogotovo čoveka koji ima privatnu praksu i plaća porez, doprinose i samostalno zarađuje za život.
Ako meni ministar propiše da radim jednu smenu, onda ja želim da radim drugu delatnost u drugoj smeni; ili, druge delatnosti ne propisuju da mora da radi osnivač. Mogu osnovati samostalnu trgovinsku delatnost, gde ću ja biti nosilac samostalne trgovinske delatnosti, ali ću angažovati ljude koji će to obavljati.
Ne vidim baš nijedan razlog da se ovaj član 64. tačka 5) odnosi ovako rigorozno prema privatnoj praksi. Smatram da sve to može ali pod jednim uslovom – ako postoji sukob interesa. Tamo gde nema sukoba interesa ne treba biti tako rigorozan, treba biti popustljiv i liberalan i dozvoliti ljudima da shodno svojim mogućnostima rade i obavljaju svoju delatnost i dati pravo, što je Ustavom zagarantovano svakome, da može biti biran i postavljan na određene funkcije, a da ne treba trpeti konsekvence i biti za to kažnjen.
Mislim da se ljudima koji imaju privatnu praksu ovim članom na neki način zabranjuje da se kandiduju i da budu birani, jer su uslovljeni zatvaranjem svoje prakse, što nije u redu. Nadam se da će ministar shvatiti da to ograničava neke ljude da budu u parlamentu, da se u svojoj sredini kandiduju i za odbornike, a da, ako ne postoji sukob interesa...
A sukob interesa bi bio da neko ima privatnu praksu i da bude ministar zdravlja, onda razumem da morate ili da se odreknete privatne prakse ili bolnice, ili da budete ministar zdravlja. To je u redu. Ako toga nema, onda ne vidim ni jedan jedini razlog. Nadam se da će se izaći u susret ovom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 96. reguliše kada se i pod kojim uslovima može u domovima zdravlja organizovati specijalističko-konsultativna delatnost koja nije u vezi sa bolničkim lečenjem, u skladu sa planom mreže.
Naravno, u drugom delu, u drugom stavu kaže: "Izuzetno, na područjima sa specifičnim potrebama pružanja zdravstvene zaštite stanovništvu, gde saobraćajni i geografski uslovi to opravdavaju, u skladu sa planom mreže, u domu zdravlja može se organizovati porodilište i stacionar za dijagnostiku i lečenje akutnih i hroničnih bolesti."
Na insistiranje članova Nove Srbije iz Vrnjačke Banje, njihov zahtev, molbu i objašnjenje koje je bilo logično, predložili smo i tražili smo da se u članu 96. stav 2. posle reči "stanovništvu" dodaju reči "u banjama kao prirodnim dobrima od opšteg interesa", a posle reči "zdravlja" dodaju reči "ili pri domu zdravlja".
To bi značilo da u krajnjem kontekstu taj amandman glasi: "Izuzetno, na područjima sa specifičnim potrebama pružanja zdravstvene zaštite stanovništvu, u banjama kao prirodnim dobrima od opšteg interesa, kao i tamo gde saobraćajni i geografski uslovi to opravdavaju, u skladu sa planom mreže, u domu zdravlja ili pri domu zdravlja može se organizovati porodilište i stacionar za dijagnostiku i lečenje akutnih i hroničnih bolesti."
Naravno da ovaj amandman apsolutno opravdava svoje postojanje i zahtev članova Nove Srbije, pretpostavljam i drugih ljudi, iz više razloga.
Prvo što Zakon o banjama predviđa, pa kaže, broj jedan - organizovanu zdravstvenu službu. Naravno, znamo i ko ide i ko obilazi banje. Tamo idu pretežno bolesni ljudi. Ne ide niko u banju zbog kafića, restorana, hrane ili hira. Ne kažem da nema ni toga, ali 99% onih koji odlaze u banju idu da bi se lečili ili, naravno, na postoperativno lečenje ili lečenje hroničnih bolesti.
Ako želimo da razvijamo turizam, za mene je bilo normalno i bilo bi normalno da se ovaj amandman prihvati. Nema nijednog razloga zašto ne prihvatiti ovaj amandman. Na Odboru sam dobio objašnjenje da je to intencija Ministarstva u nekoj drugoj fazi i da zbog ograničenih sredstava to ne može.
Ako želimo da razmišljamo šire, a to šire razmišljanje nas tera da razmišljamo da treba da pospešimo razvoj turizma, broj ljudi koji dolazi u banje zbog lečenja, kako iz inostranstva, tako i iz naše zemlje, a što opet sveukupno stvara profit u jednoj državi, mislim da opravdanje koje sam dobio ne stoji kao pravo i celovito opravdanje. Trebalo bi da se uvaži želja svih ovih ljudi koji se bave lečenjem ne samo u Vrnjačkoj Banji, već i u drugim banjama, a naravno, treba izaći u susret i onim pacijentima koji se leče i ljudima kojima je određena terapija i pomoć i te kako potrebna.
Zamislite sada, imate trudnicu koja leči neku drugu hroničnu bolest – ona bi u slučaju bilo kakvog bola ili bilo kakvih problema morala iz Vrnjačke Banje ići do najbliže bolnice koja se nalazi na nekih, ne znam tačno, 20 ili 25 kilometara, a mislim da je to centar u Kraljevu.
Naša namera je najdobronamernija i u interesu onih ljudi koji rade u banjama, pacijenata i razvoja turizma i, naravno, sveukupnog razvoja Srbije, koja se u ovom trenutku ne može pohvaliti da ima razvijenu privredu; ali, Bože moj, uz pomoć Vlade, uz pomoć zakona koji se donose, indicija jeste da sve ono što danas nije dobro bude sutra bolje.
Ovim amandmanom apsolutno bi se omogućilo u banjama i bolje lečenje za sve pacijente koji su tamo, omogućio bi se razvoj turizma. Mislim da će ministar imati razumevanja, kako za ove ljude koji tamo rade, tako i za pacijente koji traže adekvatnu zdravstvenu zaštitu, pa tako, naravno, i za mene ispred poslaničke grupe Nova Srbija, koji sam uložio ovaj amandman na zahtev svih članova Nove Srbije iz Vrnjačke Banje.
Želim da naglasim da smo ovo učinili u najboljoj nameri, naravno zbog svih onih ljudi koji će koristiti uslugu, i da se nadam da će ministar ovo prihvatiti.
Što se tiče onog objašnjenja koje sam dobio, da bi to trebalo biti u drugoj fazi, mislim da bi trebalo učiniti u prvoj fazi i da to neće biti veliki izdatak za Ministarstvo.
Kao što znamo, nemamo mi u Srbiji bezbroj banja, ima, da ih ne nabrajam sada, jedno pet-šest banja, pa prema tome smatram da Srbija može izdvojiti toliko sredstava da zdravstvena usluga u banjama bude na zadovoljavajućem nivou, a pogotovo što u tim banjama ima dosta inostranih pacijenata i korisnika usluga banja.
Kao zemlja koja želi da na neki način popularizuje banjsko lečenje u Srbiji, moramo ostaviti utisak i ne smemo dozvoliti da napravimo eventualni propust, koji nije tako skup, a na neki način narušiće ugled onih ljudi u banji i ugled Srbije, a ne vidim ni jedan jedini razlog i smatram da će ovaj amandman ipak ministar prihvatiti. Hvala.

Kolege poslanici, mislim da je možda kolega Marić to sad rekao, možda nije tako ni mislio, ali struka je jedno, amandman Vlade je drugo. Ako je amandman Vlade, on se automatski prihvata ovde. Struka ima pravo Odboru za zdravlje, ne kako je rečeno, nekim preglasavanjem... Ja u Odboru nikada nisam nastojao da nekoga preglasam, nego sam nastojao da svoje mišljenje i svoj stav, ako mogu, na Odboru iznesem i da ubedim Odbor ili Odbor da ubedi mene da to što sam rekao nije u redu.
Odbor za zdravlje u republičkom parlamentu je sastavljen od lekara i on čini struku. Meni je drago da je struka prihvatila taj amandman, a da li će on u Skupštini biti prihvaćen, to ne zavisi ni od Odbora za zdravlje, ne zavisi ni od mene, zavisi od većine u ovom parlamentu. To ćemo videti sutra kad bude bilo glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je zemlja u tranziciji. Naravno, dosta zakona je doneto. Srbija je možda jedna od zadnjih zemalja koja je ušla u tranziciju. To ima i svojih dobrih i loših strana. Loša je možda zato što je zadnja, a dobra što smo mogli da sagledamo iskustva svih bivših republika, sada država, kako i na koji način su one učinile tranziciju i eventualno tamo gde su one napravile grešku da ispravimo i tu grešku ne pravimo i učinimo našu tranziciju boljom.
Težak je posao koji obavljaju zdravstveni radnici. U zdravstvu ima mnogo časnih ljudi koji časno i pošteno obavljaju taj težak posao, na zadovoljstvo građana Srbije. No, u zdravstvu ima i onih nečasnih ljudi koji su svojim radom brukali jednu profesiju, koja naravno služi u interesu zdravlja ljudi, i svojim nečasnim radnjama i rabotama obrukali one časne i poštene ljude.
Javna je tajna da u zdravstvu postoji i mito i korupcija. Ali, postavlja se pitanje zašto se ćuti. Ćuti se zato što je dobar deo ljudi korumpiran i ćuti se zato što i oni bolesni ljudi nemaju kud, jer se bolest teško leči u jednom danu, pogotovo hronične bolesti, i na neki način su upućeni kod istih zdravstvenih radnika, da bi se lečili, a ako kažu da im je neko tražio mito, pitanje je da li će moći da se u toj istoj zdravstvenoj ustanovi leče. Ovaj zakon treba da reguliše i to.
Naravno, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti se razlikuje od mnogih drugih zakona koje je ova skupština ovde donela, iz prostog razloga što se ovaj zakon tiče svakog pojedinca od trenutka začeća, rođenja, tokom života, pa sve do smrti. Skoro da nema građanina Srbije koji nekada nije bio kod lekara i nije tražio pomoć zdravstvenih radnika.
Da li ovaj zakon koji mi sutra treba da usvojimo to sve reguliše? Ja ću pročitati članove 20. i 26, da vidimo šta ti članovi kažu. Član 20. kaže: "Načelo pravičnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta."
Član 26 – Prava pacijenta, u svom drugom delu kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi."
Sada se vraćamo na ovaj famozni član 199. i amandman koji sam podneo, koji je prihvatila struka. Ovaj član glasi: "Zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, koji radi puno radno vreme, može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod svog poslodavca, odnosno kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa direktorom zdravstvene ustanove, odnosno osnivačem privatne prakse."
Amandmanom sam tražio da se izbriše "kod svog poslodavca, odnosno". Zašto? Zato što će u svakom slučaju biti sukob interesa, koji je jasno izražen i to sam pročitao iz članova 20. i 26, u vremenu pružanja zdravstvenih usluga.
Znači, oni koji budu privilegovani, imaju novca i mogu da plate, bez čekanja, bez gužve, u zdravstvenoj ustanovi moći će da se pregledaju posle podne. Oni koji nemaju tih mogućnosti moraće pre podne, ma kolika gužva bila.
Naravno, imovno stanje. Znači, ovaj član 199. je u sukobu sa članovima 20. i 26. i po pitanju imovnog stanja. Evo vidite diskriminaciju i u vremenu pružanja zdravstvenih usluga, a i u imovnom stanju. Onaj ko ne bude imao novca da plati tu uslugu, on ne može doći po podne. Znači, diskriminiše građane Srbije i u vremenu i naravno u imovnom stanju. Ko bude imao novca, taj će naravno moći pružiti sebi lagodniju uslugu.
Kakve će sve probleme prouzrokovati ovaj zakon u zdravstvenim ustanovama? Prouzrokovaće mnogo problema. Prvo, kaže se da svi zdravstveni radnici imaju prava na dopunski rad. To podrazumeva od bolničara, medicinskog tehničara, lekara, znači svi. Šta će se desiti? Uzmimo primer jednog hirurga, desiće se da u Kragujevcu ima 50 hirurga i svi će želeti da rade i da imaju tu dopunsku delatnost po podne. Neće svi moći. Neko će određivati, ili će odrediti direktor, ili ministar, ili neka druga komisija. Onda će neki ljudi raditi po podne, a oni drugi neće. To će izazvati raskol, svađu, netrpeljivost, sujetu, koja i u ovom trenutku postoji u zdravstvu i to ne može niko da negira.
Šta je potrebno jednom hirurgu i kakva je ekipa jednog hirurga i šta je potrebno za jednu hiruršku intervenciju? Pored hirurga potreban je asistent, medicinska sestra, instrumentar, anesteziolog, anesteziološki tehničar. To je otprilike jedna ekipa. Imamo ušnu kliniku u Kragujevcu, imamo ginekološku kliniku u Kragujevcu, ortopedsku kliniku, hiruršku kliniku, očnu kliniku – da vidimo kako će to sve da se reguliše u jednom anesteziološkom bloku koji Kragujevac ima.
S druge strane, nemojmo reći da neće biti onih drugih propratnih problema, a to su: ležaće na istom odeljenju pacijenti koji su operisani po podne, po zahtevu i koji su imali mogućnosti da plate, a naravno, ležaće i oni koji nisu platili.
Nemojte da mi sada neko kaže da usluga koja bude pružena pre podne, u prepodnevnim časovima, za one koji su platili neće biti kvalitetnija i bolja. Biće sigurno, i tu će biti diskriminacija između dva ležeća pacijenta.
Naravno, pored tih problema biće i drugih problema. Znamo da imamo listu čekanja. Prekjuče sam rekao ono što je drastično kod malignih oboljenja, operisanih ljudi, pa se kaže – cena sa liste čekanja iznosi 9.000 dinara, pa se onda kaže "pacijent koji želi da se leči". Da li postoji igde čovek koji je operisan od maligne bolesti da ne želi da se leči?
Onda se kaže, iako imate listu čekanja – pacijenti koji žele lečenje sa liste čekanja, košta toliko, a pacijenti koji žele lečenje van liste čekanja, deset puta je skuplje, znači ovde je 9.000, a ovde je 90.000, ali zato ima prioritet prijema.
To su problemi sa kojima će se građani Srbije sukobiti. Tu je taj sukob interesa i naravno diskriminacija – ko ima para dobiće kvalitetniju zdravstvenu uslugu, dobiće brže zdravstvenu uslugu, a ko nema para biće duže na listi čekanja, pa se postavlja pitanje da li će ikada sa te liste sići, da li će dobiti zdravstvenu uslugu ili možda mu se može desiti ono najgore, a to je da izgubi život i da ne dođe u situaciju da dobije pomoć lekara.
Naravno, svi plaćaju. Plaćaju, u ovom slučaju, i oni pacijenti koji imaju novca i koji dobiju odmah zdravstvenu uslugu, ali plaćaju i oni koji nemaju. Oni koji nemaju plate životom, a oni koji imaju plate novcem.
Jednostavno, mislim da je u jednoj zdravstvenoj ustanovi nemoguće organizovati i privatni rad, ma kako ga mi krstili ovde sada – dopunski, tražili neki termin koji bi odgovarao i koji bi mogao da se provuče.
Dopunski rad, to je privatni rad. Teško je organizovati dopunski rad i redovni rad u jednoj zdravstvenoj ustanovi.
Ono što je malopre ministar želeo da objasni, ja shvatam želju ministra da ovaj zakon prođe baš autentično ovako, ali mislim da to nije dobro. I, onaj amandman koji sam ja dao, ja sam ga dao u želji da se upravo omogući zdravstvenim radnicima da prvo imaju dopunski rad. Ne vidim ni jedan jedini razlog da neke druge delatnosti imaju dopunsku delatnost, a da zdravstveni radnici nemaju.
Jednostavno, zdravstveni radnici mogu raditi i u privatnom sektoru, a ako je potrebno, po onom ugovoru, mogu i privatnici raditi u zdravstvenoj ustanovi. S druge strane, da centri koji nemaju određenu specijalnost mogu imati tu dopunsku delatnost, iz nekog drugog centra da im ljudi dođu.
Jednostavno, mislim da je mojim amandmanom sve to regulisano, a da neće prouzrokovati sve ove negativne posledice kojih će, ako ovaj član 199. ostane ovakav, sigurno biti. Mislim da će najskuplju cenu platiti upravo pacijenti i to, naravno, koji pacijenti – najsiromašniji pacijenti. Tih najsiromašnijih pacijenata ima mnogo u Srbiji.
Nije ovo način zaštite društvenog sektora. Ne treba se društveni sektor ovako braniti, a takođe ne treba se ni plašiti privatnog sektora i razvoja privatnog sektora, jer ova zemlja ide ka privatizaciji. Mislim da je prosto ovo nemoguće organizovati.
Želim reći još nešto. Zamislite sada, školstvo ima dopunsku delatnost.
Trebalo je da konsultujete možda taj zakon, on kaže da prosvetni radnici mogu obavljati ovu dopunsku delatnost, ali tačno kaže pod kojim uslovima – ne u svojoj školi, već u drugoj školi i ne može nikako, naravno, da dopunsku delatnost daje svome učeniku.
Kako bi to izgledalo kada bi sada neke druge struke imale tu dopunsku delatnost u okviru svoje ustanove? Hajde da uzmemo primer, baš sam ovde naveo neke, tekstilne industrije; kaže – pre podne šijemo naravno za firmu, a po podne šijemo za sebe, pa eto, šijemo kada nam dođu stranci. Naravno, delimo neki... Prosto je to nemoguće.
Zamislite kada bi JAT sada uveo, pa kaže – letimo pre podne, ali po podne imamo dopunsku delatnost, pa ćemo da letimo, da vozimo nekoga. Zamislite sudiju, na primer: pre podne sudija, popodne će biti advokat; ili, opet sudija pre podne da radi u društvenom sektoru, a po podne radi dopunsku delatnost, ovo za novac.
Prosto mislim da je to nemoguće izvesti. Naravno da će to izazvati mnogo problema. Ja sam, u želji da jednostavno ispravimo eventualni haos u zdravstvenim ustanovama koji će se desiti, uložio ovaj amandman, ali mislim da ne postoji dobra volja, makar u Ministarstvu, da se on prihvati.
Naravno, znaće se da je tamo neki poslanik Nove Srbije Vladan Vučićević iz Kragujevca bio protiv ovoga i pričao da će se tu roditi neki haos, a evo ministar smatra da će to biti idealno rešenje.
Mislim da će vreme, za najkraće tri meseca, dokazati ko je u pravu. Ovo tvrdim zato što znam da je ovo 1992. godine bilo na Klinici za stomatologiju i to je živelo samo dva-tri meseca.
To je izazvalo takve raskole na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju i, naravno, profesor Piščević je to posle tri meseca ukinuo, iako je tu mogućnost imao. Isto je bio organizovan tako dopunski rad, pa se to naravno plaćalo klinici, a klinika posle isplaćivala lekarima. Znam koliko je svađa i problema tada na klinici bilo.
Mislim da je to bilo u vrlo malom broju državnih ustanova; bilo je na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju, možda još nekim. Ovo će, naravno, kada se to bude rasprostranilo u celoj Srbiji, biti strašan problem kako za zdravstvene radnike koji će jedan drugog mrzeti, svađati se, tako i za pacijente koji budu bili u situaciji da se leče, a jednostavno neće moći.
Onda će se desiti da i oni što pre podne rade u državnom sektoru, a nemaju mogućnost kao njihove kolege koje će raditi popodne, biće mito i korupcija možda još izražajniji u smislu što će reći – pa, po podne ti je ova intervencija 5000 dinara, evo, ja ću to da ti uradim za 2500 pre podne.
Sve su to neke mogućnosti koje će postojati.
Mislim da će se ovim zakonom, pored diskriminacije, na velika vrata legalizovati mito i korupcija, a hteli ili ne hteli da priznamo, ona u zdravstvu postoji, i, naravno, to najbolje znaju pacijenti koji se leče, a postoji i strah da se o njoj mnogo priča.
Mislim da će ovim to sve biti legalizovano i da će to stvoriti velike probleme. Nadam se da će poslanici, bez obzira na predlog Ministarstva, uvažiti i struku koja je rekla da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Videćemo kako će reagovati poslanici, a u krajnjoj liniji, kako god bude bilo, videćemo i za tri meseca kakva će situacija u zdravstvu biti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li bih mogao da se složim sa gospodinom ministrom. Ja sam u državnom zdravstvu radio do 2000. godine, a od 2000. godine sam privatnik. Ne znam da li se nešto promenilo od 2000. godine. Mislim da nije. Uvek ste mogli doći kod lekara sa uputom i bez uputa. Kada dođete bez uputa imate cenu pregleda i platite. Takođe ste mogli doći da zatražite i hiruršku intervenciju bez uputa, naravno na lični zahtev, jer tu intervenciju plaćate.
To je bilo, to postoji i sada, ali naravno to su bile cene koje je određivao SIZ.
Svaka hirurška intervencija ima svoju cenu, svaki pregled ima svoju cenu, ali to ne može biti isto sa ovim što se sada želi uvesti kao dopunski rad.
Sa druge strane, nikada nije moglo zaživeti društveno i privatno. To je, u krajnjoj liniji, nemoralno. Zašto? Zato što postoji ogromna razlika između privatnog i društvenog sektora.
U privatnom sektoru neko je pravio zgradu, kupio opremu, kod njega pacijent može i ne mora doći, a društveni sektor država nameće građanima da moraju da uplate zdravstvenu zaštitu i, naravno, nema nijednog opravdanja za uvođenje privatnog, ako bismo ga mi zvali dopunski rad, u okviru društvenog sektora.
Taj društveni sektor pokazao se necelishodnim, pokazalo se da se privatni razvijao u odnosu na društveni. Voleo bih da mi sada ministar kaže kako će se, kojim zakonima regulisati konsultacije kolega, povezana lica koja će se stvoriti, naravno, pre podne se pregleda, a popodne obiđe sve, i ko će to fakturisati, količinu leka koja se daje, da ne navodim kakvih sve mahinacija može biti.
Ali, siguran sam da je ovim zakonom, podzakonskim aktima prosto nemoguće to urediti, a da to funkcioniše dobro. U to sam siguran.
Možda je vreme od tri meseca kratko, ali mislim da će biti dovoljno da da prve efekte. Naravno, videćemo kako će reagovati građani na sve to, ali neće reagovati sigurno pozitivno, jer ovo rešenje neće biti celishodno i vrlo ga je teško u našim uslovima urediti.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što me je ministar pogrešno protumačio, ali ja nijednog trenutka nisam krio da sam privatnik i tu ništa nije sporno. Nijednog trenutka nemam šta da navijam na svoju vodenicu. Privatna firma, stoji tabla, ili neko hoće doći ili neko neće doći. To je jasno. Naravno, tačno je i to da se ovim zakonom... I ministar je bio privatnik, ministar je radio privatno. Pa šta, bože moj, radio privatno, sada je ministar.
Tačno je, ja to nisam želeo da kažem, ovim zakonom se apsolutno gasi privatni sektor.
Znači, donošenjem ovog zakona privatni sektor se gasi i otvara se privatni sektor u okviru društvenog sektora. To je prva stepenica, privatizacija društvenog sektora od strane određenih grupacija ljudi koji će zakupiti prostore u okviru matične kuće.
I nije tačno da mojim amandmanom nije data mogućnost da lekar iz "Bežanijske kose" radi u Kliničkom centru, ali nije data mogućnost da lekar iz "Bežanijske kose" radi baš u "Bežanijskoj kosi", ili lekar iz Kliničkog centra baš u Kliničkom centru. Tamo gde je proveo 20 godina radnog staža, tamo gde poznaje kolege, sestre i tamo gde može organizovati mrežu i sve ono što treba da se pregleda, što treba da bude dopunsko, dakle, gde treba uraditi dopunske analize i preglede da bi došao do jedne dijagnoze i uradio hiruršku intervenicju, da će to sve ići na recku. Kako ćete vi to fakturisati? Sve će ići pre podne na recku, sve prijateljski i sve preko veza.
Naravno, određena grupacija će uzeti jedan zakup, drugi zakup, treći zakup i ovo je prva stepenica privatizacije društvenog sektora koja će kasnije uslediti, a ovim zakonom ministar apsolutno gasi privatni sektor i otvara 20.000 privatnih ordinacija u okviru društvenog sektora.
Nisam to želeo malopre da kažem, ali kada već ministar meni reče – neki interes privatnih sektora. Ne, nema interesa privatnog sektora. Privatni sektor je privatni sektor. On radi ekonomski, svoje cene ima, neko ga prihvata ili ne prihvata, ali da je ministar želeo, što je bilo normalno, da izjednači privatni i društveni sektor, kako u pravima, tako i u dužnostima, ovaj zakon bi bio prihvaćen i od strane privatnika i od strane svih lekara.
To je ono što smo mi očekivali, izjednačavanje privatnog i društvenog sektora, kako u pravima, tako i u obavezama, i ispravljanje svega onoga što danas u zdravstvu nije dobro da sutra bude bolje. Ne verujem da će to ovaj zakon rešiti i da će tako biti, ali rekao sam – neki tamo doktor Vladan Vučićević je rekao to, ministar je rekao to. Mislim da će za tri meseca biti prvih rezultata, ali evo, za tri do šest meseci ovaj zakon će dati rezultate, ja mislim negativne. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, član 48. koji reguliše participaciju reguliše jedan deo koji će sigurno u sistemu zdravstvene zaštite stvarati dosta problema. Tačno je da je naše zdravstvo u teškoj situaciji, tačno je i to da se mi kao društvo nalazimo u teškoj ekonomskoj situaciji, tačno je i to da se ne vidi baš tako brz izlazak iz ove privredne krize, a naravno tačno je i to da se građani nalaze takođe u jednoj teškoj situaciji. Sve skupa kada se to sabere dolazimo do toga da zdravstvo, kao i druge oblasti u ovom društvu, na neki način traži rešenje za rešavanje svakodnevnih problema, a opet sve u interesu da nešto što živi zaživi možda u nekom boljem svetlu.
Međutim, ono što se očekuje od jednog zakona jeste da na neki način, upravo zbog toga što postoje neke manipulacije kod našeg naroda, bliže reguliše jednu oblast kako bi se sprečila bilo kakvu špekulaciju koja iz jedne oblasti koja nije dobro regulisana može proizići. Iz prakse lično znam kada je uvedena participacija koja nije bila tako skupa, čini mi se 10 dinara po jednom pregledu, pa kada se sve skupa sabere to i nije omogućavalo zdravstvu da nešto sa tim novcem uradi, ali je to ipak stvaralo veliku konfuziju i dosta problema u praksi. Čak su i zdravstveni radnici, činovnici izbegavali da to naplaćuju.
Ne znam kako će to sada biti regulisano, da li će to i dalje davati mogućnost činovnicima koji rade i službenicima da nekome naplate, nekome da ne naplate. Ne vidim to kao rešenje iz ovog zakona, odnosno bliže rečeno iz člana 48, ali ono što na neki način stvara konfuziju jeste to što će tek nekim dopunskim aktima to biti bliže uređeno, a naravno to će određivati direktori zdravstvenih ustanova u saradnji sa nadležnim SIZ-om zdravstva.
Mislim da je to problem, jer ipak je ovo jedan zakon koji se tiče svakog građanina pojedinačno.
Pa ako već u mnogim drugim delovima ovlašćenje ima ministar, mislim da je ovu participaciju na godišnjem nivou trebalo da određuje ministar i da ona bude jedinstvena u celoj Srbiji.
Nije jedini problem ova participacija. Ja ovde imam pred sobom celu paletu usluga koje na neki način naplaćuju zdravstvene ustanove, pa onda te vanstandardne usluge, pa lista čekanja i ne želim da kažem koja je kuća u pitanju, mislim da to rade sve kuće i sve zdravstvene ustanove u Srbiji, pa se kaže - pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja. To je sve ono što će stvarati konfuziju, počev od ove participacije, lista čekanja, a mislim da to građani Srbije neće moći da izdrže.
Kaže se – pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja, radikalna dojka zračenje 9.000 dinara. Znači, pacijent koji želi lečenje sa liste čekanja. Znači, vi ste na listi čekanja, 9.000 dinara to koša. To je participacija. Preoperativna dojka 8.000 dinara, postoperativna dojka 6.000 dinara, koncentrovana dojka 4.000, palijativna dojka 2.000 dinara, kastracija 1.000 dinara.
Onda odmah sa druge strane kaže ovako – pacijent koji želi lečenje van liste čekanja, znači onaj ko ne želi da čeka... Zamislite ako imate čoveka koji ima karcinom, maligno oboljenje. Ko hoće da čeka i ko bi od nas ovde čekao? Niko. Radikalna dojka 93.000. Znači onaj ko ima 93.000 dinara može da dođe da se ozrači i da ima šansu da produži život, a onaj koji nema taj novac on će morati da bude na listi čekanja i opet da plati tu participaciju od 9.000 dinara. Pa onda kaže: preoperativna dojka 82.000, postoperativna dojka 61.000 dinara, koncentrovana dojka 39.000 dinara, palijativna dojka 18.000 dinara, kastracija 3.000 dinara.
To je ono što stvara veliku konfuziju i što na neki način daje mogućnost da to od slučaja do slučaja regulišu određeni domovi zdravlja ili zdravstvene ustanove. To će stvoriti strašno veliki problem i naravno, neće biti popularno kod građana Srbije, neće biti celishodno za one ljude koji su bolesni, koji se leče i nećemo se čuditi ako u narednom periodu mortalitet, i ovako uvećan kao što je sada, bude još veći.
Zato se uvek zalažem da kada se pravi jedan zakon, i smatram to sasvim normalnim, da se naravno zakonom sve to reguliše i da to zakonom bude precizirano. Mislim da je ovde na neki način napravljena velika greška što se to ostavlja da se za svaku kalendarsku godinu ponaosob, a shodno sa SIZ-om zdravstva i naravno direktorima zdravstvenih ustanova, dogovara.
Navešću samo još jedan primer, terapija bolnih kostnih metastaza, zamislite, bolne kostne metastaze, 15.000 dinara. To tako izgleda kada rešava jedna kuća, ili jedan čovek ili jedna zdravstvena ustanova. Znate šta znači, ne daj bože nikome, ni najvećem neprijatelju, koštane metastaze.
Zamislite imate bolove, ne možete to da rešite drugačije, treba da platite 15.000 dinara da se oslobodite bolova. To može da uradi samo onaj ko ima, a onaj ko nema sredstava moraće da se muči do smrti bolovima, što naravno, moramo priznati, nije prijatno. Iz tih razloga mislim da je ovde napravljena greška što to nije precizirano.
Naravno, dobro je kada neko ima novca da plati dopunsko osiguranje, to je u redu, i naravno ne brine kolika će participacija biti, to će platiti pravno lice za njega i to je u redu, ali se ovde ne postavlja pitanje za one ljude koji imaju novca jer oni ljudi koji imaju novca imaju i dobrih veza. Da budem slobodan da kažem, često se pominje to ime, možda nema smisla, ali da li treba gospodinu Miškoviću sada veza i da li se on sekira za ovo. Ne, ne treba mu čak ni novac, zato što će ga svi primiti preko veze.
Prema tome, to je poznato, to je tako, uvek je to tako bilo, da neki ljudi koji imaju mogućnosti prođu, obiđu gužvu. Ja sam primao isto tako moje prijatelje, moje rođake. Rade to i drugi lekari, radi se to svuda u svetu. Lako je onome kada nekoga ima, ali kada se pravi zakon on se ovde ne pravi za one koji imaju novca, već se pravi generalno za sve građane. Mislim da će problem biti za veliki deo građana Srbije koji su stvarno socijalno ugroženi i da je apsolutno ovim trebalo to bliže odrediti; ministar je trebalo da određuje svake godine pojedinačno kolika će ta participacija biti, a ovako na neki način mislim da će biti zloupotreba i da će od mesta do mesta cene pojedinih usluga i participacija biti različite.