Hvala.

Ovde ponovo imamo situaciju kao i u članu 50, a to je da smo prosto bez mnogo promišljanja samo preveli neko rešenje iz legislative EU, gde otprilike kada je reč o medicinskim sredstvima kojima je istekla registracija dovoljno je opet samo podneti neki zahtev da bi mogao da se nastavi promet tog medicinskog sredstva.

Ovim amandmanom mi smo predložili da se taj stav 4. menja tako da glasi: „medicinsko sredstvo kome je istekla registracija ne može da se uvozi dok se ta registracija ne obnovi“. Znači, ponovo, da smo uređena pravna država, možda bi podnošenje zahteva bilo dovoljno, kao što je to očigledno dovoljno u zemljama EU. Međutim, svaka zemlja je specifična i mi moramo sve to što od propisa iz EU preuzimamo da gledamo i da poredimo sa našom konkretnom situacijom i da domišljamo u šta se to može kod nas pretvoriti.

Zato se ovaj proces pristupanja naziva pregovorima. Znači, mi treba sa EU da ispregovaramo da li ćemo u potpunosti nešto njihovo samo prevesti ili prilagoditi nekim našim uslovima.

Smatram da je mnogo sigurnije za tržište naših medicinskih sredstava i za pacijente i korisnike medicinskih sredstava da se mi postaramo da medicinsko sredstvo kome je istekla registracija ne može da se uvozi samo na osnovu zahteva za produžetkom registracije, nego taj zahtev mora mnogo ranije onda da se podnese, ako se želi postići situacija u kome neće doći do prekida uvoza.

Ponovo, ovaj amandman je odbijen od strane predlagača zakona kao, ne znam, ovaj, on je bar sasvim sigurno je dobronameran i ima na prvom mestu na umu dobrobit pacijenata i zaštitu domaćeg tržišta, pojačanu zaštitu domaćeg tržišta kada je reč o medicinskim sredstvima. Hvala.

Hvala.

Par reči o Privrednoj komori Srbije koja figurira i u ovom zakonu. Za ovih godinu i po dana, koliko smo u Narodnoj skupštini, u ovom Jedanaestom sazivu, bezmalo nije ni jedan jedini zakon došao u Skupštinu, a da se u njemu ne pominje Privredna komora Srbije i da joj se ne dodeljuju nekakve nadležnosti i poslovi. Uglavnom su to poslovi vođenja nekakvih registara, neke evidencije, nekakva izdavanja licenci i u Zakonu o stanovanju i u Zakonu o Nacionalnoj agenciji za javnu upravu i u ovim obrazovnim zakonima što su bili na prethodnom zasedanju, pa evo i u ovim zdravstvenim zakonima.Ova Vlada od 2012. godine, ova vladajuća većina od Privredne komore Srbije pravi nadnaravno biće, na koje polako prebacuje sve administrativne poslove koje praktično treba da obavlja državna administracija. Zato se i zove državna administracija. NJu građani kroz poreze plaćaju da obavlja poslove državne administracije. Privredna komora Srbije treba da se bavi problemima poslodavaca, a ne da obavlja posao državne administracije, i to još o dodatnom trošku poreskih obaveznika, jer su poslodavci od kada je SNS na vlasti primorani da, hteli ili ne hteli, budu članovi te komore i da plaćaju reket, tj. kobajagi neku članarinu od koje, kao što vidimo, treba da radi ono što praktično treba da radi državna administracija, da vodi silne registre i da se bavi kojekakvim evidencijama.

Stoga, apelujem ponovo da povučete zakon, da izbacimo Privrednu komoru Srbije. Još jedan razlog da se povuče zakon. Hvala.

Hvala.

Ministre, ja vas pitam da li je nebo plavo, a vi mi odgovarate - paradajz na pijaci je jeftin. Znači, ja nisam rekla da će to da košta nešto Ministarstvo. Rad Privredne komore finansira se od članarina prisilno nateranih poslodavaca da budu članovi Privredne komore. Kao što znate, to više nije opcija - mogu ili ne mogu da budem član, nego morate da budete član Privredne komore. A isti ti poslodavci kroz poreze plaćaju državnu administraciju da radi poslove državne administracije. Sada, državna administracija umesto da radi te poslove, ona ih prebacuje na Privrednu komoru, a Privredna komora, da ne bi uzimala pare iz budžeta od poreskih obveznika, propisano je da mora svako da bude njen član, te praktično ima dodatan namet koji kobajagi nije porez, ali je reket. Da li me razumete? Hvala.

Dva dana pričamo, juče i danas u ovoj raspravi o medicinskim zakonima, ali smo se malo i udaljili od teme, pa smo pričali šire o zdravstvenom sistemu, što pozdravljam, jer smatram da građani to od nas i očekuju.

Jedino se pitam, sada, nakon što sam čula dobar broj argumenata od kolega poslanika iz vladajuće većine, a Boga mi i dobar broj odgovora od ministra Lončara, živimo li mi u istoj državi?

Zbunjuju me ti opisi našeg zdravstvenog sistema, koji je cakum-pakum, nikad bolji, okrečen, renoviran, to se specijalizacije dele, ovde dve hiljade, ovde četiri hiljade, to je najsavremenija oprema, gama nož, sajber nož, aksceleratori i ostale munje.

U ovom sistemu, zdravstvenom, u kome se ja lečim, nisu baš okrečeni plafoni i renovirani. U njemu, kada odete da zakažete pregled, objasni vam se da vam i pored tog pregleda treba još neki, ali vama se da i vizit karta da to zakažete u privatnoj ordinaciji. Kada treba da se porodite, onda treba da spremite jednu koverticu sa evrićima. Sada bih htela da pitam – gde se tačno nalazi taj vaš zdravstveni sistem, jer bih ja da povučem karton iz ovog u kome se trenutno ja lečim, i da ga prenesem u taj vaš sistem, jer je mnogo, mnogo bolji.

Inače, jutros je stigla poruka od naše koleginice, narodne poslanice, LJupke Mihajlovske, koja je imala sudar sa zdravstvenim sistemom, ovim u kome se ja lečim, pa kaže – pozdravite ministra Lončara i recite mu da su mi danas posle urađene gastroskopije rekli da odem u dom zdravlja 1. decembra, ali samo 1, ne neki drugi dan, da bih tog 1. decembra zakazala pregled za januar, kada će mi doktor u domu zdravlja pogledati nalaz gastroskopije koji sam uradila danas 16. novembra.

Znači, stvarno, hitno nam je, i ne samo koleginici LJupki i meni, da saznamo gde se nalazi taj vaš zdravstveni sistem u kome je sve tip-top, cakum-pakum. Jedino neki antivakcinalni lobi ima tu, kaže koleginica Rakonjac, koji sreću kvari. NJega da nema, sve bi ostalo fircalo ko po loju i ne bi bilo apsolutno nikakvih problema.

Znači, sekira me kada u raspravi zbog nekih partijskih interesa ulepšavamo stvarnost u kojoj živimo. Ja vas molim da ne poričemo realne probleme koji postoje u našem zdravstvu.

Da se osvrnem na ono što je ministar Lončar rekao, odgovarajući poluironično na primedbu kolege Vukadinovića, da je naš zdravstveni sistem loš, pa su se iznosili argumenti. U tom i takvom lošem zdravstvenom sistemu, mi imamo presađivanja, najkomplikovanije operacije, kardiooperacije, itd. Da, imamo. Najkomplikovanije operacije obavljamo u tom sistemu, ali to nije zasluga zdravstvenog sistema, to je zasluga doktora koji su dobri, ne zahvaljujući zdravstvenom sistemu, nego uprkos zdravstvenom sistemu, i to oni doktori koji još uvek, boga pitaj zašto, ostaju ovde, jer njihove kolege masovno odlaze u Norvešku i u Nemačku, ne zato što te države vole više od svoje zemlje Srbije, nego što žele da rade u uređenom zdravstvenom sistemu.

U našem zdravstvenom sistemu, naš zdravstveni sistem nije dobar, on je loš. To što imamo dobre doktore, ne znači da je sistem dobar. Sistem je loš. Ministre, vaša je odgovornost da uredite sistem, a doktori će biti dobri, bio sistem ovakav ili onakav, jer kod nas ljudi umeju i iz inata da budu dobri. Obaveza je ovog zdravstvenog sistema da bude svima dostupan i besplatan, isto kao što je to slučaj i sa našim obrazovnim sistemom, koji Ustavom je takođe garantovano da je besplatan.

U tom smislu, završila bih i sa još jednom važnom porukom, koja se ne tiče ova dva medicinska zakona, a to je, nama trebaju besplatni udžbenici za svu decu Republike Srbije. Hvala.

Hvala.

Danas pričamo o Zakonu o medicinskim sredstvima i građani od nas verovatno očekuju da u raspravi pričamo o tome kako, na primer, 83-godišnjak, koga lično poznajem, koji ima oštećenje sluha 65%, nema pravo na nabavku medicinskog sredstva ili slušnog aparata o trošku RFZO-a jer je negde propisano da mora da ima oštećenje od 70%. Građani očekuju da, kada pričamo o medicinskim sredstvima, pričamo o takvim situacijama i da rešavamo takve probleme, jer to je ono sa čime se oni sreću u sudaru sa našim zdravstvenim sistemom.

Nažalost, ovaj Zakon o medicinskim sredstvima, koji je pred nama, ne bavi se takvim situacijama. Takve situacije predmet su uređenja Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju koji, nažalost, iz meni potpuno nepoznatih razloga, iako su prošli javnu raspravu još krajem prošle i početkom ove godine, nikako da uđu u skupštinsku proceduru. Predlagač zakona, umesto toga, Skupštini šalje Zakon o medicinskim sredstvima koji uređuje promet, uvoz i izvoz, prodaju, mesta prodaje medicinskih sredstava. Valjda da bi svi ovi građani kojima je sluh oštećen manje od 70% imali gde da iz svog džepa kupe slušni aparat ili pomoćno medicinsko sredstvo.

Meni je jako žao što imam utisak da ova Vlada nema dovoljno hrabrosti da se uhvati u koštac i da rešava probleme građana, da umesto toga svoje vreme i resurse troši na donošenje zakona koji ne zahtevaju mnogo ni muke ni truda, ali zahtevaju da se prevedu nekakve direktive EU, da se usklade nekakvi standardi. Ne sporim da je to važno, naravno da je važno da imamo bolje standarde u tim oblastima, samo izražavam žaljenje što, umesto da se bavimo problemima koji su od životnog značaja našim građanima kada je zdravstveni sistem u pitanju, mi svoj fokus pomeramo na nešto drugo.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ smatra da Zakon o medicinskim sredstvima treba povući iz skupštinske procedure iz nekoliko razloga. Prvi, kao što je to ministar u uvodnom obraćanju i objasnio, naš trenutno važeći zakon, koji nosi naziv - Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, uređuje i oblast lekova i oblast medicinskih sredstava, kako za humanu, tako i za veterinarsku upotrebu. U EU to je razdvojeno i mi moramo da razdvojimo te oblasti, što mi je potpuno logično. Ono što mi nije logično jeste što je pred nas došao samo Zakon o medicinskim sredstvima, a da paralelno nije došao i novi Zakon o lekovima i novi Zakon o medicinskim sredstvima i lekovima vezanim za veterinarsku primenu, kako bi mi usvajanjem sva tri zakona mogli da kažemo – e, ovaj dosadašnji zakon sada više ne važi.

Umesto toga, predlagač zakona je došao na ideju da mi donesemo novi Zakon o medicinskim sredstvima i da onda on važi što se tiče medicinskih sredstava za humanu upotrebu i da u tom delu trenutno važeći zakon više ne važi, a da drugi deo trenutno važećeg zakona nastavi da važi. Sada pravimo jednu potpuno papazjaniju koja je nepotrebna. Možda postoje neke situacije u kojima bi to trebalo i moglo da se uradi, tipa ratno vanredno stanje, ali mi nismo u vanrednom stanju i nije bilo potrebe da donosimo ovaj zakon, a da prethodno nemamo spremljene i sve ostale i da sve uradimo u jednom nizu. To je prvi razlog.

Drugi razlog zašto smatramo da ga treba povući iz procedure jeste njegova nedorečenost i nedorađenost u pojedinim delovima.

Velika zamerka i prošli put kada smo imali raspravu o medicinskom zakonu iz oblasti biomedicinske potpomognute oplodnje, ta zamerka stoji i sada. Preveliki broj podzakonskih akata. Molim vas, neozbiljno je da važne stvari uređujemo podzakonskim aktima. Bliži uslovi za uvoz i izvoz, podzakonskim aktom će se urediti. Ovo i ono, podzakonskim aktom će se urediti.

Podzakonski akti nemaju kaznene odredbe, samo zakon ima kaznene odredbe. Sve što je u ovom zakonu predviđeno, da će se urediti podzakonskim aktom treba urediti zakonom. Zato apelujem da se povuče iz procedure, da se sve što je predviđeno da se uradi podzakonskim aktom unese u novi nacrt zakona, pa da nam onda to vratite u Skupštinu.

Takođe, Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti dao je zamerke na oba zakona o kojima danas raspravljamo i one nisu prihvaćene. Još jedan razlog da se ovaj Predlog zakona povuče iz procedure i da se doradi na osnovu mišljenja Poverenika, pa da nam ga onda vratite u Skupštinu da o njemu raspravljamo.

Sledeći važan, meni izuzetno važan razlog, jeste činjenica da je Predlog zakona napisan u suprotnosti sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa. Ali, u neverovatno velikoj količini onaj koji je pisao zakon, Predlog zakona, nije poštovao ova pravila.

Predsednica Skupštine Maja Gojković, morala je predlagaču vratiti ovaj zakon na bolje uređenje, ako ni zbog čega drugog samo iz ovog formalno razloga. Šta nalazimo u ovom zakonu? Nalazimo, na primer, dvosmislenosti i menjanja uobičajenih značenja nekih izraza što je suprotno čl. 34. i čl. 35. jedinstvenih metodoloških pravila.

Znači, u članu 2. gde se definišu značenja nekih izraza, iz potpuno nepoznatog razloga, predlagač zakona je smatrao da fizičko lice treba definisati kao preduzetnik. Umesto da se u zakonu preduzetnik koristio kao preduzetnik, a i znamo šta je i kako je definisan, kao fizičko lice koje obavlja neku delatnost. Ovo unosi zabunu, menja ustaljenu frazeologiju koja postoji u legislativi koju imamo u drugim zakonima i potpuno je nepotrebna.

Dalje, pročitaću ono što sam zamerila i na Odboru kada smo o ovome raspravljali. U prvih 20. članova ovog zakona, a zakon ukupno ima 138. članova, na 23 različita mesta javlja se sledećih 15 izraza: custom made device, free sale certificate, EEA, declaration of conformity, EC certificate, incidents, post market surveillance, market surveillance, collective and preventive actions, CAPA, field safety corrective action, FCSA, Creutzfeldt–Jakob disease CJD, clinical investigation plan CIP, post market clinical follow up, the unice device identification-UDI, common specifications CS.

Molim vas, u ovoj Skupštini stalno raspravljamo o tome da li treba nacionalni identitet da očuvamo očuvanjem nekakvog pisma i biranjem između dva pisma i stalno je neka rasprava da li jedno, da li dva pisma. Manimo se pisma, mi moramo jezik da sačuvamo. Ne postoji ni jedan jedini razlog da ovi engleski izrazi u ovoj formi stoje u ovom zakonu. Oni su i dalje rasuti kroz preostalih 138. članova, a oni su inače prevedeni i nema potrebe da se pored prevoda na srpski jezik, jer je očigledno prevođena i EU direktiva, da se pored toga javljaju i u zagradama.

Zakon nije rečnik. Rečnik se pravi posebno. Ukoliko postoje neke bojazni da se neće prepoznati na koji se engleski izraz misli. Ovo ne smemo da radimo. Pri tome to je u suprotnosti sa čl. 24. i čl. 25. jedinstvenih metodoloških pravila koji zahtevaju da se u našim zakonima i propisima koriste savremene reči srpskog jezika, a kada je reč o stranim rečima dozvoljeni su samo ukoliko ne postoji adekvatna reč na srpskom jeziku, što u ovom slučaju nije slučaj.

Molim vas, samo da u odgovoru ne dobijem ono što sam dobila i na Odboru da je reč o stručnim izrazima. Ovo nisu stručni izrazi. In vitro jeste stručni izraz. Post market surveillance nije stručni izraz i postoje adekvatne reči na srpskom jeziku.

Takođe, nije vođeno računa o jednini i množini dok je pisan ovaj zakon. Mi smo amandmanima, brdom amandmana pokušali da ispravimo ove formalne greške i da izbacimo engleske izraze, da sačuvamo naš srpski jezik, videćemo u kojoj meri je predlagač zakona imao sluha za to i koji će broj amandmana prihvatiti, a koji ne. Pri tome, još jednom apelujem da razmislite da ipak povučemo iz procedure ovaj zakon, Predlog zakona, da se on bolje uredi i da u Skupštinu dođe u nekom i formalnom i suštinski boljem obliku, propraćen i predlozima za izmenu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima u veterinarskoj medicini. Hvala.

Hvala.

Četvrti dan kako raspravljamo o amandmanima na ovaj zakon i četvrti dan kako apelujemo da se ovaj zakon povuče iz procedure. Predlagač zakona, koji je ovde sa nama sve vreme, mislim da je do sada mogao da vidi da je kompletna opozicija ujedinjena u tom stavu, što je vrlo redak slučaj u ovom parlamentu. Znači, red je da se predlagač zakona zapita zbog čega tako veliki broj narodnih poslanika ima amandmane koji listom svi glase „briše se“ i apeluju jednim glasom ujedinjeno da se ovaj zakon povuče iz procedure.

Napominjemo da smatramo da se ova sredstva, kako resursi ljudski tako i finansijski, mnogo bolje mogu upotrebiti ukoliko se krene u korenitu reformu osnovnoškolskog i predškolskog obrazovanja i vaspitanja, jer nama je potrebno, shodno strategiji do razvoja obrazovanja do 2020. godine, da povećamo broj dece koji upisuju gimnazije i da povećamo broj visoko obrazovanih, kojih u Srbiji ima samo 7%.

Uvođenje dualnog obrazovanja apsolutno nema nikakve veze sa realizacijom ova dva cilja. Da bi ova dva cilja postigli, mi moramo resurse i pažnju da usmerimo na reformu osnovnoškolskog i predškolskog obrazovanja, a ne dualnog, za koji ponovo apelujem da se povuče iz procedure. Hvala.

Član 32. Predloga zakona o dualnom obrazovanju i 32. apel sa ove govornice da povučemo ovaj zakon iz skupštinske procedure, da ga ne donesemo, a da resurse, kako ljudske, tako i finansijske, usmerimo na rešavanje gorućih problema osnovnoškolskog obrazovanja, koje je toliko loše da na kraju osnovne škole deca imaju suviše loše obrazovne rezultate, te mnoga odnjih ne uspevaju da upišu gimnazije, a nama je cilj Strategijom obrazovanja do 2020. godine da povećamo broj dece koja upisuju gimnazije.

Jedan od načina na koji bi se ova sredstva namenjena primeni ovog zakona mogla mnogo korisnije upotrebiti jeste da se rastereti finansijska opterećenost roditelja koji imaju decu u osnovnoj školi i koji moraju da plaćaju, pre svega, udžbenike, koji su izuzetno skupi i koštaju između 10.000 i 17.000 dinara, u zavisnosti od toga u koji razred dete ide.

Udžbenici moraju pod hitno postati besplatni i moraju se troškovi njihove nabavke pokrivati iz budžeta Republike Srbije. To je zanemarljivo mali trošak u budžetu Republike Srbije, a svakom roditelju, naročito onom koji ima više od jednog deteta, značiće izuzetno mnogo. Time ćete i nastavnicima pomoći, jer i nastavnici su roditelji koji rade za izuzetno niske plate. Hvala.

Hvala.

Još jednom, doslovno apelujemo, da se ovaj zakon o dualnom obrazovanju povuče iz procedure, jer nama i našem obrazovnom sistemu u uslovima i okolnostima u kojima se trenutno nalazimo kao država i društvo on neće rešiti apsolutno nikakve probleme koji su vezani za naš obrazovni sistem.

Dualno obrazovanje nam nije potrebno. Potrebna nam je sveobuhvatna reforma osnovnoškolskog i predškolskog sistema u odnosu na finski model, u raspravi u načelu ministar je ovde rekao da ne možemo da se držimo tog modela jer nismo Finci. Ne slažem se s tim, smatram da smo više Finci nego što smo Nemci, jer mi kao i Finska, pre nego što je ušla u reformu svog obrazovanja nemamo razvijenu domaću industriju, te nam samim tim i ne treba preveliki broj majstora i zanatlija koji će raditi u inostranim korporacijama za izuzetno male plate.

Ono što je nama hitno potrebno jesu inovatori, preduzetnici, a to nam dualno obrazovanje neće dati. To će nam dati gimnazijalci koji će ići na više obrazovanje, koji će pokrenuti svoje kompanije, koji će razvijati domaću industriju i dok to nemamo, nemamo potrebu ni za uvođenjem dualnog obrazovanja. Uvođenjem dualnog obrazovanja u ovom trenutku mi stavljamo krov na kuću koja ne postoji, na kuću u vazduhu.

Još jednom apelujem da se ovaj zakon povuče i da se na njega vratimo eventualno tek nakon reforme osnovnog školstva. Hvala.

Hvala.

Uvođenje dualnog obrazovanja, u ovom trenutku, u obrazovni sistem Republike Srbije, predstavlja izuzetni neracionalno rasipanje, inače, oskudnih finansijskih sredstava, koji bismo mogli mnogo korisnije da upotrebimo za gašenje požara koji izazivaju drugi problemi u našem obrazovnom sistemu.

Nama, pre svega, treba sveobuhvatna reforma osnovnog školskog obrazovanja, kako bi deca u većem broju upisivala gimnaziju i kako bismo imali veći broj inovatora i preduzetnika, a ne dualno obrazovanje koje će da proizvodi jeftinu radnu snagu za industriju koju nemamo, nego ćemo je uvoziti iz inostranstva, preko velikih inostranih korporacija kojima ćemo subvencijama plaćati da ovde dođu, da zaposle našu decu kao jeftinu radnu snagu.

U tom smislu, ponovo apelujem da se ovaj štetan zakon povuče iz Skupštinske procedure, da se ne donese, i da se resursi, koji su opredeljeni za njegovu primenu preusmere na što hitniju reformu i što sveobuhvatniju reformu, osnovnoškolskog obrazovanja, po ugledu na finski model, a da prvi deo tih sredstava bude opredeljen za pokrivanje troškova nabavke udžbenika, koji trenutno padaju na teret roditelja, koji ne mogu to da podnesu. Nama trebaju besplatni udžbenici, nama Ustav garantuje besplatno obrazovanje, i molim vas da se to konačno vidi i u praksi. Hvala.

Hvala.

Malopre je ministar, koji je ovde ispred predlagača zakona ovlašćeni predstavnik, čitao želje, čestitke i pozdrave koje dobio iz srednje-stručne Elektrotehničke škole iz Niša, pošto oni podržavaju uvođenje ovog dualnog obrazovanja. Ravnoteže radi, ja bih pročitala želje, čestitke i pozdrave koje stižu u moj inboh. Nedavno je stigla jedna od ministrovog kolege, jednog našeg bivšeg ministra prosvete, i ona glasi – svaka čast za argumentovanu borbu protiv nakaradnog uvođenja dualnog obrazovanja. Ima onih koji primećuju i argumente i trud.

U tom smislu, da ponovimo glavne argumente protiv uvođenja nakaradnog dualnog obrazovanja. Nama ne treba dualno obrazovanje koje za cilj ima samo da legitimiše loše rezultate na kraju osnovne škole. Nama treba celovita reforma, korenita reforma kompletnog osnovnoškolskog obrazovanja po ugledu na finski model, koji će podsticati decu da se razviju u inovatore i preduzetnike, a ne da od njih pravi jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije koje će ovde doći da ih zaposle u fabrikama koje će one otvoriti, jer mi inovatora koji će pokrenuti domaću proizvodnju nemamo, jer nam je loše osnovno obrazovanje. Hvala.

Hvala.

Još jedan apel da povučemo ovaj štetni zakon o dualnom obrazovanju iz procedure i da se umesto toga počnemo kvalitetno baviti reformom osnovno-školskog obrazovanja.

Naš Ustav kaže da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. To je teorija. Prvi deo te teorije tačan je i u praksi. Naše osnovno obrazovanje je obavezno, obuhvat nam je solidan, 98%. Međutim, drugi deo tvrdnje da je ono i besplatno apsolutno nije tačno. Troškovi vezani za osnovno obrazovanje koji padaju na teret roditelja dostižu enormne cifre. Prvi udar je u septembru kada roditelji treba da plate troškove nabavke udžbenika. Prosečno domaćinstvo u Srbiji prihoduje 57.000 dinara mesečno. Troškovi nabavke udžbenika iznose između 10 i preko 17.000 dinara po detetu. Mi se žalimo da nam je natalitet loš, a kažnjavamo roditelje koji imaju više od jednog deteta činjenicom da moraju sami da nabave udžbenike umesto da ti troškovi budu pokriveni iz budžeta Republike Srbije.

Apelujemo da se resursi koji su opredeljeni za primenu ovog dualnog obrazovanja preusmere na nabavku udžbenika o trošku budžeta za svu decu u Republici Srbiji, ne bi li se roditelji rasteretili ovog troška i ne bi li naše osnovno obrazovanje stvarno postalo besplatno. Hvala.

Hvala.

Evo, pretposlednja prilika da apelujemo još jednom da se ovaj štetan zakon ne donese, da se povuče iz procedure i da se umesto toga resursi, finansijski i ljudski, usmere na sveobuhvatnu reformu osnovnoškolskog obrazovnog sistema, kako bi konačno taj sistem počeo da proizvodi inovatore i preduzetnike, a ne ovo što danas imamamo, a to je decu koja treba da idu u dualno obrazovanje, ne bi li postali jeftina radna snaga za inostrane korporacije, koje će ovde doći da ih zaposle za minimalne novce. Mi ćemo decu izlagati potpuno nepotrebnom riziku da ih poslodavci eksploatišu i to maloletnu decu, pre nego što su uopšte do punoletstva došli.

Kratko bih se isto osvrnula i na kristalnu kuglu o kojoj je pričao poslanik Rističević dok je branio svoj amandman o zarezu, da, ja vidim budućnost, ona je lepa, u njoj ni poslanika Rističevića, ni SNS u ovom parlamentu nema, a udžbenici su besplatni za svu decu u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala.

Poslednji član ovog zakona o dualnom obrazovanju i samim tim poslednji amandman poslaničke grupe Dosta je bilo, koji glasi – briše se, još jednom, kao poslednji apel, da se ovaj zakon povuče iz procedure, da se ne donese.

Na samom kraju, samo ukratko, da sublimiramo osnovne poruke koje je u ovoj raspravi, kako u načelu tako i u pojedinostima, imala poslanička grupa Dosta je bilo, naš stav u najkraćem mogućem glasi – nama ne treba dualno obrazovanje, nama trebaju besplatni udžbenici.

Radujem se predstojećoj raspravi po amandmanima na preostala tri obrazovna zakona o predškolskom, osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju. Hvala.

Hvala.

U raspravi u načelu ministar i ja kao predstavnik poslaničke grupe DJB čini mi se da smo se složili da je predškolsko obrazovanje i vaspitanje veoma važno. Složili smo se da mu treba reforma. Čuli smo da dolazi neki kredit koji će potpomoći i proširenje mreže ustanova. To nije sporno.

Ono što je po meni sporno jeste što nismo dobili potpuno nov predlog celokupnog zakona, nego samo izmene i dopune pojedinačnih odredbi koje se kao usklađuju sa onim krovnim zakonom koji smo pre mesec dana ovde u Skupštini donosili. Mislim da je ovo bila prilika da jasno napišemo kojim pravcem nameravamo da idemo. Po komentarima na društveni mrežama, vidim da ljudima uopšte nije jasno zašto je bitno da obuhvat dece od treće godine pa nadalje bude mnogo veći u vrtićima, nego što je to danas. Oni misle da će to značiti da deca polaze u školu. Moramo jedan deo edukacije da objasnimo da to nije škola, nego da oni moraju da budu izloženi u to doba, kada se razvijaju više kongitivne funkcije i moždane sinapse što boljoj stimulaciji, što stimulativnijem okruženju, što vrtić svakako pruža. Naročito za učenje stranog jezika, bitno je da budu tome izložena upravo u ovom periodu.

To ne znači da treba da uče nepravilne glagole, ali znači da treba da budu izložena melodiji jezika, da hvataju akcenat, da pevaju na engleskom ili na nekom drugom stranom jeziku, na ruskom, nije bitno. Znači, moramo da poradimo i na edukaciji zašto to nije servis za čuvanje dece, nego je to bitno i za jednake startne pozicije u trenutku kada se kreće u osnovnu školu. Hvala.

Jedan od velikih problema našeg predškolskog sistema obrazovanja i vaspitanja jeste činjenica da nemamo dovoljno razvijenu mrežu predškolskih ustanova. Naravno ne može preko noći da se izgradi sve što nam je potrebno, pa se rešenje tražilo jednim delom u uvođenju privatnog sektora i privatnih vrtića u mrežu svih vrtića. Naravno, kada gori pod nogama i kada nemamo dovoljno novca da sami zidamo sve vrtiće, jeste jedno od mogućih rešenja. Samo jednu zamerku imamo tim povodom, to je da dobar broj tih privatnih vrtića se nalazi po nekakvim stanovima, u nekim vrlo čudnim uslovima.

Smatramo da se moraju propisati mnogo striktniji uslovi za privatne vrtiće, makar kada je reč o onim vrtićima koje ćemo primiti u tu mrežu koja će biti plaćena iz budžeta, da bi standard bio podjednak između državnih i javnih vrtića.

U tom smislu, pitanje za predlagača zakona – da li je prepoznato to kao problem i da li radimo nešto, da li imamo neki plan?