Hvala.

Razumem problem, da nastavim diskusiju gde smo stali, shvatam da se to dešava. Htela sam da dam jednu sugestiju kako je to možda moguće rešiti. Svima nam je u interesu da se reši. Transparentnost. Ne postoje kapaciteti inspekcijskih službi koji mogu da izađu na kraj sa takvom jednom pojavom.

Kada imamo pojedinačne slučajeve mogu, ali kada je nešto masovna pojava džaba inspekcija, onda moramo na neki drugi način treba da rešimo. Ako bi mogli nečim da propišemo, da li zakonom, da li uredbom, da li pravilnikom, da su svi privatni vrtići koji dobiju akreditaciju dužni da imaju internet prezentaciju, na primer, i da su obavezni elementi te prezentacije ti, ti i ti, koliko ima zaposlenih. Onda vi imate saveznike u roditeljima koji će naravno da odu da pogledaju gde im to dete ide u školu, pa će da vide da se ne slažu možda ti podaci, koji su tamo obavljeni, pa će onda eventualno da jave to inspekciji, a onda čim propišete i samim subjektima da moraju transparentno nešto da rade, oni već razmisle da li nešto da rade.

Zato je transparentnost jedna od glavnih tačaka u programu Dosta je bilo u programu. Mi smatramo da je to jedno od vrlo efikasnih korektivnih mera kada nemamo dovoljno velike kapacitete inspekcijskih službi, a imamo masovna kršenja nekih propisa. Hvala.

Još jedna stvar o kojoj treba, čini mi se, više razgovarati i razmišljati o menjanju kada je reč o predškolskim ustanovama, to su kriterijumi za upis deteta u vrtić. Pošto nemamo dovoljno predškolskih ustanova, kod nas se redovno dešava da postoje neke liste čekanja i da sva deca koja žele da idu u vrtić na kraju ne mogu da budu upisana u vrtić.

Prema trenutno važećim kriterijumima, prednost imaju deca čiji su roditelji zaposleni. Ja smatram da je to potpuno naopaka logika, koja šalje pogrešnu logiku. Time šaljemo poruku – vrtići su servis za čuvanje dece, a mi se ubismo ovde četiri dana da objasnimo, i predlagač zakona se sa tim slaže, da je taj rani razvoj, od treće godine pa na dalje, vrlo važan za obrazovanje. Moramo, čini mi se, da prestanemo roditeljima da šaljemo tu pogrešnu poruku.

Upravo deca roditelja koji ne rade imaju veću potrebu za polaskom u vrtić, jer roditelj koji ne radi nema dovoljno novca da kupi igračke koje će detetu biti stimulacija za radni razvoj moždanih sinapsi, ali u vrtiću to dete će moći da ima takvo stimulativno okruženje. Roditelji koji rade to pak mogu i od svoje plate deci kod kuće da priušte, ne moraju dete da šalju u vrtić.

Naravno, ne kažem da treba sad zabraniti deci zaposlenih roditelja da idu u vrtić, nego da treba da izjednačimo te kriterijume i da kriterijum ne bude zaposlenost roditelja, nego neki drugi, dok ne izgradimo dovoljno široku mrežu predškolskih ustanova da može da obuhvati svu decu. Hvala.

Hvala.

Reč je o tome ko treba da pokriva troškove rada predškolskih ustanova. Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da, osim što treba da proširimo mrežu ustanova tako da one mogu da prime svu decu uzrasta od tri godine do polaska u školu, smatramo i da je jedini pravedan sistem da to predškolsko vaspitanje i obrazovanje bude u potpunosti pokriveno iz budžeta Republike Srbije.

Trenutno rešenje je da se 80% tih troškova pokriva iz budžeta lokalnih samouprava. Beograd to može sebi da priušti. Mnoge lokalne samouprave ne mogu. Odgovornije bi bilo da se to prebaci na budžet Republike Srbije. Mi smo izračunali, naravno da je to izvodljivo. Postavljala su se ovde pitanja ko će to da plati, kad smo mi protiv dualnog i kad ne damo poštenijim majstorima i zanatlijama da zarade pare za finansiranje predškolskih ustanova.

Odmah da vam kažem, naša vizija nije da radnici koji rade u fabrikama i koji imaju niske plate plaćaju ovakve troškove. Na nivou Beograda npr. sve je to moguće izfinansirati, ukoliko se naplati porez na neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, koje je oteto u pljačkaškim privatizacijama a koje ima ogromnu vrednost i nikad nije ni naplaćeno koliko treba, niti oporezovano koliko treba. Od tih tajkuna i pljačkaških privatizatora, mi nameravamo ovakve projekte da finansiramo. Hvala.

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 158. stav 4. – svaki podnosilac amandmana ima pravo da obrazloži svoj amandman u trajanju do dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima, po ovom osnovu, ne može biti duže od šest časova. U stavu 3. se kaže da predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa za ukupni pretres u pojedinostima imaju dodatno vreme od 15 minuta, koje ne ulazi u ovo. Takođe, i ukupno vreme pretresa u pojedinostima raspoređuje se za poslaničke grupe. Poslaničke grupe imaju neko vreme u odnosu na broj poslanika koje imaju.

Mi imamo znači 600 minuta za raspravljanje, po dva minuta po svakom amandmanu, je li tako? Pre nego što je kolega Lapčević krenuo da priča, u elektronskom sistemu na raspolaganju nam je ostalo 28 minuta. On je pričao sedam minuta, svih sedam minuta skinuto je u elektronskom sistemu od ovog iznosa i ove cifre. Ja razumem da on kada potroši dva minuta može da troši još vreme poslaničke grupe ili vreme ovlašćenog, ali to vreme ne sme da se skida od ovih 600 predviđenih minuta.

Šta radite? Kako brojite ovo? Hajde, prihvatićemo vaša pravila, samo nam transparentno objasnite šta radite, da bismo mi znali koliko je vremena ostalo. Od kada je počeo pretres u pojedinostima postavljali smo pitanje kako da dođemo do tih podataka, niko da nam objasni. Objasnite građanima Srbije i oni imaju pravo to da znaju. Mi ovde, na kraju krajeva, njih predstavljamo. Hvala

Hvala.

Postavljeno je pitanje malopre – od čega će se platiti naš predlog da predškolsko vaspitanje i obrazovanje za decu od tri godine do polaska u školu bude potpuno besplatno i dostupno svoj deci, od čega će se platiti sve igračke i uređaji, tipa tableta i kompjutera, koji treba u tim vrtićima da obezbede dovoljno stimulativno okruženje da deca u tom intenzivnom ranom razvoju imaju što stimulativniji razvoj viših kognitivnih funkcija? Osećam potrebu i dužnost, na kraju krajeva, da odgovorim.

Da nismo poklonili zemljište za „Beograd na vodi“ tj. da neodgovorna vlast u naše ime to nije poklonila, mogli smo od tog novca to da finansiramo, mogli smo da izgradimo dobar broj vrtića od tog novca, ali sad šta je tu je. S obzirom da smo poklonili, ono što možemo da uradimo jeste da to sad oporezujemo onako kako to i vredi. Od tog novca i od novca koji će doći od oporezivanja neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, koje je oteto u masovnim pljačkaškim privatizacijama, ćemo sve da finansiramo. To ćemo imati priliku da pokažemo već u Beogradu, a nakon sledećih izbora, s obzirom da lokalna samouprava trenutno ima nadležnost nad vrtićima i pokriva troškove boravka dece u predškolskim ustanovama. Hvala.

Još jednom da ponovimo za šta se zalaže poslanička DJB kada je u pitanju predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Pod brojem jedan, da naziv „predškolsko vaspitanje i obrazovanje“ promenimo u „predškolsko obrazovanje i vaspitanje“, ne bismo li edukovali malo širu javnost o tome da vrtići nisu servis za čuvanje dece, već da deca od treće godine pa do polaska u školu, taj period predstavlja period njihovog najbržeg ranog razvoja, kada su najprijemčiviji da najlakše uče. Oni tada i ne uče, oni prosto usvajaju.

Ako dete sa tri, četiri godine izložite okruženju u kome se priča neki strani jezik, on taj strani jezik neće naučiti, on će ga usvojiti i biće bilingvalan. Znači, toliko je moćan taj period, toliko deca u tom periodu lako i brzo primaju iz okruženja stimulanse i sve to pomaže razvoju njihovih moždanih sinapsi, da je neophodno da svu decu što pre obuhvatimo predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem već od treće godine.

Da bi to mogli da uradimo, naše predškolsko obrazovanje i vaspitanje mora da postane potpuno besplatno, jer samo tako može biti dostupno svima. Ne sme da zavisi od finansijske snage roditelja. Šta više, upravo deca siromašnijih roditelja imaju potrebu za tim stimulativnim okruženjima u kojima će biti podstaknut njihov rani razvoj, da bi na početku osnovne škole bili u istim startnim pozicijama sa ostalom decom. Hvala.

Bližimo se kraju ove rasprave u pojedinostima. Ostalo je još vrlo malo vremena, pa da rezimiramo što se predškolskog obrazovanja tiče šta grupa poslanička Dosta je bilo smatra da je najvažnije, kada je o predškolskim ustanovama reč.

Pre svega, da proširimo mrežu predškolskih ustanova kako bi one mogle da obuhvate mnogo veći broj dece, da nam cilj bude da mogu da obuhvate svu decu uzrasta od treće godine do polaska u školu, da bi sva deca imala podjednako dostupno stimulativno okruženje u periodu ranog razvoja, dok se razvijaju više kognitivne funkcije, ne bi li na početku osnovne škole bili u jednakim startnim pozicijama, a ne da određena deca koja nisu išla u vrtić, koji su iz siromašnijih sredina, čiji roditelji nisu imali da plate za troškove vrtića, budu već na početku samog obrazovanja i života u zaostatku.

Drugi način na koji ćemo postići ovu jednakost šansi u obrazovanju za svu decu, jeste da se postaramo da predškolsko vaspitanje i obrazovanje ili obrazovanje i vaspitanje, bude potpuno besplatno, da bude plaćeno iz budžeta Republike Srbije.

Trenutno su troškovi pokrivanja 80% tih troškova na lokalnim samoupravama. U Gradu Beogradu sasvim je lako da Grad Beograd u potpunosti preuzme sve troškove predškolskog obrazovanja i nakon sledećih izbora u Beogradu, kada dobijemo poverenje građana, mi ćemo ispred DJB se potruditi da to tako i bude i da taj pristup vrtića bude svima jednak i besplatan. Hvala.

Hvala.

Nažalost, opet se na čudan način računalo ovo amandmansko vreme i nije ostalo puno amandmanskog vremena, uopšte amandmanskog vremena da razgovaramo o Predlogu zakona o osnovnom i o srednjem obrazovanju i vaspitanju.

Tako da, mogu samo kratko da kažem da se, pre svega, kada je osnovnoškolsko obrazovanje u pitanju, poslanička grupa Dosta je bilo zalaže za to da troškovi nabavke udžbenika budu u potpunosti pokriveni iz budžeta Republike Srbije, ne bi li roditelji bili pošteđeni tog stravičnog finansijskog udara svakog septembra, naročito ako imaju više od jednog deteta.

Dalje, zalažemo se za korenitu reformu načina na koji se izvodi nastavni proces. Nama u centru sistema nije dete i nisu potrebe deteta. Nama su u centru sistema nastavnici. Deca imaju preveliki broj predmeta, pre svega zbog toga što ne možemo da zaposlenima nastavnicima damo otkaz i da ih izbacimo na ulicu, pošto su i oni roditelji. Da je ova država odgovorna, ona bi morala da smisli neki socijalni program uz pomoć koga će smanjenjem broja predmeta u školi, nastavnike koji zbog toga ostaju bez posla, zbrinuti na neki drugi način.

Jedan od načina je da maksimalan broj dece, po odeljenju, sa 33 smanjimo na 20. Time bi sačuvali određeni broj radnih mesta, a predmete bismo mogli da ukrupnimo, jer deca su preopterećena, gradivo je preobimno i to je sve radi očuvanja radnih mesta unutar osnovnoškolskog sistema, pri tome se zanemaruje činjenica da ceo sistem treba da se vrti oko deteta, a ne oko očuvanja socijalnog mira. Taj socijalni mir treba da se očuva na drugi način, a ne na ovaj način. Hvala.

Hvala.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ prvo pitanje ima za predsednicu Vlade, Anu Brnabić.

Danas je 2. novembar, juče je istekao rok koji propisuje Zakon o budžetskom sistemu da Predlog budžeta za narednu godinu stigne u Narodnu skupštinu. Taj rok je propisan tako da se poslanicima ostavi bar mesec dana da jedan tako veliki dokument prouče i imaju dovoljno vremena da amandmanima predlože poboljšanje.

Moje pitanje glasi – zašto predsednica Vlade Brnabić nije poslala Predlog budžeta za narednu Skupštinu u zakonom propisanom roku i kada možemo konačno očekivati da to stigne u Skupštinu? Hoće li poslanicima ostaviti dovoljno vremena da jedan tako veliki dokument prouče i amandmanima poprave?

Drugo pitanje je za predsednika Republike, Aleksandra Vučića. Ovo je 31. put da mu postavljamo pitanja. Na prethodnih 30 postavljenih pitanja nismo dobili odgovor, iako je dužan da odgovor pošalje Narodnoj skupštini u roku od 15 dana.

Prvo pitanje – zašto uporno krši zakon i ne odgovara na pitanja na koja je dužan da odgovori? Drugo pitanje – kada ima nameru da prestane da krši Ustav tako što će podneti ostavku na mesto predsednika SNS, jer je ta funkcija u direktnoj suprotnosti sa funkcijom predsednika države, na koju su ga građani izabrali da obavlja? Takođe pitanje – da li koalicija koju je napravio na Kosovu i Metohiji sa Ramušem Haradinajem u stvari predstavlja uvod u izbacivanje preambule o Kosovu i Metohiji iz našeg Ustava?

Treći set pitanja je za predsednicu Narodne skupštine, Maju Gojković. NJoj smo do sad u 23 navrata postavljali pitanja i nismo dobili odgovore. Ovo je 24. put da joj postavljamo pitanja, na koja je ona dužna da odgovori u roku od15 dana. Prvo pitanje – zašto krši zakon i ne odgovara u propisanom roku od 15 dana? Drugo pitanje – zašto je dozvolila da Vlada Republike Srbije ne pošalje Zakon o budžetu u Narodnu skupštinu u zakonom propisanom roku?

Podsećam predsednicu Gojković da Narodna skupština ima kontrolnu funkciju izvršne vlasti. Naš je posao da kontrolišemo rad izvršne vlasti i ako Vlada krši Zakon o budžetskom sistemu, naš je posao da Vladu na to upozorimo. Da li je predsedavajuća Gojković upozorila Vladu da je prekršila rok i kada će, konačno, zakon o budžetu za narednu godinu stići u Narodnu skupštinu?

Takođe, pitanja za predsednicu Gojković – kada će, konačno, početi da vodi ovu Skupštinu u skladu sa Poslovnikom? Kada će, na primer, početi da održava redovne sastanke Kolegijuma? Mi smo za ovih godinu i po dana imali jedva dva sastanka Kolegijuma. Ako želimo da ova Skupština funkcioniše kako treba da funkcioniše, onda su sastanci Kolegijuma neophodni. Svi prethodni sazivi Narodne skupštine koje ona nije vodila, nego je vodio neko drugi, imali su redovne sastanke Kolegijuma.

Sledeće pitanje – kada ćemo, konačno, dobiti Godišnji plan rada Narodne skupštine, pošto mi godinu i po dana radimo stihijski, po hitnom postupku, preko noći, nemajući dovoljno vremena da proučimo zakonske predloge, nemajući dovoljno vremena da podnesemo kvalitetne amandmane, jer se namerno ne ostavlja prostor poslanicima da rade svoj posao? Hvala.

Hvala.

Kao i što je bio slučaj sa svim dosadašnjim amandmanima i sa svim budućim na ovaj predlog zakona, naš amandman glasi – briše se. Mi čvrsto stojimo pri stanovištu da Zakon o dualnom obrazovanju ne treba donositi i da probleme koje on pokušava da reši možemo da rešimo na sasvim drugačiji način.

Jedno od obrazloženja predlagača je da deca završe srednje stručne škole i nemaju praktičan rad i da je to razlog zato što uvodimo dualno. Molim vas, to može da se reši na potpuno drugi način. Mi imamo srednje stručne škole, dovoljno je da se postaramo da ih reformišemo na takav način da deca unutar njih imaju praksu.

Ono što predlagač zakona radi uvođenjem dualnog prebacuje odgovornost za organizaciju obrazovno nastavnog rada sa države na privatni sektor. Država ima zadatak da organizuje obrazovni proces na svim nivoima obrazovanja i ne sme ga prebacivati na privatni sektor, jer kao što u ovom predlogu zakona vidimo, postoji velika opasnost da u tom slučaju deca budu izložena riziku eksploatacije, pretvaranje u jeftinu radnu snagu i nemaju nikakve garancije da će nakon završetka tog dualnog, nesrećnog obrazovanja uopšte moći da zadrže posao na radnom mestu na kome su učila kako taj posao da rade.

U Finskoj imamo zanatlije i imamo stručne radnike. Oni ih ne obučavaju kroz dualno, nego na neki drugi način. Predlažem da se okrenemo finskom modelu i da se manemo nemačkog.

Hvala.

Povreda Poslovnika član 103. stav 7. i 8.

Prethodni kolega se javio po Poslovniku, a ušao je u repliku. Sad, shodno stavu 8. ovog člana, predsedavajući bi trebao da poslaničkoj grupi SNS za kaznu oduzme dva minuta, koje njihova poslanička grupa ima za raspravu.

Vi to ne možete učiniti, zato što su oni potrošili sve vreme koje im je stajalo na raspolaganju. Tu i vidimo zašto se ovo dešava, zašto se neko javlja po Poslovniku, a onda priča nešto što veze sa Poslovnikom nema. S toga, predlažem i pozivam se na član 109. i pozivam vas da mu, pošto ne možete da oduzmete dva minuta, umesto toga izreknete opomenu. Jer član 109. kaže da se opomena izriče narodnom poslaniku između ostalog i ako drugim postupcima narušava red na sednici ili postupa protivno odredbama ovog Poslovnika, kao što je on i učinio.

Znači, očekujem od vas predsedavajući da shodno članu 109. stav 1. poslednja alineja, izreknete opomenu i što je još važnije, da ubuduće svakog prekinete kada se javi po Poslovniku, a krene to da zloupotrebljava i ne priča po Poslovniku, nego priča o nečemu sasvim drugom. Hvala unapred.

Hvala.

Odgovorna država organizovaće proces obrazovanja, od predškolskog preko osnovno školskog, pa sve do srednjoškolskog, tako što će sama preuzeti odgovornost za organizaciju nastave, a neće svoju odgovornost prebacivati na privatni sektor, predajući maloletnike poslodavcima da od njih prave jeftinu radnu snagu, kao što je to slučaj sa ovim Predlogom zakona o dualnom obrazovanju, za koji se mi uporno i dosledno zalažemo da se povuče iz procedure i da se reforma srednjoškolskog obrazovanja napravi na drugi način, ali tek nakon što reforma krene od temelja, od predškolskog, koje mora da bude dostupno svima, preko osnovno školskog, gde moramo prestati kao država da prebacujemo odgovornost za obrazovanje dece sa države na roditelje, kao i troškove kobojagi besplatnog obrazovanja sa države na roditelje, već obezbediti svoj deci obrazovanje u potpunosti pokriveno iz budžeta Republike Srbije, počev od udžbenika.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ izračunala je da je potrebno na godišnjem nivou odvojiti samo 0,15% iz budžeta Republike Srbije da bi sva deca u osnovnim školama u zemlji Srbiji dobila besplatne udžbenike. Time bismo rasteretili roditelje tog stravičnog finansijskog udara u septembru. U tom smislu, pozivamo predlagača zakona da krene u temeljne reforme, prve koje su nam neophodne. Hvala.

Hvala.

I ovim amandmanom poslanička grupa Dosta je bilo traži da se briše predloženi član, kao i svi ostali članovi. Tačnije, da se ovaj zakon povuče iz procedure i da se ne donese.

Ako donesemo ovaj zakon, naredne dve godine ćemo sve raspoložive resurse, kako ljudske, tako i finansijske, kompletnu pažnju usmeriti na uvođenje tog dualnog obrazovanja, resurse, kako ljudske i finansijske koje nemamo u dovoljnoj meri i koje bi mnogo korisnije upotrebili da smo ih okrenuli ka reformi kompletnog obrazovnog sistema, počev od predškolskog, preko osnovnog školskog obrazovanja.

Da smo to uradili, rezultati na kraju osnovnog školskog obrazovanja, koji su godinama unazad, decenijama unazad loši, poboljšali bi se i u tom slučaju, imali bi na kraju osnovnog školskog obrazovanja potpuno drugačiju situaciju i mnogo manju potrebu da uvodimo dualno obrazovanje, jer bi bilo manje dece koja nemaju dovoljno znanja da upišu gimnaziju nego moraju da idu na neke stručne zanate.

Taj manji broj uvek ćemo imati, ma koliko budemo reformisali osnovno školsko obrazovanje i u tom slučaju, dovoljno će biti da umesto uvođenja dualnog obrazovanja se postaramo da srednje školsko obrazovanje u srednjim stručnim školama ne bude isključivo teorija, već da unutar njega bude i praksa.

Tako rade socijalno odgovorne države. One na sebe preuzimaju odgovornost za obrazovni proces kako u gimnazijama, tako i u srednjim stručnim školama, i ne prebacuju tu odgovornost na privatni sektor i na poslodavce, kojima je glavni interes, nakon što donesemo ovaj zakon o dualnom obrazovanju, da što jeftinije dobiju radnu snagu. Oni neće biti u obavezi da plaćaju toj deci ni minimalnu propisanu zaradu u Republici Srbiji, već će ih plaćati manje od minimalne zarade i pri tome ne moraju da im uplaćuju penziono osiguranje, i oni dobijaju jeftinu radnu snagu.

Mi uvođenjem dualnog obrazovanja rizikujemo, izlažemo maloletnu decu nepotrebnom riziku da budu eksploatisana od strane poslodavca. Ne mora da znači da će biti, ali nema potrebe da ih izlažemo tom riziku. S toga, apelujem još jednom, da se iz procedure povuče zakon o dualnom obrazovanju i da resurse kako ljudske, tako i finansijske okrenemo na gorući problem, da reformišemo i poboljšamo kvalitet predškolskog i osnovnoškolskog obrazovanja.

Da pre svega, roditelje rasteretimo stravičnog finansijskog pritiska koje osnovno obrazovanje predstavlja, pošto je to obrazovanje samo kobajagi besplatno. Svi roditelji znaju da onoga trenutka kada dete krene u osnovnu školu moraju da zavuku ruku duboko u džep. Počev od kupovine udžbenika, koji nisu opšte jeftini, koji iznose između 10.000 i 17.000 dinara.

Ako neko prosečno domaćinstvo, koje u proseku zarađuje oko 57.000 dinara mesečno, ima više od jednog deteta, to je prosto neizdrživi trošak u septembru. Roditelji moraju da podižu kredite da bi deci kupili udžbenike. Molim vas, to nema ni u Bocvani. U Bocvani su udžbenici besplatni.

Apelujem da resurse okrenemo poboljšanju kvaliteta osnovnoškolskog i predškolskog obrazovanja, a da svaku priču o dualnom obrazovanju povučemo iz procedure i ostavimo za trenutak u kome nam osnovnoškolsko obrazovanje radi na vrlo kvalitetnom i visokom nivou. Hvala.

Hvala.

Nama su potrebni i zanatlije i majstori. To nije sporno. Ono što je sporno jeste način na koji smo mi rešili njih da obrazujemo.

Predlagač zakona namerava da uvede dualno obrazovanje i da majstori i zanatlije obučava u privatnom sektoru, prebacujući odgovornost za obrazovanje na privatne poslodavce.

Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da odgovornost za obrazovanje majstora i zanatlija treba da preuzme država, i to tako što će poboljšati kvalitet obrazovanja u srednjim stručnim školama uvodeći praksu na kojoj će ti budući majstori zanatlije sticati praktična znanja.

Na kraju po vrh i više od reforme unutar postojećeg srednjoškolskog stručnog obrazovanja nama pre svega trebaju besplatni udžbenici. Hvala.

Hvala.

Da ponovim još jednom da nama trebaju i zanatlije i majstori. To nije sporno. Sporno je i sporimo se ovde u načinu na koji smatramo da oni treba da se edukuju. Mi smatramo da država treba da preuzme odgovornost za to i da se oni edukuju unutar obrazovnog sistema uvođenjem prakse u srednje stručne škole umesto što će se slati u privatni sektor, da ih izlažemo riziku da budu eksploatisani od strane poslodavaca kao jeftina radna snaga.

Međutim, još jednu stvar bih htela da naglasim. Nama, pored zanatlija i stručnih majstora, trebaju i inovatori i preduzetnici, jer gde će raditi ti majstori i zanatlije, u kojim to kompanijama ako nemamo inovatore koji će pokrenuti, osnovati i razviti kompanije u kojima će ti majstori i zanatlije da rade? Da bismo imali inovatore, mi moramo pod hitno da krenemo u temeljnu reformu našeg zaostalog i nepravednog predškolskog i osnovnog školskog sistema. Moramo proces nastave, način na koji se izvodi nastava pod hitno da menjamo.

Moramo da prestanemo da guramo decu 21. veka da se na silu boga uklope u obrazovni sistem koji radi po modelima iz 19. veka. Ne možemo očekivati da deca ovog novog doba se prilagode školstvu 19. veka. Mi moramo školstvo da prilagodimo deci, a ne obrnuto. To je jedini način da imamo inovatore koji će pokrenuti kompanije u kojima će moći da se zaposle stručni majstori, zanatlije. Hvala.