Hvala.

Da se zahvalim ministarki Đukić Dejanović na konstruktivnoj razmeni mišljenja. Samo bih htela da dodam jednu stvar koju smatram jako važnom. To je ova situacija sa porodilištima.

Pre 10 godina, vi ćete se toga možda setiti, ja sam nehotice digla jednu bunu zbog stanja u našem porodilištu, samo pišući blog. Ja sam pisala kako sam ja prošla u porodilištu i to je bilo jedno vrlo traumatično iskustvo, na to je jako puno žena reagovalo i poslale su svoje priče, preko 700 priča je stiglo i ja sam ih sve objavila na jednom veb-sajtu. Svaka treća priča, znate kako se završavala? „Nekada sam želela troje dece, ali nakon ovakvog iskustva, ne pada mi više na pamet.“

U ovoj strategiji se to spominje kao problem u nekom opisu, ali ne prati ga nikakva mera. Molim vas da nešto učinimo da porođaj u naših zdravstvenim ustanovama postane prijatno iskustvo koje roditeljima ostaje u lepoj uspomeni i odakle će iznići želja za drugim, trećim i četvrtim detetom. Ako to ostane kao jedno traumatično iskustvo, onda ćete teško nagovoriti roditelje, oba roditelja. Tu imamo problem i mita i korupcije, koje je u porodilištima specifično. Retko vam se šta traži, ali se očekuje čašćavanje i prebacuje se odgovornost za to na roditelje sa pričom – a što čašćavate? Moje pitanje glasi – lekari, a što primate? Ja vam molim za jednu kampanju među lekarima, a roditeljima. Hvala.

Hvala.

Što se tiče ovih zakona koji su danas na dnevnom redu, pre svega, par reči o ovom zakonu za smanjenje naknade za međubankarske transakcije. Tu se stvarno ne može naći neka zamerka. Moram da vam kažem da iz ličnog iskustva, kupujući u radnjama koje su male porodične firme, s tim problemom se unazad iks godina srećem i da je bukvalno bilo situacija da me preklinju da određenu robu ne plaćam karticom. Druga roba može, ali ta, molim vas, nemojte, jer je marža toliko niska, a naknada za korišćenje platne kartice je toliko visoka da su oni bivali u minusu.

Znači, to je nešto što treba pozdraviti, s tim što stoji ona zamerka koju su i moje druge kolege iz opozicije ranije već napomenule u petak, zašto smo tako dugo čekali?

Guvernerka Tabaković je u raspravi napomenula da je javna rasprava trajala izuzetno dugo, očigledno nekoliko godina i da je to bilo da bi sve zainteresovane strane mogle da iskažu svoja mišljenja. Kad pričamo o svim zainteresovanim stranama, tu naravno, najzainteresovanija strana su verovatno bankarski sektor. Meni to, pravo da vam kažem, više liči na dugogodišnje nagovaranje bankarskog sektora da prihvati ovo smanjenje naknada. Neka ste u tome uspeli. Ali, žao mi je samo što ovako dugi niz godina smo interese krupnog kapitala stavljali ispred interesa malih porodičnih firmi, s tim što, opet kažem, bolje ikad nego nikad.

Mnogo velike primedbe imamo na tri zakona koja su ovde u paketu. To su Zakon o finansijskom obezbeđenju, Zakon o stečaju i Zakon o privrednim društvima.

Zakon o finansijskom obezbeđenju i stečaju su međusobno ovde povezani i opet, ono što ja vidim kroz ovu promenu jeste da se interesi krupnog kapitala stavljaju ispred interesa građana Srbije.

Guvernerka je u svom obraćanju u petak, između ostalog, rekla da ovaj set finansijskih zakona predstavlja vrlo moderne zakone, koji, između ostalog, imaju za cilj da privuku ozbiljnije strane investitore, što negde predstavlja priznanje da dosadašnji strani investitori i nisu baš među najozbiljniji. Ja se ne slažem s tim. To bi možda bilo tačno da je ova država u nekom drugom stanju.

Smatram da ono što je preduslov jeste da mi budemo pravna država. Ako vi imate ovaj set modernih zakona u zemlji koja nije dovoljno pravno uređena, u kojoj je uticaj na pravosuđe ugrađen u Ustav, što treba da menjamo uskoro, onda ovakav set zakona ne donosi modernizaciju, već nas izlaže riziku da ponovo kroz nekakve koruptivne aktivnosti, jer nam pravosuđe nije dovoljno jako da se sa tim izbori, nije dovoljno nezavisno, opet na šteti budu građani, naročito ono koji rade u preduzećima koja su u stečaju.

Kada jedna firma ode u stečaj to znači da su njena dugovanja mnogo veća od prihoda koji ostvaruje, tj. da ona duguje mnogo više nego što uspeva da zaradi. Dužnici su, pre svega, radnici kojima često godinama nije staž uplaćivan, potom razni dobavljači, firme privatne sa kojima ima sklopljene ugovore, ali ta firma, znate, nije potpuno gola. Ona ima nešto, ona možda ima neku proizvodnju, mada nedovoljnu, i ona ima pre svega vrednu imovinu.

Kada je reč o firmama koje su u stečaju, kada iz stečajne mase koja obuhvata ono što se prihoduje i tu vrednu imovinu, treba na ravne časti nekako namiriti sve poverioce, onda je jedino odgovorno što država može da uradi da na prvom mestu prioritet da radnicima, da se prvo njima poveže radni staž i da im se isplati zarada na nivou minimalca, jer u stečaju svi gube, pa da onda iz preostalog novca se namire ostali poverioci.

Ono što u velikoj većini slučajeva u ovom našem koruptivnom društvu imamo, gde su se godinama unazad iz preduzeća u stečaju izvlačili novci upravo tako što se jedan poverilac namiri, a svi ostali izvise i taj jeste neki koji je politički povezan i koji možda i nekim koruptivnim radnjama utiče na to da na kraju tako bude.

Kao što znate, šef moje poslaničke grupe Dosta je bilo Saša Radulović ima veliko iskustvo sa stečajevima. Dok je bio ministar finansija 2013. godine, on je predložio izmene Zakona o stečaju upravo tako da se iz stečajne mase uvek prvo namire radnici, da im se isplate zarade i da im se poveže radni staž, a da potom iz stečajne mase koja je preostala ne ide sve jednom poveriocu, nego da se svi namire ravnopravno, koliko toliko, da se ne pravi prioritet nad nekim. Taj Predlog zakona takođe je striktno zabranjivao, čak predviđao, da se krivično kazni ovo što sada imamo u Narodnoj skupštini kao predlog zakona, a to je otvaranje mogućnosti da se neka of šor firma preko noći pojavi, otkupi potraživanja preduzeća u stečaju, uzme svu imovinu, a radnike ostavi da izvise i ostanu na cedilu.

Ovo je neodgovorno. Naravno da je tržište važno i da je važno da imamo jaku tržišnu ekonomiju. Međutim, ona ne sme dominirati, ona mora biti u ravnoteži sa odgovornom socijalnom politikom. Ne možemo u ime krupnog kapitala i proklamovane, kobajagi, tržišne ekonomije, koja u stvari predstavlja državni intervencionizam, ostavljati radnike na cedilu.

U tom smislu poslanička grupa Dosta je bilo protivi se donošenju Zakona o finansijskom obezbeđenju i izmenama Zakona o stečaju na način na koji je to ovde predviđeno.

Pošto poslanik Rističević već maše Poslovnikom, očekujem da sada idu napadi na Sašu Radulovića, koji je bio stečajni upravnik. Moram da vam kažem da sam ponosna na njega za sve što je uradio tokom stečajnih postupaka, jer su njemu na prvom mestu bili radnici, povezivanje njihovog radnog staža i isplata zarada, a potom iz stečajne mase ravnopravno raspoređivanje na sve poverioce, a zbog toga što nije podlegao uticajima krupnog kapitala upao je u probleme među korumpiranim poveriocima. Hvala.

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103. st. 7. i 8. koji kažu da ukoliko se poslanik javi po Poslovniku, a onda to zloupotrebi, kao što je sada bio slučaj, jer nismo imali apsolutno nikakvo obrazloženje kako ste vi povredili Poslovnik, nego smo imali brutalan način na Sašu Radulovića, ni krivog ni dužnog, šefa moje poslaničke grupe, Poslovnik predviđa da oduzmete za kaznu dva minuta od predviđene minutaže za raspravu njegovoj poslaničkoj grupi, pa vas molim da to uradite.

Molim da to uradite i u slučaju moje poslaničke grupe, pošto moram da kažem jednu rečenicu o terapiji, a to je da prethodnom govorniku za tegobe od kojih on pati preporučujem terapiju akupunktura, ali isključivo vudu tupa.

Hvala.

Povreda Poslovnika član 103. pre svega stav 1. koji definiše da narodni poslanik može da ukaže na povredu Poslovnika neposredno nakon učinjene povrede.

Ovde smo imali situaciju da je predsedavajuća Gojković nakon izlaganja poslanika Obradovića reč dala guvernerki Tabaković.

Da je neko hteo da se javi za povredu Poslovnika trebao je to da učini neposredno nakon izlaganja poslanika Obradovića, a ne nakon izlaganja guvernerke Tabaković. Znači, nakon toga nije smela predsedavajuća uopšte da da reč po povredi Poslovnika, izuzev ako nisu hteli da ukažu na nešto u čemu je pogrešila guvernerka Tabaković.

Dalje, imamo kršenje isto člana 103. st. 7. i 8. Dva poslanika iz vladajuće koalicije koja su se javila po povredi Poslovnika uopšte nisu obrazlagala povredu Poslovnika, već su vreme od dva minuta iskoristila za brutalne napade koje nemaju veze sa povredom Poslovnika na poslanika Obradovića.

Ja bih zamolila predsedavajuću Gojković, da što se tiče prve povrede na koju sam ukazala da se izvine ovom parlamentu, u tom slučaju da prizna grešku, u tom slučaju ne moramo da glasamo o tome, a što se tiče ove druge povrede da oduzme dva minuta zbog zloupotrebe povrede Poslovnika poslaničkim grupama SNS i ne znam tačno kako se zove od ovog drugog poslanika njegova poslanička grupa, jer tako nalaže član 103. stav 8. Hvala.

U suprotnom da se glasa.

Hvala.

Kao i moje kolege iz opozicije koje su danas debatovale, slažem se takođe sa njima da Siniša Mali nije dobro rešenje za budućeg ministra finansija, ali za razliku od mojih kolega iz opozicije koji su danas kao argument za to uglavnom davali primer raznih afera, i to brojnih afera, ja bih htela da prokomentarišem stil vođenja javnih finansija. Htela bih da to navedem kao glavni razlog zbog čega smatram da to nije dobro rešenje da Siniša Mali bude budući ministar finansija.

Ja ću govoriti možda o najjeftinijoj od ovih brojnih afera, preveliki ih je broj. Niko nije spomenuo novogodišnju jelku koju smo imali u Beogradu, verovatno zato što su sve ove druge afere bile mnogo skuplje, a ja mislim da je ta novogodišnja jelka simbol i savršen primer pogrešnog upravljanja javnim finansijama.

Šta se desilo? Za novu godinu Grad Beograd raspisao je tender da se nabavi novogodišnja jelka koja će stajati na Trgu Republike, jer je to, između ostalog, dobro i za turizam prestonice, što, slažem se s tim, ako imamo turiste oni dođu, imamo dobru prazničnu atmosferu, velike su šanse da će oni doći i dogodine.

Međutim, onda se dešava da se na taj tender javi jedna jedina firma, jedan jedini ponuđač i da ponudi novogodišnju jelku za 83 hiljade evra. Pošto je to jedan jedini ponuđač, sve je po zakonu.

Međutim, nije sve ono što je po zakonu istovremeno i zakonito. Dozvolite mi da objasnim. Svaki zakon koji donesemo ima neki svoj duh u kome je pisan. Ako imamo zakone koji uređuju oblast javnih nabavki i tendera, jasno je da je duh zakona spreči zloupotrebu javnog novca. Ako se na tender javi jedan jedini ponuđač i za jelku, koja realno na tržištu košta tri hiljade evra, traži 83 hiljade evra, onda je to po zakonu, ali nije u duhu zakona.

Da sam ja bila gradonačelnik Beograda i da sam dobila takvu ponudu, ja bih pogledala tu ponudu od 83 hiljade evra i rekla – ovo je jednako dvoiposobnom stanu u kome možemo da udomimo neku porodicu sa dvoje dece, koja možda razmišlja i treće dete da rodi, ali to odlaže jer nema rešeno stambeno pitanje, neću da dam 83 hiljade evra za novogodišnju jelku, ako nema drugih ponuđača, bolje da Beograd i nema novogodišnju jelku u novogodišnjoj noći, nego da bacamo novac na taj način.

E, sad u zemlji Srbiji, koja nije demokratija, nego je partokratija, jer imamo evo ovde na desetine afera koje su otvorene, a nikad nisu zatvorene, upravo zato što je partokratija kidnapovala sve institucije koje bi možda mogla da dovedu te afere do nekog epiloga ili da oslobode odgovornosti ili da kažu – da, bilo je neke odgovornosti, mi imamo otvorene afere i situaciju u kojoj opozicija može da kaže – da, Siniša Mali je odgovoran, a vlast da kaže – ne, nije odgovoran. I to je sad jedna igranka bez prestanka, a u međuvremenu imamo ovakve stvari, kao što je primer sa ovom novogodišnjom jelkom, da se iz budžeta Grada Beograda odvajaju sredstva za slične projekte, jelka nije jedini projekat, da se ti projekti preplaćuju, višestruko skuplje nego što stvarno koštaju, a da se onda višak tog novca izvlači u neke partijske tokove, od kojih se finansiraju neke partijske aktivnosti.

Zbog toga što se ovo desilo sa novogodišnjom jelkom, ja smatram da, prvo, to nije jedini primer, to je samo možda najbolji primer kako je Siniša Mali dok je bio gradonačelnik Beograda upravljao javnim finansijama i ja mislim da je to razlog da ne treba da mu poverimo upravljanje mnogo većim budžetom, budžetom Republike Srbije, jer se plašim da će nastaviti da upravlja javnim novcem na sličan način.

Za kraj bih htela samo da postavim dva pitanja premijerki. Da li bi vama bilo u redu da se, da ste vi kojim slučajem gradonačelnik, jelka novogodišnja plati 83 hiljade evra iz budžeta Grada Beograda? Da li bi pre odlučili da nemamo jelku nego da imamo tako skupu jelku?

Molim vas da u svom odgovoru, prvo, da mi se ne izgovarate da je to bio jedini ponuđač, pa to je sve po zakonu, jer nadam se da sam objasnila, postoji razlika između duha zakona i zakonitosti, a drugo, nemojte, molim vas, da odgovarate da na kraju je ta jelka poklonjena i da nije plaćena, zato što je jelka postavljena, bruka je pukla i tek da bi izvadili fleke, onda se išlo u to da kobajagi ugovor se raskida ili kobajagi ugovor nije potpisan. Ali, pre nego što je četvrta grana vlasti, ono malo istraživačkih novinara koje imamo, obavilo svoju funkciju i upoznalo javnost sa ovim, tih izgovora nije bilo. Da nismo otkrili da ovaj tender postoji, prošlo bi, prošla bi ta jelka od 83 hiljade evra.

Molim vas, nemojte mi o izborima i o izbornim rezultatima. Ja sam ovde već objašnjavala da rezultati na izborima nisu rezultat izborne volje građana nego rezultat manipulacije izbornim procesom uz pomoć tih 80 hiljada evra koji od viška jelke budu preplaćeni. Hvala.

Hvala.

Samo kratko. Znači, govorili ste o tome kako jelka u tržnom centru u Italiji košta 400.000 evra i da je mnogo, mnogo skuplja od ove koju je grad Beograd dobio za samo 83.000 evra. Tu postoji jedna velika razlika. Ta je jelka kupljena od privatnog novca. Ovde pričamo o javnom novcu. Kada je javni novac u pitanju, moramo mnogo drugačiji stil ponašanja da imamo. To je ono što sam htela da ilustrujem ovim primerom i što meni smeta.

Moj je utisak da ova Vlada, ovaj do sada gradonačelnik, a budući ministar finansija, javnim novcem upravlja kao da je reč o privatnom a nije. To je ono što mi smeta. Smatramo da moramo biti mnogo štedljiviji. Mi nismo ni Abu Dabi ni Italija. Mi mnogo manju količinu novca imamo na raspolaganju a mnogo su nam velike potrebe. Mi socijalnu politiku nemamo. LJudi zbog toga što nemamo socijalnu politiku usmereni su jedni na druge kada upadnu u neki problem, pa jedni drugima pomažemo. U uređenim zemljama država brine o ljudima kada upadnu u neki veliki životni problem. Da bismo imali novca za odgovornu socijalnu politiku mi moramo biti mnogo štedljiviji sa javnim novcem. To je moja osnovna primedba.

Ova novogodišnja jelka mogla je da se kupi za 3.000 evra. Kupljena je za 83.000. Ja mislim da je bolje bilo da je nismo ni kupili, da smo uštedeli tih 83.000 evra, nego što smo imali ovakvu investiciju. Hvala.

Hvala.

Danas ovde raspravljamo o tome treba li formirati komisiju za proučavanje štetnih posledica korišćenja osiromašenog uranijuma tokom NATO bombardovanja 1999. godine na javno zdravlje u Srbiji.

Kad razmišljam o tome treba li nam ta komisija ili ne, pravo da vam kažem, može, može ta komisija, može da se raspravlja o tome. Ali, ako nam je na prvom mestu briga o javnom zdravlju i o zdravlju građana Srbije, pre ove komisije treba nam, bogami, mnogo nekih drugih komisija koje mnogo više utiču, o nekim pojavama koje mnogo više utiču na javno zdravlje građana Srbije.

Treba nam više od ove komisije o uticaju osiromašenog uranijuma. Treba nam komisija o uticaju siromaštva na zdravlje građana Srbije. Taj je uticaj veći nego što je to uticaj osiromašenog uranijuma.

Da li znate vi da na pijacama po Beogradu prodavci cene trešanja i jagoda ističu po komadu? Da li znate koliki uticaj siromaštvo ima na zdravlje?

Tema je briga o javnom zdravlju građana Srbije. Moja teza je da ako nam je na prvom mestu najvažnija, proklamovana briga za javno zdravlje Srbije, onda postoje mnoge druge pojave u ovom društvu koje loše utiču na javno zdravlje Srbije nego što je to korišćenje osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja 1999. godine.
Ako treba da se zadržim na malignitetima, da ne pričam o uticaju stresa i siromaštva, hajde da pričamo o uticaju npr. farmaceutskog lobija na stanje našeg zdravstvenog sistema i kako to utiče na javno zdravlje građana Srbije. Šta se dešava sa nekim ko oboli od maligne bolesti? Zašto u Srbiji smrtnost od malignih bolesti je najviša u Evropi? Da li je to zato što nam preventiva nije dobra ili je to zato što ne uspemo da izlečimo ljude? Naravno da je reč o neizlečivim bolestima, ali ukoliko se uhvate u ranoj fazi dobar broj tih bolesti su izlečive.
Građane Srbije koji dobiju neku malignu bolest, verujte mi, malo zanima da li je to posledica osiromašenog uranijuma, da li je to posledica azbesta kojeg imamo svuda u svim zgradama, bar na Novom Beogradu, ili je to posledica pušenja. NJih zanima kako da se leče, u kom će oni zdravstvenom sistemu da se leče i da li će moći da se leče i hoće li moći dostojanstveno da se leče ili će se provesti kao mlada novinarka iz Novog Sada koja je umrla nakon kratke i teške bolesti, a čija je majka pisala otvoreno pismo ministru zdravlja na koje je on vrlo arogantno odgovorio, potpuno odbacujući njene osnovne primedbe a to je da ljudi oboleli od malignih bolesti u Srbiji nemaju dostojanstveno lečenje.
Ako pričamo o proklamovanoj brizi za javno zdravlje građana, onda treba da pričamo o stanju zdravstvenog sistema koji je potpuno urušen, onda treba da pričamo o tome ko je odgovoran za stanje našeg zdravstvenog sistema, a ne da manipulišemo strahom građana Srbije, da ne spinujemo teme, da ne skrećemo pažnju sa toga što im krči stomak od gladi na neku priču o osiromašenom uranijumu.
Što se tiče sastava same komisije i ideje da o ovome raspravljaju naši stručnjaci, znate ovo je kontroverzna tema u svetskim razmerama. Postoje već istraživanja, dr Laketić je dosta toga naveo, postoje zaključci da postoji negativan uticaj, postoje zaključci da ne postoji negativan uticaj, svetski stručnjaci ne mogu da se slože ali mi pravimo komisiju.
(Goran Pekarski: Isključi je. Ovo nije tema.)
To vam je ko u onom vicu koji je Bata Stojković ispričao u filmu „Idemo dalje“ gde imate Amerikanca, Engleza i Nemca, a na kraju Srbin ispadne najpametniji.
Samo bih molila za kraj, pošto vidim da se uskomešalo u sali i očekujem sada reakcije na ovaj moj govor, da mi se u eventualnim reakcijama ne spočitava moje patriotsko osećanje…
(Goran Pekarski: Ti nemaš patriotska osećanja.)
…kao što se to radilo u slučaju nekih drugih opozicionih poslanika, kao što je to poslanik Martinović pre par meseci na Administrativnom odboru pokušao da uradi, kada me je propitivao gde sam ja bila tokom NATO bombardovanja, dok je njegov predsednik bio u rovovima… (Isključen mikrofon.)

Dakle, 78 dana NATO bombardovanja provela sam na poslednjem spratu jednog novobeogradskog solitera, dok su mi zviždale rakete iznad glave, i ona koja je završila na kineskoj ambasadi, dok je zviždala, uverena sam bila da ide pravo na mene. Nemojte meni da spočitavate patriotizam, jer sam ja tih 78 dana bombardovanja psovala i NATO, i Klintona, i Šredera, i Blera, kao i svi mi što smo psovali.
(Goran Pekarski: Sada psuješ sopstveni narod.)
To nema nikakve veze s današnjom temom. Ovo što ste dana stavili na dnevni red je jeftin pokušaj da ispinujete javnost da se ne priča o pravim problemima, nego da se javnost zamajava nekim visoko umnim temama koje im ne rešavaju egzistencijalne probleme. Gde će vam duša?

Hvala.

Poslanička grupa Dosta je bilo želi da pozdravi ideju da se omogući jeftina kupovina stana za vojnike i policajce koji nemaju tetku u Kanadi. Ideja je, međutim, jedino što ovom prilikom pozdravljamo, zato što način na koji je Vlada zamislila da u delo sprovede ovu ideju jeste nešto što, po nama, zaslužuje samo i isključivo kritike.

Tri su osnovne primedbe na predlog ovog zakona. Prva, da nedovoljno jasno definiše kriterijume po kojima će se uopšte dodeljivati pravo za kupovinu ovih jeftinih stanova. Pod dva, da nedovoljno jasno definiše procedure za prijavljivanje za kupovinu ovih jeftinih stanova i pod tri, da praktično suspenduje dva trenutno važeća zakona, pre svega Zakon o javnim nabavkama, i pod dva, Zakon o planiranju i izgradnji.

Što se tiče kriterijuma, ovaj zakon definiše da pravo na kupovinu ovih jeftinih stanova imaju svi oni koji su na neodređeno vreme zaposleni u pet državnih organa i institucija, znači, svi zaposleni na neodređeno vreme u Ministarstvu odbrane, u MUP, u Ministarstvu pravde u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zatim, zaposleni na neodređeno vreme u BIA i u Vojsci Republike Srbije. Takođe, pravo imaju i svi oni koji su penzionisani unutar ovih pet državnih organa.

Dalje se kaže da za kupovinu ovih stanova mogu da se prijave i da konkurišu i oni koji imaju već neki stan u svojini, ali koji nije odgovarajući za njihove potrebe što se tiče strukture i površine.

Kada pogledate način na koji je propisan ovaj kriterijum, vidite da se tu radi o izuzetno velikom broju ljudi koji mogu da konkurišu za ove stanove. Znači, tu se sigurno radi o desetinama hiljada ljudi, ako ne i većem broju.

S druge strane, danas je ministarka Mihajlović u svom uvodnom izlaganju, a i evo malopre, odgovarajući poslaniku na neka pitanja koja je on imao, iznela neke podatke da u ovoj prvoj fazi mi gradimo oko 1.500 stanova, da će nastavak te prve ili pak neka druga faza za koju su već obezbeđena sredstva sveukupno na kraju iznositi oko pet hiljada, 5.200, čini mi se, stanova, kao i da se do sad za ove stanove prijavilo preko 18.000 ljudi.

Kao što već taj broj od 18.000 ljudi govori, mi ne možemo ni približno, ma koliko država to želi i ma koliko država to i treba da uradi, da pomognemo svima da zadovolje trajno svoju stambenu potrebu, nego treba da se postaramo, naše je mišljenje, da sa ovim ograničenim brojem stanova od nekih pet hiljada ili 1.500 u prvoj fazi, pa neka ih bude čak i pet hiljada u narednih pet godina, to je opet samo 10.000, da se zadovolje potrebe onima kojima su ti stanovi najpotrebniji.

U tom smislu smatramo da su ovi kriterijumi preširoko propisani, da te kriterijume treba drastično suziti da bi se smanjio broj onih koji u samom startu uopšte mogu da konkurišu za pravo da dobiju pravo da kupe ove jeftine stanove.

U tom smislu smo napisali i predložili neke amandmane. Mislimo da se sužavanjem ovih kriterijuma, prvo, neće davati lažna nada nekim ljudima koji svakako ne bi trebalo da su prioritet u ovom trenutku i da bi se tim kriterijumima, kada bi se suženo propisali, moralo voditi računa da prednost i prioritet imaju oni koji su najodaniji i najverniji unutar ovih snaga bezbednosti. Znači, oni koji već duži niz godina unazad, ako ne i decenija, su ostvarili neki duži radni staž na svom radnom mestu.

Propisan je jedan vrlo problematičan kriterijum. Ne znam da li namerno ili nehotično. Sklona sam da pomislim da je nehotično, da to nije bila namera, nego da je jednostavno nakaradno ispala definicija tog kriterijuma. To je u članu 3. pod tačkom 5. kada se definiše lice koje nema trajno rešenu stambenu potrebu, kaže se da je to pripadnik snaga bezbednosti ili član njegovog porodičnog domaćinstva koje u svojini nema stan.

Znate, pretpostavljam da je namera bila da se kaže da ukoliko pripadnik snaga bezbednosti, niti njegova supruga ili dete nemaju stan u svojini, onda se smatra da oni nemaju trajno rešenu stambenu potrebu, tj. da ako supruga ima stan u svojini, da se onda to ne smatra licem koje nema trajno rešenu stambenu potrebu. Međutim, ovako kako je napisano može u praksi da se protumači, ako neko bude imao zlu nameru, da pripadnik snaga bezbednosti ima stan u svojini, njegova supruga nema i samim tim ona ima pravo da konkuriše. U tom smislu skrećem pažnju na ovo. Mi smo podneli amandman da se ovo ispravi. Ukoliko ovo stvarno nije bila namera, a ne verujem da je bila namera, da se ovo definitivno ispravi.

Takođe, smatramo da je i još jedan od razloga da se suze ovi kriterijumi, da se detaljnije propišu, činjenica da se na ovaj način ostavljaju jedna široko otvorena vrata za neke moguće zloupotrebe. Ne kažem da postoji namera za zloupotrebe, želim da verujem da takve namere nema, ali istovremeno kažem da ne treba uopšte da otvaramo vrata za takvu mogućnost, nema potrebe, sve može mnogo jasnije da se propiše.

Recimo, ovako kako je propisano, ja mogu da zamislim situaciju u praksi u kojoj neko ko je čitav radni vek proveo npr. u privatnom sektoru i ostalo mu je još dva, tri meseca do penzije, sada preko neke veze, vezice, partijske linije uspe da se zaposli unutar nekog od ovih pet državnih organa, na bilo kom radnom mestu, nekoj administraciji, i poslednja tri meseca pred penziju provede na tim mestima i odatle se penzioniše, on ovako kako je ovaj zakon propisan, nakon toga, može da konkuriše za ove stanove.

Smatram da to nije u redu, i to je još jedan od razloga zašto treba da se postaramo da kriterijumi budu tako propisani da dođu do vojnika i policajaca, koji minimum deceniju svog radnog veka su već posvetili radu unutar ovih snaga bezbednosti, da se oni na neki način nagrade za taj svoj rad i da se motivišu da i ostatak svog radnog veka do penzije provedu unutar tog državnog organa.

Druga velika primedba bila je vezana za nedovoljno jasno propisane procedure za prijavljivanje za ove stanove. Znači, unutar ovog zakona, dok sam čitala predlog zakona, meni prvoj nije bilo jasno kome zainteresovani treba da se prijave, kada treba da se prijave, kad počinju da teku rokovi za prijavljivanje, ko će objediniti spiskove koji će se verovatno praviti pojedinačno po ovih pet različitih državnih organa, ko će onda te objedinjene spiskove da rasporedi na ove lokacije, shodno tome gde prijavljeni žive. Jednostavno, to uopšte nije propisano.

U uvodnom izlaganju čujem od ministarke da su se ljudi već prijavili. Znači, već ima 18 hiljada i nešto prijavljenih. Moje pitanje – na osnovu čega? Zakon još nismo doneli, a ljudi su se već prijavili da koriste pravo iz tog zakona. To je nedopustivo.

Čaršija priča da postoji neki pravilnik koji se krije i do koga vojni sindikat, iako je pokušao, nije uspeo da dođe, koji propisuje nekakve kriterijume. Zamolila bih ministarku ili potvrdi ili opovrgne da taj pravilnik uopšte postoji. Moje pitanje glasi – kako je moguće da se ljudi prijavljuju za nešto što još nije ni doneto u Narodnoj skupštini?

Takođe, smatram da, nakon što donesemo ovaj zakon, nakon što to sad mediji isprate, nakon što šira javnost sazna da se uopšte planira izgradnja ovih jeftinih stanova, da će se broj ovih zainteresovanih i onih koji žele da se jave na ovaj konkurs drastično povećati i da više nećemo imati samo 20 hiljada, nego još više desetina hiljada ljudi koji smatraju da imaju pravo na kupovinu ovih jeftinih stanova po povoljnijim uslovima.

Treća važna primedba jeste zaobilaženje već postojećih zakona. Znači, ovaj zakon jeste svojevrstan leks specijalis i mogu da razumem tu ideju u smislu ako želimo da sazidamo što jeftinije stanove, potreban nam je neki leks specijalis da maksimalno smanjimo troškove izgradnje tih stanova.

Ovaj zakon propisuje da se nameti i takse na sve podneske i obrasce, vezane za izgradnju ovih stanova, neće naplaćivati. Meni je to sasvim u redu da smanjimo cenu stanova na taj način, jer to su svejedno budžetska sredstva koja se prelivaju iz jednog budžeta u drugi budžet.

Ono što mi nije u redu, prvenstveno, jeste suspenzija Zakona o javnim nabavkama. U zemlji koja pati od korupcije ovo je nedopustivo. Ne kažem da postoji namera, ali kažem da postoji mogućnost, mada ne bi trebala da postoji, da neko ovo zloupotrebi. Mogu da zamislim scenario u praksi u kojoj se bez javne nabavke posao izgradnje ovih stanova dodeljuje partijski bliskoj firmi, da se troškovi napumpavaju, da se na taj način iz budžeta izvlači novac u partijski blisku građevinsku firmu, a onda dalje iz nje, višak tog novca, preliva u partijske džepove, a od čega se posle kupuju paštete koje se na štandovima dele u predizbornom procesu gladnom narodu.

Kažem i ponavljam, ne kažem da postoji ova namera, ne tvrdim to, ja to ne mogu znati, ali kažem da ovako napisan zakon ostavlja tu mogućnost. Apelujem da to ne radimo. Apelujem da ne suspendujemo Zakon o javnim nabavkama.

Druga stvar koju ovaj zakon suspenduje jesu pojedine odredbe Zakona o planiranju i izgradnji. Milim da je to potpuno neopravdano. Verujem da će ministarka, ako uopšte bude odgovarala na ovo, reći da je razlog za to da se ubrzaju neke procedure – davanje građevinske dozvole, ovo – ono, moj odgovor unapred, pošto ne verujem da ću dobiti repliku, glasi – ako su te procedure prespore, onda su prespore za kompletan građevinski sektor. Ako su neke odredbe ovog Zakona o planiranju i izgradnji problematične i otežavaju građenje ovih stanova, onda su problematične i otežavaju građenje stanova svih građevinskih firmi u Srbiji, onda treba da menjamo te odredbe, da olakšamo te procedure, a ne da samo za ovu potrebu suspendujemo određene odredbe.

Poslednja moja velika, ogromna zamerka, koja građanima Srbije verovatno nije toliko zanimljiva koliko je zanimljiva meni kao narodnom poslaniku, jeste činjenica da se ovo sve donosi po hitnoj proceduri. U materijalima koje smo dobili, koji su oskudni, u kojima i to takođe zameram, nismo dobili ni planove ovih stanova koje je ministarka ponosito pokazivala u direktnom prenosu RTS, niti smo dobili podatke da nije reč samo o 1578, već da je ukupno 5200 i nešto stanova, nismo dobili podatke da se već prijavilo 18.000 i ne znam koliko ljudi, znači, ništa od toga nismo dobili, te nismo mogli informisano ni da se pripremimo za ovu raspravu, nego sad navrat nanos, usput nešto saznajemo.

Ono što u tim materijalima vidimo jeste da je ova ideja i ovaj projekat predviđen još 2011. godine, a da se prvi sastanak tim povodom, održao krajem 2017. godine. Sada je hitno u četiri dana to da donesemo. Postavljam pitanje ministarki kao Vladinom predstavniku ovde – ako od 2011. do 2017. godine nije bilo hitno, zašto je sad hitno? Šta se radili? Hajde da ne kažem od 2011. godine, jer tada niste bili na vlasti, ali od 2012. godine ste na vlasti. Imali ste pet, šest godina da ovo pokrenete polako i natenane, a ne da sad po hitnom postupku u četiri dana moramo to da zbrzamo i da mnoge stvari ostanu nedorečene i nedovoljno jasno propisane.

Kada već pričamo o ovim materijalima, moram da izdvojim i jedan apsolutni hit, a to je deo u kome ministarstvo objašnjava zašto ovaj predlog nikada nije prošao javnu raspravu, pošto procedura predviđa da svi zakoni prođu javnu raspravu pre nego što dođu u Skupštinu.

Predlagač zakona je naveo da nacrt zakona sadrži osetljive podatke koji mogu ugroziti nacionalnu bezbednost Srbije i zato nije mogao na javnu raspravu. Taj tekst nacrta zakona je isti ovaj tekst predloga zakona o kome mi ovde danas pričamo. Pitam vas – da li mi sada ovde raspravljajući o tom istom tekstu, u stvari, ugrožavamo nacionalnu bezbednost Srbije? I kako ste uopšte zamislili da ikad iko, igde u jednoj državi donosi zakone koji ima tajne klauzule?

Znači, mislim da nam predlagač ovog zakona duguje izvinjenje, nama narodnim poslanicima, zbog ovakvog jednog nesuvislog objašnjenja zašto javne rasprave nije bilo, a s obzirom da nama dugujete izvinjenje, posledično ga duguje i građanima Srbije koje mi ovde predstavljamo. Hvala.

Hvala.

Vrlo dobro i jasno sam pročitala Predlog zakona. Ne slažem se sa tim i šta više, smatram da mi duguje izvinjenje ministarka Mihajlović, aludirajući da nisam razumela zakon, ona je tendenciozno pročitala samo jedan stav zakona u kome se spominje Zakon o javnim nabavkama. Postoje i drugi delovi zakona u kome se taj zakon spominje i gde se to svakako suspenduje.

Druga stvar, naravno da se nikome ne dodeljuje stan, naravno da se stanovi kupuju, ali ono što se ovde dodeljuje i jasno stoji propisano u zakonu da odluku o tome donosi ministar. Dodeljuje se pravo za kupovinu jeftinog stana. Ne može svako ko se prijavi da dođe do tog prava da kupi stan koji je tako jeftin. Moraće se praviti neke rang liste. Ima više zainteresovanih, potrebe su veće od broja stanova koji će se izgraditi i ma koliko stanova da izgradimo, ma koliko jeftinih stanova da prodamo, broj od 30.000 minimum, a mislim da je taj broj i veći, oni koji imaju potrebu da trajno reše svoje stambeno pitanje iznova će ostajati isti, zato što će se zapošljavati novi ljudi koji takođe nemaju rešenu stambenu potrebu.

Znači, samo ako povećamo broj stanova koji se grade, ako na svake dve godine budemo gradili 10.000 stanova, mi ćemo uspeti taj broj da smanjimo. U suprotnom, stalno ćemo operisati sa istim brojem.

Takođe, nisam dobila nikakav komentar vezano za to zašto nije održana javna rasprava o ovom zakonu i zašto je obrazloženje ovako skandalozno, koje smo dobili u obrazloženju?

Hvala.

Pitanje za ministra zdravlja, Zlatibora Lončara. Epidemija morbila polako jenjava. Počela je negde u oktobru mesecu prošle godine i do danas je odnela 15 života. Vreme je da se okrenemo i da vidimo šta smo iz ovoga naučili i da li smo išta naučili, tako da moje pitanje, pre svega, glasi – hoće li ministar Lončar, sada, nakon ovog iskustva, konačno obratiti pažnju na preporuke Instituta „Batut“, stručne institucije koja ima i odeljenje koje se bavi problemima imunizacije, koja piše redovne godišnje izveštaje?

Izveštaji iz 2011. godine mogu se naći na sajtu Instituta „Batut“ i te izveštaje završava listom preporuka kako unaprediti proces imunizacije kod nas.

Kada pogledate tu listu preporuka koja se iznova ponavlja, koja ima petnaestak stavki, jasno vam je da za pad obuhvata vakcinacije u Srbiji najodgovornije je Ministarstvo zdravlja. Odgovornost se svodi u tome da ne sluša preporuke stručnih institucija.

Dve osnovne preporuke koje se uporno ignorišu jesu glavni uzrok pada obuhvata vakcinacije u Srbiji. Pod jedan, konstantne nestašice vakcine. Svake godine imamo prekid u obaveznoj imunizaciji usled nestašica. Drugi važan faktor jeste da je od trenutka uvođenja izabranog lekara u naše zdravstvo došlo do reorganizacije rada predškolskog i školskog dispanzera, tako da dok su ranije decu iz škole vodili na revakcinaciju, sada je sve to isključivo na roditeljima.

Roditelji često rade i ne mogu da odvoje vreme, tako da tu određeni broj dece ostaje nevakcinisan. Onda imamo situaciju da roditelji odvedu dete na vakcinaciju, a da vakcine nema, pa onda tu određeni broj dece ostaje nevakcinisan i tako zbog ova dva faktora i njihove kombinacije, pre svega, dolazi do pada obuhvata vakcinacije. Na ovo institut Batut uporno upozorava i uporno apeluje da se nešto tim povodom učini. Od 2011. godine upozorava da će nam se desiti epidemija.

Šta više, agencija Beta je izvestila 20. aprila da smo mi sada imali nestašicu MMR vakcine u Novom Pazaru. U zdravstvenim ustanovama u Novom Pazaru to se pravda povećanom potrebom za vakcinacijom usled epidemije. Institut Batut od 2011. godine kaže – mi moramo, kada nabavljamo vakcine za sledeću generaciju dece, obavezno da nabavljamo i 25% zaliha za slučaj epidemije. To se uporno ignoriše i Ministarstvo zdravlja uporno ne nabavlja zalihe. Evo, sada u Novom Pazaru vidimo zašto je to bitno.

Molim ministra zdravlja da prestane da beži od odgovornosti i da prebacuje odgovornost na tzv. antivakcinalni lobi, čiji je uticaj na pad vakcinacije zanemarljivo mali. Molim ministra da posveti pažnju preporukama instituta Batut, stručne institucije, da krenemo da sređujemo taj sistem, da donesemo i stručne kriterijume za registraciju vakcina, a ne samo pravne, da bi bili sigurni i u kvalitet tih vakcina, na šta se neki roditelji žale, da prestanemo da prodajemo vakcine u apotekama, usled čega dolazi do prekida u hladnom lancu, što takođe institut Batut zahteva.

Takođe, postavljam pitanje i predsedniku Odbora za zdravlje i porodicu Narodne skupštine, doktoru Laketiću - hoćemo li konačno imati javno slušanje na ovu temu? Dana 4. decembra prošle godine podnela sam zahtev da se organizuje javno slušanje da o ovome razgovaramo, jer ovo je izuzetno bitna tema za roditelje, za javno zdravlje u Srbiji, za povratak poverenja u proces imunizacije. Hvala.

Hvala.

Pitanje je za ministra prosvete, a tiče se incidenta koji se desio prethodnog vikenda u većem broju škola u Srbiji, tačnije u Prijepolju, Lebanu, Jagodini, Požarevcu, LJigu, Malom Zvorniku, Obrenovcu, Alibunaru, Kragujevcu, ali i u nekim drugim mestima.

Naime, šta se desilo? Tokom prošlog vikenda Ministarstvo prosvete organizovalo je obaveznu obuku za učitelje i nastavnike, s obzirom da je izmenjen plan i program za prvi i peti razred i nastavnici i učitelji su imali obavezu da, bez ikakve novčane nadoknade, prethodni vikend pohađaju tu obuku. Ministarstvo se postaralo da oni imaju i obrok.

Ono, pak, što nije u redu, a što se desilo, jeste da je taj obrok stigao u vidu sendviča poštom u subotu i nedelju, a poslat je u petak. Tako su nastavnicima na obuci u ovim pomenutim mestima za ručak u subotu i nedelju servirani sendviči koji su poštom poslati u petak, te su putovali 24 do 48 sati pre nego što su stigli do nastavnika.

Kako je do ovog nemilog događaja došlo? To je osnovno moje pitanje za ministra prosvete. Očigledno je da imamo i da se desio neki propust u sistemu.

Ono što sam ja nezvanično uspela da saznam jeste da je Ministarstvo prosvete novac za ove obroke, tj. za organizaciju kompletne obuke, pa samim tim i za obroke u okviru tih obuka, prosledilo Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, da je taj zavod to dalje prosledio Učiteljskom fakultetu, a onda se desilo da je Učiteljski fakultet ovaj posao hranjenja nastavnika tokom obuke poverio privatnoj firmi „Mak art“ iz Beograda. Inače, ova firma je registrovana kao internet knjižara i nema neke naročite veze sa proizvodnjom hrane i spremanjem sendviča, bar kada je reč o zvaničnom opisu njene delatnosti.

Ova firma je u petak spakovala sendviče, lažno ih obeležila kao promo materijal i poslala u Prijepolje, Lebane, Jagodinu, Požarevac, LJig, Mali Zvornik, Obrenovac, Alibunar i Kragujevac.

Zamolila bih ministra prosvete da ispita zašto je jednoj firmi u Beogradu povereno da nahrani nastavnike širom Srbije, umesto da se ovaj novac uputi školama, pa da nastavnici dobiju sveže sendviče koji su kupljeni taj dan.

Mi u DJB mislimo, i ovo nas podseća na ono što mi zovemo burazerskom ekonomijom. Ovo liči na nameštanje posla privatnoj firmi. Hvala.

Evo, ovo je jedan od deset amandmana koje je Vlada prihvatila na Predlog zakona, a ukupno je prihvatila 17 amandmana od ovog brda amandmana kojih ima 400, ja mislim, ako ne i blizu 500, na ovaj zakon. Vlada je prihvatila 17, a od tih 17, deset amandmana su oni koje je napisala poslanička grupa Dosta je bilo.

Ima tu par amandmana koji su usvojeni vezano za povećanje transparentnosti rada, ali najveći broj ovih amandmana odnosi se na slovne i pravopisne greške koje se nalaze u ovom amandmanu. Tu vidimo da predlagač zakona nije imao dovoljno vremena, dovoljno inspiracije da u prethodna dva dana i danas prepodne čuje dovoljno stručne argumente u predstavljanju nekih drugih amandmana koji bi ga ubedili da eventualno prihvati još neki. Zato što, kada je reč o ovom zakonu, stvarno smo imali izuzetno veliki broj podnetih amandmana, najveći broj njih potekao je od poslanika SNS i njihovih koalicionih partnera.

Imam samo pitanje, a gde vam je predlagač zakona, ovlašćeni predstavnik predlagača zakona? Nema nam ministra Šarčevića…

Dobro, hvala na informaciji.
Nakon ovih amandmana, ko je slušao ova dva i po dana, mogu da razumem što više ne može da sedi u ovom plenumu. Htela sam samo isto da vas pitam – šta smo mi uradili u ova dva i po dana, raspravljajući o ovih 300 amandmana na prva četiri člana prvog zakona? Šta smo uradili za građane Srbije? Kakvu korist građani Srbije imaju od prethodna dva dana i današnjeg prepodneva? Jesmo li poboljšali rešenja u ovom zakonu, jer amandmani tome služe? Da narodni poslanici predlože izmene u zakonu da bi građanima sutra bilo bolje kad ti isti zakoni u praksi počnu da se primenjuju. Da li smo to uradili dok smo trošili deset sati za predstavljanje amandmana, ja ne bih rekla, ja mislim da jedino što smo postigli jeste da smo potrošili dva dana koja koštaju na nešto sasvim drugo i da nam nisu interesi građana bili na prvom mestu.
Ono što smo slušali u prethodna dva i po dana može da se podvede pod izražavanjem ljubavi Aleksandru Vučiću, i to je u redu, to je u redu, ljubav je važna. LJubav pokreće svet, ja to podržavam, ali Narodna skupština nije mesto za izražavanje ljubavi Aleksandru Vučiću, Narodna skupština je mesto za izražavanje ljubavi prema građanima koji su nas birali u ovu Skupštinu, da zastupamo ovde njihove interese.
(Jasmina Obradović: Koliko su vam građani dali glasova na prethodnim izborima?)
Koleginica dobacuje – a koliko su vam građani dali glasova na prethodnim izborima? Pa, to sam vam, koleginice, objašnjavala još pre mesec dana, niste zapamtili, moraću opet. Znači, SNS je u Beogradu osvojila 45% glasova i vi mislite da su to vaši glasovi, vi mislite da su građani za vas glasali. Oni su glasali za paštetu, a ne za SNS.