To sam vam već jednom objašnjavala i niste shvatili, nije problem, ponavljaću iz početka, dok ne shvatite. Izborni proces ste u potpunosti izmanipulisali i u predizbornom i u izbornom i u postizbornom ciklusu. Mi slobodne izbore nemamo, mi nemamo izbore za predstavnike građana, mi imamo izbore za paštetu, jer je narod gladan.

Zbog čega? Jel mogu da dobijem obrazloženje?

Narodni poslanici su prvi potegli pitanje izbornih rezultata. Ja imam pravo na svoje mišljenje i svoj osvrt.

Niste čuli, jer vi kad dobacivanje dolazi sa desne strane to dobacivanje ne čujete, jer to je tradicija parlamentarizma, a kada sam ja s leve strane, to je za kaznu.

Zahvaljujem, predsedavajući, što te pročitali moj amandman, samo ga niste pročitali u celosti. U tom amandmanu ispravljene su četiri slovne, pravopisne i gramatičke greške.

Ostavite me da kažem ja sad nešto, ne upadajte mi u reč. Da mogu, ja bih sad vas kaznila, ali ne mogu.
Podsećam i kolege narodne poslanike i javnost Srbije da je ove predloge zakona u Narodnu skupštinu uputilo Ministarstvo prosvete. Ako je vama u redu da u Narodnu skupštinu dolaze zakoni sa pravopisnim, gramatičkim, tehničkim i slovnim greškama, onda je do vas. Ministar je očigledno smatrao da je to nedopustivo, te su stoga moji amandmani prihvaćeni. Koliko vi poštujete prosvetu i sve ostalo, jasno je iz toga što ste u poslednja dva i po dana promašili temu i kod učiteljice u prvom razredu bi svi redom dobili jedinice. Toliko od mene ovom prilikom.

Hvala.

Član 10. Zakona o udžbenicima propisuje da Vlada može, a iz toga sledi da ne mora, svake godine da donese odluku o tome da u budžetu Republike Srbije odvoji ili ne odvoji neka sredstva, veća ili manja, za nabavku neke količine udžbenika za neku decu u Republici Srbiji.

Amandman koji sam podnela ispred poslaničke grupe DJB išao je u pravcu promene i izmene tog člana, tako da u njemu jasno piše da Vlada Republike Srbije svake godine u budžetu Republike Srbije sigurno odvaja dovoljno sredstva za nabavku svih udžbenika za svu decu koja pohađaju školu u Republici Srbiji.

Razlog za to je jednostavan. Naš Ustav propisuje da je osnovno školsko obrazovanje obavezno i besplatno i to je sasvim logično, jer ako je nešto obavezno, onda roditelji ne mogu imati skrivene troškove da bi tu svoju obavezu ispunili.

Ukoliko dete ne pohađa školu, on keši odredbu Ustava koja kaže da je obrazovanje obavezno i snosi određene konsekvence, ali ako je školovanje obavezno, apsolutno svi troškovi tog obrazovanja moraju biti pokriveni iz budžeta države koja očekuje od roditelja da obavezno šalju decu u školu.

Udžbenici predstavljaju jedan od većih troškova vezanih za obrazovanje naše dece, koji padaju na teret roditeljskog džepa, ali nisu jedini.

Tu postoje razni drugi skriveni troškovi: ekskurzija, onda ishrane te dece, jer ako pošaljete dete u školu, on mora nešto i da ruča, troškovi pribora, nabavke sveski, olovki, pribora za fizičko, tehničko, likovno. Svako ko ima dete u osnovnoj školi zna da to osnovno školsko obrazovanje nikako nije besplatno i da velika količina troškova pada na teret roditelja.

Mi smatramo da sva deca koja obavezno moraju da idu u školu moraju da imaju plaćene sve troškove iz budžeta Republike Srbije. To je jedino odgovorno što država može da učini, a da vam ne pričam u ovoj situaciji u kojoj su svi građani osiromašeni, u kojoj srednje klase skoro i da nema i svi su na ivici preživljavanja, jedva sastavljaju kraj sa krajem, udžbenici odnose između 15 i 17 hiljada dinara po detetu svakog septembra iz porodičnog džepa.

Mi se žalimo da kao nacija nestajemo. Smišljamo nekakvu populacionu politiku koja to treba da reši, a pri tome propuštamo da vidimo da je najbolja populaciona politika da država na sebe preuzme obavezu koju inače po Ustavu ima, ali u praksi ne sprovodi, a to je da obezbedi roditeljima koji žele da imaju više dece, da tu decu mogu da školuju potpuno o trošku države, kao što to Ustav i propisuje. Time ćete već, time ćemo mi kao država, svi, učiniti nešto na sistemskom nivou, ne kao ad hok rešenje, naredne tri godine ćemo da radimo ovo ili narednih pet godina ćemo da radimo ono, nego ćemo u zakonu propisati da to tako mora da bude.

Pošto smo o ovome raspravljali i jesenas, kada smo imali drugi set obrazovnih zakona i tada je tu bio prisutan ministar prosvete Šarčević, koji je uvek raspoložen da vodi konstruktivnu diskusiju kada je prisutan u ovom parlamentu, izneti su neki stavovi da za ovo nema novca u budžetu Republike Srbije.

Decidno se ne slažem sa takvim zaključkom. Novca ima. Novac iz budžeta Republike Srbije odliva se na mnogo, mnogo nevažnije stvari, preliva se čak, u određenoj meri, u neke vrlo nevidljive tokove, a onda se kaže da novca za besplatne udžbenike nema. To jednostavno nije tačno.

Molim predlagača zakona, koji nije ovde, ali možda gleda negde prenos, ili molim ministra Ružića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji nema baš mnogo veze sa resorom obrazovanja, ali koji je na sebe preuzeo da ovde bude ovlašćeni predlagač zakona u odsustvu ministra prosvete Šarčevića, da još jednom razmisli o ovom amandmanu.

Ovaj amandman o besplatnim udžbenicima je suštinski amandman za budućnost obrazovanja dece u Republici Srbiji, a onda ima kolateralnu dobrobit i na mnoge druge oblasti. Znači, podstaći će i ovu populacionu politiku, za koju ne sporimo da smo u situaciji u kojoj više nas umire nego što se rađa i da treba nešto tim povodom učiniti, znači, apelujemo da se još jednom razmisli o prihvatanju ovog amandmana.

Kada se ovaj amandman prihvati, onda će se naći i ta novčana sredstva u budžetu Republike Srbije, tačnije prerasporediće se sa nekih drugih mnogo manje važnih stvari na ono što je suštinski važno svakom roditelju ili onome ko tek treba da postane roditelj, a brine hoće li moći finansijski da izdrži troškove podizanja, izdržavanja i obrazovanja prvog deteta, a kasnije i ostale dece. Hvala.

Hvala.

Obradovala me je činjenica da Zakon o Nacionalnom okviru kvalifikacija predviđa validaciju neformalnog i informalnog znanja. Imam pitanje – da li će u postupku priznavanja inostranih obrazovnih stepeni, diploma, biti priznavana i inostrana validacija neformalnog i informalnog znanja, jer mi nije jasno iz samog zakona.

Recimo, imamo situaciju da u zemljama Evropske unije, konkretno u Velikoj Britaniji, znam sigurno, neko ko nije završio osnovne studije, ali ko je radio 10-15 godina, bio lider i ostvario se u svojoj oblasti i dokaže da je u stanju funkcionisati na akademskom nivou, prođe taj vrlo jednostavan sistem validacije i nakon toga može da upiše master studije. Da li ćemo priznati takve diplome master nekome ko nema osnovne studije? Hvala.

Hvala.

Član 103. poslanik se javio, bio je drugi stav. Javio se po Poslovniku, ušao u repliku i vi ste mu to dozvolili, a malopre poslanik Atlagić rekao reč „luftiguz“, niste trepnuli, a kada sam se ja pobunila i tražila da ga opomenete, vi ste meni izrekli opomenu.

Sada zahtevam da povučete ovu opomenu koju ste meni izrekli, da kaznite poslanika Atlagića i ako to ne uradite, molim da se o ovome glasa u danu za glasanje. Hvala.

Došli smo do kraja načelne rasprave. Želim da se zahvalim ministru što je bio korektan, što je odgovarao na pitanja. Nisu svi ministri raspoloženi da odgovaraju na pitanja, a raduje me u vašem poslednjem odgovoru da stavljamo stručnost ispred papira, jer dok je papir bio na prvom mestu, napravili smo taj fenomen kupljenih diploma.

Moramo naći način i sa tim da se izborimo, i ako bi mogli nekako to da obećate da ćete da se trudite, to bi bilo sjajno.

Nećemo se videti sada u raspravi u pojedinostima, žao mi je zbog toga, neću imati priliku da predstavim svoje amandmane, zato što su poslanici vladajuće koalicije opet uzurpirali svo vreme predviđeno za predstavljanje amandmana.

Želim vam svu sreću da to nekako psihički preživite, jer nekako zamišljam da ćete ne jednom, u sebi pomisliti i plakati za Brankinim amandmanima o besplatnim udžbenicima.

Oko besplatnih udžbenika se nećemo nikada složiti ili čini mi se u stvari da je žalosno to što se mi slažemo. Verujem da ministar smatra da bi to bilo sjajno da sva deca imaju udžbenike, ali insistira da nema para.

Ono u čemu se ne slažemo je da ja tvrdim da para ima i od ministra očekujem da se rukama i nogama sa tog mesta na kome se nalazi bori, da ovo bude prioritet, a za to je najbolja populaciona politika, pomoći roditeljima da ekonomski mogu da izdržavaju više od jednog deteta.

Na kraju još samo želim da kažem da u ovoj Narodnoj skupštini kada poslanici vladajuće koalicije dobacuju, onda je to tradicija parlamentarizma.

Kada ja prihvatim tu tradiciju, onda je to za opomenu.

Sram vas bilo dvostrukih aršina.

Toliko od mene.

Ja pričam uopšteno.

Hvala.

Evo još jedna objedinjena rasprava o zakonima koji međusobno nisu ni uslovljeni, ni povezani. Osećam obavezu da to, poput svih mojih kolega iz opozicije, ponovim. To naravno nije do naših gostiju iz Vlade, ne odlučuju oni o tome, ali svejedno bih volela da čujem i od jednog i od drugog ministra, ako je ikako moguće, da li oni vide neku uslovljenost i povezanost između ovih zakona.

Pokušala sam da je vidim i jedino sam došla do toga da možda prosvetna inspekcija razmešta udžbenike unutar, geoprostorno ih razmešta, unutar nacionalnog okvira kvalifikacija. Ne vidim apsolutno nikakvu uslovljenost i povezanost, a otima nam se vreme. Nemoguće je u 20 minuta osvrnuti se kvalitetno na sve ove zakone, tako da su poslanici prinuđeni praktično da izaberu jedan i da se njime detaljno bave u nadi da će predlagači zakona razmisliti dublje o nekoj argumentaciji kada je reč o predlozima za eventualno neke promene u tim predlozima zakona.

Fokusiraću se, naravno, na Zakon o udžbenicima, ako ostane nešto malo vremena onda i Nacionalni okvir za kvalifikacij. Kada je reč o Zakonu o udžbenicima počela bih tamo gde smo jesenas u stvari se razišli i završili, a to su besplatni udžbenici. Podsetiću javnost, ministar zna, njega ne moramo podsećati, da je poslanička grupa Dosta je bilo imala seriju amandmana u dva navrata kojima smo pokušali da nametnemo temu važnosti besplatnih udžbenika. Mislim da smo donekle i uspeli u tome da se dosta u javnosti o tome počelo pričati. Mislim da se i u Ministarstvu više o tome razmišlja nego što se ranije razmišljalo, ali mi i dalje nemamo zakonsko rešenje koje će garantovati da sva deca u Republici Srbiji imaju besplatne udžbenike.

Ovaj put nisam podnosila seriju amandmana, podnela sam jedan jedini vezano za besplatne udžbenike i to tamo gde je i predviđeno unutar zakona, jer u ovom zakonu sad postoji jedan član koji kaže da Vlada može da odvoji sredstva za nabavku besplatnih udžbenika i da će svake godine da vidi koji će to iznos biti, da li za sve udžbenike ili za samo određenu količinu. Želim da se nadam da ćemo mi vrlo brzo tu odredbu zakona početi da koristimo tako da Vlada donosi odluku da nabavljamo besplatne udžbenike za svu decu, a ne samo za onu koja su iz nekih najugroženijih porodica.

Kada je reč o Zakonu o udžbenicima, želim da se osvrnem na rešenja koja se tiču izbora udžbenika i kvaliteta tih udžbenika. Kad sam ja išla u školu postojao je jedan jedini set udžbenika, jedan jedini Zavod za udžbenike koji je to izdavao i onda su se udžbenici nasleđivali. To je bilo i povoljnije i jeftinije i za porodice sa više dece i to je bio jedan jako jednostavan sistem. Kvalitet tih udžbenika je bio grozan, sećam se tih udžbenika, tu jednostavno niste mogli neke delove ni da razumete šta je tu pisac hteo da kaže.

Mi smo koliko znamo u našoj reformi školstva išli na rešenje da se proširi mogućnost da svi štampaju udžbenike ne bi li to podiglo kvalitet udžbenika. To je jedna hvale vredna ideja, zato što tržište ume da reguliše da oni udžbenici koji su kvalitetni jednostavno za njima vlada velika potražnja i da oni izbiju u prvi plan. To bi sve bilo u redu da smo mi ostavili tržište da ono samo radi i da ti kvalitetni udžbenici jednostavno sami isplivaju, međutim ne, država je morala da interveniše i da se umeša u taj proces.

Način na koji se država meša u proces izbora udžbenika, stvara velike probleme roditeljima u školi. Daću vam primer jer imam dete u osnovnoj školi. Znači, u teoriji svaki nastavnik može da izabere udžbenik po kome će da radi, a u praksi ne može. U praksi nastavnik ne bira udžbenik, škola bira udžbenik. Imate onda situaciju da nastavnik završi sa udžbenikom koji nije želeo i traži od dece da kupe drugi udžbenik ili, pošto je to zabranjeno, pa se neki nastavnici i plaše to da rade imate kreativne verzije iste stvari kao što je na primer da nastavnica hemije želi deci da predoči da postoji 29 hemijskih instrumenata ali udžbenik po kome je prisiljena da radi ima samo sedam. Onda ona prekopira 29 tih instrumenata iz nekog drugog udžbenika, pa moli decu da oni kopiraju to dalje i da nose kući i da onda prepisuju i crtaju 29 u svoju svesku jer ona nema udžbenik koji je želela i po kome je ona želela da radi.

Ovo je samo jedan primer šta se dešava u praksi kada ne dajete potpunu slobodu nastavnicima da stvarno mogu da izaberu udžbenik po kome oni stvarno žele da rade, nego namećete praktično zbog nekih kvota, čujem da postoje neke kvote, da mora na nivou škole svi da imaju isti udžbenik za jedan predmet. To me vrlo podseća na reformu koju smo uveli tzv. izborne predmete. Da se razumemo u prvom razredu osnovne već mi je bilo jasno da izborni predmeti nisu izborni, ne možete vi da izaberete od tri ponuđena predmeta na koje će vaše dete da ide nego svi idu na onaj predmet za koji se većina opredeli. Znači, tu nema ničeg izbornog. Ista je stvar i sa udžbenicima.

Kada na taj način se mešate u rad tržišta koje ste oslobodili da bi podigli kvalitet, imate kontraefekat, nema podizanja kvaliteta, imate samo rađanje koruptivnih praksi. Što se tiče izbora udžbenika, to smatram velikim problemom. Što se tiče kvaliteta udžbenika, u ovom zakonu je predviđeno, a slično rešenje je bilo i u prethodnom zakonu, da kada neko ima rukopis novog udžbenika, mora da prođe određenu proceduru, ne može tek tako da ga štampa, taj udžbenik mora biti odabran. Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da da stručnu ocenu tog udžbenika.

Sada u ovom predlogu zakona propisuje se da Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja treba da formira nekakvu komisiju iz reda zaposlenih koja će biti sastavljena od različitih stručnjaka vezano za oblast o kojoj se radi u udžbeniku, znači ako je hemija, onda verovatno hemičari, psiholozi, pedagozi, a ako je likovno neki umetnici, neki pedagozi i psiholozi i tako dalje. Ta komisija onda dobija određeni rok da taj posao, da da stručnu ocenu u određeno roku. Onda u istom članu zakona se kaže, ukoliko ta komisija u datom roku taj posao ne uradi Ministarstvo će produžiti rok. Ajde, i to bi bilo u redu, ali onda dalje kaže, ako nije u produženom roku ta komisija to ne uradi, onda će Ministarstvo da formira posebnu zasebnu stručnu komisiju, od nezavisnih stručnjaka koji neće biti iz redova zaposlenih u Zavodu za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje, pa će ta komisija obaviti stručnu ocenu u nekom roku, a troškovi rada te komisije pašće na teret zavoda koji nije ispoštovao svoj rok.

Moje pitanje ovde glasi kako je moguće da u bilo kojoj državnoj instituciji mi imamo probijanje roka, a da nemamo kaznene odredbe za to i da ne postoji nikakva sankcija koja je predviđena u zakonu za to?

To što će navodno zavod biti kažnjen tako što će platiti troškove rada komisije, to vam je presipanje iz šupljeg u prazno, jer su to svejedno budžetska sredstva.

Možda postoji drugi razlog zbog koga se u praksi ovo dešava, a ovo se dešava u praksi, da te komisije probijaju rokove, jer da se ne dešava ne bismo tu mogućnost stavljali u zakon. Znači dovoljno često se dešava da sada zakon predviđa da to mora da se reguliše šta u tom slučaju.

Možda komisija unutar zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja rokove probija jer nema dovoljno zaposlenih, jer je preopterećena poslom, a mi imamo na snazi zabranu zapošljavanja u državnom sektoru. Ja zaista ne znam šta je od ove dve stvari razlog zbog koga ovako nešto uopšte ulazi u zakon? Zaista mislim da ovo ne treba propisivati zakonom, da ne treba u zakonu da ovekovečimo da uopšte postoji mogućnost da državna komisija dva puta probije rok, pa da se onda formira treći, nego treba da radimo na tome da rešimo ono što je uzrok problema, a kažem, ne znam šta je uzrok. Možda je uzrok nekompetentno rukovodstvo u zavodu koje tako haj hoj ne radi svoj posao, pa se probijaju rokovi, a možda je uzrok to što su preopterećeni zaposleni, što ima previše udžbenika, nedovoljno vremena, nedovoljno zaposlenih, a novi zaposleni ne mogu da se prime u radni odnos?

Zamolila bih odgovor šta je od ova dva i apelovala bih da idemo na rešenje onoga što je u korenu problema, a ne da stavljamo zakrpu, pa da je komisija izvan svega, da rešava problem koji nije rešen na vreme.

Što se tiče kvaliteta udžbenika sa kojima naša deca danas rade, svi smo mi na društvenim mrežama manje ili više i svi smo mi na tim društvenim mrežama viđali različite primere iz različitih udžbenika koji su jednostavno komisijama promakli, jer su možda žurili jer jure neki rok.

Pre dve godine, kada mi je sin krenuo u peti razred, sećam se tog prvog dana škole, kada je sa naramkom udžbenika došao kući, došao je grohotom se smejući. Što se, dete, smeješ? Gledao sam malo udžbenik iz informatike. To je, naravno, udžbenik iz tehničkog i informatičkog obrazovanja. Pre dve godine nismo imali informatiku kao poseban predmet, tek kao izborni neki. Kaže, gledao sam udžbenik i mi ćemo, mama, da učimo kako se kompjuter uključuje i isključuje. Onda sam ja uzela udžbenik i deca u petom razredu škole uče ono što znaju od kada su se rodili otprilike, kako se kompjuter uključuje i isključuje, ali je meni pažnju privuklo nešto drugo. Rubrika u tom udžbeniku koja nosi naziv „za one koji žele da znaju više“ imala je objašnjenje kako se okačiti na internet i tu ste imali detaljno objašnjeno daj lap metodu kačenja na internet, pre dve godine. Ta metoda kačenja na internet izumrla je otprilike kada se moj sin rodio, tu negde oko 2003-2004. godine. Što je najsmešnije od svega, od sve informatike u tom udžbeniku, to dete nije znalo jedino šta je taj daj lap, jer se sa tim nikada nije srelo. Da je to bar bilo u nekoj rubrici „istorija“, to bi i bilo prikladno, ali to je bilo u rubrici „za one koji žele da znaju više“.

Tvit koji sam napisala tim povodom otišao je viralno. Završio je i u jednoj TV emisiji, u kojoj se pored toga govorilo i o tome kako se tadašnji predsednik Nikolić telefonom kači na tviter i to je jednostavno nešto sa čime se mi roditelji srećemo, a nemamo kome da javimo. Mi možemo samo da stavimo na tviter, na fejsbuk i eventualno privučemo pažnju nekog novinara.

Ono što bih ja volela da vidim jeste, i podnela sam amandman u tom pravcu, da se unutar Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, koji već radi, uključen je u taj proces procene kvaliteta udžbenika, da se otvori neka imejl adresa, neki kontakt centar na koji bi ljudi mogli da skreću pažnju na ovakve stvari, pa da se onda negde nešto tim povodom uradi. Naravno, ovo je jedan od mnoštva takvih primera i u tom smislu, kao što rekoh, od amandmana koje sam podnela samo jedan se tiče besplatnih udžbenika. U ostalima sam se trudila da nađemo rešenja za neke situacije sa kojima se roditelji sreću u praksi, da bi im se olakšalo da na neki način i oni daju doprinos poboljšanju kvaliteta udžbenika. Hvala.

Hvala.

Ova Narodna skupština u ovom sazivu donela je jesenas Zakon o dualnom obrazovanju, na koji imamo velike primedbe kao poslanička grupa i protiv čijeg usvajanja smo se borili argumentima tokom rasprave u oktobru mesecu.

Nismo uspeli da vas ubedimo. Zakon je donesen. Ono što ostaje kao način borbe protiv tog štetnog zakona jeste da predlogom povlačenja tog zakona pokušamo da ispravimo grešku koja je napravljena, a napravljena je velika greška i velika nepravda našem obrazovnom sistemu, zato što je Zakon o dualnom obrazovanju, poput još jedne zakrpe, samo stavljen na naš zastareo sistem obrazovanja u Republici Srbiji koji odavno plače za reformom.

Umesto da krenemo i da reformišemo i da modernizujemo naše, pre svega, osnovno obrazovanje, kako bi deca na kraju osnovnog obrazovanja imala dovoljno dobro znanje da upisuju gimnazije i dalje fakultete, mi praktično donošenjem ovog Zakona o dualnom obrazovanju kažemo – u redu je da deca na kraju osnovnog obrazovanja imaju vrlo slabo znanje i u redu je da ih onda preusmerimo na to da u životu budu jeftina radna snaga, a ne preduzetnici koji bi trebalo da pokrenu nepostojeću industriju u Republici Srbiji.

Dualno obrazovanje ima svoju svrhu i ima svoj smisao u državi koja ima jaku lokalnu privredu i industriju, kao što su to Austrija i Nemačka, iz kojih smo taj model zakona i prekopirali.

U Republici Srbiji mi još uvek nemamo jaku privredu. Nama trebaju prvo preduzetnici da se izrode iz našeg obrazovnog sistema, koji će da pokrenu i da izgrade tu snažnu privredu, da bi onda Zakon o dualnom obrazovanju imao svoju svrhu i smisao.

Stoga, predlažemo da se povuče ovaj zakon, da prestane da važi i da se svi resursi koji su sada opredeljeni za njegovo uvođenje preusmere na reformu osnovnoškolskog i predškolskog sistema, kako bismo proizvodili preduzetnike, a ne jeftinu radnu snagu. Hvala.

Evo, potrošili smo svih 10 sati predviđenih na ovu raspravu po amandmanima, tačnije, vi ste potrošili, uzurpirali ste svo vreme. Ja sam tu raspravu ispratila u onoj meri u kojoj mi je očuvanje psihičkog zdravlja to dozvoljavalo. Moram da vam kažem, svi ste lepo recitovali, sa dovoljno zanosa i emocije, svi ste dovoljno puta pomenuli Aleksandra Vučića. Svi ste zaslužili petice. Bravo, bravo, bravo!

Zahvaljujem kolegi Orliću na mišljenju koje je izrazio.

Evo, kupila sam mu repliku, pošto vladajuća koalicija ovde voli da se poziva na neke formalnosti, a u stvari se kriju iza tih formalnosti, a vladaju silom. Tako da slobodno, dobićete repliku, pomenula sam vas prezimenom, za razliku, recimo, od petka kada je mene kolega Martinović, koga nema ovde …