Strašno je važno da instrumenti obaveznog osiguranja postanu obavezni i možda treba razmišljati, ne možda, apsolutno treba razmišljati da se vežu za dobijanje subvencija, apsolutno. To je prva stvar.
Direktna davanja nisu u obavezi, a mora ih biti. Šta mi tu dobijamo? Mi dobijamo „fjučerse“ u generisanju GDP za sledeću godinu. Mi smo jedina privreda u regionu, u jugoistočnoj Evropi, koja je izložena vremenskim uslovima i onome šta će Bog da nam da od poljoprivrede i to utiče na naš GDP.
Mi sa obaveznim osiguranjem zakucavamo naš GDP za sledeću godinu i smanjujemo rizike, sve što se dešava na finansijskom tržištu. Strašno je važno da nemamo problem sa ljudima kada im se to desi, da dođu da štrajkuju ispred Vlade. Tu im Vlada ne može pomoći, ni jedna vlada na svetu.
Moj predlog jeste da što pre uvažite direktna davanja sa obaveznim osiguranjem. Hvala vam.

Hvala.
Naravno da je jako važna organska proizvodnja. Mi imamo ne više od 18 tona dnevno mleka na primer iz organske proizvodnje i to dolazi samo sa jedne farme. To ne zadovoljava domaće tržište. Ne možemo da pričamo o izvozu, a kamo li o prerađevinama od mleka. Mislim na sir i neke dugotrajne proizvode. Tu treba da izlocirammo sredstva.
Imamo potencijal na Pešteru, imamo ogroman potencijal u tim krajevima Srbije za koje tvrdimo da su nedovoljno naseljeni, pre svega u stočarstvu i pre svega u voćarstvu, koje ste spomenuli.
Nažalost, nama se voćarska proizvodnja izlocirala iz Grocke, Smederava itd. i preselila se, zahvaljujući podsticajnim merama u AP Vojvodinu, koja je industrijska proizvodnja i ne trebamo tražiti tamo gde treba da postižemo vrhunske prihode i prinose da tamo pravimo organsku proizvodnju. Postoji ogroman potencijal.
Stoga, mi smo tražili da se poveća ovaj obim sredstava i stalno se vraćam povećanju obima sredstava, jer tog obima sredstava ima u budžetu i mi tražimo da se te pare zalociraju iz projekata oko kojih se apsolutno ne slažemo, „Beograd na vodi“, „Er Srbija“ itd, i prebacimo ovde i da napravimo taj efekat. Ogromni su potencijali u voću, u sušenom voću. Možete na Jugi, na Sjalu, možete batule da kupite na Raša štandu za organske proizvode, ali moramo, pre svega, da se bavimo i edukacijom. Problem je da naučimo ljude kako time da se bave.
Ogroman je potencijal na Pešteru za organsku proizvodnju mesa i mleka. Vrlo lako možete da ispunite sve uslove koji su neophodni. Zato pare ne treba. Ako treba da idu Mitrosu, ne treba da idu tenisu. Za Mitros se slažem, za tenis se ne slažem i te pare zalocirati tu gde treba da naprave dodatnu vrednost i gde možemo iz rodnih krajeva da napravimo potencijal koji će napraviti prihod u iznosu, a pre svega zadovoljiti potrebe domaćeg tržišta. Hvala vam.

Hajde da se vratimo na temu, molim vas.
Zašto mi uopšte dajemo podsticaje?
(Miladin Ševarlić: Zar tema nije zapošljavanje?)
Ne, jeste profesore, ja hoću da vas podržim.
Zašto se daju subvencije koje postoje samo u EU i postoje u Srbiji, a ne postoje u Americi, ali postoji „farmer bild“ koji je jedna vrsta subvencija, ali nije ovakav tip subvencije? Mi imamo tri linije subvencija od strane EU. Čuli smo ovde nekoliko puta, gotovo 50% budžeta EU se vraća u podsticaje u poljoprivredu u tri linije, a to je: održiva poljoprivreda, ruralni razvoj i ekologija. Nama treba prva komponenta i druga komponenta. Englezi vuku treću komponentu. Najveći korisnik evropskih fondova za englesku poljoprivredu je Kraljevsko udruženje za posmatranje ptica, zato što štite okruženje i farme i drveće itd, prešli su ovu fazu održivosti poljoprivrede.
Svaki komad hrane, svaki kilogram, svakih 100 grama koje mi proizvedemo u Evropi je dramatično jeftinije nego s bilo koje tačke zemaljske kugle u Evropi na našem stolu. Zato su četiri godine u Dohi trajali pregovori između VTO-a i zato smo zaštitili tržište bezbednosnim sistemima, da nam se ne bi pojavljivale stvari koje mi ne želimo ovde. Zato su izmislili Džejmija Olivera da promoviše lokalnu hranu i da koristimo i da jedemo lokalnu hranu. Zato je važan sistem subvencija i u Srbiji i zato je važan ruralni razvoj, jer hoćemo da kupujemo domaću hranu koju svi tražimo. Slušamo da volimo domaću hranu itd, pa moramo da imamo neki nivo infrastrukture da bi neki gosti, pre svega iz Srbije došli u neka druga područja i konzumirali to. To mora biti bezbedno. To je važno da stoji u ovim subvencijama i to je odlična stvar. To je ideja subvencija. Ideja je da imamo bezbedan proizvod i da taj proizvod neko može da kupi.
Strašno je važno da imamo transfer znanja sa univerziteta ka primarnim proizvođačima. Taj transfer znanja smo izgubili. Savetodavne službe ne rade već dugo, dugo svoj posao. Najveći broj njih su trgovački putnici za trgovce semenom, zaštitom veterinarskom itd, itd. Probali smo da im to branimo fizički. Moramo da vratimo znanje koje postoji na univerzitetima i koje je i sada vrlo problematično i transferišemo ga kroz sistem do primarnih proizvođača. Zato je važno da reformišemo poljoprivredne savetodavne službe, koje ovakve kakve jesu ne funkcionišu. Nije dovoljno primiti agronome koji ne znaju šta treba da rade, da treba da rade taj posao. To je populistička mera. Evo, sad ću da vam priznam, to je populistička mera.
Mi treba da znamo šta hoćemo. Ako znamo šta hoćemo, onda te mere moraju da prate to što hoćemo. Mi hoćemo prvo da zadovoljimo domaće tržište, da smanjimo zavisnost od uvoza. Stvar hrane nije samo stvar i ukusa i konzumiranja, nego je i stvar bezbednosti. Zato ne postoje u EU robne rezerve, nego se NATO bavi količinama hrane. Morate biti bezbedni sa određenim količinama hrane, jer ne možete danas napraviti dovoljnu količinu hrane u slučaju nekih ekoloških katastrofa, rata ili bilo čega drugog. Moramo prvo da se baziramo na tome da zadovoljimo naše potrebe, a kada zadovoljimo naše potrebe, pre svega kvalitetnom hranom, onda možemo razmišljati o CEFTA.
Slušali smo ovih dana kako su SSP i CEFTA najveći zločin za poljoprivredu. Nije tačno. Pa, mi imamo suficit s tim zemljama isključivo zbog poljoprivrede. Sa tim Kosovom imamo ogroman suficit. To što ne razumemo da treba da regulišemo odnose, što moramo da regulišemo odnose, šta god mi pričali, mi pravimo spoljnotrgovinski suficit na Kosovu, ne uvozimo ništa, a prodajemo desetine miliona evra primarnih poljoprivrednih proizvoda.

Pričam o podsticajima. Zato su važni podsticaji, da zadovoljimo domaće tržište i da napadamo tržišta koja su nam tradicionalno naklonjena, a to je pre svega CEFTA, pa zapadna EU i, naravno, Rusija i svako treće tržište koje imamo. Hvala vam.

Da pojasnimo oko ovog amandmana, oko svih ovih amandmana koji su za nama.
Ne radi se o teritorijalnom integritetu, nego radi se o funkcionalnom integritetu. Dobro je što se ovim zakonom ukida nešto što nije funkcionalno, to su Beograd vode i mislim da je to generator tehničkog problema koji se desio ili će biti intencijom ukinute i zbog sliva i zbog svega.
Vojvodina vode imaju veze sa problematikom bujičnih voda Srbija voda koliko je fluid koji teče kroz to, voda, i to je sva veza između jednog i drugog problema. Nije malo, ali je potpuno bespredmetno razgovarati na tu temu. To je prva stvar.
Druga stvar, znanje, upravljanje i način su potpuno različiti. Iskustva su potpuno različita. Vojvodina vode u raznim oblicima institucionalno postoje od 1793. godine i bavile su se nekom drugom problematikom. Nijedan inženjer iz Vojvodine voda ne može da razreši problem koji znaju ljudi iz Srbija voda sa iskustvom bujičnih voda, itd.
Druga stvar, nivo investicija koje treba da se investiraju u Srbiju da bi sprečili da nam Lučani deset ili dvanaest puta u tri godine budu poplavljeni, a centar su namenske industrije, podrazumeva da treba da se fokusiramo na projekte, pre svega, u Srbiji da bi sprečili bujične vode, i to nažalost nema nikakve veze sa pijaćim vodama. Nema, ni Vojvodina, ni Srbija vode, ni Direkcija za vode veze preterano sa pijaćim vodama, i to treba svi da znamo kada pričamo večeras o tome.
Što se tiče investicija, tu imamo problem. Imamo problem što nam Abu Dabi fond stoji godinu dana do isteka i što imamo 27 miliona projekata i treba da se zapitamo zašto nismo potrošili ta sredstva i zašto tek u ovoj godini trošimo ta sredstva.
Po meni, postoje dva problema tu. Jedan problem je nedostatak projekata, a drugi nedostatak menadžmenta koji to vodi. Uz dužno poštovanje, 160 miliona evra koje smo dobili za sanaciju od poplava iz 2014. godine su realizovana samo tamo, uglavnom, u Direkciji za puteve i železnice gde su postojali projekti. Ništa nije urađeno da se spreči, da se saniraju posledice poplava, a opet su nedostatak projekti. Milan Blagojević, gospodin koji vodi taj, mislim da nije kvalifikovan i ne može biti kvalifikovaniji od bilo kog inženjera iz Direkcije za vode, iz Srbija voda i Vojvodina voda.
Vraćamo se na investicije, 27 miliona evra, dva projekta, čini mi se, idu po hitnom postupku iz Srbije. Šabac koji nam je otvoren već četiri ili pet godina sa četiri pune godine za odbranu od spoljnih voda još od kredita Svetske banke. Ide još jedan projekat u centralnoj Srbiji.
Šta ćemo da radimo da popravimo situaciju u Srbiji? Da li mi svi verujemo da Jaroslav Černi može da radi projekte? I vi, i ja, ministre, znamo da Jaroslav Černi nema kapacitet to da radi. Kako ćemo da osnažimo znanje koje može što pre da donese nove projekte?
Pričali ste o tri velike licence ili dve velike licence. Jedna u Beogradu, a jedna u Novom Sadu. To nije dovoljno da možemo da privučemo pare i da rešimo probleme. Nije samo bujična voda jedini problem koji postoji u centralnoj Srbiji, niti nivo investicija, šest milijardi, u Vojvodini tek prosečne tri godine mogu da razreše probleme. Prosečna starost 375 agregata u Vojvodini je otprilike 40 do 60 godina, čini mi se. Ti agregati troše suviše energije, nisu efikasni, ne može se daljinski upravljati sa njima. Hoćemo da navodnjavamo, a oni su jednosistemci, služe da odvodnjavaju, ne služe da nam vrate vodu u prvosistemce i drugosistemce. Kako ćemo da navodnjavamo kada nemamo u avgustu vode u njima? Jedna pumpa košta milion i po ili dva miliona evra.
Moramo da vidimo šta su prioriteti u jednom delu, i da to ne remeti teritorijalni integritet tj. efikasnost jedne države. Ta efikasnost se pokazala nekoliko puta kao ispravna. Da bi nam funkcionisala Vojvodina vode, da možemo 350.000 hektara da imamo u sistemima za navodnjavanje, neophodno je da nastavimo ovaj nivo investicija i da pustimo ljude da rade svoj posao.
Neophodno je da osnažimo Srbija vode i neophodno je da povećamo budžet Srbija voda. Srbija vode, ako se ne varam, manje je od dve milijarde ove godine, dve milijarde dinara. Sa dve milijarde dinara, 18 miliona evra, ne možete apsolutno, pod milim bogom, ništa da uradite, a žalimo se sa druge strane na naknadu za odvodnjavanje.
Tu ću reći par rečenica. Sama ta naknada ne treba da se zove naknada za odvodnjavanje jer dovodi do zabune. Ja sam apsolutno da se obuhvatom naknada obuhvate svi vlasnici nekretnina u Srbiji, i to je sistem koji je u Hrvatskoj uspostavljen i dao je vrhunske rezultate. Smanjiće poljoprivrednim proizvođačima cenu po hektaru, ali će u obimu sredstava omogućiti da funkcionišu Srbija vode i Vojvodina vode i Direkcija za vode.
Zašto bi vi uzimali poljoprivrednom proizvođaču po hektaru zemljište za odvodnjavanje ili u Srbiji, ili u Vojvodini, pa onda uzeli te pare i gradili nasipe u Novom Sadu ili u nekom drugom gradu? Zašto bi? To nije pošteno. Pošteno je da ja koji sam vlasnik stana ili bilo ko drugi mora da plati tu odbranu od poplava. To su stvari koje moramo znati.
Sada imamo problem nedostatka efikasnih projekata. Oni su takvog karaktera da dugo traju. Imate prvo idejni projekat, pa imate plan detaljne regulacije koja obuhvata nekoliko opština, pa imate tender i procesnu dokumentaciju i to je nekoliko godina. Dokle smo stigli u ovom trenutku sa projektima u centralnoj Srbiji, a dokle smo stigli u Vojvodini?
Imamo pare koje nam ističu 2017. godine. Plaćamo 0,5% interkalarnu kamatu na njih. Zašto ne bi iskoristili te pare, odnosno pričali sa ministrom Vujovićem, ovo je efektivno, i unapredili vodoprivredu Republike Srbije? Zato je potpuno sumanuto pričati o nacionalnom dezintegritetu, o stvarima koje stvarno nemaju veze sa funkcionalnošću jednog i drugog posla.
Jedan cilj, Vojvodina vode su napravljene 1793. godine ugovorom između Kiša i Austrougarske. Prvo, da se isuši močvara, pa da se skrati put, jer su volovima uzvodno vukli brodove. Potrebe tamo su potpuno drugačije. Ako ne čistite kanale, imate 300.000 hektara svake godine prevlaženog zemljišta. Na 150.000 hektara sejemo kukuruz. Kukuruz nije pirinač, on traži suvo zemljište, traži da razviješ ponovo sistem do pet metara zbog azota iz zemljišta i vode, a ne da ga u blato zasejete, pa imate korov sistem od metar, pa u avgustu, kada bude suša, biće stalno u avgustu suša, izvali vam se ta biljka. Imate prinose i štetu gotovo 500 miliona evra, minimum 500 miliona evra ako ne očistite kanale, svake godine.
Hajde da se dogovorimo da zajednički reformišemo sistem naknada. Nije pošteno da seljak jedini plaća naknadu, a da svi gradimo nasip u Beogradu, Novom Sadu ili bilo gde drugde. To svako mora da plaća, jer to je mera bezbednosti i ta sredstva moraju biti namenska i mora ići budžet za vode i ta sredstva ne smeju da se diraju. I da vidimo šta ćemo sa projektantskim kućama.
Moje iskustvo sa Černijem kao sekretara, kao predsednika opštine je užasno. Dobijate stalno idejne projekte, idejna rešenja. Izvođački projekat vi i ja nismo dobili za Srem posle četiri godine, iako smo ga isplatili.
Hvala vam što ste prihvatili amandmane. Glupo je da ovu priču izvozimo u političku priču. Mislim da je zakon puno bolji nego što je bio jer pre svega definiše namensko sakupljanje sredstava. Jako je važno da ne opterećujemo poresku upravu i da oni koji koriste ta sredstva sakupljaju ta sredstva. Jako je važno da što pre redefinišemo tu naknadu koja se nesrećno zove naknada za odvodnjavanje, da je nazovemo naknada za vode. Važno je da vidimo šta ćemo sa zagađivačima koje smo ovde problematično definisali. To mislim da je najslabiji deo ovog zakona i da pokušamo svi zajedno da rešimo problem.
Ne možemo da imamo takvu vodoprivredu kakva nam ne dolikuje i ne možemo da imamo takve gubitke privredne, na kraju i ljudske gubitke u 21. veku. Zato svi zajedno treba da pričamo o tome kako da to izgleda bolje, a ne da pričamo političke priče ovde. Hvala vam.

Predsedavajući, ne znam zašto me terate da tražim povredu Poslovnika, to uglavnom nikada ne radim. Pomenuta je dva puta DS i dajte mi tih 60 sekundi da kažem nešto.

Jeste dva puta, nemojte molim vas.

Poštovani ministre, pred nama su tri zakona kojim sa kantom ovde gasimo požar u ovom trenutku. Znamo zašto ih usvajate i o tome ćemo verovatno u pojedinostima posebno da pričamo.
Moje pitanje jeste upućeno ka vama, a to je šta mi želimo od poljoprivrede u Srbiji? Da li mi želimo i dalje da koristimo u dnevnopolitičke svrhe kao pitanje Kosova, malopre sam to rekao, u demagoškim raspravama, u predizbornim kampanjama, da pričamo o tome kako je to najveći potencijal razvoja, kako od toga možemo da živimo, ili ćemo ozbiljno da se bavimo ovim poslom?
Vi ste veoma kratko ovde. Podsetiću vas da su osnovni postulati evropske agrarne politike kojoj težimo izvesnost i predvidljivost. Predvidljivost znači da imate jasnu agrarnu politiku šta želite da uradite kroz neki dugoročni cilj, izvesnost znači da imate direktne mere kojima ćete taj cilj postići. Naravno da nije dobro kada, hajde sada da se ne okrenemo samo na proteklih pet godina Vlade Aleksandra Vučića, nego od 2000. godine, promenimo, ne znam, 11 ili 12 ministara, tu nema ni predvidljivosti ni izvesnosti. Ne možemo da se ne osvrnemo na ekspoze premijera Vučića, koji je rekao nekoliko čak dobrih stvari u tom ekspozeu, apropo onoga što želi od poljoprivrede, a nije završio te rečenice. On misli, a nadam se i Vlada, da to treba da bude privredna delatnost koja pravi dobit za ovu državu i nešto što je razvojna šansa, ali morao je da završi rečenicu – onda u takvoj industriji primarne proizvodnje ne može da radi 25% ovih građana ove zemlje. Prosto, morate biti konačno pošteni, jasni i odgovorni i reći – ako imate 25% zaposlenih u primarnoj proizvodnji, vi niste dovoljno ekonomski razvijena zemlja u 21. veku, čak niste ni krajem 21. veka. To su prvi postulati, ako se dogovorimo da je ovo industrija i biznis, onda moramo da se ponašamo tako.
Na naše pitanje da li vi treba da se bavite prerađivačkom industrijom, odgovor je – da. To je primarni cilj vašeg bavljenja. Ja očekujem da onih 11 milijardi pred kojih smo bili, koje treba da se daju po posebnim merama za direktne investicije, 90% bude uloženo u prerađivačku industriju. Nikola Knezić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, tamo negde u junu 1974. godine preuzeo je dužnost i tada je rekao na tom inauguracionom sastanku u Skupštini rekao sledeću stvar, to se tada odnosilo na Vojvodinu, a danas se odnosi na Srbiju – ako nastavimo i dalje da se bavimo primarnom proizvodnjom, Vojvodina će biti najnerazvijeniji region u SFRJ. Ta ista rečenica važi danas za Srbiju. Ukoliko se ne pozabavimo, profit po hektaru, a on može doći samo tako što ćemo pokušati ponovo da vratimo prerađivačku industriju u Vojvodinu, to je čovek završio za devet godina, okončanjem poslednjeg projekta, a to je šećerana u Pećincima, i tada dostigao bruto proizvod Vojvodine na nivo Slovenije, pokazao kako možemo da se bavimo poljoprivredom kao razvojnom šansom, a ne kao primarnom proizvodnjom, gde ćemo da merkantilne proizvode izvozimo a uvozimo finalne proizvode. To je kao u Bosni što se žale – izvoze balvan, a uvoze nameštaj. Mi smo to imali i treba da pokušamo da napravimo strategiju kako do toga da dođemo.
Kažete da smo mi odlučili da budemo otvoreno tržište. Nažalost, nismo sami odlučili. Mi smo imali predsednika Republike 1989. godine koji je posle nekoliko nedelja zakašnjenja u svojim memoarima napisao da je pao Berlinski zid, radi se o Borisavu Joviću. Nismo sami, nažalost, doneli odluku. Da smo znali šta se dešava, o ovome bi pričali 1994, 1995. ili 1996. godine, a ne 2016. godine, i tu smo gde jesmo.
Šta su to resursi u poljoprivredi? Prvi i osnovni resurs, kao u svakom poslu, jesu ljudi. Ne možemo mi administrativnim poslovima da nateramo i da menjamo demografsku politiku u radnoj snazi u poljoprivredi. Ne možete vi sada administrativnim merama da naterate nekog da se bavi poljoprivredom, ukoliko on nema svoj interes i profit. Na kraju, nije to takva situacija na celoj teritoriji ove zemlje. Imamo dva različita koncepta. Imamo prosečnog poljoprivrednika u Vojvodini koji je 33, 34, 35 godina i koji je prepoznao svoj interes onog trenutka kada je zakonom Ivana Dulić zemljište državno oduzeto privatizovanim kompanijama i dato na licitaciju. Tada nam se javlja fenomen da tek tada, 2007. godine, mi imamo višak vrednosti sa kojom možemo da izađemo na treća tržišta. Znači, nije svuda ista situacija. To je prvi problem.
Drugi problem jeste taj da ta izvesnost i predvidljivost mora biti jasno oličena u agrarnim politikama i ne možemo svake dve ili tri godine da menjamo strategiju poljoprivrede. Strategija ko strategija, ova i prošla su katastrofalne. Ne tiču se glavnih pitanja i tema koje treba da donese rezultat ovome o čemu razgovaramo. Ali, pre toga moramo reći šta hoćemo, da li hoćemo poljoprivredu sa 25% ukupne populacije, koja na ovaj ili onakav način radi, pa imamo taksiste koji su prijavljeni kao poljoprivredni proizvođači, da bi ostvarili prava na zdravstveno i socijalno ili imamo ozbiljne poljoprivrednike kojima ćemo da se bavimo.
Naravno, u tranziciji ne smemo da zaboravimo one o kojima ste vi pričali i o kojima pričamo stalno, a to su nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva. To su uglavnom staračka domaćinstva, to su ti koji imaju od jedne do četiri muzne krave, koji imaju katastrofalno niske prihode, iz nekoliko razloga. Prvo, nedostatak znanja, iskustva u smislu novih tehnologija, a s druge strane imamo katastrofalnu genetiku, uslove držanja, loš kvalitet finalnog proizvoda koji proizvode. Kada pogledate kvalitet mleka, ustanovićete da u najvećem broju takvih domaćinstava je najlošiji kvalitet, naravno da se oni onda najmanje i plaćaju, prema cenovniku onih otkupljivača koji kontrolišu to na čemu se radi.
Mi imamo problem i sa korupcijom velikom u poljoprivredi, odnosno vaš posao koji bez para možete da razrešite. Imate problem korupcije u Upravi za veterinu, ozbiljan problem, ozbiljan problem imate tu, mogu da vam i privatno pričam o tim temama, ali ne treba. Na kraju, imate poziciju u budžetu gde ćemo plaćati kazne zahvaljujući neodgovornom ponašanju. To nije vaša odgovornost ili odgovornost administracije koju danas vodite.
Mi imamo problem i malopre ste govorili o Upravi za zaštitu bilja. Da, nemojte se čvrsto vezati da nemamo zloupotrebe o reeksportu, neko je pominjao ovde reeksport, imamo ga još uvek, i ta situacija šteti domaćoj poljoprivredi. Prvo je neodgovornost tih ljudi koji rade jer se oni bazično bave tim poslom, ako dozvole da uvezu makedonsku jabuku, bez ikakvog kvaliteta, u čuvenim trapovima i da je izvezu u Rusiju, sami sebi seku granu na kojoj sede, a isto tako moramo pojačati kontrolu.
Niste vi krivi za 11 hektara GMO-a, to se džačić od dva kilograma prošvercuje u kolima, ali moramo pojačati kontrolu zato što ćemo sutra imati drugačije okolnosti, to će biti vaš najveći izazov i zadatak, kada budemo morali da usaglasimo naše propise sa VTO, tada morate imati potpunu kontrolu i tada moramo znate koja soja potiče iz GMO soje, a koja ne potiče i moramo znati šta se dešava na tržištu i pre svega u onome što mi svi jedemo, a to je u tom slučaju svinjsko meso.
Mi imamo priču oko vrlo komplikovanih stvari, sa vašeg ugla. Imamo jednu industriju koja u Vojvodini drugačije funkcioniše, imamo drugu industriju koja funkcioniše u centralnoj Srbiji, koja je opet vrlo različita i tu treba biti sposoban i naći te instrumente koji će to raditi. Apsolutno se slažem sa tim da moramo ići u komasaciju, ne samo u centralnoj Srbiji, nego čak i u Vojvodini. Moramo da povećamo površinu, ali površina koja nije krucijalna.
Ja se slažem sa vama da su kapitalna davanja u poljoprivredi ono što će povećati dodatnu vrednost u poljoprivredi i to negde u Zakonu o podsticajima čini mi se imate, uvodite mere koje će omogućiti malim primarnim proizvođačima da proizvode mleko i sir, a nisu oslonjeni na velike otkupljivače gde varira cena iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz kvaliteta u kvalitet, zavisno od bilansa cena tržišta i količine mleka na tržištu i to je jako dobro. Imate ograničavajuću meru da mogu da proizvode samo 40 kilometara od mesta proizvodnje, što je suludo. Kako će iz Pirota da prodaju najbolji kačkavalj i pirotsku peglanu kobasicu, osim na pijaci u Pirotu? Taj zakon se mora izmeniti. Taj koji je registrovan, koji ispunjava uslove mora da može da prodaje i u Beogradu. Na kraju, obiđite beogradske restorane, svaki domaći proizvod je na divlje u njima. Putuje autobusom, u bunkeru autobusa putuje, zato što nije dozvoljeno da primarni proizvođač proda svoj primarni proizvod u restoran u Beogradu. Može da se pojavi na zelenoj pijaci, isključivo na 40 kilometara daleko od mesta proizvodnje.
Pričamo o zaštićenom tržištu. Mi smo sada na pola puta, i to je najveći problem. Najveći problem je zato što ne možemo da privučemo strane investicije u prerađivačku industriju i domaće investicije u prerađivačku industriju, 150 namirnica za ljudsku ishranu i još toliko za medicinu se proizvodi od prerade kukuruza. Čuli smo malopre od kolege Jovanovića šta je to radio „Servo Mihalj“. Danas imamo preradu ne više od 15 takvih proizvoda. To nije samo problem što mi prodajemo merkantilni kukuruz, koji je, naravno, podložan berzanskim cenama, nego je problem i u tome što mi imamo fluktuiranje cene gotovo 80% svake godine.
Da bi sprečili da jedne godine, cena kukuruza koja ne zavisi, naravno od nas iako smo osmi proizvođač na svetu, nego zavisi od puno većih proizvođača, ne bude 24 dinara, a sledeće godine 12, morate imati prerađivačke kapaciteta ovde. Tada imate fjučerse, tada vam se pojavljuju ljudi koji se bave otkupom i za ta preduzeća i koji otkupljuju proizvodnju automatski dižu cenu.
Ostalo je ogromno pitanje robnih rezervi. Mi nismo intervenciju robnih rezervi od 2012. godine, imamo velike suše. Šta se dešava sa robnim rezervama? To mora vas, iako nije vaš resor da vrlo interesuje. Nemoguće da intervenišemo na tržištu barem sa nekim količinama iz robne rezerve. Kakve su zloupotrebe u sistemu robnih rezervi? Ko je zloupotrebio robne rezerve? Nemojte da čitamo po tabloidima i da slušamo priče po kuloarima.
Mi moramo da stvorim uslove i da ne štitimo samo tajkune u ovom slučaju. Imali smo situaciju i vi to dobro znate da kada Osečka šećerana i Županja ugovore Srem i Bačku za proizvodnju šećerne repe po 48 dinara, isplate to proizvođačima u Sremu i Bačkoj, a njih baš briga da li će prodati nekom Todoriću ili Kostiću, imamo administrativnu zabranu, tako što ne može seljak da izveze primarni proizvod, a onda mu otkupe za 28 dinara. Dvadeset dinara po kilogramu, pa računajte po 90 tona, po hektaru prinos prosečno u Sremu. To je pljačka. Nismo imali veće pljačke u ovoj zemlji od pljačke, administrativne pljačke u korist tajkuna, nego u agraru. I, to je radio svaki ministar. Pogledajte, vi još niste došli, takav je period godine, niste stigli na red.
Imali smo ono protiv čega sam se ja borio 2012. godine. Zašto zabrana izvoza? Hteli su da zabrane kukuruz i pšenicu, pa smo se izborili nekako, pa ostalo industrijsko bilje. Imate zloupotrebu otkupa kod suncokreta na 2013. godine. To je krivično delo u Americi, u jednoj liberalnoj ekonomiji, a ne ovde, tako što se dogovore primarni, odnosno prerađivači i kažu ovo je naš sastav cena i to bi bilo u redu, pošto možemo da izvezemo gde hoćemo taj suncokret. Ali, problem je sledeći što mi država zabrani da izvezem odavde, pa otmem taj višak vrednosti svake druge godine primarnom proizvođaču. Takve stvari dok ste ministar ne sme se desiti više nikada.
Da se vratimo na zakone. Tri su zakona. Zakon o ruralnom razvoju, o poljoprivrednom zemljištu. Zakon o poljoprivrednom i ruralnom razvoju je zakon koji usaglašen sa IPARD programima. Mi kao DS svaki zakon koji je nešto što se tiče evropskih integracija, pogotovo ovaj koji ima za cilj i implementaciju nekih sredstava koje će doći ćemo podržati. To odmah da vam kažem.
Problem je sledeći što nismo čuli odgovore kome je palo na pamet, a pala je ministru Kneževiću na pamet da ugasi Upravu za agrarna plaćanja u Šapcu i da izgubimo te četiri godine da još uvek vi morate da rešite problem koji nije vaš problem. Zašto je to urađeno? Nije tačno da ovde nema kadrova i da kadrovi samo žive u Beogradu. Nije tačno da Šabac, Sremska Mitrovica, Ruma, Valjevo, nemaju kadrove da rade Upravu za agrarna plaćanja. To nije tačno. Izgubili smo četiri godine na nečiji kapric, na privatnu odluku da vratimo to u Beograd zato što neki ljudi moraju da putuju iz Beograda, pa do Šapca, možeš misliti, pa veliki broj ljudi u ovoj zemlji putuju svaki dan od Beograd na posao, pa se ne žale.
Što se tiče resursa, resursi su vam ključna stvar. Resursi su ljudi, resursi su zemljište. Najveća sramota koja se desila, jeste Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu. Ako smo prepoznali zemljište i ljude kao resurse, a imamo dokaz kod poljoprivrednog proizvođača u Vojvodini, u Bačkoj Palanci, u Sremskoj Mitrovici, u Inđiji, gde god hoćete nemojte im oduzimati to zemljište zato što hoćete da pravite neke druge varijante, kombinacije, izmišljamo aldahe, aravade, već boga oca koga, a uzimamo onima koji to mogu da obrađuju i da prave višak vrednosti.
Danas prosečnost starost vrhunskih proizvođača je 30 i nešto godina. Kupili su mehanizaciju, založili su svoju dedovinu, svoje zemljište, ženu i decu, da bi mogli da povećavaju obim proizvodnje. Vrlo su uspešni u tome, ne treba im pomoć države. Ja mislim da im ne uzimaju te sad skromne subvencije koje im država daje u ovom trenutku da rade neke druge stvari i mi sada hoćemo da oduzmemo taj resurs zato što im je važniji, jer je premijer čuo negde da ovaj dobro se bavi poljoprivredom.
Ovde na taj dan kada je bio izbor Vlade, mi je ponudio da idemo da obiđemo sjajne rezultate i kapitalne investicije u Jadranu, Gajdobri, Bački Sivac i Karađorđevo. Sam sam otišao, nisu ni blizu rezultatima koje imaju poljoprivredni proizvođači iz Bačke Palanke, Mladenova i okoline. Ni blizu. I, nemojte da verujete da neće neko bolje od tih ljudi da radi te stvari.
Zemljište je resurs u ovoj našoj priči. Tim primarnim poslovima ne treba da se bavi 25% ljudi, treba da se bavi puno manje ljudi, a ostatak ćemo zaposliti u prerađivačku industriju tako što ćemo ukinuti administrativne zaštite u korist tajkuna tako što ćemo stati na put i SOJAPROTEIN i MK Grupi i Matijeviću i Peri, Miki, Simi i omogućiti da imamo tržišnu utakmicu ovde. To će da generiše nova radna mesta i ono što je radio Nikola Kmezić devet godina, jer to je dalo rezultat.
Što se tiče Zakona o vodama. Zakon o vodama, kome nije jasno da Vojvodina vode postoje od 1793. godine, one sa problematikom Srbijavode imaju samo toliko veze koliko su voda kao fluid postoji tu. To su dva različita posla. Ovde su bujične vode. Potpuno druga znanja neophodna za to. Potrebne su nove kapitalne investicije, a ovde se rade druge stvari. Trista hiljada hektara je svake godine izloženo podvodnim vodama. Morate da sprečavate spoljni i unutrašnje vode. Morate da se bavite time. To znanje je generisano od 1793. godine od braće Kiš i ugovora sa Marijom Terezijom.
Zato je ovaj zakon dobar i njega ćemo podržati. Nećemo podržati Zakon o podsticajima iz nekoliko razloga, pre svega što se nije ticalo najvažnijeg dela, a to je onaj o izvesnosti. Nismo mogli da intervenišemo na taj deo zakona ali ćemo predložiti ovih dana, taj naš zakon, možda je već u proceduri, ali prosto moramo da pričamo o ovoj delatnosti kao poslu, a ne kao socijalnoj grani. Socijalna kategorija ćemo da zaštitimo nekim jednokratnim davanjima u toku godine. A da se okrenemo prema onim poljoprivrednim proizvođačima koji to mogu da urade. Moramo da lociramo ta sredstva koja ste namestili i namenili za nove investicije u prerađivačkoj industriji. Tu postoji ogroman kapacitet i tu postoji ono što je jako važno, neophodno znanje da se taj posao završi. Hvala vam.

Mislim da sam danas bio dovoljno jasan, Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu je katastrofalan, koruptivan i nije dobar i kolizija je sa svim onim što vi radite sa ovim zakonima. Nema načina da objasnite kako da oduzmete primarnim poljoprivrednim proizvođačima koji su sposobni, a namenili ste sredstva pre svega IPARD ka njima, a ne ka nekim nesposobnim proizvođačima.
Što se tiče Zakona o vodama, on je dobar zakon. Podneli smo neke amandmane i nadam se da ćete ih usvojiti. Oni se tiču onoga što znamo o vodama. Mislim da ga treba usvojiti i treba da napravimo taj iskorak i nedostatke rešimo koje smo imali u prošlom zakonu.
Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju otvara vrata evropskih integracija i mogućnost privlačenja para i DS nikada neće biti protiv takvog zakona. Mi možemo da pokušamo da ga popravimo. Naši amandmani su više tehničke vrste, jer mislimo da amandmani koje ste predložili su takvi da ne možemo više da intervenišemo na taj zakon, ali ovo nas zadovoljava.
Što se tiče Zakona o podsticajima, za njega ne možemo da glasamo. Nismo ostvarili nivo davanja koji je imala DS u svoje vreme. Znamo da nemate para, ali postoje još neki problemi, a to je doslednost i izvesnost kojim nismo mogli da intervenišemo sa ovim amandmanima, predvidivost u poljoprivredi i to treba pomenuti. Para na kraju ima. Onog trenutka kada zalociramo pare iz fiktivnih gluposti koje investiramo, tipa „Er Srbija“, tipa „Beograd na vodi“, a lociramo ga u zdravstvo, poljoprivredu i obrazovanje, tada ćete imati našu podršku.
Za sada ćemo glasati, posle debate, za ova dva zakona, jer mislim da su dobri i mislim da ste dobro odradili svoj posao. Hvala.

Predsedavajući, koristiću vreme i za amandman i od Poslaničke grupe posle toga.
Pre svega želim nekoliko rečenica da kažem u vezi atmosfere u ovom parlamentu. Vodite računa šta se dešava u parlamentu, ovaj parlament će nam jako trebati, vrlo brzo. Reši ozbiljne političke probleme pred kojima se nalazimo, s jedne strane. S druge strane, nedopustivo je, gospodine Vulin, da se, druže Vulin, da se obraćate poslanicima na takav način…

Znam, ali prekinuli ste debatu kada je neko izvređao narodnog poslanika, a niste opomenuli…

Upravo sam prešao na amandman, ali moram da kažem da ste napravili pauzu pre toga.
Što se tiče amandmana, prvo primite moje izvinjenje, juče ste vi predsedavali kada ste mi dali reč, pobrkao sam amandmane, tako da prihvatite izvinjenje.
Mi smo pre nekoliko nedelja debatovali na ime smanjenja transfernih sredstava koji su namenjeni lokalnim samoupravama, a ovaj amandman se tiče toga i potpuno je prirodno, poslanička grupa DS koja je bila protiv izmena i dopuna Zakona danas, odnosno ovih dana podnese ovakav amandman. Ja se ne bih bavio zašto nije dobro da umanjite sredstva jedinicama lokalne samouprave kao što nije dobro da umanjite plate zdravstvenim radnicima, prosvetnim radnicima, policiji i vojsci, ali ću se baviti onim što je bila debata juče u toku dana, a to je odakle želimo da uzmemo ta sredstva da bi preraspodelili ka lokalnim samoupravama. To su direktna davanja koja Vlada ima ka tzv. stranim investitorima i apsolutno mi nemamo protiv toga ništa.
Bio sam deo tima koji je 2006. godine pisao taj zakon, samo je bila dramatično različita situacija. Inicijativa podsticaja je bila napravljena sa strane pritisaka konkurentnih zemalja koje su tada bile ili u EU ili na putu EU, da privučemo investitore. Odnosila se isključivo na greenfield investicije. Ministar Nedimović, ministar Knežević koji nije u sali, znaju to dobro. Da ste tada dobijali podsticaje koji su bili maksimalno deset hiljada evra, minimalno dve hiljade evra po radnom mestu, za radno ekstezivne i nekvalifikovanu radnu snagu, a faktički je to bila pozajmica, jer su ti investitori kroz greenfield, kroz kupovinu zemljišta, izgradnju, kroz PDV vraćali u budžet ta sredstva vrlo brzo.
Mi danas imamo situaciju koja je potpuno nenormalna. Kritkovali ste SIEPA, pa ste ugasili SIEPA koja je imala kakav takav transparentan pristup. Imala je konkurse, javne oglase i javno objavljivala kome je dala sredstva. Mi smo preuzeli politiku da diskrecionim pravom članova Vlade vi možete da dajete kome hoćete investiciju, a što je još ružnije i što je još gore za ovu zemlju, dozvolili smo i naterali smo, možda sam samoinicijativno preuzeo pravo, ali smo naterali da on bude trgovačke putnik za ovu zemlju.
To se ne radi, sem ukoliko nisu u pitanju važni i veliki investitori, ukoliko nije u pitanju Mercedes, ukoliko nije u pitanju Majkrosoft, „Tisen krup“ ili neka velika kompanija. Mi imamo situaciju da nam premijer ide po belom svetu, umesto to da rade Vladine agencije, Ministarstvo privrede i gradonačelnici i Privredna komora, ide, i on pregovara sa investitorima. Nemate pojma koliko je to loša poruka i koliko to pokazuje da nemamo institucije ove države.
Netransparentan način podele sredstava, a na to je poslanik u prvom danu zasedanja ove Skupštine ukazao kada smo ukazali da imate izvesnu „Endavu“ firmu, a na tu tačnu izjavu Marka Đurišića je reagovao premijer potpuno neprimereno, počeći da vređa i Marka Đurišića i predstavnike opozicije, umesto da se izvinio parlamentu i rekao – izvinjavam se, promašio sam, tu je ministar Knežević, on će objasniti, nije normalno da znate svaku poziciju u budžetu. To se desilo zato što imamo netransparentan postupak, potpuno netransparentan postupak i tu se apsolutno ne slažem sa vama i zato tražimo da se te pare izalociraju na druge pozicije.
Na kraju, moramo da izanaliziramo efekte. Nije normalno da date 27 hiljada evra po radnom mestu. To ne bi dali ni Mercedesu, a ne nekoj trikotaži. Iako je važno otvoriti svako radno mesto, moramo da znamo šta su nam prioriteti. Mislim da nam je prvi prioritet obrazovanje i prvi prioritet zdravstvo. Hvala vam.

Da, jako je važno da imamo jedan od instrumenata. Prvi instrument je vladavina prava i ekonomski ambijent. U trenutku kad čekate u vašem katastru, katastru Inđije ili u Rumi tri, četiri meseca da završite uknjiženje, hipotekarno uknjiženje ili konverziju zemljišta, onda imamo problem. To je premijer izgovorio ovde i ja to podržavam. Nisu instrumenti direktna davanja, a mi smo eskalirali sa 2.000 za radna mesta koja su se izdvajala 2006. godina na 27 hiljada evra po radnom mestu. To nije normalno. Za radno-ekstenzivnu industriju nije normalno. I tada je bila ideja, i tada se prodavalo zemljište. Vi ste prodavali zemljište, mi smo prodavali zemljište. Danas zemljište dajemo za džabe. U Mitrovici 99% lokalnih samouprava. Kada vratite, kupite zemljište, vratite PDV. To je jedna stvar.
Druga stvar, tih 27 hiljada evra može da se uloži u ono što je puno važnije u ovom trenutku, da pokušamo da uložimo u obrazovanje koje nam je u katastrofalnoj situaciji.
Pre neki dan sam razgovarao sa direktorom jedne od najvećih kompanija koja posluje ovde i rekao mi je – nećemo nastaviti drugu fazu, imamo problem sa HR i ljudskim resursima. Radi se o Grundfos-u. Ima problem sa visokoobrazovanim kadrovima zato što nemamo dovoljno i nemamo dovoljan kvalitet. Pametnije je te pare u ovom trenutku uložiti tu, nego davati 27 hiljada za radna mesta ako već para nemamo, za koja su radno-ekstenzivna i koja neće doneti dodatnu vrednost koja je neophodna. Hvala.

Član 106. i član 107.
Molim vas, predsedavajući, da skrenete pažnju ministru Vulinu da se drži teme. Debatu je izazvao on ovde tako što je počeo da vređa poslanicu, a da vas podsetim, gospodine Vulin ili druže Vulin, vi ste bili deo većine kada je ubijen bivši predsednik Republike Ivan Stambolić. Vi imate… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Poštovani gospodine ministre Vujoviću, potpuno je prirodno kada smo debatovali pre dva meseca na temu smanjenja i sa vama i sa Anom Brnabić, na temu smanjenja sredstava za lokalne samouprave, danas u budžetu tražimo da se sredstva nadoknade. Mislim da nije dobro bilo, i tada smo dovoljno obrazlagali, zašto umanjujemo sredstva lokalne samouprave, kada smo mogli negde drugde da pronađemo tih četiri milijarde i ja ću pokušati da potrošim ovo vreme da objasnim gde možemo da…
(Marija Obradović, s mesta: To nije taj amandman.)
Član 8. razdeo 16. Ministarstvo finansija, glava 16/0.
Znači, hajde da se vratimo na ovu temu oko subvencija, koja je mnogo važna, a tiče se toga da rasporedimo sredstva. Nemamo problem… Hajde sada malo tiše, molim vas, da budemo pristojni.