Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici iz Ministarstva, poštovane koleginice i kolege, danas je ovde najčešće pominjana reč bila odgovornost i na tu reč se najburnije reagovalo kada se pominjala odgovornost. Mislim da moramo da budemo spremni, i vi iz Vlade, i mi u skupštinskim klupama,  da li iz reda pozicije ili opozicije, da prihvatimo deo sopstvene odgovornosti kada se govori o ozbiljnom problemu.
Jedna od reči koja je spomenuta na jučerašnjoj sednici Odbora za poljoprivredu, od strane jednog od saradnika iz Ministarstva, koji odlično poznaje ovaj problem i ovu temu, je agonija u sistemu odbrane od grada u ovoj godini. Da, ta reč je upotrebljena, ali ne od opozicionih poslanika, nego od ljudi koji direktno rade u sistemu – agonija u odbrani od grada u 2015. godini. Govorim o tome da bismo našli rešenja i da bismo tražili to rešenje.
Dakle, šta imamo? Pominjali smo koliki je potreban budžet da bismo obezbedili nesmetano funkcionisanje ovog sistema. Osam ili devet miliona evra je potrebno na nivou godine. To smo čuli od gospodina Marića. Dakle, osam ili devet miliona evra nije velika cifra, prevelika cifra za budžet Republike Srbije kada znamo o kakvim ciframa govorimo i o kakvim potrebama odlučujemo u ovoj Skupštini. Samo od štete u Ivanjici ili Arilju od grada, gde je procena štete deset miliona, potrošili smo više nego jednogodišnji potrebni budžet Republike Srbije za ovu naknadu. Zato treba da govorimo o načinu na koji ćemo prevazići ovaj problem.
Vraćam se na odgovornost. Pošto se ovde pominje nedovoljno integrisani sistem, slažem se sa tim, jer ga treba integrisati. Ne znamo da li je nadležno i odgovorno MUP, ne znamo da li je nadležan ili odgovoran RHMZ, ne znamo da li su nadležne ili odgovorne lokalne samouprave gde vidimo da se ta odgovornost dobrim delom prebacuje na predsednike opština, skupština gradova.
U suštini kada nađemo taj najmanji zajednički imenilac za sve ove pomenute institucije, dođemo do izvršne vlasti u Republici Srbiji, dođemo do Vlade Republike Srbije i do najodgovornijeg u tom sistemu, a to je premijer. Treba prihvatiti tu odgovornost na takav način. Naravno da su Vlada Republike Srbije i premijer najodgovorniji za funkcionisanje svih ovih delova Republike Srbije i institucija koje moraju da se bave ovim problemom, a onda su odgovorni i resorni ministri, koji treba da prihvate tu odgovornost, pa su odgovorni i direktori svih institucija koji su u tom lancu komandovanja, pa i predsednici lokalnih samouprava, koliko god imali mehanizama ili ne za funkcionisanje ovog sistema.
Druga ključna stvar, kada analiziramo ovu temu, je finansiranje i oko toga se vrtimo sada i govorimo o finansiranju. Vraćamo se, osam do devet miliona evra. Ubeđen sam da treba preuzeti odgovornost u ovoj Skupštini, pa i opozicija može i mi možemo da predložimo da kompletno finansiranje ide iz budžeta Republike Srbije.
Zbog čega govorimo o potrebi integrisanja tog sistema bez prebacivanja odgovornosti na lokalne samouprave? Dakle, 175 opština i gradova. U definiciji taj sistem će biti dezintegrisan i neće biti dovoljno efikasan, jer se daje u zadatak nekim sposobnim predsednicima opština, u ovim klupama ima i takvih predsednika opština, ali i onim koji su manje sposobni, a imaju manjak mehanizama. Dakle, nemamo jedinstveni sistem lokalnih samouprava i mogućnosti iz budžeta, ali i kapaciteta tih lokalnih samouprava da ispoštuju neki standard.
Zbog čega govorim o standardima? Imaćemo različite standarde, jer smo imali najave da će strelci, taj sistem strelaca od 3.200 ljudi, koji se bori za spas letine, ali i za spas nekih drugih dobara … Dakle, ovde se ne radi samo o poljoprivredi, najviše o poljoprivredi, jer nas to najviše interesuje, ali se radi i o zaštiti tog vitraža u Zrenjaninu, o zaštiti automobila koji stoje na ulici, pa mogu da budu polupani ili nekih drugih vrednosti. Iz tog razloga nije logično finansirati samo iz sredstava premija za osiguranje u kojima znamo, čuli smo od koleginice, 7% poljoprivrednika plaća tu premiju. Dakle, oni koji plaćaju i u mogućnosti su da plaćaju tu premiju finansiraju za 100%, plus 93% onih koji ne plaćaju tu premiju. Oni se neće naplatiti time što su finansirali na taj način protivgradnu zaštitu, nego će naplatiti od osiguravajućih društava svoju premiju. To je jedan deo nelogičnosti.
Drugi deo nelogičnosti je da ostavljamo lokalnim samoupravama, kao mogućnost da svojim diskrecionim pravom finansiraju strelce sa pet hiljada dinara ili smanje tu nadoknadu, kao što smo imali primer u gradu Leskovcu, pa smo imali taj problem oko dejstvovanja ili neke samouprave koje su spremne da plate 20 hiljada. Šta mislite kako će reagovati strelci u različitim sredinama kada čuju da njihove kolege imaju 20 hiljada dinara za to dejstvovanje, a neki imaju četiri hiljade? Taj sistem neće moći da funkcioniše na pravi način i to je praktično iskustvo. Zbog toga se zalaže da se izdvoje sredstva na nivou Republike Srbije, jer smo u mogućnosti da obezbedimo osam ili devet miliona evra, da integrišemo taj sistem sa jasnim sistemom komandovanja, da ne ostavljamo prostor lokalnim samoupravama da budu efikasne ili manje efikasne, jer će to doneti mnoge praktične probleme.
Imamo najavu, koliko znam, potpisali smo Sporazum sa MMF u kome će, najavljeno je bar, a to ćemo videti u skupštinskoj sali, biti smanjeni transferi prema lokalnim samoupravama za narednu godinu. Najavljeno je negde oko sedam milijardi dinara manjih transfera prema lokalnim samoupravama, a mi namećemo lokalnim samoupravama nove odgovornosti, nove poslove. Kako možemo da očekujemo da budu dovoljno efikasni u obavljanju tog neophodnog posla? Zato je važno da se okrenemo upravo tim ljudima koji plaču kada gledaju letinu koju su gajili godinama i kada vide da nema nikakvog prihoda, niti bezbednosti za njihove porodice nad malinjacima koje smo videli u Ivanjici i Arilju.
Još jednom predlažem, važno je da razmišljamo na jedan integrisani način, da država obezbedi kompletna sredstva, da svi strelci budu podjednako nagrađeni, da lokalne samouprave, ne da budu rasterećene te obaveze, jer će one i onako doprinositi, iz odgovornosti prema svojim građanima, da prilazni putevi protivgradnim stanicama budu obezbeđeni, da postoji održavanje na pravi način, da kroz tu saradnju sa resornim ministarstvima, sa čitavom Vladom Republike Srbije budu upravo odgovorni. Mislim da je važno sada reći još jednom, najveća i ključna odgovornost za nečinjenje u ovoj godini do danas u oblasti odbrane od grada je upravo na premijeru, na Vladi Republike Srbije i na resornim ministarstvima. Znate i sami, u 99% opština i gradova, od 175 koliko ih ima u Srbiji, su na vlasti upravo ljudi iz koalicije koja je na vlasti i na republičkom nivou.
Možda je to neki procenat manje, ali je ključna i najveća odgovornost upravo na tim ljudima. Dakle, taj sistem je u potpunosti u vašoj odgovornosti i imate mogućnosti za to, ja vas pozivam…

I ja vas pozivam da se integrišete na jedan efikasan način, i da ne ostavljate diskreciono pravo pojedinim delovima sistema koji će tek…

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o Predlogu zakona o privatizaciji o izmenama i dopunama, i na Odboru za privredu smo sa gospodinom Sertićem i sa direktorom Agencije za privatizaciju razgovarali o izazovima koji su pred svima nama.
Znamo da je ovo zaista ogroman i veliki problem i izazov za čitavu Srbiju, a posebno ljude i porodice koje se izdržavaju iz ovih sistema, ali iz ugla narodnog poslanika i ljudi koji sede u ovoj Skupštini, mislim da je potrebno sagledati sa kojih pozicija polazimo.
Dakle, prošle godine, pre samo deset meseci, je ovaj zakon najavljivan kao ekonomsko čudo, kao nešto što će doneti 90% rešenja svih otvorenih pitanja privatizacije i ovih sistema u restrukturiranju u Republici Srbiji.
Mi smo vas tada upozoravali da neka rešenja neće biti funkcionalna i da neće biti efekata iz toga . I sami ste rekli, a i iz izveštaja direktora Agencije za privatizaciju smo zaista dobili priznanje da to jednostavno nije funkcionisalo i da kapacitet institucije kakva je Agencija za privatizaciju nije bio u dovoljnoj meri efikasan da bi izneo taj proces od trenutka kada je usvojen sam zakon u avgustu mesecu, da smo izgubili nekih pet meseci do kraja 2014. godine i da to vreme nije iskorišćeno.
Mi kao narodni poslanici treba da se pitamo kakvi su to efekti zakona koje smo ovde u ovoj sali izglasali? Efekat je, kao što smo čuli od ministra u uvodnoj reči, da nije bilo nijedne privatizacije u protekle tri godine, pa i u proteklih šest godina, ali vi kao izvršna vlast i kao ministar u ovoj Vladi, koja traje tri godine sa različitim izmenama, nosite tu odgovornost izvršne vlasti jer ste na sebe izneli tu odgovornost da organizujete institucije koje treba da iznesu čitav taj posao.
Kada govorimo o toj podeli vlasti, vi ste u izvršnoj, mi smo ovde zakonodavna, imamo sudsku vlast, imamo jednu apsurdnu situaciju o kojoj niko nije govorio do sada, a to je da na osnovu jednog akta nižeg nivoa, koji je donela Vlada, o izuzetku i spisku 17 kompanija koje su predmet ovog zakona, dakle, mi sada usvajamo jedno sistemsko rešenje u Skupštini koje se prilagođava tom aktu koji je usvojila Vlada, dakle, izvršna vlast, mi kao zakonodavna vlast, a uprkos odluci Ustavnog suda koji je još 2013. godine proglasio član 20ž neustavnim po Zakonu o privatizaciji.
Zaista smo kao narodni poslanici u jednom vrlo apsurdnom položaju. Na koji način se izjašnjavati kada imamo sve to u vidu? U mogućem očekivanju, gospodine Šubara, vi ste danas govorili da će Ustavni sud promeniti svoju odluku o ustavnosti ili neustavnosti istog člana o kome smo se izjašnjavali i u avgustu mesecu prošle godine, o kome ćemo se izjašnjavati danas ili u sredu, kada će se glasati u Skupštini po ovoj temi. To su ozbiljni sistemski izazovi u ovoj Skupštini. Mislim da je to važno pomenuti. I o tome smo razgovarali. Ja očekujem odgovor ili ministra ili direktora Agencije za privatizaciju.
Kada govorimo o direktoru Agencije za privatizaciju, evo, čuli smo upravo tu analizu odgovornosti. Kao poslanik DS zaista ne mogu da ne govorim o toj odgovornosti, sa prihvatanjem te ponude o proporcionalnosti odgovornosti svih nas u tom procesu i učešću u procesu privatizacije u Srbiji. Shvatajući to, vi ste i ponudili članovima poslaničkih grupa, i opozicionim, da o ovome na sistemski način govorimo. Ali, pošto smo čuli tu vrstu opservacije sa druge strane, ja zaista imam potrebu da kažem i vrlo je važno podsetiti sve nas, ali i javnost u Srbiji, da je proces svojinske transformacije u Srbiji započeo 1988. godine. Između ostalih, ministri, u tom procesu su bili i Milan Beko i Jorgovanka Tabaković, direktori Agencije za privatizaciju, a uglavnom je DS optuživana kao taj ključni faktor koji je sprovodio taj proces privatizacije u periodu od 2001. do danas, 2015. godine, su bili Vladimir Čupić, Mirko Cvetković, Branko Pavlović, Miodrag Đorđević, Vladimir Galic, Vesna Džinić, Vladislav Cvetković, Vida Uzelac, Marijana Radovanović i Ljubomir Šubara.
Nijedan od ovih direktora nije član DS, niti je bio. Pomislićete na Mirka Cvetkovića, nije bio ni tada kao direktor Agencije, a nije bio ni kao ministar finansija, niti kao premijer.
Dakle, možete da razmislite o imenima i prezimenima koja su možda u vašim strankama, ali ako delimo tu vrstu odgovornosti, ja stvarno mislim da je DS potpuno spremna i otvorena da razgovaramo o toj vrsti odgovornosti svakog pojedinačnog direktora Agencije za privatizaciju i svih ljudi koji su učestvovali od 1988. godine do danas.
Imamo i jednu apsurdnu priču koja se ponavlja iz rasprave u raspravu kada se pomene proces privatizacije. Znate i sami gde su najveće primedbe, u kojim slučajevima privatizacije, 24 sporne privatizacije od 2004. godine u koalicionoj
Vladi DSS i G17, sa manjinskom podrškom SPS. Od 24 sporne privatizacije, 23 u tom periodu. Jedna jedina van tog perioda je „Sartid“, kojim se sada bavite i koji je tada privatizovan za 23 miliona i napadali ste ga i napadate taj proces privatizacije, a tada je „Sartid“ izašao iz faze kada je proizvodio pečurke, šampinjone, a sada je u tehnološki mnogo višem nivou, posle učešća US STEEL i čitavog procesa i mnogo ga je bilo lakše podizati u ovoj fazi nego u toj fazi kada je tada bio privatizovan, i to ne iz Agencije za privatizaciju, nego iz stečajnog postupka.
Dakle, toliko o svim tim napadima na DS i ključnu i isključivu odgovornost DS. Zato je važno podeliti tu vrstu odgovornosti, proporcionalno, potpuno se slažem, ali sa ovim podacima imamo sada i kvantifikovane argumente za tu vrstu rasprave.
Ono što sam postavio kao pitanje vama, kao direktoru Agencije za privatizaciju, jedno važno pitanje, a to je trenutno status Agencije za privatizaciju – da li je ona sposobna da izađe na kraj sa privatizacijom 500 sistema u restrukturiranju, ako i sama nije uspela da se izbori za sopstveni status? Agencija za privatizaciju je 15 dana u blokadi. Jedan od razloga je, vidite nije ni tu DS kriva, pre tri godine povlačenje pet milijardi dinara iz Agencije za privatizaciju u budžet Republike Srbije. Danas, zaposleni u Agenciji za privatizaciju ne primaju platu.
Mi usvajamo ili ćemo usvojiti taj Zakon u sredu, pa mislim da je vrlo važno kao odgovorni ljudi pitamo - koliko će biti motivisani ljudi, koji rade u Agenciji za privatizaciju, da obave taj veliki posao i koje mehanizme ima direktor Agencije u ovom trenutku da motiviše i podigne te ljude i da li je na vidiku izlazak iz blokade? Mislim da je to neophodan preduslov da bi ti ljudi primili neki dinar i da bi razmišljali o sopstvenoj egzistenciji.
Tačno je, ne samo zbog toga što bi to bila politički produktivna stvar, zalagali smo se, DS se zalagala, protiv smanjenja plata i penzija, ne zbog toga što ćemo dobiti neke političke poene, nego zbog toga što će čitava ekonomija u Srbiji padati, jer vidimo efekte reformskih zakona i pada industrijske proizvodnje od 7% u poslednjoj godini, od rasta javnog duga i indeksa, od 73% učešća javnog duga u BDP, što je treći najgori rezultat. Taj procenat je jedino manji od 2000. godine kada je to bilo 203% učešće javnog duga u BDP i kraja 2001. godine kada se on smanjio do 93%.
Proverite to dobro. Dakle, posle tog perioda kada je, vidite slučaja, ista koalicija koja je sada na vlasti činila tadašnju Vladu, mi imamo takvu vrstu efekata svih reformskih zakona koje smo ovde usvajali.
Zbog toga je važno, uzimajući sve ovo u obzir, razmislimo o ovom zakonu na taj način i da pozovemo i vas da nađemo rešenje. Imamo motivisane ljudi koji će direktno učestvovati u tom procesu i razmišljati o načinu na koji će sve ovo sprovesti, a opet sa poštovanjem i ustavnog suda i očekivanjem odgovora - kako to mi po drugi, treći put donosimo Zakon o privatizaciji, a uprkos negativnom stavu Ustavnog suda, posebno po toj tački 20ž. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovani gosti, poštovane koleginice i kolege.
Slušao sam pažljivo diskusiju mojih prethodnih kolega, a i jednu izjavu gospođe ministarke, koja me je malo začudila, verovatno se radi o lapsusu. Kada je rekla i kada se govorilo o „Lađevcima“, upravo je prethodni poslanik rekao – petogodišnje zalaganje i ministra Ljajića i stavljanje u funkciju aerodroma „Lađevci, koji ima sada mešovitu funkciju civilno-vajnu, ili vojno-civilnu, a onda i prethodnu izjavu gospođe ministarke koja je rekla - ova je Vlada započela taj projekat. Upravo ste to izjavili, da li je ova Vlada, sa predsednikom Vlade Vučićem ili sa prethodnim predsednikom Dačićem, opet nije moguće, to su tri, tri i po godine, ovo je bilo pre pet godina.
Tačno 2009. godine je započet projekat u vreme kada je ministar odbrane u Srbiji bio gospodin Šutanovac. Važno je, i te kako je važno završiti taj projekat, ali podsetiću vas da je za taj projekat bila obezbeđena značajna donacija od 10 miliona evra. Nažalost, ta donacija nije iskorišćena, vraćena je. Mislim da je potrebno da ovi poslanici koji su to pitanje postavili, a i ja sam nameravao da govorim o tome, dobiju to pitanje, pa sam svoje izlaganje početo upravo od te teme da je ne bismo zaboravili i da bismo zaista čuli tu pravu istinu, kada je započet taj projekat. Vrlo je važno da veliki broj, ne tako veliki broj vojno-civilnih aerodroma u Srbiji stavimo u funkciju i putničkog i transporta roba.
To isto važi i za Niški aerodrom koji je opet, upravo zbog ovog podsećanja 2003. godine stavljen u funkciju, posle rekonstrukcije i bombardovanja 1999. godine. I važan projekat „Ponikve“, a to su važni regioni, projekti koji će naravno značiti za sve opštine, evo, od „Lađevaca“ važnih za Kragujevac, važnih za Kraljevo, za Novi Pazar i za Čačak i za najveći broj mesta u tom okruženju od nekih stotinak kilometara, kao i za Niš, Leskovac, Kruševac, ali i turističke destinacije koje su vrlo važne od Kopaonika, Stare Planine, Vlasine i tog dela Srbije.
Mislim da ovaj zakon treba svako da tretira i treba čuti šta su efekti ovog zakona da bismo podstakli razvoj ovih lokalnih aerodroma i sada polazimo od tih lokalnih aerodroma koji su onako kako su „Ponikve“ važne i za Užice i za Zlatibor i za Taru i za prelepe turističke destinacije, vrlo važno pitanje za sve nas. Ali bi bilo važno da ovde govorimo o zaista konkretnim podacima iza kojih ćemo stati i sada i posle godinu dana i za naredno vreme i poštovati sve one koji su nešto uradili. Jer da bi se ovakvi projekti završili potrebno je upravo to poštovanje svih onih koji su učestvovali u prethodnim projektima, a onda i spremnost da se ti projekti nastave u kontinuitetu da završimo na najefikasniji način, bez bilo kakvih sujeta.
Nažalost, kada se radi o „Lađevcima“, ja zaista postavljam pitanje zbog čega nije iskorišćeno 10 miliona evra koji su bili spremni za završetak tog projekta, a mislim da se na taj projekat čeka isuviše duge, jer stoji oprema koja nije iskorišćena i koja je mogla da bude stavljena u funkciju ovog aerodroma.
Da se vratim na ovaj zakon, naravno sve je ovo u vezi sa zakonom, mislim da je važno pitanje o kojem smo govorili i sa vašim saradnicima na Odboru za infrastrukturu, upravo ključno pitanje – zbog čega se donosio ovaj zakon?
Najčešća obrazloženja su upravo ta da je to usklađivanje sa evropskim normama, sa evropskim direktivama i ja mogu da se složim sa tim. Ali polazeći od politike EU u ovoj oblasti, svakako su ključna pitanja evropske politike bezbednost i deregulacija. Tu sam postavio pitanje i mislim da je važno i ovde postaviti to pitanje deregulacije.
Da li je tačno da Evropska komisija ima primedbi na naš ugovor sa „Etihadom“ i na način na koji se upravlja „Er Srbijom“, jer je na taj način prepušteno većinsko upravljanje neevropskoj kompaniji? Kakve će posledice biti po nas ukoliko bude negativnih odluka u vezi sa tom primedbom?
Dalje primedbe su o potencijalnom podsticaju koji nije uobičajen za evropsku praksu, a to je smanjenje aerodromskih taksi za kompaniju „Er Srbija“ od 50%, pa i smanjenje faktura za goriva NIS-a od 50%. Tu se otvara više pitanja, takođe – šta će se desiti ukoliko se i ta primedba prihvati i ukoliko se to smatra ugrožavanjem konkurencije.
Opet ću vas podsetiti i na ne tako davna dešavanja kada je jedan od bivših direktora aerodroma uhapšen i punio naslovne strane zbog toga što je potpisao nepovoljan ugovor sa „Viz Erom“. Jedan od odgovora kolege na Odboru za infrastrukturu je bio i taj da ekskluzivno je pravo poslovodstva Aerodroma „ Beograd, da u skladu sa svojom poslovnom politikom određuje popuste i taj popust nije baš tako uobičajen od 50% i sledeći na tom redu su verovatno „Viz Er“ i „Montenegro ervejz“ ili možda neko drugi.
Dakle, ja se sećam da je upravo Velimir Radosavljević, direktor aerodroma privođen i hapšen zbog 20% popusta za kompaniju „Viz Er“. Tada se takav ugovor smatrao neprihvatljivim i štetnim za državu – 20%. Ovde imamo pravdanja, moguće je da je to logično i moguće je da je to poslovno da u ovom trenutku „Er Srbija“ ima 50% popusta za aerodromske takse, a država Srbija je većinski vlasnik aerodroma i na koji način se država odriče tog nivoa prihoda. Od tih prihoda se može svakako puno uraditi i ona onoj drugoj važnoj stvari, a to je pitanje bezbednosti.
Kao putnici možemo da vidimo i tu se zahvaljujem koleginici Bošnjak koja je to pomenula na Odboru za infrastrukturu, možemo da vidimo to mešanje dolaznih i odlaznih putnika. Možda nekome to ne smeta. Neće smetati u ljudskom smislu, ali kada se radi o bezbednosti, to je zaista problematično i naravno da ovaj zakon to tretira na ozbiljan način, ali očigledno se to u praksi ne sreće.
Dakle, da li bi povećani prihodi Aerodroma Beograd doprineli bržem rešavanju tog bezbednosnog problema i da li bi smo na taj način bili mnogo efikasniji u tom smislu?
Pitanje bezbednosti je isto vrlo važno u ovom donošenju zakona sa jednim značajnim pitanjem za vas, da li smo ovde podlegli komercijalizaciji i prirodnoj želji „Er Srbiji“ za većim prihodima, većom efikasnosti, većom tačnosti u letovima, sa pojednostavljenjem procedura koje ćemo videti u ovom zakonu u transferu prtljaga. Ukoliko grešim vi ćete mi to reći, ali mislim da se upravo iz želje ubrzanog procesa i transfera prtljaga, jer sada Beogradski aerodrom ima većinske prihode od upravo transfernih putnika, želi da se pojednostavi i ubrza procedura, ali da li mi tu gubimo na pitanju bezbednosti i dodatne provere.
Da li smo ispustili jedan korak u toj proveri, sledećoj proveri prtljaga, a opet imajući u vidu i strukturu putnika i način tog transfera i sve većih izazova u bezbednosnom smislu i u svetu i u Evropi i naravno kod nas na našem prostoru. Dakle, izuzetno ozbiljna pitanja da bi smo preko njih prešli površno. Zato su nam potrebni vaši jasni odgovori.
Druga komponenta bezbednosti je svakako pitanje zdravlja. Videli smo koliko zaraznih bolesti prolazi kroz ove prostore i putnika koji svojim mešanjem i nedovoljno efikasnom organizacijom transfera mogu da nanesu štetu i samima sebi, ali i svom okruženju.
Dakle, jedno od važnijih pitanja i naravno da je ono kako je moje kolege interesovalo, stanje aerodroma „Lađevci“ onako kako Užičane i ljude u okolini Užica, Zlatiborskog okruga intesuje „Ponikve“ tako mene posebno interesuje Niški aerodrom.
Imao sam tu sreću da učestvujem 2003. godine u rekonstrukciji i obnavljanju jedne velike rane za Grad Niš, i u bezbednosnom i u ekološkom, ako hoćete i u svakom drugom, infrastrukturnom smislu, jedne herojske obnove tada ljudi koji su tridesetak ne eksplodiranih projektila izvadili do dubine od nekih tridesetak metara, sa ne eksplodiranim punjenjem i pokazali veliko herojstvo i želju da stave to u funkciju građana Niša. Uložili su ogromne rizike, ogromne napore.
Taj nivo aerodroma je podignut na određen nivo tamo 2004. godine kada je otvoren i reći ću vam da je tada bilo direktnih linija „JATA“ i prema Cirihu i prema Frankfurtu i jedno kratko vreme prema Parizu. Dakle, jedina linija koja nije bila profitabilna u tom trenutku.
Nije bilo tada nikakvih donacija iz grada Niša i iz gradske kase. Tačno je da kada smo razgovarali o 2008. godine je išlo stimulisanje i „Montenegro ervejza“ za let prema Cirihu, ali mislim da je vrlo važno reći da je od 2004. godine bilo direktnih linija do Ciriha i Frankfurta koje su bile vrlo profitabilne.
To je sada pitanje spremnosti, to je bilo pitanje spremnosti da li je bilo strpljenja investirati u to tržište jer nikada nije bilo sigurno ukoliko niste obezbeđivali kontinuitet neko vreme da će biti dovoljno putnika. Uvek je najlakši odgovor bio da nemamo odgovor na to, nemamo dovoljno profita od takvih letova. Mislim da je u tom trenutku „JAT“ kao državni sistem imao odgovornost prema čitavoj Srbiji, prema demografiji Srbije i prema svim ovim aerodromima i regionima Srbije da razvija tu vrstu efikasnog saobraćaja da bismo radili i na održanju populacije, ali i podsticaju razvoja i privrede i naravno komunikacije među ljudima, robama i idejama.
Dakle, ja bih voleo i zadovoljan sam da sam čuo da se radi na modernizaciji Niškog aerodroma i nadam se da će uskoro biti gotov i taj proces. Dakle, obezbeđivanje opreme koja će obezbediti i poletanja i sletanja u otežanim meteorološkim uslovima.
Mislim da je vrlo važno posvećeno raditi i poštovati zakon o otvorenom nebu. Nadam se da će, ukoliko „Er Srbija“ nema interesa da leti sa ovih aerodroma, i Niša, i „Ponikva“ i Lađevaca da će lou kost kompanije naći svoj interes i da će povoljna tarifna politika onako kako Beograd vodi ka „Er Srbiji“ tako politika ovih drugih aerodroma ka niskotarifnim avio kompanijama podsticati taj razvoj i letove iz čitavog dela Srbije. Hvala vam.

Dobro je, uspešno smo prošli ovu prvu selekciju jer je zaista teško dobiti pravo na očiglednu repliku.

Gospođa ministarka je pomenula strašne stvari koje je DS uradila, ali ću vas podsetiti na to pošto je jedan od argumenata bio - da sjajni su Lađevci, sjajna je infrastruktura i toranj i poslovna zgrada, sve je tu ali je aerodrom bio prazan.
Pa, nije moguće ispuniti ga bez sadržaja koji je trebalo nastaviti i korišćenjem donacije koju i tada pored sve infrastrukture koju DS uradila, Vlada koju je vodila DS i resorni ministar, dakle, potrebno je bilo staviti to u funkciju.
Onako kako je 1999. godine najveći deo infrastrukture u Srbiji, aerodromske, a to dobro znate, u Nišu je razoren aerodrom, DS posle 2000-te godine i lokalna vlast u Nišu, a i centralna Vlada uz donaciju Kraljevine Norveške uspela da rekonstruiše i da stavi to kao mogućnost za dalji razvoj niškog aerodroma i čitavog tog kraja.
Niko se tada nije žalio na to nasleđeno, a možemo da govorimo tada o nasleđu 90-tih godina ili o onome što je zatekla DS, pa mnogo manje od onoga što vi govorite. Dakle, uz tu priču da nema flote, nema flote zahvaljujući DS, godine 1998. godine je Vojislav Šešelj tadašnji potpredsednik Vlade, tadašnje Vlade sa tadašnjim direktorom Žikom Petrovićem potpisao ugovor sa „Er Basom“, osam miliona i 23 miliona evra plaćenog avansa. Ko sada govori, i mislim da je i to dobro pitanje na koje je važno dobiti odgovor, šta je sa tim avansom od 23 miliona evra 1998. godine uplaćenog „Er Basu“ za osam aviona, a sada govorimo o krivici DS za to što JAT nije imao flotu, a to je ono što 2000-te godine nasledila tadašnja Vlada koju je vodila DS?

Hvala.
Stalno svaljivanje odgovornosti za status da li JAT-a ili Er Srbije na DS je zaista po meni neozbiljno. Ja sam pomenuo 1998. godinu i ovaj ugovor kada ste i vi gospođo ministarka rekli – pa, vaša je odgovornost. Godine 1998. je taj ugovor, podsećam vas, potpisao tadašnji potpredsednik Vlade dr Vojislav Šešelj. U toj Vladi su bili ministri i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković, svi su bili u toj Vladi kada se taj ugovor 1998. godine potpisao pred Rambuje. Toga se dobro sećate. Najveći broj vas su tada bili članovi SRS. Evo, mnogi od vas klimaju glavom, tačno.
Godine 1998. je to bio vrlo nepovoljan ugovor za JAT. Na koji način? Ja bih se radovao da Er Srbija reši taj problem i iskoristi taj avans. Ja bih se radovao da se zanovi flota i isporuče ti avioni. Očigledno je da prethodne vlade nisu uspele da na osnovu tog ugovora, a mnogi su rekli da je taj ugovor bio vrlo nepovoljan po nas kao državu i naš javni sistem, nije realizovan, dakle, nisu isporučeni ti avioni.
Mnogo je gubitaka bilo u vezi sa tim i ja ću pohvaliti sve one koji će uspeti da taj ugovor koji je potekao upravo iz te 1998. godine i tada nije bila odgovorna DS, a i vi ste, gospođo ministarka, bili 2000-ih godina i savetnica u kabinetu Labusovom, pa ste imali prilike da uradite ponešto i da eventualno doprinesete realizaciji tog ugovora.
Dakle, niko ovde u ovoj sali nema potpuni alibi i ne može da kaže - ja nisam ni u jednom trenutku nosio odgovornost za realizaciju toga, ali ne možemo da žmurimo pred tim. Optužujemo samo i isključivo DS, jer očigledno da je izvor tog problema u tadašnjoj Vladi 1998. godine, a onda delom i mnogih vas koji sedite u klupama, koji ste imali prilika u tim različitim vladama da zajedno rešavamo taj problem.

Mislim da smo bliže tom rešenju problema kada shvatimo i pođemo sami od sebe i priznamo tamo gde je deo naše odgovornosti, a ne stalno ping pongom bacamo lopticu sa jedne na drugu stranu ove skupštinske sale.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovane koleginice i kolege, danas smo imali raspravu o zakonu koji je otvorio mnoga pitanja.
Mislim da je jedna od ključnih tema, nesporno, naša želja da nacionalna avio kompanija, koja nije u potpunosti u vlasništvu Republike Srbije, dakle 51% kapitala zajedno sa „Etihadom“, dakle „Er Srbija“ napreduje iz dana u dan. Naravno da ćemo uvek i najradije putovati „Er Srbijom“, onako kako smo putovali u JAT-u. Ali, ono što je neophodno i potrebno, imati spremnost, posebno ministar, pa posebno premijer, posebno Vlada, ali i svi narodni poslanici, a to je da budemo spremni da razgovaramo o svim izazovima koji mogu da doprinesu efikasnosti i ove kompanije i svih kompanija koje će poslovati u Srbiji, zahvaljujući i infrastrukturi o kojoj danas ovde govorimo, ne samo o aerodromu Nikola Tesla, nego i o tri aerodroma o kojima smo govorili kao velikom potencijalu, koji u ovom trenutku imaju status vojno-civilnih ili civilno-vojnih.
Šta je ono na čemu je DS insistirala? Upravo na otvorenoj proceduri koja mora da se zasniva na poštovanju zakona. Mi danas ovde imamo Predlog zakona za koji smo rekli da, mora da bude pre svega motivisan ovaj predlog javnim interesom. Postavili smo neka pitanja i valja ih ponoviti. Mislim da je važno i zbog svih nas i zbog javnosti u Srbiji. to je ovo pitanje koje je otvorila Evropska komisija, to je pitanje ključnih tačaka evropske politike u ovoj oblasti. To je pitanje bezbednosti.
Naveli smo neke primere koji upravo otvaraju tu temu. Ponoviću to pitanje – da li je ovo zakon koji je pre svega išao sa ciljem povećavanja efikasnosti i brzine u transportu, jer je jedna od primedbi ovih rešenja u zakonu upravo to da se izašlo u susret „Er Srbiji“, koja zasniva svoj veći profit upravo na većem broju transfernih putnika i želji da se smanji kontrola transfera, prtljaga u transferu?
Dakle, mislim da je to vrlo važno pitanje u kojoj se treba meriti između većeg profita i između potrebne bezbednosti koja je neophodna i nama i koje uslovljavaju svi i evropski i svetski standardi.
Drugo pitanje koje je vrlo važno je deregulacija u vazdušnom saobraćaju. Dakle, pitanje koje valja otvoriti pre svega zbog odgovornosti i mogućih posledica. Još jednom pitam – Evropska komisija je u jednom delu dala primedbe, vi ste nam odgovorili da su konačni odgovori i ja se nadam da su zaista konačni odgovori na to upravo ovakva vrsta subvencionisanja ili ovakva vrsta diskonta koje daje državno preduzeće Aerodrom Nikola Tesla jednom od avio prevoznika, makar to bilo u 51% vlasništvu Republike Srbije, dakle sa 50% popusta na aerodromske takse i 50% na fakture goriva iz NIS-a opet je država Srbija tu sa 49% u akcijama NIS-a. Dakle, posredno država Srbija i građani Srbije gube deo profita ili deo dobiti i iz tih sistema.
To jeste otvoreno za raspravu i ja znam šta su odgovori. Time podstičemo i broj putnika i nacionalnu kompaniju, potrebe za podsticajem i rastom turizma, ali još jednom ponavljam, važno je da u skladu sa javnim interesom i pre svega poštovanjem zakona i naših normi razgovaramo o tome najotvorenije.
Jedna stvar koja nije pomenuta. Pominjali smo i flotu i mislim da je pošteno reći da je smanjena starost flote, ali ne time što su kupljeni novi vazduhoplovi, nego tako što su iznajmljeni novi vazduhoplovi i to nije promenilo kapital ovog sistema ili povećalo njegovu vrednost. Mislim da je u skladu sa tim potrebno pitati i govorili smo o toj temi, o 23 miliona dolara avansa, gde smo čuli argument ministarke koja je rekla – „Etihad“ je preuzeo i „Er Srbija“ će preuzeti taj ugovor, on je dobar zbog toga što su oni pristali da ga preuzmu. Svako bi preuzeo ugovor u kome postoji već 23 miliona dolara datog avansa, to je interes svakog ko vodi bilo koju kompaniju.
Mislim da je važno pitanje i važno je da dobijemo odgovor i na nešto što se često čuje i u javnosti, a i u stručnoj javnosti, a to je da je znajući da je struktura kapitala 51% Republike Srbije, 42% „Etihada“, dakle ovih 49% su pribavljeni na način da je „Etihad“ pozajmio 40 miliona dolara u 2013. godini, između 21. oktobra i 16. decembra 2013. godine, gde se kasnije ta pozajmica konvertuje u kapital.
Sada ja pitam ministarku da li mislite da je bilo u skladu sa zakonom u tom trenutku kada nije bilo mogućnosti da se pozajmica konvertuje u kapital? Niko neće ovde reći – ne želimo dobro „Etihadu“, samo otvaramo pitanja u kojima želimo da ova kompanija posluje u skladu sa uslovima u kojima posluju i ostale kompanije u Srbiji.
To je ono na čemu DS insistira. Mislim da su ovo vrlo važna pitanja na koja bi trebalo dobiti odgovore. Još jednom kažem, svima nama je i te kako stalo do razvoja svih kompanija u Srbiji, naravno i „Er Srbije“ koja je najčešće pominjana u ovom kontekstu kada razgovaramo o Zakonu o vazdušnom saobraćaju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarko, poštovani gosti, poštovane koleginice i kolege, danas su pred nama novi reformski zakoni, onako kako najčešće najavljujete svoje zakonske projekte i za neke mogu da prihvatim takvu definiciju, za Zakon o ugovorima i prevozu i železničkom saobraćaju i Zakon o žičarama i Zakon o sporazumima sa UAE i sa Republikom Kinom, Zakon o potvrđivanju sporazuma, dakle Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i Zakon o upotrebi znakovnog jezika ćemo imati na narednim zasedanjima.
Ovi zakoni o infrastrukturi imaju nešto zajedničko i na takav način upravo želim da posmatram. Šta je to što je zajednički problem svih ovih zakona, jer u pojedinostima ćemo razgovarati o svakom članu pojedinačno.
Mislim da je suštinski problem ono što ste vi pomenuli u jednom trenutku, a to je pitanje primene ovih zakona. možemo se složiti da ćemo ovim zakonskim projektima popraviti prava korisnika usluga železničkog prevoza i putničkog i teretnog saobraćaja i mislim da ćemo urediti i ovu oblast u skladu sa evropskim direktivama i o žičarama, i o mnogim drugim oblastima. Ali, mislim da je ovde ključno pitanje način implementacije ovih zakonskih rešenja.
Šta je ono što imamo kao iskustvo? U ovoj sali smo usvojili mnoge reformske zakone, ali koji su često vrlo ne primenljivi. Jedan od najsvežijih primera je Zakon o privatizaciji. Videli smo koliko je privatizovano sistema u restrukturiranju do dana današnje. Ovo je jedan od zakona koji će predstavljati po meni, problem. Nadam se da neće biti tako, ali sam uvom i pravljenje tima koji će biti u „Železnici“ zadužen za implementaciju ovih zakona koje ćemo ovde usvojiti je nešto što na neki način zabrinjava.
Dakle, u istom danu, prvo smo imali šest meseci bez izbora generalnog direktora Železnice, u jednom trenutku, a onda u jednom danu troje kandidata najavljivanih kao buduća rešenja, što meni govori o ozbiljnoj dezorijentaciji sa kojim će se ljudima raditi i sa kojim ljudima će se upravljati u ovakvom sistemu koji treba da implementiraju ove zakone koji mogu da budu dobri, ali na način koji će biti vrlo efikasan. Za to je potrebna saradnja sa vama kao resornim ministrom i međusobno i poverenje i poštovanje. Ali, način na koji je pravljen taj izbor je nešto što ne obećava puno u tom smislu, jer u tom trenutku u tom jednom danu tri moguća rešenja govore o ozbiljnoj dezorijentaciji u tom smislu ko će sprovoditi ove zakone i na koji način će ih implementirati, što govori o nedovoljnom poverenju. Za svaku vrstu saradnje je potrebno i međusobno poštovanje i međusobno poverenje. Dakle, to je poziv na takvu vrstu saradnje.
Ono što je važno i što je često pitanje za sve vlasti u Srbiji i za sve nas, ljude koji su imali iskustva u javnim sistemima, to je to pitanje odgovornosti pa i generalnih direktora, pa i ministara u vođenju javnih sistema. Dakle, oni su sada na meti, sva javna preduzeća su na meti napada javnosti. Po definiciji korumpirani, po definiciji nesposobni, oni koji prave gubitke i mislim da nije to dobra atmosfera u kojoj mogu da se pokrenu važne stvari kakve su i danas na ovom naše zasedanju Republike Skupštine.
Šta želim da predložim? Mislim da je vrlo bitno poći, ne od tehničkih detalja i tehničkih zakona, nego je potrebno poći od definisanja strategije i definisanja javnog interesa i onih preduzeća koja će se baviti upravo javnim interesom u Republici Srbiji. To je prva stvar, jer, ako već govorimo o Železnici i o izazovima Železnice, da li je pitanje prioriteta upravo ovakav ugovor. Odličan je pomak, dobili smo infrastrukturu, elektronski potpis, vremenski žig, način da se modernizuje Železnica je i uvođenje elektronskih dokumenata paralelno sa pisanim dokumentima. Sve je to sjajno, ali bez utvrđivanja javnih interesa i ukupne strategije, mislim da ćemo ponovo dokazivati da smo jedan dezintegrisani sistem i da on neće u pravom smislu dati efekte ovoga što ćemo mi usvajati u Republičkoj Skupštini.
Primer, govorimo o ulaganju u Železnicu od Beograda do Budimpešte. Premijer je najavljivao brzine od 300 kilometara na sat ili možda nešto manje. Imamo brzine od oko 40 kilometara na sat u pojedinim deonicama na pruzi Beograd-Niš. Imamo najavljivan projekat izmeštanja pruge iz grada Niša u deonici od 14 kilometara, gde je 2011. usvojena i Odluka na Skupštini grada Niša, koja je potvrđena i garancijama da će se povući sredstva iz IPA fondova, od nekih 10 miliona evra, ali to nije aktivirano, niti se nastavilo sa tim projektom.
Govorimo o javnim interesima i o onome što su prioriteti i Železnice i ministarstva i mislim da je važno da to čujete, jer su to i pitanja koja postavljaju građani. Dakle, kada će se izmestiti iz Niša makar teretni saobraćaj, gde kroz sam centar grada u deonici od 14 kilometara, svakodnevno prolazi opasan teret iz pravca Bugarske prema Beogradu, kroz sam centar Niša, ponoviću, ili obrnuto, ka Bugarskoj?
Mislim da su to važna strateška pitanja ne samo za Niš nego i za mnoge druge gradove i za sve nas, o tome da raspravljamo da li je potrebna jedna pruga u deonici od 200 kilometara, sa brzinama 300 kilometara na sat i ogromnim ulaganjima koje se mere milijardama evra, ili nam je potrebna strategija u kojoj će prosečna strategija u kojoj će prosečna brzina u Srbiji biti 100 kilometara na sat, pa da od krajnjih tačaka u Srbiji, u dužini od 500 kilometara, možemo da prođemo našu teritoriju za pet sati.
Da li nam je važno da idemo u deonici od 200 kilometara za pola sata, a da na ostalim deonicama idemo sa 40 kilometara prosečnom brzinom?
Dakle, sve su to zaista ozbiljna pitanja koje je potrebno prethodno definisati i vi sada možete, naravno, da postavite pitanje, pa zašto neki prethodni nisu to uradili. Naravno, to jeste pitanje, ali ako su se pokrenule neke pojedinačne stvari koje mogu da se integrišu u ukupni i važni sistem za čitavu Republiku Srbiju, onda je, makar i danas, važno pokrenuti i to je i moj predlog vama, kao resorno nadležnom ministru za ovu oblast i ne samo ovu oblast, jer je to univerzalno pitanje za sve javne sisteme u Republici Srbiji.
Pored svega ovoga mislim da je sledeće pitanje, jer ste govorili o razdvajanju u procesu korporativizacije Železnice, pošto sada govorimo o Železnici, u razdvajanju infrastrukture i operatora, izdvajanje infrastrukture, izdvajanje teretnog saobraćaja, putničkog saobraćaja i holding, kako sam vas razumeo. Dakle, mislim da je važno reći da je prethodno pitanje i puna implementacija zakona o javnoj svojini.
Godine 2011. je usvojen Zakon o javnoj svojini sa rokom implementacije od tri godine. Na žalost, taj rok smo morali da produžimo pre skoro godinu dana na novi rok, da bi se implementirao, a to jeste preduslov za pravu korporatizaciju, jer Zakon o javnoj svojini je zaista pravi reformski zakon koji treba da definiše imovinu svih javnih preduzeća. To je preduslov da se definišu i udeli akcionara u javnim preduzećima, i to jeste preduslov za pravi proces korprovatizaciji, koja ne treba da se svede onako često kako se često govori u mnogim javnim sistemima na pitanje samoupravljanja ili međusobnih nadležnosti po vertikali, nego suštinskog upravljanja kapitalom države, a u skladu sa definisanim javnim interesima, o kojima sam malo pre govorio. Mislim da je pored tih zadata potrebno upravo ono poverenje i međusobno poštovanje svih ljudi koji učestvuju u ovom procesu.
U skladu sa tim ja bih vam predložio, pošto mislim da imate dovoljno kapaciteta da predložite i ova rešenja, da je potrebno hitno pristupiti donošenju novog zakona kojim bi se uredila oblast delatnosti od opšteg interesa, ko može i pod kojim uslovima da ih obavlja, koje obaveze prihvate obavljajući ih i razlozi koji dovode do gubljenja prava obavljanja prava, obavljanja delatnosti od opšteg interesa.
Dakle, uređenje ove oblasti predstavlja preduslov javnih preduzeća, njihovoj podeli na infrastrukturna i ona koji su operatori i to se ne odnosi samo na Železnicu, nego se odnosi i na druge javne sisteme.
Da bi dao dodatnu argumentaciju o ovom Predlogu podsetiću vas da, ukoliko to niste znali, a mislim da se radi o ozbiljnom javnom interesu u Srbiji, da su Železnica Srbije i Pošta Srbije svojevremeno pre pet godina potpisale ugovor o investiranju u zajedničku infrastrukturu s tim što Železnica ima u svojoj imovini koridor kojim se proteže železnička infrastruktura i Pošta koja je bila spremna da investira u polaganje optičkih kablova, sa zajedničkim interesom dveju državnih sistema i ubeđen sam i interesom države Republike Srbije iz svih razloga, komunikacionih, bezbednosnih, u investiranju u tu infrastruktura, a Železnica je imala sopstvenu korist u uspostavljanju veće bezbednosti na toj infrastrukturi i uspostavljanju bolje kontrole svog saobraćaja.
Znamo kolike probleme imamo na nivou rampi i prelaza koje godišnje odnose ogroman broj žrtava u Srbiji. To je jedan od razloga, a neki od razloga su i modernizacija ova dva državna sistema koja imaju dovoljno kapaciteta i koja mogu da investiraju ukoliko država Srbija misli da je to neophodno i potrebno i da je to u njenom javnom interesu.
Taj projekat je u nekom trenutku zaustavljen. Dakle, nije to jedini projekat koji je moguće reaktivirati, ali mislim da postoji puno izazova o kojima može da se razmišlja na takav način i da se iskoriste međusobni kapaciteti mnogih javnih sistema koji se u ovom trenutku posmatraju kao potpuno nezavisni, a država je zajednički vlasnik upravo najvećeg dela kapitala tih sistema za koje verujem neće ulaziti u proces privatizacije.
Ono što želim da kažem u vezi sa predlogom koji se dao o donošenju novog zakona u kojem bi se uredila oblast, delatnosti od opšteg interesa jeste i to da Srbija mora definitivno da zauzme stav po pitanju vlasništva, odnosno privatizacije javnih preduzeća.
Dakle, najavljeno sprovođenje krajnje spornih i ne transparentnih postupaka prodaje dela kapitala javnih preduzeća umesto sprovođenje postupaka, uređenja prethodno opisanih pitanja nanosi, ubeđen sam, trajnu štetu Republici Srbiji. Ja se nadam da ćete se složiti sa tim. Hvala vam.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovana guvernerko, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, čuli smo od mojih kolega, uglavnom poslanika iz opozicije, česte primedbe koje se ponavljaju iz zasedanja u zasedanje Skupštine, a to je stalni hitni postupak usvajanja zakona. Stvarno, mi smo dobili predloge sedam zakona, izmena kompletnih zakona, juče ujutru. Ja ću ponoviti ono isto što su i moje kolege rekle.
Naravno da nije bilo vremena za ozbiljnu analizu i ozbiljne predloge izmena i dopuna kroz amandmane i jedan pravi pristup, gde sam siguran, svi znamo da jeste cilj da će doći do najkvalitetnijeg predloga. Ali, dolazimo u situaciju da posle 99% usvojenih zakona na ovaj način, prosto bude besmisleno ponavljati tu istu primedbu i mi se lagano navikavamo na to da to jeste sasvim normalno i da je besmisleno davati tu vrstu primedbe, uz poštovanje ministra, koji kaže – naravno da očekujemo da poznajete nove tehnologije i da imate računare, imate internet i možete da pristupite bazama podataka i sajtovima što ministarstva, što NBS ili Skupštine, ali mislim da je vrlo važno da poštujemo procedure i da probamo da čujemo na pravi način poslanike koji sasvim opravdano daju tu vrstu primedbe.
Evo, sada imam nekih sedam, osam minuta mogućeg vremena da analiziram sedam predloženih zakona. Nije moguće po minut vremena ozbiljno reći bilo šta o bilo kom od ovih predloga zakona. Ali, zadržao bih se kod suštinskih stvari koje smo ovde, na sreću, čuli. Prezadovoljan sam da je po prvi put posle tri godine Vlada, vladajuća većina u ovoj Skupštini od gospodina ministra Vujovića čula nešto što je ohrabrilo danas, a to je da priznaje i javno ovde kaže da Zakon o javnim nabavkama, o kome se toliko govorilo u superlativima, bez trunke spremnosti da se na bilo koji kritički način analizira svaki zakon, pa i taj, jer je svaki zakon, naravno, moguće promeniti na bolje.
Mislim da je upravo ta rečenica meni obeležila ovu današnju raspravu i mislim da je to vrlo važan pristup, uz još jedan vrednosni stav, koji je vrlo bitan i koji bih ja analizirao kroz ove predloge zakona, a to je pominjanje efekta zakona koje mi usvajamo u ovoj Skupštini.
Da li možemo dovoljno kvalitetno da odlučujemo i radimo na zakonskim predlozima ukoliko stvarno nemamo povratnu informaciju šta smo to usvojili i kakvi su efekti onoga što usvajamo.
Danas imamo jedan od primera izmena Zakona o javnim nabavkama, gde se smanjuju preferencijali sa 10%, 15%, 20% za domaće ponuđače na 5%. Ne bih ulazio previše u tu vrstu analize, ali može da se da primedba – a, zašto, pošto smo čuli u obrazloženju, pa, međunarodne institucije ne očekuju od nas tako brzi prelazak i tako brzo smanjenje tih preferencijala. Mi ipak idemo i brži smo od drugih, opet, uz saznanje da, ukoliko se varam, vi ćete me ispraviti, strategija govori da do kraja godine treba ući u izmene i predloge izmena i dopuna postojeće Zakona o javnim nabavkama.
Da li smo mogli to tada da uradimo ili napravimo jedan međukorak danas, a onda sledećim korakom do kraja godine, kada ionako radimo na izmeni i dopuni tog zakonskog rešenja, u zaštiti naše privrede i naših domaćih ponuđača, koji imaju velikih problema danas na tržištu.
Da se vratim na one efekte o kojima se ovde u materijalu govori, a to je jedan od argumenata za ovakve izmene u Zakonu o javnim nabavkama da će efekti na budžetu biti 1,5 milijarda. Pitam se – ko je izračunao, na koji način i kojom metodologijom da će to upravo biti takvi efekti od 1,5 milijardi i šta nama garantuje za takav argument koji ćemo izglasati, verovatno, posebno većina, da li je tako, u ponedeljak, kada je i ministar Vujović rekao da nemamo dovoljno kapaciteta u ministarstvima i da nemamo analizu efekata prethodnih zakona, a kako ćemo onda argumentovati da je upravo ovo ključni argument za usvajanje ovog zakona?
Mi smo ovde za ovom govornicom postavljali pitanja u vreme ministra Lazara Krstića, kada je sedeo ovde i obrazlagao zakon uz vašu veliku podršku, o usvajanju tzv. solidarnog poreza. Postavili smo pitanje – kakvi će biti efekti, ko će odgovarati za te efekte usvojenog zakona? Videli smo kakvi su bili efekti. Morali smo da menjamo kasnije zakon i da odustanemo od tog rešenja, kao i da idemo sa smanjenjem plata i penzija. Tada smo postavili pitanje – hajde da vidimo kakvi će biti efekti i ko zaista odgovora za takvu vrstu predloga u donošenju zakona? Zbog toga govorim o tome, naravno, ne bežeći od odgovornosti i prethodnih saziva Skupštine i prethodnih vlada, radimo upravo na toj odgovornosti, zajedno, ovde u Skupštini, na insistiranju da uspostavimo mehanizme na kojima možemo kredibilno da razgovaramo o efektima donošenja zakona i načina na koji ćemo biti izveštavani o tome uz usvajanje i brigu o odgovornosti onih koji predlažu tako nešto. Siguran sam da ćemo mi imati više argumenata i da ćemo mnogo bolje raditi u ovim klupama.
Kada sam pomenuo gospodina ministra sa tom spremnosti da prizna da nisu sva rešenja u ovom Zakonu o javnim nabavkama idealna, uzimajući u obzir ovo domaće iskustvo i domaće tržište. Dakle, nije moguće nakalemiti neka rešenja koja mogu da budu najsjajnija u EU i nekim drugim razvijenim zemljama, ali to prosto nije moguće na našem tržištu i zato je potrebno raspraviti u ovakvom sastavu, imajući u vidu iskustva mnogih od nas, a i ljudi koji bi dali svoj doprinos u javnoj raspravi na kreiranju tog rešenja i predviđanju šta to može da da kao efekte.
Možemo da napravimo i tu analizu. Mislim da je vrlo važno da danas govorimo o tome. Gospođa guvernerka je bila jedan od glavnih kreatora ekonomske ponude SNS-a na izborima 2012. godine i jedna od ključnih ponuda biračima, koji su vas podržali u tome, je upravo ta najava novog zakona o javnim nabavkama uz najavu da će efekti tog zakona biti ušteda od 600 miliona do jedne milijarde evra u nabavkama. Da li je tako?
Druga ključna ponuda, i to su bile dve ključne ponude, je bila Kancelarija za brze odgovore. Na to smo malo zaboravili. Doduše, i nismo videli neke efekte rada Kancelarije za brze odgovore, ali je bilo velikih obećanja.
Da se vratim na Zakon o javnim nabavkama i efektima. Godine 2012. je kroz javne nabavke u Srbiji plasirano negde oko 300 milijardi ili 290 milijardi dinara, što je ekvivalent oko tri milijarde evra, okvirno. Vi verovatno imate preciznije podatke. Godine 2013. je bilo minus 40 milijardi u odnosu na 2012. godinu. Tada smo govorili i dobili informaciju – eto efekata uštede od 300 miliona evra sa usvajanjem novog zakona. Dakle, nije bilo milijardu evra, bilo je 300 miliona, makar sa takvom interpretacijom, ali kada napravite dublju analizu, vidite da je realizovano mnogo manje ugovora od onoga što je bilo u realizaciji 2012. godine. Ne možete onda da govorite o uštedi, nego možete da govorite o manjem plasmanu tih planiranih sredstava.
Mislim da je ovde važno da na takav način, odgovorno i iskreno, razgovaramo o tome. Videćemo informacije i za 2014. godinu. Imaćemo informacije i najbolji podaci će biti upravo procenti koje ćemo dobiti iz tih javnih sistema, javnih preduzeća, iz budžetskih institucija u plasmanu planiranih investicija. Ako imamo planiranih tri milijarde, pretpostavljam, evra u plasmanu kroz javne nabavke, ukoliko je realizacija 50% tih nabavki, ne tvrdim da je to toliko, onda imamo 1,5 milijardi manje u tokovima privrede Srbije i realizacije naših usluga i domaćih preduzeća i domaćih proizvođača.
Sve ovo sam upravo govorio zbog želje da ukažem kolika je vaša odgovornost u toj analizi efekata svakog donesenog rešenja u ovoj skupštinskoj sali.
Drugi Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, mislim da je tu ključan član 12., a to je povećanje… On kaže – Agencija utvrđuje stopu redovne premije za narednu godinu najkasnije do 30. septembra, dakle na nivou od 0,2% kvartalno. To povećanje treba da donese efekte, makar je to moja informacija, a vi ćete to potvrditi ili demantovati, od oko 80 miliona evra Narodnoj banci Srbije.
Mislim da je vrlo važna ta vrsta analize u ovim turbulentnim vremenima, posebno za bankarski sektor kada odgovorni ljudi moraju da vode računa o svakoj izgovorenoj reči, posebno kada se radi o bankarskom sektoru kako bismo sačuvali taj sektor i tu vrstu stabilnosti u nestabilnom okruženju. Mislim da je važno govoriti o ključnoj odgovornosti NBS i Vlade Republike Srbije.
Nadležnosti se uzimaju i kroz izmenu Zakona o ministarstvima i imenovanje članova izvršnog odbora i nezavisnih članova Agencije za osiguranje depozita. Naravno, sa iskustvom koje smo imali pre dva-tri dana kada smo videli kakav je odnos predstavnika ove Skupštine prema nezavisnim institucijama koje insistiraju na poštovanju ustavnosti i zakonitosti rada svih naših institucija, kako god se zvale. Mislim da predstavnici opozicije mogu da postave pitanja bez prava na nervozu i nervozne odgovore, nego argumentovane odgovore, na koji način ćemo obezbediti pravu nezavisnost tih ljudi koji će biti na tako važnim mestima i osigurati stabilnost bankarskog sektora.
Jedno pitanje koje su mnoge kolege iz pozicije danas pomenule, a to je status građana koji su se zadužili indeksirajući svoje kredite u švajcarskim francima. Mislim da je tu važna odgovornost guvernerke koja je tu sa nama i koja je nama rekla da je obavila veliki broj sastanaka sa predstavnicima banaka i sastanaka sa institucijama. Čini mi se da je jedna izjava posebno pogodila građane korisnike ovih kredita indeksiranim u švajcarskim francima, a to je da se uglavnom govorilo o institucijama i poslovnim bankama. Gospodin Jovanović je malopre spomenuo da se čini da se štiti taj bankarski sektor, nego građani Srbije, a siguran sam da je vaša odgovornost i vaša želja da pre svega zaštitite dvadesetak hiljada korisnika kredita indeksiranim u švajcarskim francima.
Važno je da ste danas rekli da vi i mimo javnosti govorite i radite na tom rešenju i razgovarate sa bankama, sa drugim institucijama, idući ka tom rešenju, da kažete i nastavite rečenicu time da ste kontaktirali, bio bih zadovoljniji, društva za zaštitu potrošača i predstavnike korisnika tih kredita, da napravite susrete sa tim ljudima, da čujete šta oni misle o tome. Mislim da i mi kao poslanici želimo da čujemo tu spremnost da čujete i jednu i drugu stranu, a moja pozicija je svakako zaštita građana Srbije, pre nego samih institucija.
Na kraju jedno pitanje za ministra privrede, mi nismo protiv aranžmana sa MMF, daleko od toga, on treba da znači dugoročnu stabilnost u Srbiji, ali mislim da je važno da dobijemo odgovore šta smo i da li smo preuzeli neke obaveze za koje do sada ne znamo i za koje sama javnost u Srbiji ne zna?
Da li ovaj set zakona znači pripremu za privatizaciju preostalih banaka koje imaju većinski državni kapital, to su još Poštanska štedionica i Komercijalna banka? Ja se ne bih složio sa kolegom koji je rekao da u definiciji taj državni menadžment je neefikasan, mislim da su to banke koje rade dosta uspešno i da su sticajem okolnosti dovedene u dosta značajne izazove preuzimajući nedovoljno efikasno poslovanje nekih prethodnih banaka, tu mislim na Poštansku štedionicu. Mislim da je važno reći da li je Vlada Srbije po najavama premijera u svom ekspozeu da će privatizovati i Telekom i EPS, da će privatizovati Dunav osiguranje, da li smo preuzeli obaveze i da li sa ovim setom zakona u stvari pravimo pripremu za brzu privatizaciju i ovih banaka koje sam danas spomenuo, a to su Komercijalna banka i Poštanska štedionica? Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, čuli smo obrazloženje ministra za teme promene Zakona o privrednim društvima i promene Zakona o razvojnom fondu Srbije, naravno, i o kreditu i novim zaduženjima RS.
Mislim da je jedno od pitanja koje je ovih dana bilo najprisutnije u javnosti, pre svega, privatizacija, u stvari promena Zakona o privrednim društvima i način na koji će se ugovor koji je potpisan oko preuzimanja akcija „Telekoma“ od grčkog OTE-a, pre tri godine, definisati u ovom zakonu i uskladiti sa zakonskim ograničenjem maksimalnog udela ličnih akcija, sopstvenih akcija u svom privrednom društvu.
Mislim da je vrlo važno reći sledeću stvar. Očigledno je da je Ugovor o privatizaciji, koji je napadan inače 2012. godine od strane tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, gde se pre svega DS optuživala za jeftinu prodaju „Telekoma“, posle ekspozea premijera Vlade od pre par meseci, pre nekih sedam meseci, najavljuje uporno privatizacija „Telekoma“ i stvara atmosfera u sistemu, koja traje već dve i po godine, da je domaći menadžment, da je naša kompanija nedovoljno sposobna da razvija svoje telekomunikacione i informacione kapacitete i mislim da to stvara jednu lošu atmosferu inferiornosti na ovom tržištu.
Podsetiću vas da smo otvorili tržište svojevremeno i da „Telekom“ u ozbiljnoj konkurenciji sa „Telenorom“ i VIP-om bije bitku na ovom telekomunikacionom tržištu i mislim da je vrlo važno reći u kakvoj atmosferi sada radimo ovu promenu zakona.
Podsetiću vas na čitavu genezu privatizacije „Telekoma“ od 1997. godine, kada je prodato 49% akcija, 20% akcija grčkom OTE-u, koje su predmet ove promene Zakona o privrednim društvima, 29% „Telekomu“ Italije, za nekih oko 1,5 milijardi nemačkih maraka, to je u protivvrednosti oko 750 miliona evra.
Podsetiću vas na jedan vrlo važan potez 2002. godine Vlade RS i premijera Zorana Đinđića koji je 2002. godine za 195 miliona evra u pregovorima sa italijanskim partnerom, sa „Telekomom“ Italije, vratio tih 29% akcija „Telekoma“, najvažnijeg komunikacionog sistema, sistema najvažnijeg, usudiću se, za moderan razvoj RS, i napravio novi odnos sa 80% akcija države Srbije i 20% preostalih akcija OTE-a.
Veliki su napadi bili na najavu privatizacije „Telekoma“ 2012. godine, ali onog trenutka kada je postignuta cena koja nije zadovoljavala Vladu RS, a to je protivvrednost od 950 miliona za 50% kapitala, to jeste bilo merilo za vrednost 20% kapitala Grčkog OTE-a, koji je tada plaćen 380 miliona evra.
Bez obzira na sve napade na Demokratsku stranku, ovde možete da vidite kroz ove poteze da je Demokratska stranka u dva navrata vraćala Srbiji porodičnu srebrninu, vrednosti koje su izuzetno važne, ne samo za prošlost, nego i za budući naučno-tehnološki, komunikacioni i informacioni razvoj u Republici Srbiji.
Nesporno je za nas da je neophodno u ovom trenutku štititi interese „Telekoma“ jer je on potreban Srbiji, ali nije prihvatljivo Demokratskoj stranci i meni lično da sedam dana pre isteka roka, jer 25. januar je datum zatvaranja ugovora, a taj ugovor je potpisan 30. decembra 2012. godine sa rokom u Zakonu o privrednim društvima, da u roku od tri godine „Telekom Srbije“ i država Srbija usklade sa zakonom od maksimalnih 10% posedovanja ličnih akcija u sopstvenom privrednom društvu, tih 10% do 20% ili otuđi ili ih plasira na tržište. Tri godine su prošle. Tri godine su prošle odgovornosti, za ovu Vladu dve i po i pola godine prethodne Vlade koja je radila čitav taj posao.
Mislim da nije principijelno i Demokratska stranka neće podržati ovaj predlog i promenu ovog zakona upravo zbog te neažurnosti koja je očigledno slična onoj neažurnosti, jer smo ovde imali priliku da se izjašnjavamo i o odlaganju primene Zakona o javnoj svojini. Zbog čega i taj zakon pominjem u ovom trenutku? Očigledno je da je usvajanje ovog zakona o privrednim društvima u stvari priprema za privatizaciju „Telekoma“. To je suština i to smo čuli i na Odboru za privredu i to je rekao i ministar privrede, koji ovde nije prisutan i meni je žao zbog toga. Ja znam, gospodine ministre, da ovo nije vaš resor, ali je vrlo važno da podelimo to razmišljanje. Vi ste bili i deo čitave te koalicije i sigurno ste dobro upoznati sa čitavim procesom i tadašnjeg procesa privatizacije „Telekoma“. Ali, videli smo da ova Vlada najavljuje privatizaciju „Telekoma“ i očigledno da je ovo priprema za privatizaciju „Telekoma“.
Mislim da je važno i zbog nas ovde u sali, ali i zbog čitave javnosti, podsetiti sadašnju strukturu u kapitalu „Telekoma“. Ja ću reći da će DS biti protiv ovakve vrste privatizacije kakvu je najavio premijer u svom ekspozeu, gde je jedan od argumenata bio – mi nemamo sposobno rukovodstvo, nemamo sposoban menadžment, uvešćemo ga sa strane i to je i uslov da se razvijamo u ovoj oblasti. Ja tvrdim da imamo i te kako sposobne ljude i mislim da je potrebno dati šansu i ovom menadžmentu „Telekoma“, jer nije moguće na tržištu sa ovakvom konkurencijom efikasno upravljati ovim sistemom ukoliko donesete odluku da 70% neto dobiti ovog sistema, koji i u ovako otežanim uslovima ostvaruje neto dobit od 140 miliona evra, i nije on jedini od javnih sistema, tu je i „Pošta Srbije“, ali mislim da je važno reći da nije moguće biti konkurentan na ovom tržištu i boriti se u tako rastućoj konkurenciji telekomunikacionih i informacionih tehnologija ako isisate iz te likvidnosti 70% neto dobiti.
Evo, videćete, „Telekom“ će morati da diže kredit da bi isplatio 70% svoje dobiti u budžet Republike Srbije, koji će ići dalje u potrošnju. Onda tražimo efikasno upravljanje ovog sistema i očekujemo da ćemo dostići visoku cenu adekvatnu vrednosti ovog sistema. On jeste zaista vredan, ali na ovaj način on neće dostići svoju vrednost, onu koju ima u potencijalu, a posebno u potencijalu kada iskažete ambiciju da nastupate ne samo na sopstvenom tržištu i da se tri godine bavite samo pripremom za privatizaciju i dolazak stranog menadžmenta, nego tako što ćete agresivno nastupiti na tržištu i onako kako je posebno rastući trend razvoja telekomunikacionih usluga i u Srbiji i u čitavom regionu sledio posle otkupa italijanskog dela, koji sam pomenuo, 2002. godine, tih 29% otkupljeno za 195 miliona evra, a onda investicije i u Republiku Srpsku i u Crnu goru i formiranje kompanije koja mora da iskaže tu vrstu regionalnih ambicija.
Na takav način se radi razvoj, posebno i razvoj naše nauke i tehnologije, podrška naših univerziteta i univerziteta „Telekomu“, jer bez te vrste razvoja nema ni ukupnog razvoja društva, u to sam siguran, posebno u ovoj tehnologiji. Zbog toga je ovo pitanje izuzetno važno. Ako se obrazloženje ovog zakona svede na to da mi usvajamo ovaj zakon o privrednim društvima zbog toga da bismo zamenili brojku 10% sa 20% i to se odnosi samo na „Telekom“, jer je to jedino privredno društvo koje ima 20% svog kapitala, nećemo videti onda dalje od te promene procenta jedinice u dvojku, šta to znači dalje za razvoj telekomunikacionih i inforamacionih tehnologija koje su preduslov ukupnog ekonomskog razvoja Srbije. Mislim da je to izuzetno važno pitanje.
Podsetiću vas da smo otvarali puno različitih pitanja u odnosima i pre svega u definisanju svojine, ne samo „Telekoma“, nego i EPS-a i ostalih javnih sistema, jer to je preduslov za ozbiljnu najavu, ponavljam, ozbiljnu najavu i korporativizacije ovih sistema kao budućeg preduslova za privatizaciju ili promenu strukture kapitala. U ovom trenutku, u ovakvim tržišnim pozicijama naših javnih sistema, mi smo protiv te privatizacije, ali jesmo za zajednička ulaganja u segmentima i u saradnji sa kompanijama koje mogu da donesu tehnološki napredak i sveža sredstva koja mogu da unaprede pojedine segmente u poslovanjima ovih javnih sistema, do trenutka kada se dostigne prava tržišna vrednost i ostvare oni ključni preduslovi, a to je da se definiše imovina tih sistema, jer je to jedini način da se definišu i udeli svih akcionara u tom sistemu.
Ponoviću još jednom, 58% u akcijama „Telekoma“ je vlasnik država, a 15% građani Srbije kroz podelu besplatnih akcija. Sedam posto akcija su vlasnici bivši upošljeni i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“, iz koga je proizašao i „Telekom“ i kasnije privatizacija tog velikog sistema i 20% sam „Telekom“. Imali smo tu dva rešenja. Sem promene ovog zakona, imali smo i rešenje da se otpiše tih 10%, poništi 10% akcija, što ne bi nosilo nikakve finansijske posledice do tog maksimuma od 10%, što bi na neki način posredno povećalo i uloge građana u akcijama „Telekoma“, ali i uloge bivših upošljenih i sadašnjih upošljenih i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“. To je bilo jedno od rešenja koje je nosilo svoje izazove.
Ne znam koliko ste, gospodine ministre, u situaciji da odgovorite na to, ali mislim da je važno to čuti i od ministra privrede, jer o tome smo razgovarali i na Odboru za privredu, jer bi to nosilo svoje izazove u računovodstvenom smislu pre svega, knjigovodstvenom, ali ne i u suštinskom. Suština bi bila prosto za nijansu povoljnija za sadašnje akcionare, a tu nema nekih ekstremnih akcionara sem države, građana Srbije i upošljenih i u „Telekomu“ i u „Pošti Srbije“ i bivših upošljenih. Dakle, i to je bilo jedno od rešenja o kome treba i ovde raspravljati i mislim da je to važno pomenuti.
Mislim da ovaj deo oko analize promene Zakona o privrednim društvima možemo da završimo sa jednim važnim pristupom, ja čvrsto verujem u to. Mislim da su ključni koraci za državu definisanje imovine javnih sistema kao preduslova korporativizacije, a puna su nam usta i najave korporativizacije, a sa druge strane odlažemo primenu Zakona o javnoj svojini i odlažemo i menjamo u poslednjem trenutku, sedam dana pred krajnji rok, i ovaj zakon. Mislim da je važno da Vlada mnogo ozbiljnije pristupi čitavom ovom poslu, da da više poverenja menadžmentu, da se gradi atmosfera poverenja i podizanja ambicija svakog pojedinačnog javnog sistema, jer to jeste preduslov za razvoj čitave Srbije. Mislim da u tim javnim sistemima ne sede i ne rade neprijatelji građana Srbije, a čini se da se svih ovih meseci i godina pravi atmosfera stalnih sukoba gde su nam problem javni sistemi, pa se pravi sukob između javnog i privatnog sektora, jer dobrog privatnog sektora, uspešnog privatnog sektora nema bez uspešnog javnog sektora i obratno.
Mislim da je tu važno promeniti tu vrstu atmosfere i matrice koja se stalno gradi, a to je da su, po definiciji, svi oni koji rade u javnim sistemima nesposobni, da kradu, da su korumpirani. Nisu. Ima i te kako uspešnih, ima i te kako sposobnih, ima i te kako poštenih ljudi. Mislim da je to preduslov i put da uradimo nešto sa javnim sektorom, a naravno i sa „Telekomom“, u ovom kontekstu.
Kratko ću o Fondu za razvoj i Zakonu koji menjamo u tom smislu. Dve su ključne promene u ovom zakonu. Jedna je to što se briše reč: „godišnji“. Umesto „godišnjih planova“, „usvajanja godišnjih planova“, sada se usvajaju samo planovi. To je mala promena, kada govorimo o broju reči u nekom Word dokumentu. Ali, suštinski, to znači da Upravni odbor Fonda sada ima mnogo širi prostor za diskreciono odlučivanje o realokaciji sredstava tog istog fonda jer ako usvojite godišnje planove, onda ste odgovorni budžetu koji ima svoju vizuru za sledeću godinu dana. Toliko isto ima i Fond za razvoj i treba da ga ima na godinu dana i nosi odgovornost prema javnim sredstvima i plasmanu tih javnih sredstava na godinu dana. Kada usvojite, na osnovu usvojenog budžeta koji mi ovde usvajamo, onda i Fond za razvoj treba da ima godišnje planove da bi ih realizovao na tako odgovoran način za tih godinu dana.
Brisanjem: „godinu dana“, godišnjih planova, ostavljamo samo planove koji treba da traju neko neodređeno vreme, na tri godine, u kojima sami članovi Upravnog odbora imaju to pravo da realociraju sredstva prema sopstvenim procenama, neću reći - nahođenju. Ne sumnjam da je to u startu nedobronamerno, ali mislim da nije dobro sistemski postavljeno. Ako to uradimo, a pretpostavljam da će većina usvojiti ove predloge promena i u Zakonu o Fondu za razvoj, onda se otvara jedno suštinski važno pitanje. Ako dajemo takva prava članovima Upravnog odbora, zašto od njih ne tražimo i novu odgovornost? Mislim da je logično da onda članovi Upravnog odbora Fonda imaju istovetnu odgovornost kao i članovi, recimo, izvršnih odbora poslovnih banaka jer i oni plasiraju sredstva države na mnogo povoljniji način, sa mnogo većim interesom klijenata da dobiju te kredite jer ta razlika i manja kamata u odnosu na komercijalne kamate je dotirana jednim delom od države i to jeste učešće države u dotiranju nekog privrednog sektora i to treba raditi. Ali, treba onda uvesti i viši nivo odgovornosti, makar jednak nivo odgovornosti kao i za sve članove izvršnih odbora poslovnih banaka koje odlučuju o plasmanima sredstava i plasmanima kredita. To je moj predlog vama, gospodine ministre, da se upravo razmisli na taj način i da se podigne nivo odgovornosti jer će proizaći i to pitanje.
Voleo bih na kraju ove rasprave da čujem i to koliki su procenti neuspešnih plasmana u Fondu za razvoj Republike Srbije u odnosu na neuspešne plasmane o kojima često slušamo u javnosti Republike Srbije, samih komercijalnih banaka koje su do sada, pretpostavljamo, imale mnogo oštrije kriterijume i strože kriterijume za plasman tih sredstava. To će pokazati kolika je ozbiljnost članova Upravnog odbora i uposlenih u Fondu za razvoj, ali mislim da je to i način i informacija koja treba da nas ubedi u to da je potrebno podići nivo odgovornosti za sve one koji odlučuju o državnim sredstvima, plasmanu tih državnih sredstava u podsticaju razvoja privrede Srbije. Hvala.

Hvala.
Mislim da pominjanje nije bilo zlonamerno, ali mislim da je važno da razjasnimo detalje i šta sam ja rekao u uvodnom obraćanju. Tačno je, rekao sam da je Telekom prodat 1997. godine i da su u dva navrata dve vlade, na čijem čelu su bili predsednici i iz DS, vraćali 29% 2002. godine. Činjenice su 2002. godine 29% učešća italijanskog Telekoma za 195 miliona evra kupovine i 2012. godine 380 miliona evra plaćenih 20% udela Grčkog „Otea“. To je tačno.
Ne sporim da su i druge Vlade učestvovale u značajnom razvoju Telekoma. Posebno bih istakao upravo taj period od 2001. godine i Vlade Zoran Đinđića, koja je i pokrenula taj proces, ali i Vlade 2004. godine Vojislava Koštunice, koji je praktično podstakao i tadašnji menadžment Telekoma, kupovinu, i Republike Srpske i širenje na regionalnom planu i otvaranje poslova u Crnoj Gori, mislim da je to značajno. To je bilo u onom periodu kada DS nije učestvovala od 2004. do 2007. godine u vlasti i kada je pomenuto onih 24 privatizacija, a od toga 23 sporne iz tog perioda od 2004. do 2007. godine.
Ono što je vrlo važno pitanje oko investiranja, da li je bilo pametnije kod pokušaja privatizacije 2012. godine ulagati u razvoj ili ući sa otvorenim procesom privatizacije u definisanju cene, gde je tadašnji menadžment i tadašnja Vlada optuživana da jeftino prodaje kapital Telekoma. Dakle, dostignuta je cena za 50% kapitala od 950 miliona, u ukupnoj vrednosti milijardu i 900.

Mislim da je važno za dve sekunde…
Dakle, u recipročnom odnosu 20% iznosi tih 380 miliona i ja ću se radovati ukoliko se bude ostvarilo to na ovaj način kako je premijer obećavao da će se dramatično podići cena, jer tadašnja Vlada i menadžment nisu bili zadovoljni cenom od milijardu i 900 miliona evra. Mi očekujemo dramatično veću cenu i veću vrednost ovog važnog komunikacionog sistema, uz ponavljanje, DS misli da je mnogo pametnije ne privatizovati, nego ući u strateško partnerstvo u delovima i strateškom investiranju. Hvala.

Hvala vam.
Vrlo kratko vreme, ali mislim da bismo mogli da pomenemo neke važne stvari koje smo danas ovde čuli. Jedna od stvari, čuli smo od kolege poslanika, Kina kao prva privreda sveta i od ministra. Tačan je podatak da je druga. Prva privreda sveta su SAD. Mislim da te podatke može svako da izgugluje i da ih vrlo brzo nađe. Mislim da je važno i to pomenuti.
Drugo, meni nije jasno zbog čega gospoda ministri ovako nervozno reaguju na nastup opozicionog poslanika. Mislim da je važno da razgovaramo argumentima. Mislim da nije dobro da unosimo toliko nervoze u ovu raspravu. Mislim da je potrebno izneti argumente, ukoliko neko nije, obično oni koji dobacuju… Mislim da nije dobro dobacivanje i ta vrsta nervoze. Mislim da je potrebno razgovarati upravo jezikom argumenata.
Ono što je važno, po meni, mislim na ministra privrede, reaguje na neke nastupe i poslanika u vladajućoj koaliciji, koji na neki način šire ekonomski defetizam, gde se kaže, opravdajući ovaj pristup privatizacije „Telekoma“, da je to neophodno zbog toga što će, zamislite, „Telekom“ u ovoj situaciji, ukoliko ne bude privatizovan, doživeti sudbinu smederevske „Železare“ ili neće biti sposoban da se bori sa konkurencijom, u tom smislu. Pogledajte, ovaj „Telekom“, sa ovim ljudima i sa ovolikim brojem zaposlenih ljudi, pravi neto dobit od 140 miliona evra. Zaista mislim da nije korektno na takav način se nervirati, jer takav pristup umanjuje njegovu vrednost. Cilj svih nas je da „Telekom“ bude sve vredniji iz dana u dan i, naravno, da je potrebno, uz pristup svakog od nas, uz visoku odgovornost u ovim klupama, da pažljivo govorimo o svemu tome.
U tom smislu, očekivao sam vašu reakciju na takve izjave koje, po meni, nisu ni malo prihvatljive.