Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na repliku povodom pominjanja od strane gospodina Cvetanovića. Želim da kažem da smo svi mi zreli ljudi i da na neki način kritički posmatramo svet oko nas. Ja sam principijelan i dosledan čovek, to sam do sada iks puta u životu dokazao. Moja kritika određenih delova zakona, pogotovo zakona o zdravstvenoj zaštiti, dobronamerna je, u želji da iskreno učestvujem u radu i kao čovek, i kao poslanik, i kao član Odbora, da se određene stvari poprave i učine boljim.
Mislim da nije u redu da neko unapred, ne znajući kako ću se ja u krajnjoj liniji opredeliti prema tom zakonu, kaže da je nemoralno kritikovati, a posle toga glasati.
Na Odboru, na kome smo svi bili, podržao sam četiri zakona, a bio sam uzdržan upravo prilikom glasanja o zakonu o zdravstvenoj zaštiti.
Kao poslanik, što je moje pravo, uložio sam određene amandmane u želji i iščekivanju da će na njih reagovati i ministar. Moram da kažem da se ograđujem, kao čovek, kao poslanik, i ne pričam u ime poslaničke grupe, već pričam u svoje lično ime – ako se ti amandmani ne budu prihvatili, ne svi, nego onaj koji je najbitniji, najznačajniji, za taj zakon o zdravstvenoj zaštiti neću glasati. To je moja odluka i tako ću postupiti, bez obzira na političke konsekvence, jer moj mandat će proći, a ja ću ostati kao čovek koji će koristiti zdravstvenu zaštitu.
Ne mislim da ljudi koji baš sve kritikuju i partijski apsolutno donose odluke, što je njihovo pravo, imaju pravo da unapred izađu i osude i kažu da je nešto nemoralno kritikovati, a posle glasati. U tome se mi razlikujemo. Vaša kritika nije možda dobronamerna, vi hoćete da kritikujete sve. Ne može se napraviti nikada idealan zakon, ali moja kritika je upravo dobronamerna.
Nadam se da će ministar, na neki način, sagledati posle i kroz moju diskusiju i prihvatiti taj amandman. Ako taj amandman na član 199. bude prihvaćen i član bude korigovan, sigurno ću glasati za ovaj zakon.
Ako ne, neću za njega glasati, bez obzira na političku konsekvencu. To kažem kao čovek koji je dugo godina u zdravstvu, naravno, čovek koji se bavi privatnim zdravstvom, a radio je i u društvenom zdravstvu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o setu zakona koji sveukupno čine jedan zdravstveni sistem koji treba da omogući građanima Srbije bolje, pravednije i kvalitetnije lečenje, znači bolje, pravednije i kvalitetnije usluge od strane zdravstvenih ustanova, privatne prakse i naravno lekara.
Zbog vremena koje imam, na određenim zakonima ću se kraće zadržati, a svoju pažnju ću najviše usmeriti na zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Prvi zakon je Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju, koji uvodi jednu novinu da postoji dobrovoljno i obavezno zdravstveno osiguranje. Naravno, kada se kaže - dobrovoljno osiguranje, o tome ne treba mnogo diskutovati, znači, osiguranje koje nije obavezujuće.
Što se tiče ovog zakona, ono što je u njemu dobro jeste da su svi građani Srbije osigurani i da nema neosiguranih lica. Naravno da ne postoji zakon koji na neki način ne bi mogao da se popravi i poboljša, ali u svakom slučaju ovo je jedan zakon koji će poslanička grupa Nova Srbija podržati.
Drugi zakon je Predlog zakona o Crvenom krstu, jednoj organizaciji koja je u proteklom vremenu mnogo toga učinila za one koji su najugroženiji u ovoj zemlji. Ovim zakonom se na neki način daju proširena prava Crvenom krstu, što smatram da je dobro.
Zakon o komorama je zakon koji stvara određenu dilemu između privatnog i društvenog sektora; privatni sektor je smatrao da treba da ima svoju komoru, ali ovaj zakon reguliše jednu zajedničku komoru i naravno kroz taj zakon se reguliše dobijanje licenci, gubljenje licenci itd.
Ipak, i to je zakon koji se tiče samo jedne branše, jedne određene grupe ljudi i mi ćemo i taj zakon, iako ima određenih nesuglasica i možda neslaganja, podržati, zato što taj zakon ne ugrožava sveukupno stanovništvo Srbije.
Zakon o supstancama je jedan vrlo bitan zakon, koji Srbija do ovog trenutka nije imala, zakon koji na neki način sprečava stvaranje opijata i naravno zakon koji je u svakom slučaju koristan, pozitivan i taj zakon ćemo prihvatiti sa zadovoljstvom.
Zbog vremena koje imam namerno sam ostavio da najviše kažem upravo o zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Nema gore kletve od one kletve – dabogda imao, pa nemao.
Naravno, pre 90-tih godina Srbija je imala jedan sistem zdravstvene zaštite koji je bio izuzetno kvalitetan, ali koji mi možda kao građani, a ni mi koji smo u to vreme sprovodili zdravstvenu zaštitu nismo znali da ispoštujemo.
U tom periodu, kada je odnos zaposlenih i penzionera bio 5:1, SIZ-ovi zdravstvene zaštite imali su dosta sredstava i čak i mi koji smo sprovodili zdravstvenu zaštitu nismo se možda na neki način domaćinski odnosili prema sredstvima rada, medikamentima, i sveukupno pacijenti, svi su na neki način koristili tu blagodat koju su imali, a to se iz dana u dan narušavalo.
Devedesetih godina, raspadom bivše Jugoslavije, stvaraju se u ovoj zemlji veliki problemi, zemlja dolazi u veliku ekonomsku krizu i naravno, i sistem zdravstva, kao i sve u ovom društvu, na neki način počinje polako da se urušava. Nastupa jedan period stvaranja dobre klime za mito i korupciju.
Moramo biti iskreni – mito i korupcija nisu mimoišli ni zdravstvo, ni zdravstvene radnike. U vrlo teškim uslovima bilo je dosta časnih i poštenih zdravstvenih radnika, koji su časno i pošteno podneli teret tog vremena, teret rasturanja svega u ovoj državi i u vrlo teškim uslovima, sa minimalnim ličnim dohotkom, časno i pošteno obavljali svoj posao lekara i omogućili građanima Srbije da u nenormalnim uslovima ipak imaju solidnu zdravstvenu zaštitu. Naravno, bilo je i onih koji su iskoristili tu situaciju, koji su svojim radom, načinom ponašanja, zahtevanjem mita od pacijenata devalvirali i degradirali i one časne ljude.
Taj period nije mimoišlo ni stvaranje farmaceutske mafije. U tom periodu od 90-tih pa do današnjih dana razvila se farmaceutska mafija, a tako razvijena farmaceutska mafija našla je uporište u zdravstvu i povezala se sa određenim brojem zdravstvenih radnika.
Sveukupno, jedna takva slika narušila je sistem zdravstva i na neki način pogoršala pružanje mogućnosti i lečenje ugroženih i bolesnih građana Srbije. Naravno da je zato bilo potrebno napraviti jedan nov zakon o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvenom osiguranju, ili ceo ovaj paket zakona, na drugačijim osnovama, koji će upravo regulisati sve one anomalije koje su se dešavale u proteklom vremenu i koje se dobrim delom dešavaju i danas.
U ovom parlamentu doneto je dosta zakona. Svi ti zakoni na neki način treba da doprinesu da se društvo razvija, da krene napred i da se omogući bolji život, standard i bolji uslovi za građane Srbije, da se neke stvari koje nisu bile dobre dovedu u red i na neki način i mi živimo kao sav normalan svet. Naravno, postoje zakoni koji su doneti i koji se na neki način ne dotiču direktno građanina u svakom trenutku. Ovi zakoni vezani za zdravstveni sistem, zakon o socijalnom osiguranju, pogotovo je zakon o zdravstvenoj zaštiti zakon sa kojim se čovek trenutkom rođenja susreće, pa tokom celog života, a naravno i sve do smrti. Iz tih razloga je ovaj zakon tako bitan.
Naravno da je u nekom proteklom vremenu bilo puno toga gde su zdravstveni radnici, pojedinci, možda koristili određene zakonske mogućnosti ili koristili situaciju u kojoj su se zdravstvo i Srbija nalazili, pa su se dovijali, u zdravstvenim ustanovama su bile neke vanstandardne usluge koje se pružaju pacijentima.
Naravno, za mnoge usluge je moralo da se plati, ali pošto u zakonu nije bilo uporišta da se ta intervencija i usluga plati, onda su pacijenti na neki način bili primorani da potpisuju neke potvrde o donatorstvu zdravstvenoj ustanovi da bi mogli da se leče.
Lista čekanja je nešto što je bilo vrlo interesantno. Ta lista čekanja je za neke bila predugačka, neki nisu uspeli da dođu na red da se leče, jer su naravno skončali svoje živote pre onog trenutka kada im je zakazano da se jave svom lekaru.
Bilo je zbog tih vanstandardnih usluga i diskriminacije, ko je imao para mogao je da dobije uslugu odmah, a ko nije imao para morao je biti na toj listi čekanja. A naravno, bilo je uvek onih ljudi koji su poznavali nekoga, pa se stalno neko menjao, neko je došao pre na red, a neko je morao čekati duže i stalno se to odlagalo. To je sve ono što nije bilo dobro. Sve to ovaj zakon treba na neki način da dovede u red.
Ono što je vrlo bitno, svi smo željno očekivali da se ovaj zakon pojavi u Skupštini; ali, s obzirom da Srbija ide ka privatizaciji, ka Evropi, a znamo da je u proteklom periodu postojalo, a i danas postoji privatno i društveno zdravstvo, velika nada polagana je u ovaj zakon i očekivali smo da će se privatno i društveno zdravstvo izjednačiti, kako u pravima, tako i u obavezama.
Naravno, nismo uspeli i evo, danas raspravljamo o tom zakonu. Nije se izjednačilo privatno i društveno zdravstvo ni u pravima ni u obavezama, već je na neki način napravljena jedna diskriminacija privatnog zdravstva u odnosu na društveno zdravstvo.
Naravno, želim da ovde svima vama, a zarad građana Srbije, pročitam jedan član, to je član 26. koji jednostavno kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi." Upravo period koji je iza nas obeležavala je diskriminacija, i što se tiče vrste oboljenja, i vremena pristupa zdravstvenoj službi, a naravno, u najvećoj meri, što se tiče finansijskih mogućnosti.
Uložio sam šest amandmana, a ne bih u ovom trenutku da pričam kako i na koji način je diskriminisana privatna praksa, jer se to tiče jedne grupe ljudi, privatnika, ali ona je ovde diskriminisana. Ne želim da pričam zbog vremena koje imam.
Ovde ima i kontradiktornosti u zakonu, pa se u jednom članu kaže da se privatna praksa ne može baviti hitnom medicinskom pomoći, a onda se u drugom kaže da je privatna praksa dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć.
Naravno, takvu kontradiktornost ne treba stavljati u jedan zakon, jer mi znamo da je hitnu medicinsku pomoć dužan da pruži svaki građanin, a pogotovo onaj koji ima vozačku dozvolu. Znači, i taj je dužan da pruži hitnu medicinsku pomoć.
Naravno, puno toga ovde ima, ali bih svoju pažnju želeo da posvetim članu 199. koji je vrlo specifičan i koji pravi diskriminaciju i stvoriće veliku pometnju, kako zdravstvenim radnicima, a naravno najveću štetu od svega toga imaće pacijenti i građani Srbije.
Moram reći da je negde u periodu kada sam bio na specijalizaciji nešto slično, a shodno ugovoru, bilo na klinici na kojoj sam radio, a to je čini mi se bilo 1992. godine, na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu. U tom periodu je mogao da se sklopi ugovor sa fakultetom i SIZ-om zdravstva i pacijenti su mogli da traže da plate usluge, s tim što je polovinu novca trebalo izdvojiti fakultetu, tj. klinici, a polovinu novca je imao tada lekar.
Jedan častan i pošten čovek, izuzetan hirurg, profesor Piščević je bio tada upravnik te klinike i sećam se, kada je to zaživelo, tada sam bio na specijalizaciji, počelo je to da se radi. To je izazvalo velike probleme među zdravstvenim radnicima, velike raskole. Naravno, nisu tim delom mogli biti zadovoljni čak ni pacijenti. To je živelo na klinici pet-šest meseci i posle toga je to bilo ukinuto.
Naravno, taj famozni član 199. kaže i glasi ovako: "Zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, koji radi puno radno vreme, može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod svog poslodavca", vrlo bitno, "odnosno kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa direktorom zdravstvene ustanove, odnosno osnivačem privatne prakse."
Pričao sam malopre o mitu i korupciji. Pričao sam i o farmakološkoj mafiji. Mislim da se ovim članom 199. legalizuje sve ono što je do sada bilo: i mito i korupcija, i saradnja pojedinih lekara sa farmakološkom mafijom. Sada to ulazi na velika vrata, legalizuje se jednim zakonom, a posledice toga će biti najstrašnije po obične ljude, ljude koji nemaju mogućnosti, veza i koji nemaju mogućnosti da svoje usluge plate.
Naime, pitao bih svakog od poslanika kako bi to izgledalo kada bi sada neko rešio da donese ovde odluku ili napravi zakon da sudija ima dopunski rad.
Kako to izgleda kada bi jedan sudija pre podne sudio po slovu zakona za državu, a popodne jednu trećinu radnog vremena sudio za novac, pa pola državi, pola njemu? Bilo bi to svima smešno. Mislim da je to prosto nemoguće.
Takođe, mislim da će ovaj član i ovo, ako bude prošlo, napraviti veliku pometnju. Mi imamo da i prosvetni radnici imaju pravo na dopunske časove. Da, imaju pravo, treba da prijave svoj rad, ali nemaju prava na dopunske časove u svojoj školi i nemaju prava da daju dopunske časove deci kojoj predaju.
Mislim da je ovo jedan famozni član gde se na velika vrata, na neki način, legalizuje, kao što sam rekao, mito, korupcija i farmakološka mafija. Pazite, rekli smo tamo, član 26, ne sme se dozvoliti diskriminacija ni po osnovu finansija, ni po osnovu vremena. Evo diskriminacije.
Prvo, po osnovu finansija, zato što će ovo moći da koriste samo oni ljudi koji imaju finansijskih sredstava da uslugu mogu platiti u popodnevnom radu lekaru koji to bude obavljao. Naravno, evo diskriminacije i po osnovu vremena: oni koji budu imali novca moći će da dođu popodne bez čekanja i bez gužve. Oni koji nemaju, nesrećnici, moraće da se guraju i traže pomoć u prepodnevnim časovima.
Kakve će sve probleme ovaj zakon i ovaj famozni član napraviti? Prvo, nije dobro što ovaj zakon nije predvideo na koji način će zdravstveni radnici u svojim ustanovama moći da se bave dopunskim radom. Šta se dešava? Kragujevačka klinika, hirurška, ima negde oko 35-36 opštih hirurga, imaju jednu ambulantu. Kako će se njih tridesetak dogovoriti ko će raditi i ko će imati pravo na dopunski rad, a ko neće imati prava na dopunski rad? To će odmah izazvati raskole i svađe. To je prosto nemoguće da opstane. To je sigurno.
S druge strane, ko je taj koji će o tome odlučivati? Da li je to direktor KBC-a ili ministar? Kaže se, to će nekim podzakonskim aktima biti regulisano. Molim vas, kako podzakonskim aktima? Mi znamo da imamo zakonodavnu vlast, izvršnu vlast i sudsku vlast. Ne može ministar podzakonskim aktima donositi ništa, jer je on izvršna vlast. To donosi zakonodavna vlast i ova skupština. Naravno, to je problem koji će napraviti veliki problem svim građanima Srbije.
S druge strane je to sukob interesa. Nemojte da mi neko kaže da će sve oni uspeti da iskontrolišu jednu trećinu radnog vremena. Naravno, kada se takvi pacijenti prime i legnu i kada im se zakaže intervencija, onda ide onaj propratni deo koji je potreban za dijagnostiku: od konsultacija, određenih analiza, snimaka. Sve će se to završiti na telefoniranju i na možda eventualnu recku; ja tebi recku, ti meni recku; kolega, snimi to, znaš, to je onaj pacijent, stavi recku, ja tebi recku, plaćanja neće biti.
Sa druge strane, kao što rekoh, sukob interesa; ja stvarno ne znam kako je nekome palo na pamet da to može odraditi. Kažu da će tu uvesti red i da to neće osetiti pacijenti koji dolaze u redovno radno vreme. Nije tačno. Ako mene neko plati, ja sutra imam obavezu da ga pogledam, pa ga gledam detaljnije, jer me je platio, gubim više vremena. Ja tvrdim da će u roku od mesec dana svim lekarima koji rade u dopunskom radu prvi zadatak biti angažovanje oko onih pacijenata koji su platili, a da će cenu ovakvog jednog člana i ovog zakona platiti ljudi koji nisu u mogućnosti, nemaju veza, para. Pored raskola među zdravstvenim radnicima, velika će pometnja biti i među pacijentima. Mislim da će ovo biti veliki problem.
Na kraju želim reći, ova zemlja ovakva kakva je, opljačkana je i sve što se desilo, sve pljačke... I zato se građani pitaju zašto mi ne možemo da pohapsimo te tajkune, hohštaplere i lopove – zato što je sve što je opljačkano opljačkano na osnovu nekih zakonskih regulativa. Onda je problem kada imate neku zakonsku regulativu da te krivce i te lopove pohapsite.
Ja moram reći kao građanin, pacijent, čovek i poslanik, uložio sam pet ili šest amandmana, svi su bitni i svi su značajni, ali jedan od najznačajnijih je upravo amandman na član 199. Ograđujem se od poslaničke grupe, ja kao čovek i poslanik ovaj amandman, bez obzira, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti, podržaću sve zakone... Poslanička grupa SPO-NS će to podržati, ali ja kao čovek, poslanik, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti, s obzirom da sam zdravstveni radnik koji je radio i kao medicinski tehničar, kao lekar specijalista i privatnik, ne mogu prihvatiti. Ako ministar ne prihvati da se ovaj član 199. amandmanski prepravi, ja neću glasati za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih priliku, pošto sam pomenut, za repliku i naravno da nešto bliže kažem o ovom zakonu. Naravno, imam pravo na repliku, gospodine Krasiću, a isto tako imam pravo da pričam o svojoj sredini gde živim, kao i poslanik Nataša Jovanović.
Naravno da mnoge stvari koje je gospođica Nataša Jovanović iznela stoje i sa nekim stvarima se slažem, a želim da kažem da zakon, član 36. kaže: "Opština, odnosno grad može propisati bliže uslove za obavljanje auto-taksi prevoza. Opština, odnosno grad, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, donosi program kojim definiše optimalno organizovanje auto-taksi prevoza."
Sigurno je da za svaku delatnost treba obezbediti određene uslove, tako i za taksi prevoz grad mora obezbediti određene uslove. Grad Kragujevac ima negde oko 1000 stajališta, ona su obeležena, ili parking mesta, a negde oko 80.000 vozila. Grad Kragujevac ima oko 700 taksi prevoznika danas, dozvoliću sebi za 10% gore ili dole da pogrešim, i jednostavno grad nije u situaciji da locira toliki broj taksista. Niko ovde ne želi da se bavi diskriminacijom, niko ovde ne želi da zabrani pravo na rad, jer svako ima pravo na rad, ali ćete dozvoliti da jedna lokalna samouprava ima prava da u svojoj sredini reguliše jednu oblast ili jednu delatnost.
Prema tome, Kragujevac je u vrlo specifičnoj situaciji, baš upravo ta socijalna situacija nalaže mnogim ljudima da vrlo jednostavno sa malim sredstvima koja imaju mogu da obavljaju tu delatnost. I, dešava se situacija da u gradu Kragujevcu centar bude zakrčen taksistima, da niko od građana ne može prići centru grada, da ima prevelik broj tehnički neispravnih vozila, neadekvatnih vozila. Naravno, ono što je vrlo bitno, ono što treba dopustiti, jeste da konkurencija guši, a sigurno je da će svi ovi ljudi doći u vrlo tešku ekonomsku i socijalnu situaciju, jer će sa svojom delatnošću neminovno propasti.
Ono što želim da kažem, to je da ovde niko ovim zakonom ne pravi nikakvu diskriminaciju, da niko ne ograničava pravo na rad, da svaki taksi prevoznik može raditi prvu, drugu i treću smenu, znači pored sebe zaposliti još dva vozača, ali moramo znati i moramo biti iskreni i reći da lokalna samouprava može reći – možemo obezbediti u toku godine toliko i toliko...
(Predsedavajući: Vreme.)
...i za taksiste. To lokalna samouprava ima prava i treba da uradi i to jeste u interesu lokalnih samouprava, to jeste u interesu građana.
Što se tiče svih ovih argumenata da to pruža mogućnosti za mito, korupciju, ako neko polazi od sebe, kako je on radio, pa misli da će tako raditi i drugi, to nije dobro polazište. Mi idemo u Evropsku uniju, želimo da regulišemo pravne odnose u ovoj državi...
(Predsedavajući: Gospodine Vučićeviću, prekoračili ste vreme.)
...i mito i korupcija će u bližoj budućnosti biti iskorenjeni u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, kolege poslanici, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju u proteklom periodu izazvao je burnu reakciju građana Srbije, pogotovo onih ljudi koji se nalaze u penziji i onih ljudi koji u skorije vreme treba da idu u penziju. Međutim, na neki način mnoge polemike pojedinih, kako političkih, tako i nekih ljudi, njihova diskusija me podseća na one stihove čika Jove Zmaja: "Uzeo deda svog unuka, met′o ga na krilo, pa mu priča što je nekad bilo".
Nekada, bivša Jugoslavija, drugi sistem penzijskog osiguranja, odnos radnika prema penzionerima: pet radnika - jedan penzioner, pa negde 1987. godine prosečni lični dohoci nekadašnjih 600-700 maraka, pa plate od 1000 do 2000 maraka i sve možda drugačije koncipirano nego što je bilo u proteklom periodu ili što je danas. Naravno, nema bivše Jugoslavije, nema više ni onoga što je bilo u bivšoj Jugoslaviji, a raspad Jugoslavije učinio je na ovim prostorima mnogo toga što je danas posledica uzroka koji su se dešavali od 90-tih godina do današnjeg dana.
Rat u Srbiji, velika inflacija u Srbiji koja je bila, nezapamćena pljačka proteklih 15 godina učinila je da je opljačkan, pored svih velikih dobara u Srbiji, penzioni fond. Jednostavno, u datom trenutku taj fond više nije postojao. Ako nešto ne postoji onda se ne može o njemu pričati kao o nečemu dobrom i pozitivnom i zato shvatam možda onaj žal za onim što je nekada bilo.
Naravno, u ovih 15 godina transformacije privrede, propasti srpske privrede, gubitka radnog mesta, nesigurnosti na radnom mestu, mnogi su sigurnost tražili upravo u mirovini, tražili su sigurnost u želji da odu u penziju. Pošto smo zemlja, a i narod sklon mitu i korupciji, na vrlo specifične načine i oni koji nije trebalo da budu penzioneri postali su u ovoj zemlji penzioneri. Kupovao se taj penzioni staž, naravno, kupovala su se uverenja da je neko invalid i da treba da ide u invalidsku penziju i došli smo u situaciju danas da iz onog odnosa pet radnika - jedan penzioner danas imamo jednog radnika i jednog penzionera.
Naravno, velika inflacija, javašluk, nerad i sve ono što nas je pratilo u proteklih 50 godina rezultiralo je da mnogi nisu ni uplaćivali doprinose za penziono i invalidsko osiguranje, a iz tih razloga što je bilo manjka para penzije su neredovno isplaćivane.
Sigurno je da je politika za takvo stanje u Srbiji proteklih 15 godina imala značajnu ulogu. Ono što je sigurno, svi akteri petnaestogodišnjeg dešavanja u ovoj zemlji i danas sede u ovoj sali. Na neki način svako treba da preispita sebe koliko je i u kojoj meri uticao na sva ova negativna dešavanja koja su se dešavala u Srbiji i srpskom narodu i šta je možda u datom trenutku mogao učiniti da se eventualno to ne desi i situacija bude bolja.
Danas u Srbiji postoje ljudi sa voljom i vizijom da se nešto promeni, ali postoje i oni ljudi koji ne bi želeli da menjaju ništa, koji bi želeli status kvo i koji bi točak istorije da vrate unazad. Mislim da su ti ljudi koji žele da točak istorije vrate unazad i dalje u tunelu i ne vide onaj zračak svetlosti koji je na kraju tunela. Naravno, taj zračak svetlosti jeste budućnost, ali budućnost do koje nije tako lako doći. Mnogo toga mora se promeniti, mnogo toga mora se učiniti, kako na ličnom tako i na političkom planu.
Poslanici Nove Srbije sigurno nisu ljudi koji točak istorije žele da vraćaju nazad, već su ljudi koji Srbiju vide u evropskoj zajednici, integrisanu sa evropskom zajednicom i Srbiju koja će imati budućnost, koja će budućim pokolenjima moći da pruži zračak nade i svetlosti da se ono što se dešavalo više neće dešavati i da će jednostavno ovde život postati dostojan čoveka.
To nije tako lagan put i mi smo kao Vlada doneli mnogo reformskih zakona upravo u želji da možemo sutra ugledati tu svetlost i biti sastavni deo civilizovanog sveta. Ti evropski zakoni su zakoni koje je uskladila cela evropska zajednica prema sebi, a naravno i mi kao država ako želimo da sarađujemo sa evropskom zajednicom, pa makar i ne bili u evropskoj zajednici, moramo ih ovde učiniti i uraditi zarad svih nas ovde, budućih pokolenja i budućnosti.
Tako je i ovaj zakon, o kome se mnogo pričalo i polemisalo, jedan od zakona koji treba da pomogne i omogući Srbiji da ugleda tu svetlost, da ugleda budućnost u okviru evropske zajednice. Naravno, moramo shvatiti da možemo trošiti samo onoliko koliko imamo i svaki dobar domaćin troši ono što ima i onoliko koliko je zaradio.
Sve ove priče da ove reforme i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju neće biti dobre za građane, da je to štetno – štetno je ono što se dešavalo do sada, štetna je pljačka penzionog fonda, štetna je pljačka Srbije i štetno je sve ono što nas je dovelo u ovu situaciju. Ono što moramo shvatiti, to je da se moramo menjati i kao političke stranke, i u političkom razmišljanju, i u načinu ophođenja i u radu. Zato se menjaju ovi zakoni, da bi sveukupno sutra Srbiji bilo bolje.
(Dobacivanje iz sale.)
Da li vam se srce cepa to stvarno ne znam, ali da ste imali srca vi ne biste učinili ono što ste radili u proteklom periodu, da danas patimo svi.
Ono što je dobro, dobro je da će ovaj zakon prihvatiti EU, da ćemo ući u EU i da će to biti ono što je svetlo za sve nas i ono što je budućnost. Dobro je da će se penzije isplaćivati mesec za mesec, dobro je da se neće presipati iz fondova u fond, dobro je da se neće skupljati u toku meseca penzija, pa ako je ima, ima, kasni pet dana, deset dana, mesec dana. Dobro je da se više neće dešavati da se penzije ne isplate po dve godine. To je sve nasleđeno. Mi smo nasledili dugovanja penzionerima poljoprivrednicima za protekla 22 meseca. Skoro dve godine nisu isplaćene penzije. Takođe smo nasledili kašnjenja za ostale penzionere.
I ovaj set zakona, koji će uz ovaj zakon o penzionom fondu doprineti da sveukupno čini jednu celinu koja će dati jedan kvalitet i rezultat, pohvala je za ovu vladu.
Na vašu žalost, a radost građana Srbije, sve opozicione stranke koje su kritikovale, koje danas kritikuju ovaj zakon i tek će ga kritikovati, stranke koje vode populističku politiku, udvoričku politiku, ali politiku koja možda trenutno daje rezultate kod građana, ali ne daje efekte.
Predlog zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Zašto to nisu uradile sve one stranke koje su imale priliku u prethodnom periodu? Niko to nikome nije branio, svako je mogao bar da donese zakon da se moraju uplatiti doprinosi mesec za mesec. Niste bili u stanju da donesete takav zakon, a onda niste bili u stanju da donesete zakon po kome će to biti isplaćeno.
Danas u Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji nemaju povezani radni staž i koji ne mogu doći u situaciju da odu u penziju zato što im fali pet, šest ili deset godina nepovezanog radnog staža. Krupna je stvar da je Republička vlada prihvatila da se ljudima poveže staž i da oni koji treba da idu u penziju, idu u penziju.
Takođe, Predlog zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za PIO zaposlenih nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada – i to su ovi koji danas kritikuju ovaj zakon u trenutku kada su bili na vlasti i odlučivali u ovoj skupštini mogli da izmire.
Niste taj dug morali da ostavite ovoj vladi, mogli ste to da rešite i mi danas taj problem ne bismo imali. Prema tome, dug od 23,5 milijarde nije tako mali dug i verujem da će ga sa zadovoljstvom penzioneri kojima se duguje prihvatiti, a naravno da je časno i pošteno da se plati ono što se ljudima duguje.
Takođe, možda jedna od najžalosnijih činjenica jeste da su ovi koji danas pričaju demagoške priče prevarili i poljoprivrednike. To je jedna od najugroženijih kategorija ljudi u ovoj zemlji. Proteklih 60 i kusur godina ta kategorija ljudi se pljačka. Zahvaljujući toj kategoriji ljudi Srbija je preživela do današnjeg dana.
Naravno da su i danas poljoprivrednici najugroženija kategorija, pa i tako mizerne penzije od hiljadu i kusur dinara nisu bile u stanju da isplate one vlade koje danas kritikuju ovaj zakon. Ova vlada je našla mogućnost da poljoprivrednicima isplati ta sredstva. Ono što je najvažnije, ne samo da će biti sredstva isplaćena, već će se penzije isplaćivati redovno, mesec za mesec.
Naravno, penzija kao penzija za starost nikad nije dovoljna. Veće bede od starosti nema, jer star čovek je i bolestan čovek. Iako mnogi misle da u starosti nije potrebno mnogo para, potrebno je možda i više nekome u starosti nego nekome u mladosti, zato što je u starosti čovek bolestan i mora da se leči, kupuje lekove, a to je za sadašnji standard života visoka stavka.
Zato za ove buduće generacije, to je teško za one ljude koji su već u penziji, ali za ove buduće generacije se formiraju fondovi za štednju, dobrovoljni fondovi za one ljude koji žele sutra da svoje penzionerske dane provedu bolje i da im dani budu lagodniji i, naravno, da možda na još primereniji način zaštite sebe. Otprilike, to je ono što je dobro.
Na kraju bih samo rekao još par rečenica povodom toga da su penzioneri ovim zakonom ugroženi. Naravno da penzioneri ovim zakonom nisu ugroženi, da usklađivanje penzija dva puta godišnje nije ono što će da pogodi penzionere, zato što i to usklađivanje, možda i na mesečnom nivou, na penziju od desetak hiljada dva ili tri posto ne znači ništa.
Ono što je takođe kritikovano ovde, to je starosna granica. Ta starosna granica je u ovom trenutku neophodna. Ali, ni ovaj zakon nije Sveto pismo. I ovaj zakon kasnije može da se koriguje, ako za to bude bilo potrebe. Zamislite danas, kada imate odnos jedan radnik - jedan penzioner, kada imate transformaciju privrede Srbije, kada se bude otkupio staž svim onim ljudima... (Dobacivanje iz sale.) To će biti vrlo brzo. Pretpostavljam da ono što ste vi propustili želite da mi uradimo odmah. Molim vas da ne polemišete, već posle izađite. Ne znam čime sam vas uzbudio da sad tako burno reagujete ovde.
Postoje indicije da ako bi se svi danas penzionisali, onda bismo imali dva penzionera na jednog radnika. Time bi bili ugroženi upravo penzioneri koji danas primaju penziju u Srbiji.
Prema tome, ovi zakoni i ovaj set zakona koje donosi Vlada Republike Srbije jesu zakoni koji iskazuju da ova vlada ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa problemima, da je ova vlada prihvatila sve ono što je nasledila ne kukajući da je nemoćna da nešto učini i uradi, već rešava probleme. Naravno, rezultati nikada ne mogu rezultirati danas za sutra. Uvek je potrebno neko vreme i rezultati stižu vrlo brzo, do kraja ove godine, zahvaljujući radu ove vlade.
Ono što vama, opoziciji (sadašnjoj opoziciji, nekadašnjoj vlasti), koja je doprinela i napravila ovu situaciju u Srbiji, smeta jeste upravo hrabrost, odlučnost i efikasnost ove vlade. Prema tome, poslanici Nove Srbije, koji vide neku novu Srbiju sutra, koja će imati budućnost, podržaće zakone, zato što će ovi zakoni rezultirati dobrim, a nikako lošim efektima, kako su rezultirali prethodne reforme i prethodni zakoni koje su donosile stranke koje danas kritikuju ovo, a upropastile su i uništile Srbiju. Hvala.

Reklamiram član 101, jer me prethodni govornik, gospodin Krasić, nije shvatio i nije razumeo. Nijednog trenutka nisam rekao da će se ovaj zakon glasati u Evropskom parlamentu, ali rekao sam da će Evropski parlament prihvatiti i dati podršku ovom zakonu. Prema tome, to je suštinska razlika, da prihvati ovaj zakon.
S druge strane, vrlo je bitno reći građanima Srbije da je odnos penzionera i radnika jedan prema jedan. Zašto je to bitno? Bitno je zato što ova vlada ne štampa novac, ova vlada vodi pozitivnu fiskalnu politiku. Ne želi da štampa novac i mi jednostavno sve možemo isplaćivati iz realnih prihoda.
Prema tome, zato je važno reći koliki je odnos između zaposlenih i penzionera, da se shvati težina situacije u kojoj se mi danas nalazimo. Dosta je više sa lažima, sa populizmom, sa udvaranjem građanima, a situacija sve gora, i gora i gora. Voleo bih, a ona je gora bila dok mi nismo došli, a sada će biti bolja, bolja i bolja...

Završavam. Želeo sam samo da kažem da gospodin Krasić nije dobro razumeo.

Tražim reč po Poslovniku, član 101. Kada sam izneo svoje stavove i mišljenje nisam pomenuo ovde nijednu političku stranku. Meni je drago da su se neke političke stranke prepoznale. Nijednog trenutka nisam pričao gluposti, a naravno, nisam ni izašao da se reklamiram i ne izlazim svakog dana po 50 puta za ovu govornicu da bih se reklamirao. Kada vam ljudi koji se samo reklamiraju pričaju da se reklamirate, mislim da je to smešno, ali za mene nije uvredljivo.
Prema tome, i ono što sam rekao je tačno. Tačno je da je Srbija u proteklom periodu opljačkana, da je u Srbiji od 90-tih godina mito i korupcija broj jedan, da su građani osiromašeni upravo zbog hohštapleraja i pljačke pojedinaca. To je istina i to svaki građanin zna. Nije Srbija zato siromašna, nema Srbija zato enormno bogate i enormno siromašne ljude, jer su neki časni ljudi bili sposobni pa došli do enormnog bogatstva, a cela nacija bila nesposobna i došla do prosjačkog štapa.
Ali, kada sam rekao da se nalazimo u tunelu i da neki ljudi žele da ostanu u tom tunelu, a da neki vide zračak svetlosti na kraju tunela, pripadam tim ljudima koji vide zračak svetlosti za koji se treba boriti i on jeste Srbija u Evropskoj uniji.
To je nešto što ne može niko vratiti unazad, i za to će se poslanici Nove Srbije zalagati. Kome god sam ja smešan, neka se smeje, ali mislim da su mnogi koji su Srbiju doveli u ovu situaciju smešni da smešniji ne mogu biti. Hvala.

Kolege poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju.
Naravno, želim da kažem da Ministarstvo za kapitalne investicije i nadležni resor priprema novi zakon o drumskom saobraćaju i taj zakon će vrlo brzo biti pred ovim parlamentom i o njemu ćemo diskutovati.
No, zbog problema koji se javljaju na terenu, zbog zahteva taksi vozača i zarad boljeg regulisanja te službe prinuđeni smo da u ovom trenutku, pre donošenja zakona, na neki način pokušamo da poboljšamo uslove u starom zakonu i dovedemo taksi službu i prevoz putnika taksi službom u red.
Ovim zakonom se suštinski ne menja postojeći zakon, ali se neke odredbe tog zakona poboljšavaju, do onog trenutka dok pred parlamentom ne bude konačna verzija zakona, a to će biti vrlo brzo, nadamo se.
Šta je suština i šta se želi postići izmenama postojeće zakonske regulative? To jeste bliže određivanje odnosa, na koji način neko može upravljati taksi vozilom, šta to taksi vozilo treba da ima, a sveukupno u želji da se na neki način poboljšaju uslovi taksi vozila i da se oni divlji taksisti suzbiju i da oni ljudi koji plaćaju porez imaju bolje uslove rada, a samim tim i korisnici usluga kvalitetniju uslugu.
Suština ove izmene Zakona jeste da više ne može biti taksi vozilo bez taksimetra, da se svaki pređeni kilometar mora registrovati, da na bočnim stranama vozila taksisti moraju imati svoje ime i prezime, što će olakšati inspekcijskim organima da prepoznaju one divlje taksiste, da samo taksi vozila mogu imati na svom krovu obeležje taksi vozila. Samim tim će se na neki način poboljšati uslovi.
Sigurni smo u to da u ovako teškim socijalno-ekonomskim uslovima u kojima se nalazi naše građanstvo mnogi, želeći da zarade nešto za sebe, pribegavaju i nelegalnom obavljanju delatnosti, a naš interes jeste da zaštitimo kako one koji se bave legalno poslom, tako i one koji koriste usluge taksi prevoza. Nije isto da li će se neko voziti u legalnom ili u nelegalnom taksi vozilu, jer ako se neko vozi u legalnom taksi prevozu postoji ime i prezime vlasnika taksi vozila, može uložiti žalbu kod nadležnog ministarstva u slučaju bilo kog problema, ako ga kao putnik ima.
S obzirom da je naša zemlja u tranziciji, ja bih ovaj zakon vezao najviše za ovaj član 5 (koji je možda kod Odbora za saobraćaj i veze izazvao i najveću polemiku), kojim se lokalnoj samoupravi daje mogućnost da bliže uredi postojeću taksi službu u svojoj lokalnoj sredini. Naravno, ono što je Odbor najviše zamerio, to je u članu 5, kaže – opština, odnosno grad, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, donosi program kojim definiše optimalno organizovanje auto-taksija na svojoj teritoriji.
Šta to znači? To znači da lokalna samouprava ima mogućnost da kaže da vozilo ne može biti starije od 10 godina, da se ne može taksi prevoz vršiti u vozilima koja su stara 20 i 25 godina.
Ja sam zagovornik i toga, baš zbog Kragujevca, da lokalna samouprava može da odredi koji je to optimalni broj taksi vozila na jednoj teritoriji. Zašto? Kragujevac je grad koji ima 250.000 stanovnika, a ima negde preko 700 taksi vozila. Naravno da u ovim procesima restrukturiranja preduzeća previše ljudi ostaje bez posla i, jednostavno, po postojećim zakonskim regulativama dovoljno je da neko ima "B" kategoriju i može da se bavi ovom delatnošću. Time će se Kragujevac, a pretpostavljam i ostale sredine, naći u velikim problemima, jer će veliki broj građana kao najlakše zanimanje odabrati upravo taksi zanimanje, a onda, zbog prevelike konkurencije, svi će se ugušiti.
Država i opština će zahtevati od taksi prevoznika da izmire obaveze koje imaju prema gradu, lokalnoj samoupravi i državi, a naravno, prevelik broj taksista će onemogućiti da taj novac zarade. S druge strane, lokalna samouprava ima strašan problem da obezbedi stajalište za taksi vozila; vi ste u obavezi da svim taksistima opredelite stajalište, ali zato nemate parking prostora za građane.
Mi ulazimo u jedno strašno vrzino kolo zato što jednostavno nismo spremni da kažemo – na određen broj stanovnika potrebno je toliko taksi vozila, pa se odredi za Kragujevac da li je to 1.000 ili 700, ja to ne mogu sa ove govornice sigurno odrediti, i naravno da je to optimalan broj taksi vozila potreban za jednu sredinu.
Time se nikome ne ugrožava pravo na rad, ali se na neki način jedna služba dovodi u red. Onog trenutka kada neko ode u penziju, kada neko prestane da se bavi tom delatnošću iz bilo kojih razloga, onaj ko je prvi na spisku zauzeće njegovo mesto.
S druge strane, mislim da u ovom trenutku u taksi prevozu ima mnogo problema. Pored divljih taksista, pored onih ljudi koji jednostavno nisu edukovani za taj posao, pored mladih ljudi koji na neki način iskazuju sebe brzom vožnjom itd, pored neispravnih automobila, mislim da su građani širom Srbije na neki način ugroženi upravo zakonom, koji nije dovoljno precizno definisao kako i na koji način se jedna delatnost mora obaviti.
Iz tih razloga ova dopuna zakona je na neki način malo bliže odredila i uredila određene stvari, a zakon koji će vrlo brzo biti pred ovim parlamentom će precizno definisati ko, na koji način i sa kojom školskom spremom, kojim vozilom i sa kakvim obeležjima na vozilu će moći da se bavi taksi prevozom.
Naravno, svi znamo da se u pojedinim većim centrima, a i manjim gradovima, turisti i oni građani koji dolaze u jednu sredinu prvo susreću upravo sa taksistima.
U interesu svih nas jeste da ti taksisti, pored dobrih, kvalitetnih i bezbednih vozila, budu dobro edukovani što se tiče poznavanja grada, turističkog dela jedne sredine; na neki način oni su i turistički vodiči kroz jednu sredinu i reprezentuju sredinu u kojoj žive. Vrlo je bitno da to sve bude precizirano zakonom. To će sigurno biti regulisano novim zakonom.
Ono što se ovde isto želelo urediti, to je onaj linijski saobraćaj – da se zna ko može da se bavi tim linijskim saobraćajem, da to mora biti kombi vozilo, vozilo sa devet sedišta, da mora biti obeleženo vozilo, da se ne dešava da divlji taksisti obavljaju tu delatnost, a da ljudi koji plaćaju porez i sve obaveze prema državi ostaju uskraćeni za posao.
Iz tih razloga se izašlo sa ovom dopunom zakona i nadam se da će poslanici shvatiti da je ovo samo izmena postojećeg zakona zarad boljeg regulisanja jedne službe koja evidentno ima dosta problema, a da će naravno zakon koji je u izradi, koji će vrlo brzo biti u ovom parlamentu, precizno regulisati detalje, odredbe, način na koji će neko moći da se bavi ovom delatnošću.
Poslanici NS će glasati za ovaj zakon. Siguran sam da će i poslanici drugih poslaničkih grupa imati razumevanja da se ne radi ni o kakvoj političkoj odluci, već da se radi o izmeni zakona zarad boljitka kako onih koji koriste usluge taksi prevoza, tako i ljudi koji se ovom delatnošću bave.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, voleli ili ne voleli, želeli ili ne želeli, hteli ili ne hteli, ali Srbija je svoj put trasirala ka evropskoj zajednici, ka zajednici evropskih zemalja i ka boljoj i perspektivnijoj budućnosti. Naravno, da se sa ove govornice taj put može ubrzati, a takođe, sa iste ove  govornice i voljom narodnih poslanika taj put može i usporiti. Od nas ovde, naše savesti i svesti zavisi kada ćemo i da li ćemo, za koje vreme stići do zemalja evropske zajednice, do Evrope. Da li ćemo našim građanima obezbediti bolji život ili ćemo tavoriti kao što sada tavorimo ili će, ako neki  misle, doći u situaciju u kojoj smo nekada bili.
Mislim da ne postoji nijedna politička struktura, da ne postoji nijedan politički autoritet, a ni pojedinac koji kolo istorije u ovom trenutku može vratiti nazad. Srbija ide svojim putem, ide ka Evropskoj uniji. Naravno, ono što je za jedan organizam krvotok, to je za jednu zemlju putna infrastruktura. Ono što bi u jednom organizmu bila arterija, to je u jednoj zemlji magistralni put, a ono što bi u jednom organizmu bile vene i kapilari, to su regionalni i lokalni putevi. Bez dobre infrastrukture, bez dobrih puteva nema ni razvoja jedne države.
Postavlja se samo pitanje kako i na koji način jedna zemlja može doći do dobre putne infrastrukture. Najbolje bi bilo ako to može učiniti svojim sredstvima, ako može svojim sredstvima izgraditi i, naravno, posle toga koristiti sve ono što je dobro, tj. koristiti putarinu.
Sigurni smo da u ovom trenutku u razorenoj privredi Srbije, Srbija to nije u stanju. Druge mogućnosti jesu krediti, ali stoji i to da je Srbija prezadužena zemlja i da nije isplativo da kroz kreditne linije uradi ove puteve. Treći način jesu koncesije. Voleli mi ili ne voleli koncesije, hteli ili ne hteli, mi smo u ovom trenutku prinuđeni i da ih prihvatimo. Siguran sam i u to da nijedan koncesionar ne ulaže sredstva a da ne razmišlja da iz toga ne izvuče profit. To je normalno.
Postavlja se ovde osnovno pitanje: šta ćemo mi uraditi sa našom putnom infrastrukturom, ako nismo u stanju da svojim sredstvima izgradimo putnu infrastrukturu, ako nismo u stanju da dobijamo kreditne linije i šta mi dobijamo ako putnu infrastrukturu ne uradimo? Ne dobijamo ništa, ali zato mnogo gubimo.
Ako želimo da nam mladost Srbije ostane ovde, da nam mladost Srbije ne napušta zemlju, ako želimo da ne budemo zemlja starih, bolesnih i iznemoglih ljudi i ako želimo da se mladost Srbije vrati brzim putevima i kvalitetnim putevima u Srbiju, onda ćemo, naravno, kao svi dobronamerni ljudi prihvatiti da putem koncesije što pre učinimo i izradimo infrastrukturu. Ove magistralne puteve mora i treba da spoje Zapad sa jugoistočnom Evropom i jugoistočnim delom sveta.
Prema tome, dame i gospodo, mi nemamo mnogo izbora. Mi samo ovde možemo ubrzati točak istorije koji je pokrenut i bržim, jeftinijim, jednostavnijim načinom stići do Evropske unije, ili nekim svojim "uparloženim" načinom razmišljanja pokušati da taj točak istorije i, u krajnjoj liniji, razvoja Srbije na neki način usporimo.
Sve se u Srbiji danas može kritikovati i nije sporno kritikovati, ali je teško nešto pohvaliti. Mi možemo danas pričati koliko god hoćemo, ali mi moramo odabrati samo onaj put koji će vratiti mladost Srbije u Srbiju, koji će omogućiti da se privreda u Srbiji razvije, da se otvore nova radna mesta i da konačno zauzmemo mesto koje zaslužujemo, a to mesto jeste u evropskoj zajednici.
Zato će poslanici Nove Srbije, a to očekujem i od ostalih poslanika, glasati za ovaj zakon o davanju koncesija i omogućiti Srbiji i građanima Srbije da sutra imaju bolju i svetliju budućnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da svaka sredina u Srbiji vapi za dobrom infrastrukturom. Kragujevac je jedan od zatvorenih gradova ili grad koji je na neki način izolovan od dobrih puteva. Tačno je da je postojao projekat koji je iznađen ili je postojala njegova izrada pre 30 godina za izgradnju autoputa Kragujevac-Batočina-Lapovo, ali u proteklih tridesetak godina niko nije započeo gradnju tog autoputa.
Ono što, kao poslanik Nove Srbije, građanin Kragujevca, odbornik Skupštine grada Kragujevca, moram reći, a zarad istine i građana Kragujevca je, da posle 20 i kusur godina, skoro trideset godina postojanja jednog projekta, "prvi" koji je započeo gradnju autoputa, jeste upravo Ministarstvo za kapitalne investicije na čelu sa gospodinom, ministrom Velimirom Ilićem.
Dakle, bez obzira što je u tom trenutku kada smo mi započeli izgradnju tog puta na vlasti u gradu Kragujevcu bila Demokratska stranka, a šta ja ustvari želim time da kažem? Time želim da kažem da Ministarstvo za kapitalne investicije se nije opredeljivalo prema svojim ljudima i prema određenoj strukturi vlasti, već prema potrebama građana u određenoj sredini. Kragujevcu je preko potreban taj put, jer ga povezuje sa Koridorom 10, iako u tom trenutku Nova Srbija nije bila na vlasti, već DS.
Mi smo zarad predizbornog obećanja, a svi su to obećavali u proteklih 20 i 30 godina unazad, počeli početak tog autoputa. Tačno je i to da je u ovom trenutku ta započeta izgradnja autoputa, stala, tačno je i to da je nova gradska vlast procenila da je bolje da se taj put izgrađuje putem koncesija. Bili smo mišljenja u Gradskoj skupštini da je bolje da ga izgrađujemo svojim sredstvima zarad zapošljavanja naših ljudi, zarad upošljavanja naših fabrika i zarad jeftinije putarine, sutra našim građanima.
Ono što želim još jednom da naglasim, Ministarstvo za kapitalne investicije na čelu sa Velimirom Ilićem nikada se nije opredeljivalo prema svojim ljudima, već je želelo da pomogne sredini, pa iako u tom trenutku nismo bili na vlasti, započeli smo i ja sam bio inicijator svega toga, bio sam taj koji je tražio da se Velimir Ilić sastane sa ljudima iz DS-a i da što pre krenemo sa gradnjom, jer je to bila potreba građana Kragujevca, i interes građana Kragujevca.
Prema tome, zarad istine da se zna, mislim da će taj put morati da se nastavi, da je to nešto što opredeljuje Kragujevac i otvara Kragujevac. Naravno, da ćemo se sigurno mi iz Ministarstva za kapitalne investicije i ja kao odbornik i poslanik u Narodnoj skupštini zalagati da se pored tog autoputa izgradi i druga putna infrastruktura. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurni smo svi da je Srbiji potreban jedan moderan, dobar i kvalitetan zakon o zdravstvenoj zaštiti stanovništva. Naravno, Vlada će taj zakon pripremiti.
Ali, pošto je u starom zakonu postojala diskriminacija koja mnogim mladim ljudima život znači, a to je da mnogi oni pacijenti koji ne mogu naći leka u našoj zemlji mogu pronaći leka možda u susednoj zemlji, nisu to u mogućnosti zbog redukovanih sredstava i zbog ograničenja koje je sada u ovom važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, vrlo je bitna izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti i ona je danas pred nama poslanicima, da zarad svih onih ljudi koji ne mogu naći leka, a postoji mogućnost da produže svoj život, nađu mogućnost da u susednoj nekoj zemlji nađu sebi ozdravljenje i poprave svoj život.
Ono što je važno, to je da je Ministarstvo zdravlja pronašlo rešenje i smoglo snage da pre donošenja zakona napravi izmenu zakona, koja će eliminisati diskriminaciju da samo pacijenti do 15. godine mogu biti poslati u inostranstvu radi lečenja, naravno da omoguće da ljudima kojima život znači to slanje, da nađu mogućnosti i dođu do svog ozdravljenja.
Zašto je bitno da se ova izmena zakona danas donese? Zato što je do sada postojala selektivnost u lečenju i ovim zakonom ispravljamo jednu nepravdu, što nekome znači život. Doktori su bili u vrlo neprijatnoj situaciji, u neprijatnoj situaciji u kakvoj su morali da budu i sudije, a naravno želeli su da budu i advokati. Želeli su da pacijentima izađu u susret, da im pomognu da dođu do ozdravljenja, a morali su da budu sudije, jer ih je zakon na neki način ograničavao. Nisu mogli da izađu u susret pacijentu, a naravno i sama Hipokratova zakletva ih je na to obavezivala.
Svedoci smo svakodnevnog vapaja koji preko SMS poruka, raznih medijskih reklama, traže i mole za pomoć svojim najbližim.
U svemu tome naravno da postoji i zloupotreba vapaja da se izađe u susret i pomogne određenim pacijentima.
Smatram da je upravo ovaj zakon, koji se danas razmatra i uskoro donosi, nešto što će na neki način sprečiti i takve zloupotrebe, a omogućiće i da onim ljudima, koji su nemoćni da pomognu svojim najbližim, izađe u susret država Srbija, i da ti ljudi nađu mogućnosti za svoje ozdravljenje.
Zato ne verujem da će ijedan poslanik u Republičkoj skupštini diskutovati protiv ove izmene zakona, da će ijedan poslanik biti protiv donošenja ovog zakona, a to će mnogim ljudima koji očekuju da im se produži život, da im se omogući lečenje, značiti mnogo.
Mislim da ovde u ovom zakonu, u ovoj izmeni zakona koju upravo donosimo, postoji jedan problem sa kojim će se sigurno Ministarstvo suočiti, a to je problem ograničenih sredstava, i na neki način, bez obzira što se ova starosna dob slanja pacijenta na lečenje u inostranstvu pomera, maltene neograničeno, opet će na neki način ona živeti u praksi.
Jer verujem da će i sami doktori voditi računa, ako već bude bilo više takvih pacijenata, a ne bude bilo dovoljno sredstava u Republičkom fondu – a siguran sam da su ova sredstva vrlo mala, bez obzira na dobru želju Ministarstva i dobru želju svih onih ljudi koji su predložili ovaj zakon i nas koji ćemo ga doneti, neće se moći izaći u susret svim pacijentima koji imaju potrebu za lečenjem van granica Srbije – da oni mlađi ljudi budu poslati i da se njima omogući da produže svoj život ili nađu ozdravljenje van granice naše zemlje.
Verujem da će u trenutku kada budemo donosili zakon o zdravstvenoj zaštiti biti odvojena i veća sredstva i da će mogućnost lečenja moći da imaju svi oni kojima je potrebna. Poslanici Nove Srbije zdušno su prihvatili ovu izmenu zakona, zdušno će u interesu svih onih ljudi kojima je potrebna ova pomoć glasati za ovaj zakon, i verujem da će to uraditi u Republičkoj skupštini, a naravno takav je bio i stav Odbora za zdravstvo.
Zato naglašavam još jednom, uz dužno poštovanje svih onih ljudi koji očekuju da se ovaj zakon izglasa, ljudi kojima od ovog zakona zavisi život imaju podršku poslanika Nove Srbije, a nadam se i svih poslanika u Republičkom parlamentu.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji je podnet na član 255. govori o neminovnosti da se usvoji amandman na član 243. – da Vlada bude potpisnik kolektivnih ugovora.
Naravno da treba Vlada da bude potpisnik. Amandmanima na član 255. koje su podneli poslanici Nove Srbije, kao i ostalih poslaničkih grupa, traže da oni koji nisu potpisnici ugovora, moraju poštovati osnovne odredbe kolektivnog ugovora.
Zašto to kažem? Zato što u tom kolektivnom ugovoru moraju da postoje osnovni kriterijumi, to je: dužina radnog vremena, minimalni lični dohodak, dužina godišnjeg odmora i možda još neki parametri za koje Vlada mora da garantuje da će ih poslodavci ispuniti.
Šta se dešava ako potpisnici kolektivnog ugovora poštuju kolektivni ugovor i ako postoji neobaveznost svih onih poslodavaca koji nisu potpisali kolektivni ugovor? Onda ti poslodavci mogu reći – zbog otežane situacije u preduzeću, minimalni lični dohodak ili lični dohodak koji ćemo mi isplaćivati biće 3.000 ili 4.000 dinara.
Zato smatramo da treba ova skupština, mi poslanici, da usvojimo kako amandman na član 243, tako i ovaj amandman na član 255. – da postoji opšta obaveznost svih poslodavaca za osnovne kriterijume koje treba da poseduje jedan kolektivni ugovor.
To, da li će neki poslodavac biti član neke unije ili neće, da li će plaćati članarinu ili neće, to je lična stvar poslodavca, ali osnovnih parametara iz kolektivnog ugovora moraju se pridržavati svi poslodavci i time ćemo na jedan vrlo kvalitetan način zaštititi osnovne interese radnika. Zato će Nova Srbija apsolutno podržati ovaj amandman i glasaćemo da se ovaj amandman usvoji.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, temelj i stub svake države jeste zdrava i srećna porodica. Naravno da je ovaj zakon o porodici jedan od najbitnijih zakona za svaku državu, a naročito za državu kao što je Srbija.
Ovim zakonom poštuju se svi oni zakoni EU. Srbija dobija jedan moderan zakon o porodici, koji će omogućiti u nekom kasnijem periodu da Srbija uđe u EU. Naravno da su prethodni govornici mnogo toga rekli o ovom zakonu. Mnogo toga iz starog zakona je ostalo u ovom zakonu i normalno je da određene odredbe ostanu, ali sigurno je i to da su mnoge odredbe dopunjene i mnogi novi članovi prepisani iz evropskih zakona, što će omogućiti da sutra Srbija lakše uđe u EU i da porodica bude onaj zdrav temelj društva i uzdanica svake normalne države.
Ono što treba posebno naglasiti u ovom zakonu, to je da je bitno promenjen odnos prema nasilju u porodici, a ne možemo se pohvaliti da u Srbiji toga nije bilo.
Bilo je, naravno da će biti i ubuduće, ali u svakom slučaju, zakonski je to regulisano na drugačiji način i omogućiće se da to bude u manjoj meri i da porodica značajnije bude zaštićena.
Ono što bih posebno naglasio jeste izdržavanje deteta samohrane majke ili drugog roditelja. To je u prethodnom periodu bilo devalvirano, pa i u odnosu na neke sudske odluke i presude bilo je smešno šta je jedna samohrana majka dobila, ili šta je sve trebalo da preživi i pretrpi da bi došla do onoga što je sudskim rešenjem odlučeno i na neki način izdržavala svoje dete, tj. zajedničko dete sa nekadašnjim supružnikom.
Međutim, ne bih mnogo pričao o detaljima ovog zakona, biće sigurno u kasnijoj diskusiji i kritike određenih članova; i najbolji zakon na svetu se može kritikovati, ali mislim da je ovaj zakon, u odnosu na prethodni, dopunjen puno kvalitetnije i Nova Srbija će sigurno glasati za jedan ovakav zakon.
Ali, želim da kažem nešto drugo. To je da Srbija ima svojih specifičnosti. Srbija je danas, kao što je prethodni govornik rekao, zemlja starih i iznemoglih ljudi, i naravno postavlja se pitanje, kada budemo došli u situaciju da uđemo u Evropsku uniju, sa čim i kako ćemo ući u Evropsku uniju. Da li ćemo ući sa mladom populacijom ili sa starim ljudima koji su biološki svoj radni vek odradili.
Mladi danas traže spas, traže oglase, traže mogućnost da izađu iz zemlje Srbije; traže brak. Umesto da se sklapaju brakovi u Srbiji, a u Srbiji ih je sve manje, traže mogućnost da bračnu zajednicu osnuju van granica ove zemlje i da tamo nastave da žive svoj život. Naravno, za to sigurno postoje razlozi.
Smatram da je možda ovim zakonom trebalo obuhvatiti upravo populacionu politiku, koja je na neki način uvek sa strane i ostane zaboravljena. Nama u budućnosti sigurno preti bela kuga. O beloj kugi se mnogo priča, ali se malo vodi računa na koji način je sprečiti. Preko 170 škola u Srbiji je zatvoreno. Nema osnovaca. Nema dece. Nema mladih naraštaja. Država koja ostane bez mladih ljudi nema budućnost i nema perspektive. Ako se ovakav način razmišljanja o sklapanju braka i odnos prema braku bude nastavio, Srbija će biti bez mladih ljudi i neće imati budućnost ni perspektivu.
Nekada je možda položaj mladih ljudi bio bolji no što je danas. Nekada je postojala mogućnost dobijanja, po automatizmu, radnog mesta, dobijanja stana. Danas su mladi ljudi oslonjeni upravo na svoje stare roditelje, koji su završili svoj radni vek. Tužno je da jedan mlad čovek živi i zavisi od roditelja koji imaju 60, 70, pa možda i više godina.
Naravno, ne preti nama bela kuga samo zbog toga. Na neki način i mladi ljudi se ponašaju komotno, pa i razmaženo. Ja sam porodičan čovek, oženjen sam i imam troje dece. Ništa mi to treće dete nije posebno oduzelo od kućnog budžeta, jer je, naravno, mnogo toga ostalo od prvog i drugog deteta. Jednostavno, želeo sam da imam troje dece. Nova Srbija je stranka u kojoj većina porodica ima troje, pa evo naš predsednik ima petoro dece.
U Srbiji danas ima veliki broj neudatih devojaka preko 30 godina starosti. Biološki, žena je najzrelija da rodi od 20. do 40. godine. Plašim se da će ih u Srbiji, ako ostane stanje ovakvo kakvo jeste, biti još više.
Stav i briga države su vrlo bitni za razvoj porodice. Mislim da je ova populaciona politika trebalo da bude ugrađena i u ovaj zakon, da kao narod u budućnosti ne bismo bili izgubljeni, izgubljeni u smislu da nemamo mladih, zdravih, pametnih i kreativnih naraštaja, da ostanemo zemlja starih, bolesnih i iznemoglih.
Nadam se da će, uz ovaj zakon, u vrlo bliskoj budućnosti biti donet i zakon o populacionoj politici Srbije, koji će garantovati mladim bračnim parovima, i naravno budućem naraštaju, da ima nade da se u ovoj zemlji živi i radi, i da svaka porodica i svaki mladi bračni par bude stimulisan od strane države ne da ima jedno dete, da bi samo rekli - da, ja imam porodicu, imam sina, imam ćerku, već da imamo dvoje, troje pa možda i, kao nekada naši stari, desetoro dece.
Onaj ko je sa jednim detetom... Sećam se jednog Albanca koji mi je pre 15 godina rekao, to je neka njihova filozofija, "jedan deca loša deca, mnoga deca dobra deca, malo dece", hoće reći da onaj ko ima jedno dete a nije mu dobro ima mnogo problema. Ali, ako znate da očuvate i vaspitate decu, ni desetoro dece ne predstavlja za porodicu nikakav problem.
Naravno da to stoji pred nama kao jedan veliki zadatak, ako želimo da očuvamo Srbiju, jer u mnogim krajevima Srbije danas se znatno smanjio broj stanovnika, i ako želimo da sačuvamo državu onda ćemo morati da napravimo jedan zakon.
Nova Srbija podržava ovaj zakon, glasaće za njega. Smatramo da je ovo jedan kvalitetan zakon, neophodan za budući razvoj ovog društva, ali priželjkujemo da dođe i onaj drugi zakon, koji će na neki način stimulisati mlade da dođe do sklapanja što većeg broja brakova i, naravno, da isti ti mladi bračni parovi žele da imaju što više dece. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, gospodine predsedavajući, danas je na dnevnom redu usvajanje zakona o radu. Naravno, država koja iz socijalističkog društva prelazi u savremeno kapitalističko društvo i promena titulara vlasništva neophodno zahtevaju da se promeni i zakon o radu.
Srbiji je preko potreban jedan zakon koji je prihvaćen od strane Evropske unije, zakon koji će omogućiti u budućnosti saradnju sa Evropskom unijom. Mi iz Nove Srbije smatramo da je ovaj zakon dobro došao i da je došao u pravo vreme.
Naravno, za nekih par godina će većina građana Srbije biti prinuđena da radi u privatnom sektoru ili će sama biti prinuđena da se bavi privatnim poslom, pa je iz tih razloga i potrebno imati dobar i kvalitetan zakon o radu, koji će garantovati kako odnos radnika prema poslodavcu, tako i odnos poslodavca prema radniku.
Ovaj zakon, koji mi danas ovde usvajamo, jeste zakon koji prihvata Međunarodna zajednica, koji će nas brže uvesti u saradnju sa Evropskom unijom i pospešiti započeti proces transformacije tj. privatizacije imovine. Ovaj zakon će, takođe, omogućiti zdrava ulaganja i da ozbiljne firme, koje imaju tradiciju u svome radu, budu prisutne na našem tržištu, a samim tim to će omogućiti otvaranje novih radnih mesta, što je Srbiji preko potrebno.
Naravno, ako dođu ozbiljne firme, ako dođu ozbiljni ljudi i ako se u Srbiji budemo bavili ozbiljnim poslom, onda će i život i standard naših radnika biti bolji i na zavidnijem nivou nego što je danas.
Naravno da je vrlo važno kako i na koji način je ovaj zakon regulisao odnos radnika prema poslodavcu i odnos poslodavca prema radniku. On je to regulisao kroz dobre, čvrste i kvalitetne kako kolektivne, tako i pojedinačne ugovore.
Ono što je najbitnije u ovom zakonu, to je zaštita radnika prilikom promene titulara. U našoj praksi, koja je iza nas, videli smo da su prilikom promene titulara mnogi radnici naišli na milost i nemilost pojedinaca i nezaštićeni, bez mogućnosti da u jednom pravosuđu, koje je do sada bilo loše, dokažu svoju ispravnost i dođu do preko poželjne pravde. Ta pravda je trajala dugo, u nekim slučajevima čak i po desetak godina, a, naravno, to je narušavalo kako integritet pojedinca, tako i integritet cele porodice.
Ono što smo imali negativno kako u prošlom zakonu, tako i u prošlosti, to je zaštita radnika prilikom stečaja. Stečajni upravnici su bili mali bogovi, a naravno žrtve, pored imovine koja je stradala u tim preduzećima, bili su i oni koji su bili zaposleni u tim preduzećima. Vrlo je važno da je sada predviđen taj fond solidarnosti, koji će kod svih onih preduzeća koja budu pod udarom stečaja garantovati određenu sigurnost radnika. Jednostavno, ti ljudi koji su ostali bez radnog mesta mogu imati kakvu-takvu egzistenciju i izdržavati svoje porodice i sebe.
Nova Srbija i poslanici Nove Srbije će sigurno podržati ovaj zakon, zato što smatramo da je ovo jedan savremen, dobar i kvalitetan zakon i zakon koji će nam, kako sam na početku rekao, omogućiti da se približimo Evropskoj uniji i da uvedemo te kodekse ponašanja, norme koje prihvata Evropska unija, a to će nam ubrzati i transformaciju sa Evropskom unijom, a i omogućiti bolji i viši standard svih građana naše države.
Ono što bih želeo na samom kraju da kažem i hoću da verujem da će to tako biti, želeo bih nešto da kažem za sredinu iz koje dolazim, a to je grad Kragujevac, za koga svi znaju da je u prethodnom periodu bio jedan veliki industrijski centar. Naravno, kao i svi veliki industrijski centri, on danas plaća skupu cenu ove transformacije. Mislim da je jedino u Kragujevcu osnovan Zavod za zapošljavanje i obrazovanje i samo na tom zavodu ima oko 6.000 ljudi koji su ostali bez posla i koje na neki način država tretira i pomaže, čini mi se, do septembra ove godine, a da će posle septembra ti ljudi biti prinuđeni da se nađu na Zavodu za zapošljavanje.
Nadam se da će ovaj zakon o radu, koji mi danas usvajamo, i da će ovaj fond solidarnosti obuhvatiti i tih 6.000 radnika Zavoda, koji se nalaze na ZZO-u. To će za radnike biti dobro, a naravno i za sredinu kao što je Kragujevac.

Dame i gospodo poslanici, danas u 2005. godini usvajamo prvi sistemski zakon i raspravljamo o Predlogu zakona o železnici. Naravno da nema potrebe da uopšte naglašavamo i pričamo kakav je značaj železnice za jednu zemlju, naravno, železnice koja je moderna, koja ostvaruje profit.
Danas mi u Srbiji, zahvaljujući svim onim teškim vremenima koje Srbija, nadam se, ostavlja iza sebe, zahvaljujući teškoj ekonomskoj situaciji, imamo jednu železnicu koja nije železnica kakvu bismo želeli da imamo. Imamo železnicu koja ne ostvaruje profit, železnicu sa starim prugama, gde vozovi idu od 30, 60, maksimalno do 100 km na sat. U savremenim evropskim zemljama idu od 200, 300, pa čak i do 500 km na sat.
Sve to na neki način podseća na davnu 1888. godinu kada se kralj Milan vozio prvom prugom od Beograda do Rajkovca, pa kada je bilo ono - pođeš danas, stigneš sutra. Naravno, za 1888. godinu to je bilo dobro. Ono što mi danas treba da shvatimo, to je da se geografski Srbija nalazi u Evropi i da moramo na neki način sve svoje zakone, ako želimo da i ekonomski sutra sarađujemo sa Evropom, uskladiti sa Evropskom zajednicom.
Ovaj zakon je jedan od sistemskih zakona, koji je usklađen sa Evropskom zajednicom i koji treba da omogući i da zemlja Srbija sutra ima savremenu železnicu, koja će ostvarivati profit i donositi dobro Srbiji, a ne stvarati gubitke.
Ako znamo da danas železnica zapošljava oko 23.000 do 25.000 ljudi, onda je to veliki broj stanovnika koji se izdržava i preživljava upravo zahvaljujući radu na ovoj našoj železnici, sa kojom se ne možemo pohvaliti da je savremena, moderna i da će omogućiti stvaranje značajnog profita sutra.
Ono što je najbitnije u ovom zakonu, to je da se jedan ovako glomazan sistem železnice razdvaja sada na dva sistema: jedan koji održava putni i teretni saobraćaj i drugi koji će održavati infrastrukturu železnice. Bez dobre i kvalitetne infrastrukture nema ni dobre železnice.
Druga stvar koja je vrlo bitna, to je što se stvara konkurencija, a konkurencija će omogućiti kvalitetniju železnicu i da se sutra na neki način ekonomski i tržišno posluje. Samim tim će to omogućiti bolji i kvalitetniji prevoz, kako putnika i roba, tako i cenu na železnici.
Ono što je vrlo važno reći, to je da smo mi sa svojim geografskim položajem u situaciji da povezujemo Evropsku zajednicu sa Turskom i Bliskim istokom. Ako ne budemo prihvatili ovaj zakon o železnici, dovodimo sebe u položaj da se isključimo iz konkurencije sa evropskim zemljama i na neki način sami sebi uvedemo u budućnosti sankcije. Pretpostavljam i siguran sam da svi vi, a i građani Srbije žele da jednostavno sutra budemo integrisani sa Evropskom zajednicom i da, naravno, živimo kao i svi oni ljudi koji žive u Evropskoj zajednici, koji imaju mnogo viši standard no što Srbija ima danas.
Iz tog razloga Nova Srbija smatra da je pred nama ovde jedan od dobrih i kvalitetnih zakona i apeluje na sve poslanike da prihvatimo ovaj zakon, jer ovaj zakon će nam omogućiti da imamo bolju železnicu i da se transformišemo brže na putu ka Evropskoj zajednici.