Poštovani potpredsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ali prvo i pre svega poštovani roditelji, vi koji ste se obraćali narodnim poslanicima Skupštine Srbije, vi koji ste lično komunicirali sa nama, iznosili svoje probleme i svoju dokumentaciju, vi koji ste to učinili poštom, ali isto tako i vi koji se niste obratili nikada.
Za sve vas ovaj anketni odbor je uradio sve ono što je mogao i što je bilo u njegovoj ingerenciji.
Isto tako, želim da kažem poštovanim roditeljima, vi koji ste verovali u nas narodne poslanike, ali pre svega u instituciju Narodne skupštine, da će bar ona otvoriti svoja vrata i učiniti da se neke stvari pomere na bolje, ali isto tako, poštovani roditelji i vi koji ste sumnjali da ćemo bilo šta od svega učiniti.
Danas bi za ovom govornicom trebalo da imam osećaj, kao i svi vi narodni poslanici, zadovoljstva, pre svega što smo imali snage i istrajali do kraja u ovoj priči o utvrđivanju istine o nestalim bebama i da kažem da je u nekoliko navrata u ovom sazivu Narodna skupština obrazovala nekoliko anketnih odbora po različitim pitanjima, ali da je ovo prvi izveštaj koji će biti prezentovan ovde pred vama.
Naravno, negde u dubini duše zaista sam duboko nesrećna i tužna, i ne mogu to danas da ne kažem, zato što sa nama nije uvaženi dragi kolega Miroslav Nedeljković, poslanik SRS, koji je zaista sve učinio da ovaj anketni odbor sa svima nama istraje i uspe u radu. Mislim da smo dužni u ime njega koji je verovao, kao i svi mi koji smo radili ispred svih parlamentarnih poslaničkih grupa, da podržimo ovaj izveštaj i da zaista sve krene sa mrtve tačke.
Verujte, imam dovoljno životnog, radnog, a rekla bih i političkog iskustva i došla sam do saznanja i uvek sam se negde pitala zašto je u životu toliko malo iskrenosti i zašto je u političkom životu toliko malo istine. Ali, naravno, kao veliki optimista uvek verujem da istina mora kad-tad izaći na videlo, pa neka ovo bude prvi pokušaj spoznavanja istine o svim slučajevima roditelja koji su nam se obratili, ali isto tako da dođe do istine na svim slučajevima koji su nam se dešavali u prošlosti, koji nam se dešavaju i danas, jer samo u istini možemo naći spas i istina nas može povesti ka boljem životu.
Ovo je jedna vrlo teška priča, emotivna, senzibilisana. Teško je istrajati u priči i ostati objektivan, pokušati sasvim objektivno sagledati sve ono što smo imali u rukama i ono što se zaista desilo.
Davalo nam je nadu to što su roditelji shvatili da smo mi najviše zakonodavno telo, da je prevashodno naš zadatak bio da sagledamo koje su to prepreke bile do sada koje su zapravo onemogućavale roditeljima da dođu do svoje istine. Niko od njih nije tražio da im tražimo dete za koje sumnjaju da je preminulo i niko od njih nije rekao da to očekuje. Oni očekuju od države da dokaže istinu, ma kakva ona bila. Istina nije uvek onakva kako bismo svi negde želeli da bude.
Teška je ta priča, jer je za 4-5 dana godinu dana od momenta kada je konstituisan Anketni odbor. Zapravo, 20. jula prošle godine i verovatno će biti napunjenih godinu dana do momenta kada bi u danu za glasanje trebalo da se izjašnjavamo o radu ovog anketnog odbora i da naše mere budu dalje prosleđene onima kojima bi trebalo da se posveti dužna pažnja.
Obratilo nam se mnogo roditelja. Da smo hteli ovde da donesemo svu dokumentaciju, verujte mi ovaj predsedavajući sto iza mojih leđa, da sve bude sasvim lepo složeno, prekrio bi sve i niko se ne bi od toga video, ali to nam nije cilj.
Roditelji su izgubili poverenje u sve institucije i to je definitivno jedan zaključak. Šestog juna dobila sam pismo jednog oca iz Beograda iz kojeg bih izvukla jednu rečenicu, jer je to zapravo smisao šta ovi roditelji očekuju od nas i šta očekuju od svoje države.
On u pismu kaže: "Kome se u ovoj državi obratiti za postizanje pravde, ako takva institucija postoji?".
Ovo je sigurno nešto što negde u glavama svih roditelja, a rekla bih i svih građana Srbije, provejava. Dajte da dokažemo da mi to umemo i možemo.
Raspolažemo, naravno, sa milion podataka koji su nas uverili da je zaista konstituisanje ovog anketnog odbora opravdano. Bez obzira što smo onaj aktivni rad završili, verujte do dana današnjeg dobijala sam pisma, nove dokaze, nove roditelje, nove ljude, obraćali su se jer su počeli da veruju da ćemo poslati poruku našim državnim organima da ih čuju, saslušaju, da pokušaju da dođu do načina da saznaju i spoznaju svoju istinu.
Navešću samo najnoviji momenat, koji zaista nismo imali i verujem da će članovi Anketnog odbora sada ovo prvi put čuti, jedan roditelj koji je bio pre par dana kod mene jer ga je doveo naš uvaženi kolega narodni poslanik, izneo mi je podatak gde se prvi put od zdravstvene ustanove, u potpisu je dokumenta, kaže da je dete koje je preminulo 24. novembra, istog dana kada je preminulo kapela je pozvana u osam sati ujutru.
Napisan je broj umrlice što nije uobičajeno, napisan je dan sahrane, da će biti dete sahranjeno 7. decembra 1979. godine i dijagnoza. Istovremeno, svi su tragali za svojom dokumentacijom, doneo mi je potvrdu o smrti koja kaže da je dete preminulo 24.11. u 9,00 sati.
Da li ovo zaista možemo da smatramo samo administrativnom greškom, a pri tom u samoinicijativnim traganjima, imam ovde i kopiju Javnog komunalnog preduzeća "Pogrebne usluge" da je overen papir, gde se kaže da dete sa tim prezimenom nije sahranjeno, a ovde opet imamo datum.
Sigurna sam da veliki broj roditelja ne bi možda ušao u ovu priču, da prosto posle dugog niza godina od kada se sve to dešavalo nisu doživeli praktično stres i uključili se u ovu priču sa razlogom, sumnjajući kakva je to istina, šta se to desilo sa njihovom decom. Mnogi su nam rekli da su prihvatili činjenicu, jer prosto to je život, da su im deca preminula posle porođaja u Institutu za nedonoščad ili kako god.
Međutim, kada neko kao majka dobije posle sedam godina poziv da to isto svoje preminulo dete upiše u prvi razred osnovne škole pitam vas kako bi se svako od nas u toj situaciji osećao. Ako neko od roditelja posle 32 godine dobije poziv od centra za socijalni rad da dođe i da da imena svojim bliznakinjama, a on je dobio crno na belo da su preminule pre 30 i kusur godina, kako bi se svako od vas osećao?
Ako u tim traganjima kroz medicinsku dokumentaciju, kao roditelj, sa zdravstvenom inspekcijom naiđete na podatak da dete koje ima potvrdu o smrti sa jednim danom u medicinskim knjigama, a u protokolima da je posle tri dana redovno primilo "BSŽ" vakcinu, kako biste se osećali i da li to sve možemo da podvedemo da je samo administrativna greška?
Teška je ovo priča, težak je život svih ovih ljudi, svih ovih porodica i zato je obaveza svih nas da učinimo sve da omogućimo ljudima da dođu do istine.
Anketni odbor je vrlo ozbiljno radio. Dobili ste jedan izveštaj u kome se kaže da je održano 28 sednica u ukupnom trajanju od 71 časa. To su bile zvanične sednice, a verujte, sa roditeljima i svim ljudima koji su mogli da nam pomognu u spoznavanju i saznavanju činjenica i istina, održali smo veliki broj sastanaka u zgradi ove skupštine.
Išli smo redom. Prvo smo održali sastanke sa roditeljima, dozvolili da čujemo njihove tvrdnje, a zatim smo redom snimili ceo put, gde to počinje da se dešava, gde se završava, odnosno gde nikada nije bilo kraja. Činjenica je da najveći broj ove dece koju roditelji traže, da utvrde svoju istinu da li su preminula ili ne i pod kakvim okolnostima su sahranjena ili ne, potiče u periodu od 20 godina, između sedamdesete i devedesete, ali moram da vam kažem i da najstariji slučaj potiče iz 1969. godine, a kasnije smo dobili informaciju i jedan iz 1959. godine.
Naravno, moram da vam kažem da se to dešavalo i posle devedesetih godina, a zadnji podaci koje imamo, na svu sreću, su 2002. i 2003. godina. Ovi roditelji su bili na pragovima svih državnih institucija, pa i ove. U prošlom sazivu kada sam bila predsednik Odbora za zdravlje i porodicu prvi put sam zvanično upoznala 104 roditelja od grupe potpisnika.
Naravno da sam tada znala da mi ne možemo ništa učiniti da im pomognemo, da moraju da zakucaju na vrata drugih državnih institucija. Oni su individualno krenuli u tu borbu i ono što ih je najviše bolelo, opšti utisak je da zapravo nisu naišli na razumevanje. Zato, evo danas posle pet godina ova skupština, ovaj saziv uvažio je probleme ovih roditelja i želimo da omogućimo svakome od njih da na zakonit način dođe do svoje istine.
Počeli smo od zdravstvenih ustanova, gde ste videli da je konstatovan niz propusta. Razgovarali smo pre svega sa predstavnicima svih zdravstvenih ustanova i to smo pokušavali da pokrijemo područje cele Srbije, jer u samom startu kada je počinjala ta priča i kada su roditelji počinjali da nam dolaze, činilo nam se da se to dešavalo samo u velikim gradovima kao što su Beograd, Novi Sad i Niš, a onda su se kasnije priključili i drugi roditelji i videli smo da je nažalost u nekim godinama to bio talas na koji treba ova država da da odgovor zašto, kako i da li se dešavalo.
Razgovarali smo sa predstavnicima zdravstvenih ustanova, sa inspekcijom za zdravlje, Ministarstvom za zdravlje, na kraju i sa ministrom, jer logično tu sve počinje. Moram da vam kažem, i po kazivanju roditelja i po našim saznanjima, najviše su oni učinili.
Izlazili su i sami kada su roditelji ponovo tražili inspekciji i ministarstvu zdravlja da zajedno izađu da pregledaju tu dokumentaciju. Oni su to činili, čak i konstatovali sve ovo i još mnogo, mnogo toga o čemu sam vam govorila.
Naravno, postojao je tu problem koji se sastoji u tome, čak i na naše pitanje načelnika inspekcije, Ministarstva za zdravlje i ostalih inspektora sa terena Srbije, rekli smo: pa dobro, konstatovali ste da postoji greška, šta se tu dalje moglo učiniti, kakva je sankcija moguća ukoliko se utvrdi takva greška?
Odgovor je bio, a to zakon kaže, citiram: "Protiv takvog lica može se pokrenuti prekršajni postupak, s tim što se rok za njegovo pokretanje ograničava na period do godinu dana, a nakon toga zastareva".
Znači, nije moglo da se očekuje ništa objektivno, zakonito, nema nikakvog odgovora, rezultata i reagovanja sem onoga što je inspekcija Ministarstva zdravlja učinila.
Naravno, nakon toga razgovarali smo i sa ljudima iz matične službe, pa smo i tu utvrdili da je postojao niz nepravilnosti, iako je to sve opet svedeno na administrativnu grešku.
Ali, negde nam je ostalo u sećanju, u saznanju da je nemoguće da ako jedan roditelj u roku od mesec, dva ili tri, tri ili pet puta traži kopiju izvoda iz matične knjige rođenih i umrlih, da svaki put dobije sa jednim podatkom više ili jednim podatkom manje koje on nije imao u prvom izvodu.
Pazite, to je prosto nemoguće i zato smo i rekli i konstatovali da bi trebalo u stvari inspekcije od nadležnog ministarstva kome oni pripadaju, za upravu i lokalnu samoupravu, malo da pročešljaju, izanaliziraju, da vide kako se to radi i, naravno, da apsolutno svaku grešku moraju sankcionisati.
Pozitivan utisak u celoj ovoj priči, gde ljudi nikada nisu nailazili na prepreku da dođu do prave informacije, jeste Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge".
Roditelji, gde god da su se obraćali, u Beogradu ili nekom drugom gradu, svi su dobijali tačno uređenu dokumentaciju da to dete sa tim i tim prezimenom nije sahranjeno.
Dakle, svuda su bili sputavani, čak i u dobijanju medicinske dokumentacije.
Svuda su pričali – jednom ima, jednom nema, jednom je medicinska dokumentacija potopljena u poplavama, jednom su pacovi pojeli, pa je bila i ta za srpski narod fatalna 1999. godina, bombardovanje, iseljavanje, pa nije čuvano u Istorijskom arhivu, postoji milion raznoraznih podataka, ali ovi ljudi su imali vrlo urednu dokumentaciju i svako od ovih roditelja je dobio odgovor.
Naravno da smo se pitali i potražili odgovor šta je sa decom koja su u istom tom periodu, u istom mesecu, na istom mestu preminula, a roditelji nisu u ovoj priči gde žele da saznaju istinu šta se desilo sa njihovom decom. Ako su preminula, u redu, gde su sahranjena? Ako nisu, šta je sa tom decom?
Dakle, deca koja su zaista preminula, čiji roditelji znaju da su preminula, za njih podataka u Javnom komunalnom preduzeću "Pogrebne usluge" ima. Dakle, opet ostaje jedno pitanje i odgovora nema.
Mislim da kao država zaista dugujemo da damo takav odgovor i u isto vreme, a što želim da kažem da je veoma važno, kaže se: naglasili su nam odgovorni ljudi koji su dolazili na javni razgovor sa nama da je nemoguće izvršiti sahranu lica a da nije zavedeno u trajnoj dokumentaciji na adekvatan način. Dakle, bez obzira na sve, to se trajno čuva i sve se može i dalje proveriti.
Naravno da smo razgovarali i analizirali kakav je to postupak usvojenja, razgovarali smo sa predstavnicima iz Centra za socijalni rad i videli smo da postoji velika različitost koja je delom sigurno, jer je to period koji je postojao u vremenu dok nismo usvojili ovaj porodični zakon i gde je praktično dato na subjektivno ocenjivanje i opredeljivanje lokalnih centara za socijalni rad, koje su to najmanje granice kada dete može da bude usvojeno.
Negde smo dobijali podatke da beba mora da bude stara najmanje osam meseci, negde šest, a dobijali smo i podatke od roditelja da imaju saznanja, sa konkretnim imenom i prezimenom, da su neke bebe usvojene i direktno iz porodilišta, odnosno sa dečijih odeljenja, što apsolutno ne sme da se desi.
Zatim, ono što se najviše očekivalo, gde je najviše bilo komentara, to je zapravo bilo kada smo razgovarali sa predstavnicima MUP-a i Tužilaštva i kada smo definitivno došli do zaključka da je došlo do kompletne blokade MUP-a i Tužilaštva. Negde duboko smo bili ubeđeni da ljudi ispred MUP-a nisu bili najsretnije i najspretnije izabrani u onom profesionalnom, stručnom smislu, jer su praktično to bili ljudi koji su radili u odeljenjima za privredni kriminal, a svi znamo da je njihov zadatak bio da ponovo prođu kroz sve te zdravstvene institucije, da ponovo pregledaju svu tu dokumentaciju i praktično da konstatuju to što je konstatovala inspekcija Ministarstva za zdravlje, i što su konačno individualno konstatovali i roditelji.
Kada smo ih pitali zašto nisu dalje pravili neke istražne radnje, rekli su da su smatrali da su prikupljeni podaci dovoljni, a javni tužioci im nisu davali dalje naloge. Odgovor je bio da je bilo ko iz javnog tužilaštva tražio još neka dopunska istraživanja, naravno da bi oni to uradili i mi smo sigurni da bi tako bilo.
Ono što nas je najviše u svemu ovome zabolelo jeste u stvari procedura u tužilaštvima vezano za krivični postupak. Moram ovde da kažem da sam lično više puta, u više godina unazad pokušavala amandmanima da izmenim Krivični zakon, jer u našem Krivičnom zakonu i danas piše da jedino nikada ne zastareva genocid i ratni zločin. A da li materinstvo može da zastareva, pitam vas? Da li neko, zato što u Krivičnom zakonu nema pokriće, nema pravo da potraži svoje dete za koje sumnja da je preminulo?
Iz mnogo argumenata i sa razlogom s jedne strane, a sa druge strane rekla bih da je Tužilaštvo dužno da dođe do istine i da je saopšti roditelju ma kakva ona bila. Jer pazite, evo rekla sam vam u početku da smo imali između 250, sada već i 300, jer kažem još uvek dobijamo, predmete i podatke roditelja koje su oni sakupljali.
Međutim, u Tužilaštvu su nam rekli da imaju primljeno, citiram, znači to su podaci koje su nam oni dali – 764 prijave, da je 539 prijava odbačeno, od čega 383 zbog zastarelosti, a 147 iz drugih razloga. Znači, praktično ovih 383 niko nije ni otvarao ni analizirao, nego prosto, kada vidim iz koje godine taj predmet potiče odmah se stavlja ad akta jer je to po zakonu zastarelo i nemaju šta da otvaraju predmete, analiziraju, da daju naloge MUP-u da se provere ti podaci, čak i pod uslovom da je sve to netačno, ali mislim da je obaveza da se istinitost podataka proveri.
Bila je jedna interesantna stvar, što želim zaista ovde da kažem javno, a da ni mi narodni poslanici, članovi Anketnog odbora nismo dobili odgovor, iako smatramo da to nije ništa što bi trebalo da bude neka tajna.
U svim ovim godinama upravo zbog ove blokade u zastarelosti u Krivičnom zakonu, Republički javni tužioc je u godinama kada su oni 2002. godine, pa 2003. godine itd, ko organizovano od roditelja, ko samoinicijativno krenuli u tu priču, prosledio nižim tužiocima dva uputstva. Jedno potiče od 8. aprila 2003. godine, a drugo od 1. novembra 2004. godine, dakle posle skoro godinu i po dana. Uputstva se međusobno jako razlikuju, totalno su kontradiktorna, jer prvi, od 8. aprila 2003. godine dozvoljava postupanje po krivičnim delima za koje je nastupila apsolutna zastarelost.
Znači, tu se negde činilo da je država imala sluha i da je želela zaista do kraja da razjasni ovu priču, da posle godinu i po dana u drugom uputstvu ta mogućnost nije ni pominjana i onda se pak pozivalo na postojeći Krivični zakon. Pitali smo zašto je dato prvi put, ajde da kažemo da je ovo drugi put u skladu sa zakonom. Odgovor nismo dobili.
Naravno, razgovarali smo i sa stručnim ljudima koji rade analize DNK, jer smo rekli da je DNK analiza jedini ključni dokaz o poreklu i vezi između roditelja i bebe.
Kada su roditelji tražili te famozne parafinske kalupe o kojima se mnogo u javnosti pričalo nekima nije dozvoljeno da to dobiju, a neki su dobijali.
Kada su radili te DNK analize utvrđeno je da ne može da se uradi DNK, jer je pokidan lanac i naravno roditelji su tu opravdano sumnjali da li je tu baš pokidan lanac ili se radi o nečem drugom, jer praktično bi i to bio dokaz da parafinski kalup koji je urađen obdukcijom preminulog deteta odgovara DNK-u roditelja majke i oca. I onda smo naravno, ne želeći zaista ni na jedan način da budemo subjektivni u priči, saznali i spoznali sledeće.
Prvo i pre svega, DNK analize su nešto što je novijeg datuma u medicini i što se zaista jedino može upotrebiti kao dokaz o vezi između deteta i roditelja. Ali, to je prvi put urađeno 1995, kod nas 1996. godine, a s obzirom da ovi slučajevi, ti parafinski kalupi koji su negde u zdravstvenim ustanovama i nađeni, potiču iz sedamdesetih godina i posle, znači oni zaista nisu mogli da budu tehnološki propraćeni kao trajni preparati iz kojih bi danas mogao da se uradi DNK.
I naravno, velika je ovo priča i mogla bih još puno detalja da vam iznesem, ali ono što smo definitivno primetili kao vrlo simptomatično, a da nije praktično sprovedeno ni zakonski, to je da se detetu definitivno gubi trag između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća.
Naravno, predložili smo da treba da postoji evidencija za svu novorođenčad za kojom roditelji ne tragaju, a preminula su tih godina, ali da treba da postoji evidencija i za svu onu novorođenčad koja su po navodima iz zdravstvenih ustanova preminula, za kojom roditelji tragaju a njih nema.
Sa svim ovim merama i zaključcima do kojih smo došli, predložili smo i neke mere za koje sam sasvim sigurna da će ova skupština izglasati. Pre svega, 1) mora sa izvršiti deblokada rada MUP-a, Tužilaštva i sudova; 2) Anketni odbor predlaže da ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije obrazuje specijalizovanu jedinicu sastavljenu od stručnjaka koji se bave krvnim deliktima, organizovanim kriminalom i trgovinom ljudima, koja bi bila odgovorna direktno ministru i imala mandat da radi na nivou Republike Srbije.
Ova jedinica imala bi zadatak da detaljno istraži sve slučajeve vezane za sumnje roditelja, da su im novorođena deca nestala iz porodilišta. Naravno da mi, kao Anketni odbor raspolažemo i spremni smo da damo svu dokumentaciju koju smo dobili od roditelja, da bi moglo da se krene sa postupanjem po ovim predmetima.
Ali, isto tako želim ovde danas javno da kažem da su svi roditelji spremni za saradnju, jer je svima u interesu da dođu do svoje istine.
Naravno, ne bi bile predložene mere ako u njima ne bi bili dati neki rokovi, u kom vremenu bi trebalo nešto da se uradi. Ministar unutrašnjih poslova bi u roku od tri meseca po usvajanju ovog izveštaja trebalo da podnese informaciju Odboru za bezbednost Narodne skupštine o radu i saznanjima do kojih je MUP došao.
Naravno, obavezali smo da i mi, članovi Anketnog odbora, tom odboru prisustvujemo, jer prosto, verujte nam na reč, mi smo ljudi koji smo do kraja ušli u ovu priču i moći ćemo da reagujemo, da vidimo, prokomentarišemo šta je to što su učinili i uradili.
Anketni odbor predlaže da postupanje po svim krivičnim prijavama roditelja o nestaloj deci vode specijalni tužilac i specijalni sud osnovani za borbu protiv organizovanog kriminala. Neko mora da otvori ovu priču. Predložili smo čak da Skupština organizuje telo koje bi bilo sastavljeno od stručnih predstavnika svih poslaničkih grupa, da izanaliziraju i pročiste sve ove zakone i da nađu mogućnosti, na zakonit način, da se procesuiraju svi ovi predmeti unazad.
Sa druge strane, ako bi došlo do deblokade, ne bi morali ovi ljudi da prave predlog izmena i dopuna aktuelnih postojećih zakona, jer sasvim sam sigurna da od kad je konstituisan ovaj anketni odbor, od tada do danas i ubuduće ne postoji šansa da se ponovo nešto ovako desi.
To je dobro za budućnost, ali šta je sa prošlošću? Moramo to da razjasnimo do kraja, jer ako nije čista prošlost, ne može da nas čeka ni čista budućnost.
U toku rada Anketnog odbora, svi ste glasali za amandmane koje sam ja, kao predsednik Anketnog odbora, podnela, a koje je bilo upravo posledica priče u kojoj sam do kraja bila, gde smo uspeli da izmenimo neke stvari u oblasti Zakona zdravstvene zaštite. Zašto?
Zato što je veliki broj roditelja dobijao neku čudnu priču i ta priča je identična u 99% slučajeva, da deca koja su preminula nisu viđena od strane majke, niti od strane oca, da su obično dobijali uputstva da nije dobro da ih vide jer će to biti stres, trauma, to su mladi roditelji, sutra će imati još dece, da ih neće oni sahraniti, nego da će to učiniti zdravstvena ustanova, a onda jedan podatak gde smo otvoreno pitali: imate li neki račun da je zdravstvena ustanova platila sahranu te dece, odgovor je bio negativan.
Da ne bi postojale sumnje, da ne bi postojala mogućnost da se potencijalno ovako nešto može desiti, bez obzira na tragičan ishod, što apsolutno nikome ne želimo da se tako nešto desi sa detetom nakon porođaja, sada je po zakonu obaveza zdravstvene institucije da roditelji identifikuju svoje dete i da preuzmu sahranu.
Još nešto, tu se prepliće mnogo toga, u ovom trenutku sam se setila da vam kažem nešto.
Imamo slučaj gde roditelji nisu sahranili svoje dete, nego je to učinjeno na račun zdravstvene ustanove ili ko god da je to učinio, a pri tom, kada su sami kopali da dođu do dokumentacije i do papira, recimo u Zavodu za zdravstveno osiguranje, došli su do podatka da je neko digao troškove sahrane, nemojte me držati za reč, 20, 30 ili 40 dana pre nego što će dete da se rodi.
Postavlja se pitanje – ko je to učinio? Kako je neko znao da će žena koja nosi bebu takav tragičan ishod imati posle porođaja, da ne kažemo da smo tu naišli i na niz nekakvih zloupotreba koje su indirektno bile vezane za ovu priču.
Naravno da smo insistirali da se i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ispoštuje do kraja procedura, da se obavezno uzima uzorak tkiva tehnološki prilagođenih i za DNK analize.
Anketni odbor, pored svega ostalog, zahteva i da se ubrza donošenje zakona o DNK registru i okonča u roku od 90 dana od dana usvajanja izveštaja. Ovde smo, čak smo to čuli od ministra pravde gospodina Stojkovića, koji je bio naš sagovornik na javnom razgovoru u Anketnom odboru, da je to u pripremi.
Shvatili smo da tek što nije ušlo u proceduru, a evo, od toga je prošlo dosta vremena, očekujemo da će u narednom periodu bar da se ispoštuje mera koju smo ovde rekli i da ćemo u narednih 90 dana od dana usvajanja imati, jer bi i to na neki način bilo rešenje.
Priča je velika, teška i budite sigurni da bih bila spremna 24 sata da pričam o njoj i sigurno mnogo toga ne bih rekla. Ali istovremeno, želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima i svim medijima što nijednog trenutka nije došlo do zloupotrebe ove priče, ni ljudski ni politički i to je jako dobro, jer dokazuje da smo svi mi, pre svega, humanisti, pa tek onda narodni poslanici i političari i želela bih da tako i ostane.
Na svima nama stoji velika odgovornost, pre svega da se usvoji izveštaj, a nakon toga da izvršni i sudski organi otvore sve predmete i daju zaključak, završetak tog predmeta, istinu u tom predmetu i tek tada će i ovi roditelji, a verujem i svi mi, negde naći svoj mir.
Zaista vas sve pozivam da u danu za glasanje glasamo za usvajanje ovog izveštaja i da zaista ove predložene mere, nakon što Skupština Srbije usvoji, naravno da je obavezujuća za sve one prema kojima smo ove mere opredelili.
Molim sve narodne poslanike, molim poslanike koji možda u danu za glasanje, što poštujem, neće glasati za zakone koje je Vlada predložila, da uđu u Skupštinu i glasaju za izveštaj ovog anketnog odbora.
Molim i one poslanike koji su se iz političkih razloga odlučili da ne učestvuju u radu Skupštine i ne prisustvuju zasedanjima, da dođu i glasaju za usvajanje ovog izveštaja, jer ovo nije politika, ovo je život. Zahvaljujem se.

Poštovane koleginice i kolege, zaista sam zadovoljna što ste shvatili koliko je ovo bilo teško i koliko je to bio problem, ljudski pre svega, za sve nas koji smo ovde radili.
Ponovo zaista izražavam svoje žaljenje što, nažalost, kolega Miroslav Nedeljković više nije među nama i ne može ništa da kaže, a neću zloupotrebljavati nikoga ko ne može da potvrdi da govorim istinu.
Ono što je jako važno, a to je da smo svi bili apsolutno jedinstveni, sa potpunim konsenzusom, za ove zaključke i predložene mere, što imamo i dokazano svojim potpisima na kraju izveštaja. Mislim da je to jako važno.
Mi smo sve vreme dok smo radili u Anketnom odboru praktično hodali po ivici ne želeći da se stavljamo ni na stranu roditelja i njihovih tvrdnji, niti da to anuliramo kao netačno. Želeli smo i uspeli, i danas to ovde pred vama čestito mogu da kažem, da budemo objektivni.
Dakle, niko u ovom izveštaju nije optužen. Tri decenije radim u zdravstvu, pokojni kolega Nedeljković je bio internista, čovek iz zdravstva, kolega Paja Momčilov, koji je malopre diskutovao, niko nije optužen. Malo me je asociralo na jednu neprijatnost i to smo uvek govorili.
Pozivali smo ljude na osnovu podataka i nekih najčešćih imena koja su se javljala u predmetima ovih roditelja, prosto da nam pojasne proceduru, od toga kako se knjige vode od momenta kada žena koja treba da se porodi uđe u bolnicu, kada ode na porođajno, pređe na pedijatriju itd.
Samo je jedan lekar ušao, jer su sednice bile otvorene za javnost i vrlo neprijatno reagovao u smislu ko je njega optužio.
Isključivo smo se držali naše ingerencije, niti smo istraživali, niti smo optuživali, niti je to naša ingerencija, ali želimo da se sve to ispita do kraja, a zna se ko u ovoj zemlji, kao i u svakoj drugoj, može to da uradi.
Što se tiče potvrde, samo da razjasnimo oko sahranjivanja, s obzirom da su pominjane godine između 1970-1990. i da je uvaženi kolega Momčilov rekao da su tada rađene kremacije. Kada kažem sahranjivanje, imamo potvrde od javnih komunalnih preduzeća da ta deca nisu ni kremirana, jer i kremirani se vode isto u knjizi sahranjenih. To je sada već stvar izbora, prosto nisam ulazila u te detalje, ali nije loše da razjasnimo, zarad onih koji nas sigurno slušaju i prate.
Što se tiče inspekcije Ministarstva zdravlja, sasvim sam sigurna da kolega Momčilov nije ušao od samog početka kada sam govorila, a u ovom izveštaju je rečeno, čak i po pričama roditelja koji su rekli da su im jedino u susret izlazili ljudi iz inspekcije Ministarstva zdravlja i pitali smo, bili ste i potvrdili da su tvrdnje roditelja tačne i da je sve što su oni našli tamo, a i vi ste to našli, ništa nije bolje i uređenije.
Nama su kolege iz svih zdravstvenih institucija koje su dolazile, potvrdile, imamo stenografske beleške, ako vas interesuje da pročitate, pa da se naježite, jeste, pa kaže, bilo je ispravljeno korektorom, pa se desilo ovo, pa se desilo ono, ali naravno da ne sme, jer sve ovo pokazuje koliko nas obavezuje svaka izgovorena reč.
Dakle, na naše pitanje inspekcije Ministarstva zdravlja, dobro, šta ste preduzimali, kako ste sankcionisali, jer prosto smatramo, dok se neko ne sankcioniše, takav smo narod, da tako moramo da radimo. Odgovorili su nam, čak sam citirala i želim još jednom da kažem, danas, kada uđu u zdravstvenu ustanovu i kada naiđu na tako nešto, kada vrše nadzor, naravno da mogu da pokrenu prekršajni postupak i svi to znamo iz iskustva, dolazili su kod mene u službu i šta god da je bilo, prvo se daje vreme za koje nešto treba otkloniti, a ako ne, posle toga dižu prekršajni postupak protiv odgovornog lica i naravno onog ko se nalazi na čelu ustanove, ali rok za pokretanje prekršajnog postupka ograničava se na period do godinu dana, a nakon godinu dana zastareva.
S obzirom da su oni išli i analizirali ove slučajeve od pre pet godina, pa unazad do 40 godina, znači, praktično, na osnovu toga što su našli da se desilo 1972. i 1973. godine, nisu mogli da dignu prekršajni postupak, jer prosto oko toga smo saglasni.
Ono što sam htela da kažem, pošto je pominjano u izveštaju, zaista, apsolutno sam proveravala i spremna sam, bez obzira što izveštaj ne može da trpi davanje amandmana, jer svaka korekcija i obraćanje pažnje je dobro došla, kada je rečeno da je upotrebljen jedan ružan izraz, od koga sam se ježila, jer sam u nekim izveštajima nalazila da se o leševima beba i dece govori kao o patoanatomskom otpadu.
Ne, u izveštaju u tom kontekstu nismo napisali, samo zarad istine dozvolite da vam pročitam ceo taj deo, na osnovu izjave iz Javnog komunalnog preduzeća "Pogrebne usluge". Kada je reč o sahranjivanju, Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge" smatra da je ranije bilo nepravilnosti, jer se svaki sadržaj koji dospe na groblje, sahranjivao, bez obzira na to što nije uvek bio praćen adekvatnom dokumentacijom.
Zbog ovakvih slučajeva, 8. oktobra 2002. godine upućeno je pismo zdravstvenim ustanovama: GAK, Narodni Front i Institutu za neonatologiju, Institutu za onkologiju, Institutu za patologiju, u kome je izražena sumnja u sadržaj kesa u kojima se nalazio patoanatomski otpad, kao i zbog neadekvatne dokumentacije koja ga je pratila. U nekim slučajevima nije bilo tačno navedeno šta se nalazi u tim kesama. Sumnjalo se da se unutra nalaze špricevi i sve drugo što spada u opasne otpade, a što svi mi koji radimo u zdravstvu znamo šta se pod tim podrazumeva.
Dakle, eto prosto, zaista želim da ispravimo, uopšte ne kažem, slažemo se i uvek verujem da se može bolje i više, ali ako smo saglasni oko toga, a jesmo, da jedini ko danas može ovo da sprovede u delo jeste MUP i tužilaštvo, odnosno sud, onda dajte da usvojimo ovaj izveštaj, kako bismo omogućili onima kojima je to i dužnost da urade. Hvala.

        Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, drago mi je što ste se uključili u raspravu o Izveštaju koji je Anketni odbor podneo ovde pred vama i pred lice javnosti.
Anketni odbor je imao vrlo težak zadatak. Ovaj anketni odbor, naravno da ni u jednom trenutku u ime svih članova Anketnog odbora ne smatram da je iko želeo da uputi bilo kakvu kritiku, nego naprotiv, da je delio dileme, sumnje i verovatno sve ono o čemu bi razmišljao da je bio akter u radu ovog anketnog odbora i mi to jako dobro razumemo.
Ali, istini za volju, ovo je peti anketni odbor koji je osnovala ova Narodna skupština Republike Srbije i jedini koji je dao Izveštaj, zaključke, predložio mere, a oni i služe da bi raspravili o svemu ovome, da li je uopšte bilo opravdanja da se formira jedan anketni odbor ili ne.
Smatramo da je bilo opravdanja zašto da se formira ovakav anketni odbor. Moram da kažem da uvažavam primedbe kolege Krasića, uvaženog pravnika, jer je on pravio igru pravne terminologije u kojoj, istini za volju, nijedan od ovih pet potpisnika nije iz te struke.
Naravno, to nama nije ni bio cilj. Zato smo i rekli, upravo uvažavajući da pored kolege Krasića imamo i druge kolege kojima je to struka, profesija i koji će moći da izanaliziraju, i kao narodni poslanici da daju mogućnost na izmene i dopune svih onih zakona ili pravilnika koji to do sada nisu bili.
Naravno da smo bili svesni činjenice da Anketni odbor ni u samom startu, ni u samom formiranju ništa nije obećao, sem što je obećao da će da radi, da će dati izveštaje, da će izveštaji biti pred vama, da ćemo dati predložene mere. To je to, što je u skladu sa zakonom i ingerencijama koje mi kao privremeno telo, formirano u Skupštini Srbije, i kao narodni poslanici imamo i po zakonu i po Poslovniku o radu.
Naravno da nam uopšte nije bio cilj, niti želja, čak i u direktnoj komunikaciji sa njima, da tešimo roditelje, jer tu utehe nema nikada. Čak i istina, da li ona može biti uteha za roditelje?
Ono što provejava i želim još jednom glasno i jasno da kažem u ime svih članova Anketnog odbora, da ne smatramo da postoji opravdana sumnja od strane ovih roditelja, da li bismo predložili ove mere i da li bismo tražili da MUP, tužilaštvo i sudovi daju odgovore da se ovako nešto dešavalo ili nije, ali argumentovano, činjenično.
Dakle, želim da zahvalim svima onima, a to nisu bili samo narodni poslanici, koji su nam pomogli u radu Anketnog odbora, da možemo da predložimo mere koje bi ova izvršna vlast i državni organi morali da sprovedu. To je jedini način da se vrati poverenje u ovu instituciju, a zatim i u sve ostale.
Ovim putem pozivam i sve one koji mogu na bilo koji način da pomognu u rasvetljavanju i saznavanju svih činjenica koje poneko od vas ima, da se obrati nadležnim organima, jer duboko verujem, a to vam kažem sa razlogom, da će ove naše predložene mere biti uvažene od strane ministarstava kojima su one upućene. Imamo takva obećanja i nemamo razloga da ne verujemo. Svi narodni poslanici i mnogi ljudi zaposleni u ovom skupštinskom zdanju zaustavljali su me i rekli su mi da negde u svojoj prošlosti imaju neku priču koja lebdi, koja tinja, ali za koju nikada nije utvrđeno šta je bilo.
Želim da kažem da mi je upravo sada, dok sam pažljivo slušala sve kolege poslanike koji su govorili, moj uvaženi kolega Toma Bušetić dao mobilni telefon, jer je jedan otac zvao i želeo je da razgovara sa mnom, a pri tom je rekao ime, prezime i sumu.
Da li mislite da taj čovek ipak treba da bude pozvan od strane MUP-a, da kaže i da se provere svi ti podaci.
Ljudi ovo gledaju, ljudi ovo prate, znaju da mi nismo ni istražni, ni izvršni organ, ali Skupština Srbije, narodni poslanici i vaša saglasnost da se formira Anketni odbor jeste jedini koji je reagovao na njihovo petogodišnje odbijanje svih vrata ove države.
Prema tome, u ime svega toga, još jednom vas pozivam – dozvolite, dajte šansu roditeljima, dajte šansu istini, svojoj državi, glasajte za izveštaj ovog anketnog odbora i omogućite da proverimo u svim rokovima šta će kompetentni organi uraditi.
Zaboravimo naše stranačke podeljenosti, zaboravimo naše političke ideje, jer kao što rekoh, ovo nije politika i ne treba da bude. Ovo je život. Zato vas molim, u danu za glasanje, ukoliko date glas ovom izveštaju, daćete šansu roditeljima da dođu do svoje istine.

Hvala lepo. Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zbilja bih se složila sa kolegama da je ovaj član 17. vrlo nespretno napisan, pobrojan. Želja mu je nesumnjiva, apsolutno dobra.  Rekla bih da je celu ovu pometnju, zapravo, za neprihvatanje amandmana kolege Antića na član 17. izazvalo opet nespretno objašnjenje i obrazloženje od strane Vlade Republike Srbije zašto se ovaj amandman odbija.
Pre svega, amandman objašnjava nešto drugo, a poenta je samo da se invalidima preko reda pruži usluga, ukoliko je oni, kao takvu, zatrebaju. Čudi me da resorni odbor Skupštine nije obratio pažnju, pa možda ova dva amandmana da je, na neki način, izanalizirao i pretvorio u svoj amandman, pa malo spretniju formulaciju člana 17. napravio, kako bi bio kvalitetniji zakon. Ali, samo želim da kažem da će poslanička grupa SPS podržati i glasati amandman na član 17. kolege Antića. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, istini za volju, rekla bih da je ovo jedan od retkih trenutaka kada nam je u proceduru došao Predlog zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, oko koga verujem da niko od nas 250 poslanika nema razloga da se spori da li ga treba doneti ili ne, imajući u vidu problematiku kojom se bavi.
Poslanička grupa SPS naravno da će podržati ovaj zakon, jer je za nas to nešto što se podrazumeva, a sa druge strane i Ustav Republike Srbije, a o tome je govorio i ministar, garantuje upravo ostvarivanje i zaštitu svih prava jednako za sve građane.
Dok sam čitala ovaj zakon postojalo je nešto što mi je izuzetno zasmetalo, a to je u obrazloženju, gde se kaže da je ovo jedan od zakona koje treba uskladiti sa međunarodnim zakonodavstvom zemalja EU i da jeste jedan zakon koji nas obavezuje, s obzirom da je Republika Srbija ratifikovala niz konvencija vezano za zaštitu prava osoba sa invaliditetom i da bi to trebalo da bude i primenjeno. Da li je moguće da i ovakve stvari, najhumanije, treba da budu uređene pod uticajem sa strane, da se država Srbija seti da predloži jedan ovakav zakon i da mi o njemu raspravljamo? No, ako je već tako, ako je sad taj momenat, hajde onda da učinimo napor i da donesemo ovakav zakon.
U samoj analizi zakona, za mene ima previše opštih mesta, te me više asocira na teorijsku disciplinu koja se bavi definisanjem prava, mera itd, svega onog što je potrebno definisati, a vezano je za osobe sa invaliditetom. Zašto ovo kažem?
Prvo, zato što zakon ne sadrži kaznene odredbe, ne zbog toga što neko teži da, ukoliko se ovaj zakon ne bude primenjivao, neko treba da bude kažnjen, nego zbog toga što ne mislim ni da je neko rešenje onaj peti deo zakona koji govori o mogućnosti pokretanja parničnog postupka. Zašto? Onda možemo samo da očekujemo, kada se donese ovaj zakon, da širom Srbije tih 10 posto osoba sa invaliditetom, koje de fakto jesu u neravnopravnom položaju u odnosu na lica koja su bez invaliditeta, pokrenu tužbe, parnične postupke po zakonu koji to propisuje. Da li je onda to rešenje?
Drugo, zato što se u obrazloženju zakona kaže da za primenu ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Sa tim se ne bih složila, ukoliko bi ovo zaista trebalo da bude usvojeno kako piše u zakonu, a to i očekujem, a kasnije ću obrazložiti zašto.
Treće, što sam očekivala da će upravo ovaj zakon imati neko odloženo dejstvo početka delovanja. Meni je ličilo da je realno da bude vezano za 1. januar 2006. godine, ali u redu, mogao je da bude i 1. septembar 2006. godine, a u odnosu na 1. januar 2007. godine. Jednostavno, zbog toga što smatram da ovo jeste proces, kako je i ministar rekao, a ovo je samo start i to je nešto što treba u narednim godinama rešavati.
Čini mi se da treba da poznajemo sve ono što je potrebno ako zaista želimo da uđemo u ovu priču i da pomognemo osobama sa invaliditetom, a ne sumnjam ni u jednog od nas.
Samo radi dokumentacije ću navesti par podataka. Dozvolite mi da citiram član 13. koji govori o diskriminaciji u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina. Tačka 1) kaže: "Zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama". Citiraću još i tačku 3) koja kaže: "Pod objektima u javnoj upotrebi, u smislu ovog zakona, smatraju se: objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično".
Kasnije u zakonu, od člana 33. negde do člana 38, otprilike, govori se o tome ko je odgovoran da sprovede sve mere koje su predviđene ovim zakonom, ovo nije jedina, ali između ostalog i ova. Najveći teret za sprovođenje ovih mera pašće na lokalne samouprave. Jedan deo, kada je u pitanju sistem obrazovanja i zdravlja, biće na teret pokrajinske uprave, isto tako i republičke uprave. Zašto to kažem?
Posle 2000. godine vrlo je in, u trendu, bila ova priča kako treba pomoći osobama sa invaliditetom u zemlji Srbiji. Ona je uglavnom bila propraćena pričom od strane nevladinog sektora, nevladinih organizacija i drugih međunarodnih organizacija.
Dolazim iz opštine Kikinda i tamo je nekim donatorskim sredstvima učinjen jedan napor i adaptiran prilaz u samoj zgradi lokalne samouprave, koji je omogućio osobama sa određenom vrstom invaliditeta da mogu samostalno da dođu i da mogu da dobiju usluge koje se tamo pružaju, a koje su njima potrebne. Naravno da to apsolutno pozdravljam, ali postavlja se pitanje u koliko opština u Srbiji je tako nešto urađeno.
Da li će lokalne samouprave i da li su nam opštine toliko finansijski moćne da će moći da se skenira kompletna opština - šta je to primarno što treba učiniti i investirati, a to opet košta? Hvala bogu da mi u zemlji Srbiji imamo opštine koje će verovatno, sigurna sam, moći to da isfinansiraju, ali s druge strane, nažalost, znamo da imamo i veliki broj siromašnih opština koje u svom budžetu lokalne samouprave imaju tek toliko sredstava da možda ono redovno tekuće održavanje obavljaju i eventualno da isplaćuju korisnike koji se nalaze kod njih.
Šta biva sa tim lokalnim samoupravama kada se usvoji ovaj zakon, a onda recimo neko ne zato što ne želi, nego zato što nema dostupnih finansijskih sredstava ne može da izvrši adaptaciju svega ovoga o čemu pričamo. Tačno je, mi znamo da su za ovu godinu lokalne samouprave usvojile budžet, za 2006. godinu, i znamo da postoji pravo da se izvrši rebalans tog budžeta, ali svi smo svesni činjenice da moramo da znamo na osnovu čega bi se taj rebalans odradio.
Sa druge strane, ako opština nema dovoljno sredstava, naravno da očekujem od Republike Srbije da bi zaista ispoštovala ove mere koje svi apsolutno pozdravljamo, da može da isfinansira one opštine koje to zaista samostalno ne mogu da odrade. To je onaj razlog za koji sam rekla ovde da su i te kako potrebna finansijska sredstva, ako ćemo da sprovedemo ovaj zakon onako kako jeste, a da ne govorim o ustanovama obrazovanja.
Tačno je, sada je to vrlo afirmativno i svi mi jesmo za to i verujemo da ćemo uskoro uvesti inkluzivno obrazovanje za sve, odnosno jednaku dostupnost obrazovanju i osobama sa različitim vrstama invaliditeta. Postavlja se pitanje koliko su nam škole spremne da prime takve osobe, ne mislim samo u menjanju našeg razmišljanja i mentalnog sklopa, nego zbilja u svim eventualnim adaptacijama koje se moraju u školama uraditi, kada je u pitanju osnovno obrazovanje, kada je u pitanju srednje obrazovanje, a o fakultetima da ne govorim.
Mislim da zaista ako ovako razgovaramo moramo da prihvatimo činjenicu da su to sve razlozi o kojima sam govorila zašto smatram, između ostalog, da bi bilo možda logičnije da se malo pomeri vreme kada počne da važi ovaj zakon, jer svi mi narodni poslanici, to je osnovna abeceda, znamo da ovaj zakon počinje da važi osmog dana od usvajanja i objavljivanja u Službenom glasniku.
Smatrala sam da u tom nekom periodu, a to je vrlo lako snimiti i dobiti sve informacije, tačno bi moglo da se snimi šta je to pobrojano što je potrebno investirati u pojedinim opštinama da bi zapravo moglo da krene primenjivanje ovog zakona.
Zaista iz svega ovoga proizilazi da je neophodno doneti prvo nacionalnu strategiju, jer jednostavno smatram da država mora da ima prioritete kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, naravno između ostalog i drago mi je što je ministar rekao da se upravo radi na tome, jer na ovaj način prosto doživljavam da bi ovo trebalo da bude deklarativna podrška, a u stvari da se osobe sa invaliditetom pitaju, kada donesemo ovaj zakon, konkretno šta dobijaju donošenjem ovakvog jednog zakona.

Da. Još jedan deo koji bih htela da akcentiram, o čemu je ministar govorio, a to je upravo član 23. koji govori o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i nekoliko članova iza toga, gde zaista želim da verujem da će država Srbija smoći snage i omogući tim ljudima da zaista rade.
Jer, verujte, kao i svi, i oni ne žele da primaju nikakvu socijalnu zaštitu na taj način da država pokazuje svoju brigu, nego žele, u skladu sa svojom stručnom spremom i naravno svojim mogućnostima, da sami sebi zarađuju za život.
Lično sam očekivala kada je u najavi medijima bilo, još dok mi poslanici nismo dobili predlog zakona, da će jednostavno ovaj zakon pokazati konkretna rešenja, da ćemo te osobe zaposliti na tim radnim mestima, tamo i tamo itd. Bila sam bliska razmišljanju i verujem da ćete podeliti sa mnom to mišljenje da, recimo, ako za jedno radno mesto konkurišu osobe sa i bez invaliditeta, ako imaju istu stručnu spremu i iste mogućnosti koje su potrebne za to radno mesto, da bi trebalo dati prioritet osobi sa invaliditetom, a da pri tom ne bi bila diskriminacija u odnosu na osobu bez, jer ta druga osoba i te kako može na neki drugi način da dođe do svog radnog mesta.
Sada se postavlja, za mene, najvažnije pitanje, ako postoji neki veliki problem u našoj zemlji, to je problem zapošljavanja. Znamo koliko je nezaposlenih građana u Srbiji i zaista želela bih da verujem da će se uskoro rešiti to zapošljavanje za sve, ne samo za osobe sa invaliditetom, za njih pod brojem jedan, nego naravno i one koje to nisu. To je jedino ono što može da pokrene jedan zamajac i da prosto svi malo drugačije razmišljamo o svemu onome što nas u Srbiji čeka u budućnosti, a naravno uvek sam i želim da budem optimista.
Naravno, ovo je tek nekoliko teza kojima sam želela da potkrepim zašto sam iznela sve ono da mi se čini da više definiše opšta mesta, ali naravno poslanička grupa SPS će podržati ovaj zakon.
Drago mi je, jer prosto htela sam da kažem i očekujem to od ministra, pošto je u svom uvodnom izlaganju rekao da zapravo tu sledi izrada seta zakonskih i podzakonskih akata koji će verovatno otvoriti ova pitanja koja su najbitnija za osobe sa invaliditetom, da jedino na takav način mi možemo osobe sa invaliditetom stvoriti ravnopravnim članovima ovog društva, jer one to zaslužuju. Valjda je to cilj svakog humanog i civilizovanog društva, a naša zemlja Srbija je to sigurno, to znam.

Kada god su ovakvi zakoni na dnevnom redu, uvek nam se čini da je malo vremena za racionalnu i pravu raspravu.
Zaista ima razloga zbog čega su ova četiri zakona danas u ovoj raspravi objedinjena.
Pre svega, rekla bih da je ovo dobronamerni pokušaj naše Vlade i države da pomogne, i da kažem, na neki način, ispravi nepravdu prema penzionerima, bilo onima koji su bili zaposleni, bilo poljoprivrednicima, prema invalidnim licima i naravno, još jedna ugrožena kategorija, a to su deca.
Mi socijalisti ćemo se maksimalno, koliko je to moguće, naravno, uvek zalagati da do socijalne pravde dođe, iako bih više volela da imamo što manje korisnika socijalne zaštite i potrebe za njom, da nam što veći broj ljudi radi, da privređuje i onda verovatno ne bi bilo toliko polemike oko nedovoljno para, odnosno, za tim što će biti ovim zakonom prikriveno.
Šta je to što načelno smatramo da jeste primedba? To su upravo ova dva prva zakona, gde se govori o vraćanju javnog duga penzionerima iz prošlih vremena.
Jer, imamo podatak da poljoprivrednicima treba isplatiti 20 milijardi zaostalog duga, a to je 20,5 penzija, a radnicima sa PIO – 23,5 milijarde, a imaju zaostalu samo jednu i po penziju, kamo sreće da nema nijedne. Ali, ako pogledamo ovih 20,5 koje imaju poljoprivredni penzioneri, onda zaista smatram da su ponovo poljoprivrednici stavljeni u nezavidan položaj.
Samim tim, dakle, jasno nam je da ovo treba što pre doneti, jer svi penzioneri željno očekuju. Verujte mi, par njih me je pitalo kada ćemo glasati, jer su čuli da bi ove pare trebalo da legnu na njihove račune do Nove godine i sa tim u vezi je sigurno nama odgovornost da to odradimo.
Ali, čini mi se, i jedna molba nas socijalista prema ministru, da se pokuša i da se vidi da li postoji mogućnost da ipak zaostale poljoprivredne penzije ne budu izostavljene u 2006. godini. Planirano je da se četiri dela isplati od 2007. godine pa nadalje, a mi predlažemo – neka to bude 2006. godine, pa makar i na pet delova, prosto da se pokaže dobra volja, jer su poljoprivrednici, u koje se svi kunemo kada god je teško, ti koji nose državu, a nekako mi se čini da najmanje obraćamo pažnju na njih.
Što se tiče predloga zakona iz oblasti socijalne zaštite, to je nešto što apsolutno treba pozdraviti, tu se radi o uvećanju primanja za tuđu negu i pomoć kod invalidnih lica koja imaju sto posto oštećenje.
Danas u zemlji imamo oko 70.000 korisnika socijalne zaštite i na svu sreću, 12,5 hiljada ljudi, koji zapravo imaju stopostotnu invalidnost, a znamo koji ljudi pripadaju toj kategoriji.
Naravno da bismo voleli da nemamo ni toliko, ali ako imamo, to su zaista lica koja ne mogu da funkcionišu bez čoveka koji bi im pomogao i za to dobijao nadoknadu, u smislu tuđe nege i pomoći. Ta tuđa nega i pomoć je do sada bila zaista nedovoljna, ali imajući u vidu da će sada biti isplaćivana po jednom osnovu, dakle, 70% od prosečne zarade u našoj zemlji, to bi trebalo već sada da bude oko 13.000 dinara, da ne kažem da je to možda više od 70% prosečne zarade u Srbiji.
Naravno, za šta ćemo se zalagati, to je upravo izmena i dopuna Predloga zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Sećate se sigurno da smo, i javnost i svi poslanici koji su govorili kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu, zbilja dali dosta argumenata u prilog činjenici da treba pomoći i dati finansijsku podršku porodici, možda i pre rođenja prvog deteta, nego drugog, trećeg i četvrtog, iako, naravno, sve ima svoje mesto.
Možemo da govorimo o tome da li je 20.000 malo, nedovoljno, ali želim da verujem da je ovo samo početak razmišljanja Vlade Republike Srbije da učini nešto u poboljšanju nataliteta naše zemlje, u smislu razmišljanja o populacionoj politici koja je definitivno, par godina unazad, bila zanemarena. Rekla bih da ovde zaista postoji pozitivan pomak.
Još jednom bih napomenula da smo prvi put, posle dosta dugo godina, u Zakonu o zdravstvenom osiguranju izdvojili deo sredstava koji će se odnositi na zdravstvenu zaštitu majke i deteta, uključujući i planiranje porodice.
Ovo je segment koji upravo može potpomoći da, na neki način, startuje porodica kad novorođenče dođe kući. Rekla bih, ovo doživljavam kao čestitku dobrodošlice novom članu naše zemlje. Mislim da bi tako trebalo da bude i ubuduće.
Naravno, ovo nije jedino na čemu bi trebalo da se zaustavimo. Trebalo bi zaista učiniti sve što možemo da se definitivno napravi nacionalna strategija zemlje Srbije, koja bi mnogo više razmotrila sve segmente koji su potrebni kako bi popravili natalitet, odnosno populacionu politiku naše zemlje.
Htela bih nešto da kažem, a čini mi se da do sada niko to nije rekao, to je jedna izmena koja je nastala kao posledica nekih slučajeva iz prakse. Jako je dobro i smatram da ćemo ubuduće, makar i ovaj zakon, menjati onako kako nas realan život bude naterao. Zašto ovo govorim?
Član 11. kaže da sada prvi put pravo na roditeljski dodatak može ostvariti i otac deteta. To je jako važno. Do sada smo imali samo majku, uz dužno uvažavanje i poštovanje, ali imali smo slučajeva kada je ta majka napustila svoju decu i ostavila ih ocu. Otac nije imao pravo da realizuje taj roditeljski dodatak, jer u dosadašnjem zakonu to tako nije pisalo.
Naravno, mi smo ljudi koji treba da se držimo slova zakona. Ovde je zaista ispravljena nepravda. Ne može se samo smatrati da, ukoliko je došlo do smrti majke, otac preuzima staranje o detetu, nego baš postoje slučajevi kada majka jeste živa, napustila je dete, dvoje, troje, četvoro dece.
Postavljam pitanje ministru, kao neki problem, ili je to možda definisano na drugi način, u budućnosti, kakav je tretman, jer smo na Odboru upravo imali slučaj i zahvaljujući razumevanju svih vas, odnosno našeg ministarstva, ta nepravda je ispravljena.
Majka je napustila decu, troje dece je ostalo iz prvog braka, braka koji je ostavljen i deca ostavljena od strane majke ocu. Otac ima novi brak i novo dete. Da li to dete ima tretman četvrtog deteta po ocu, ili će ona majka koja je definitivno ostavila svoje troje dece, znači, apsolutno nema nikakve veze sa njima, tamo roditi jedno dete, pa će ono dete imati pravo, kao četvrto živorođeno dete, od majke koja je ostavila prethodno troje dece?
Na svu sreću, ovo su slučajevi koji nisu uobičajeni. Želim samo da ga postavim ovako, jer smo takav slučaj imali u Odboru u Skupštini Republike Srbije i prosto zbog toga što se kasnije bude dešavalo. Kako će se onda to računati, ko će imati pravo na taj dodatak za drugo, treće ili četvrto dete, bez obzira o kojoj je kombinaciji reč?
Apsolutno pozitivno ocenjujemo ove zakone. Naravno, glasaćemo za ove zakone. Poslanička grupa SPS podnela je amandmane na neke članove, u želji da maksimalno, koliko je moguće, postignemo socijalnu pravdu u ovom trenutku.
U svakom slučaju, ne želimo da gubimo nadu, jesmo optimisti i želimo da verujemo da će iz dana u dan svi građani Srbije živeti bolje i da će samim tim biti manje ljudi koji će imati potrebu za socijalnom zaštitom i za ovakvom vrstom pomoći.
Isto tako, da će društvo i država imati više para, pa da može takvim ljudima adekvatnije da pomogne, kako bi normalno živeli i funkcionisali. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega želela bih vama, kao predsedniku, gospodine Markoviću, da kažem zaista još jednu primedbu koja je već juče ovde provejavala – da Zakonodavnom odboru, odnosno predsedniku gospodinu Milošu Aligrudiću kažete da on nije kompetentan da predloži da se amandman prihvati ili odbije.
On može da kaže da je amandman pravno moguć ili da nije pravno moguć.

Ne, ja bih htela da kažem da amandman nije pravno moguć, s obzirom na činjenicu koja ovde stoji, a uvažavajući obrazloženje, ali prosto samo zarad javnosti želim da kažem šta je bila ideja nas i poslaničke grupe SPS-a.
Mi smo prosto hteli da zaštitimo eventualno nezaposlene zdravstvene radnike koji nisu u mogućnosti da finansiraju licencu, koja će biti obavezna.
Imajući u vidu da smo rekli da prvu licencu svaki zdravstveni radnik dobija samim tim što položi stručni ili, kako u narodu kažemo, državni ispit i da ona važi sedam godina, ne želimo da verujemo da će tokom sedam godina neko sa završenim medicinskim, farmaceutskim ili stomatološkim fakultetom biti nezaposlen, ali prosto smo želeli da zaštitimo tu kategoriju naših kolega i da, ukoliko postoji mogućnost, a nema finansijskih sredstava, da nacionalna služba praktično omogući plaćanje neke edukacije koja će dobiti praktično relicencu.
Bez obzira na ovo što u obrazloženju u prvom delu piše, u drugom delu obrazloženja za neprihvatanje amandmana od strane Vlade kaže se da je u suprotnosti sa poslovima koje Nacionalna služba zapošljavanja obavlja u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast obezbeđivanja prava nezaposlenih lica, predloženi amandman nema uporište ni u pravnom sistemu uporednih zemalja, uvažavajući sve ovo što je izneto, ja u ime poslaničke grupe SPS povlačim ovaj amandman.

Hvala vam najlepše. Jeste da su već kasni sati, ali mislim da je vrlo značajno ovaj član razlučiti i kako ga ko od nas doživljava. Naravno, uvažavam argumente svih kolega poslanika iz poslaničkih grupa, ali želim da kažem i stav poslaničke grupe SPS koji sam ja, kao njihov predstavnik, iskazala i na sednici Odbora za zdravlje i porodicu.
Mi ćemo i ovde, sutra u danu za glasanje, glasati za predlog poslaničke grupe G17 plus, i to ne zato što se ovde imputira da je amandman vladin, jer vidim da su u potpisu kolege iz poslaničke grupe G17 plus; valjda je to asocijacija zato što je i ministar iz iste poslaničke grupe, odnosno partije.
Prosto bih zamolila i ministra na kraju da nam odgovori ko je tu u pravu, ko je u krivu, kako ko doživljava. Imam utisak, i duboko verujem u ovo što ću sada da kažem i ponosna sam zbog toga, da je, bez obzira na manjkavosti koje sigurno postoje, Zdravstveni centar Kikinda u zadnjih šest godina prednjačio upravo u ovakvoj vrsti rada, ali naravno nije mogao da se zove dopunski rad.
Zdravstveni centar je mnogo dobio. Kad kažem mnogo, dobio je u finansijskim sredstvima. Redovni pacijenti ništa nisu izgubili, a mi koji smo pri tom bili angažovani, naravno, bili smo limitirani da nam se plati onoliko koliko bi moglo da se plati po ovom zakonu, nego je prosto moralo da bude ono ispoštovano do 30%.
Ja bih vas zamolila samo za malo strpljenja. O čemu se radi? Radi se o radnicima koji, dakle, imaju naše obavezno zdravstveno osiguranje, imali su ga, imaju ga i danas. Čini mi se da mnogo više mislimo da će tu tako biti neka frka i gužva, da će nas svako popodne svi tražiti prosto da nam plate, da zaradimo neke pare, da oštetimo ustanove. Ja to ne doživljavam tako.
Recimo, naša lokalna samouprava pre godinu dana je želela da uradi vanredne preglede za sve zaposlene. Želeli su da ne remete nikakav redosled, što znači da ne čekaju u toku radnih dana. Želeli su subotom da budu angažovani ljudi, što bih rekla da je bio spojen i izabrani lekar. Dakle, želeli su posebne preglede.
Naravno, bez laboratorije se ne može nigde u takvom sklopu. Pri tom sam ja bila taj izabrani specijalista medicinske biohemije, i ja sama ne mogu sve raditi, nego su bila angažovana i dva laboranta. Tražili su internistu, tačno imenom i prezimenom. Zašto, to oni verovatno znaju, to je stvar njihovog izbora, želeli su da ih baš taj internista pregleda i naravno uz njega je bila i jedna medicinska sestra. Želeli su neuropsihijatra tog i tog, imenom i prezimenom; naravno, ne radi on sam, nego i medicinska sestra sa njim. I, želeli su radiologa, odnosno ultrazvuk, gde je specijalistu radiologije pratila medicinska sestra.
S obzirom da smo procenili da više od 20 takvih kompletnih pregleda u jednoj suboti ne možemo da uradimo, ti pregledi su trajali šest subota uzastopce. Mi nismo adekvatno bili plaćeni, pa smo bili angažovani. Zakon nas limitira, a mi u Kikindi uglavnom uvek poštujemo zakon, ali je zato ustanova mnogo zaradila.
Ili, reći ću vam drugi primer. Sa ponosom jedna uspešna firma, koja zaista brine o svojim radnicima... Ja sam to govorila i kada smo govorili o bezbednosti zdravlja na radu; to je firma koja je bila društvena, sada je privatizovana, firma "Banini", nikakva reklama, svi znate da je to najbolja fabrika kolača, dolazi iz Kikinde. Oni su samoinicijativno dva puta godišnje i dan-danas, od pre šest godina, za određen broj ljudi pravili sistematske preglede, čak sa ginekolozima i češće. Žele adekvatnu zaštitu svojih žena.
Oni svi imaju obavezno zdravstveno osiguranje. Da zaista ništa ne bi narušavali, da ne bi ugrozili nijednog trenutka ionako tešku finansijsku situaciju u zdravstvu, koja godinama unazad traje, i danas zaista svi merimo svaki trošak, oni pre nego što počnu da dolaze na te preglede kupe nam sve reagense. Govorim za laboratoriju. Kupe čak i EKG trake, koje su u svim tim merama najjeftinije, a centru plate uslugu po republičkom cenovniku za vanstandardne usluge. Znači, prosto žele da pomognu zdravstvu, ali da se zaista to na taj način i odradi. Čak su sklapali sa izabranim lekarima ugovore i oni isplaćivali tu nadoknadu.
Mislim da je to ono što omogućava ovaj zakon. Ako neko danas želi da me angažuje da sledeće subote (danas ne bih mogla da radim, jer sam ovde) ili u nedelju odradim neki posao, zašto da ja ne budem ugovorom vezana za svoju kuću i da u svojoj kući, gde imam najbolju opremu, odradim taj posao? Mnogo donesem zdravstvenoj ustanovi, mnogo zaista, jer ako su svi ti ljudi zadovoljni bićemo angažovani opet ili će dati ideju nekom drugom ko će moći.
Da ne bude samo ono – tražimo neke donacije bez pokrića, da nam pomognu, kukamo teško nam je. Mi želimo da zaradimo i pošteno da odradimo i moja ustanova da dobije više nego što može realno da dobije ne danas, nego u narednih 20 godina od Ministarstva.
Ja to tako doživljavam i ne mogu da prihvatim da me neko limitira da ja povremeno budem angažovana u svojoj ustanovi da pošteno po ugovoru zaradim to što odradim u tom danu, s obzirom da postoji permanentna služba u laboratoriji (sada govorim samo o svojoj službi), nisu angažovani ljudi koji te subote odrađuju svoju radnu subotu, odnosno svoje radne sate, nego ljudi kojima je to slobodan dan.
Stvar je apsolutno čista i to je bilo iskombinovano, izabrani lekar, "Banini" je tražio ginekologa i sestru, i plaćao, oftamologa i sestru, internistu i sestru, specijalistu medicinske biohemije i dva laboranta. Moram da vam kažem da su svi bili zadovoljni.
Zbog čega bih ja sutra... Bila bi mi čast da me neko tako izabere, da me angažuje, jer ja ipak nisam lekar da bih mogla sa pacijentom u četiri oka bilo šta da razgovaram. Zašto bih ja sad otišla i odrađivala to, uz dužno uvažavanje svih kolega, negde, ne znam, u neku privatnu laboratoriju, da bi to bilo van moje ustanove, gde oprema nije ni blizu tako dobra i kvalitetna kao što ja, na svu sreću i na ponos naše kuće iz Kikinde, imam u svojoj laboratoriji?
Zašto bih ja tamo gde imam biohemijske analizatore, hematološke analizatore napuštala i odlazila, kako mi to laboratorijski ljudi želimo da kažemo, da radim metodom štapa i kanapa, jer možda je tamo red veličina jako različit, potrebe za eksploatacijom aparata su jako različite i razumem zašto je tako, možda u nekoj laboratoriji imamo samo spektrofotometar, koji je mnogo toga dobrog odradio za pacijente, ali prosto tehnologija, tehnika, sva sreća, u medicini ide napred.
Prosto sam želela zaista da vam pojasnim zašto ćemo mi... Jer, ja tako to doživljavam, ja to ne doživljavam da ću pre podne da radim osam sati u laboratoriji i onda kao neko će tu da me angažuje, pa ću ja neke pare, ovog neću sa liste čekanja, on će da me plati, pa ću ja da ostanem da radim u istoj toj kući. Ne, ja doživljavam to ovako i mislim da su to dovoljni argumenti za sve vas, čak i za javnost, zbog čega ćemo mi kao poslanička grupa SPS glasati za amandmane koje su predložili kolege iz G17 plus.

Gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, najblaže rečeno, ja sam šokirana posle svih ovih reči koje sam čula o najkvalitetnijoj i jedinoj pravoj humanitarnoj organizaciji, a to je Crveni krst Srbije sa svim svojim ograncima, od pokrajinskog odbora preko opštinskih organizacija Crvenog krsta.
Javila sam se po ovom amandmanu da kažem da ovde dolazi do sukoba dva totalno različita koncepta i da zbog toga poslanička grupa SPS ne može glasati ni za jedan amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka. Ja razumem i njihov stav i njihovu politiku, jer su oni u odnosu na svoj stav propratili celinu zakona i to prosto jedno iz drugoga proizilazi.
Ovde se predlaže, dakle, koleginice Radeta, da se praktično brišu javna ovlašćenja koja su predviđena članom 6, a ja ću kasnije govoriti po sledećem amandmanu nešto više o tome. Apsolutno bih se složila da je Crveni krst Srbije ovako kako je Vlada dala u obrazloženju... Zarad javnosti, želim još jednom da pročitam razlog za odbijanje ovog amandmana – da je Crveni krst Srbije stručno osposobljen i ima izgrađene kapacitete za obavljanje javnih ovlašćenja na efikasan i ekonomičniji način od državnih organa, koji bi za to morali da formiraju posebne organe i tela, da ih materijalno osposobljavaju i da organizuju posebnu edukaciju za njih.
Ja zaista zameram i mislim da možda do svih ovih amandmana i ovakve priče ne bi došlo da nije došlo do spojene rasprave i da je Predlog zakona o Crvenom krstu bio ovde na dnevnom redu u maju i junu, kada smo ga i dobili, jer očigledno, ovo je tema koja apsolutno zaslužuje dužnu pažnju svih nas i građana Srbije koji su se i te kako u zadnjih ne 10, ne 15, sto godina susretali sa ovom organizacijom i apsolutno niko nikada ne može reći da Crveni krst nije bio prvi na mestu gde je trebalo.
Neću se vraćati unazad mnogo, ali nije na odmet reći – i za vreme ratnih dejstava i za vreme dočekivanja izbeglica prvi koji su bili na punktovima, koji su zbrinjavali izbeglice, prvi koji su kasnije brinuli o raseljenim licima sa Kosova i Metohije jesu ne profesionalci zaposleni u osnovnim organizacijama Crvenog krsta, gospodo draga, nego volonteri i po tome je to najsnažnija pravična organizacija koju ova zemlja ima.
Znate, vlast je vlast, ali čast je čast. Vlast je politika, a čast su svi volonteri i profesionalci koji rade u organizaciji Crvenog krsta. Kada kažem politika, ja neću da kažem da ona ne može da bude časna, ali ovo su stvari koje ne treba da budu politički obojene, gospodo draga. Molim vas, mi vređamo svakoga onoga koji svakodnevno kuca na vrata opštinske organizacije. Evo samo jednog primera: poslednja dešavanja u Vojvodini. Ovde smo se svi jako uzbudili, učinili sve što smo mogli da se pomogne i, hvala Bogu, ovih dana smo videli da se to i realizuje, kada su u pitanju sve ove poplave koje su se dešavale u srednjem Banatu, u Jaši Tomiću, Međi; naravno, i Srpska radikalna stranka je tu dala svoj doprinos.
Ko je bio prvi ko je pružio pomoć? Ko je bio prvi ko je reagovao na tu situaciju? Verujte mi, pokrajinska organizacija Crvenog krsta sa svim svojim opštinskim organizacijama i sa njihovim volonterima. Tek dan posle Izvršno veće Vojvodine je tražilo pomoć kako i šta da se uradi da se pomogne ovim područjima ugroženim poplavama.
Gospodo draga, kada se taj narod okretao, idite, pitajte ih, razgovarajte, kada nisu imali šta da pojedu, opštinska organizacija Crvenog krsta Kikinde, i ja sam zbog toga ponosna, došla je i već je donela kamione hleba.
Pitajte da li je istina ovo o čemu govorim. Pitajte da li je istina kada je bio zadnji zemljotres, gde je epicentar bio u Mionici, ko je prvi ko je izašao i ko je pomogao tim ljudima. Pitajte šta se to dešavalo za vreme rata. Pitajte da li bismo mogli ovako tešku ekonomsku, socijalnu situaciju da preživimo da nije bilo organizacije Crvenog krsta koja funkcioniše tako kako funkcioniše. To je jedina organizacija koja je u svakom trenutku sposobna da pozove armiju od hiljade i hiljade ljudi da zaista pomogne unesrećenim ljudima.
Zaista ne mogu da prihvatim, jer sam tako doživela, da se ovde na bilo koji način u negativnom kontekstu govori o ovim ljudima. Znate, mi svi možemo nekoga da volimo, ne volimo, pojedince da poštujemo ili ne. U svakom žitu ima kukolja i ako postoje oni koji su se ogrešili, a rade profesionalno u bilo kojoj organizaciji Crvenog krsta, bože moj, tu su izvršni i sudski organi pa neka o tome donesu odluku. Ali, generalizovati da ćemo sutra čitati u novinama da je došlo do zloupotrebe zato što organizacija Crvenog krsta ima javna ovlašćenja po ovim poslovima, to apsolutno nije tačno.
Ovo je jedan mali, ali značajan zakon. Ovo je zakon za kojim vapiju sve opštinske organizacije, pokrajinska organizacija i Crveni krst Srbije i svi oni građani koji zaista bez ovih organizacija ne mogu da žive. Mislim da je ovo jedan od retkih zakona koji bi zaslužio da se sa što manje priče i sa što manje komentara usvoji, ako mislimo na dobrobit svih onih koji su upravo na granici ili bolje da kažem ispod granice socijalnog bitisanja. Zahvaljujem.

Nisam navikla, niti želim da ulazim u bilo kakve replike ovakve prirode. Nije tačno da sam to rekla, loše ste me razumeli i želite to da potencirate ponovo politički.
Dakle, nisam rekla da nije trebalo da se raspravlja u paketu da vi ne biste podneli amandmane, nego naprotiv, da je trebalo pojedinačno zakon da ima svoje mesto u junu mesecu i da o njemu svi prvo razložno u načelu porazgovaramo, pa onda i u pojedinostima, jer verovatno bi onda bilo potrebno mnogo manje opšte načelne priče da se radi u pojedinosti.
To što potencirate da sam rekla "čak i SRS" – ja pripadam ljudima koji nikako u tom kontekstu, kako ste vi razumeli, ne može ni da pomisli. To znaju svi oni koji me dobro znaju, jer pozdravljam svakog pojedinca, svaku političku stranku koja na bilo koji način pokaže svoju humanost i brigu za naše najbliže koji se nalaze u nesreći, bilo da su u našoj zemlji ili van naše zemlje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ovo je amandman kolege Veroljuba Stevanovića, koji nije tu, a koji glasi – popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi i, u saradnji sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi, učestvuje u organizovanju akcija dobrovoljnog davanja krvi. To se upravo odnosi da praktično i dobrovoljno davalaštvo krvi bude u opsegu poglavlja iz člana koje govori o javnim ovlašćenjima.
Imala sam apsolutno isti amandman, samo možda neki drugi redosled reči. Zbog toga, a s obzirom da nemam problem koji će poslanik iz koje političke opcije podneti amandman, svoj sam povukla. Poslanička grupa SPS će glasati za amandman kolege Veroljuba Stevanovića.
Zašto? Juče je ministar u završetku radnog dana govorio da u svim ovim zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu mi zapravo idemo korak napred. Zaista bih želela da je to tako, ali ako je to tako, zašto onda u ovom delu mi idemo korak nazad? Koji su argumenti koji govore u prilog ovome što danas kažemo? Prvo, sada u važećem zakonu Srbije isto postoji da je dobrovoljno davalaštvo krvi njihova motivacija, praktično javno ovlašćenje i to će važiti sve dok ne budemo usvojili ovaj zakon, ukoliko ne usvojimo i ovaj amandman. Da li treba da činimo nešto da bilo koji novi zakon bude lošiji; ako ne bude bolji, onda dajte da ne menjamo ono što stoji.
Želim da kažem, a to u ovom zakonu postoji od 1979. godine, a isto tako i u saveznom zakonu ovo još uvek pripada javnim ovlašćenjima. Ako svi ovi zakoni treba da budu usklađeni, kako stoji u obrazloženju, sa saveznim zakonima, onda bi to bilo logično da se završi.
Prvo moram da kažem da imamo poslove koji se poveravaju Crvenom krstu, a poveravaju se i preko volontera koji i te kako rade i vrše ovu edukaciju i oni, sigurni budite, zalaze pre svega u škole, radne organizacije, jer zaista osnovni nacionalni cilj svake države, pa i naše, jeste da ima dovoljnu količinu krvi i da svim bolesnima i unesrećenima može da pomogne.
Znamo da je, otprilike, 4% neki idealan procenat stanovništva kome teži svaka država da ima dobrovoljne davaoce krvi. U našoj državi, u proseku, taj procenat je mnogo ispod. Moram i ovog puta da kažem da je taj procenat i preko 4% jedino u AP Vojvodina. Naravno, po principu solidarnosti to nikada nije bio problem, da se pruža i da krv onome kome zaista treba.
Još od 1954. godine postoje obučeni volonteri, koji imaju zadatak da obučavaju, da edukuju i da govore pre svega mladim ljudima, a i onima koji se nikada nisu susretali sa takvim problemima, koliko je humano dobrovoljno dati krv. Verujte, na Dan dobrovoljnih davalaca krvi, koji je 11. maja, obično se uključi, bar govorim iskustva iz svoje sredine, iz Kikinde, poneka srednja škola. To su mladi koji pune tada 18 godina, to je uglavnom četvrti razred srednje škole, koji prvi put dobrovoljno daju krv. Pitajte ih ko je taj koji je najviše na njih uticao, koji je učinio pravu motivaciju da dobrovoljno daju prvi put svoju krv. Verujte, to su aktivisti Crvenog krsta, i to pre svega njihovi vršnjaci.
Nije samo dobrovoljno davalaštvo krvi akcija koju Crveni krst vodi kontinuirano, iz dana u dan, a u interesu je svih onih kojima je ta krv neophodna. Mnogo je tu još drugih aktivnosti i akcija koje Crveni krst vodi. Još jedan pozitivan momenat u svemu tome ima, a to je da animira mlade ljude i da kroz svoje radionice i kroz svoje edukacije upravo prave onu armiju volontera koja nikada ne sme da nestane ni u jednoj mnogo razvijenoj zemlji, a ne kod nas.
Zbog svega iznetog zaista smatramo da bi za amandman kolege Veroljuba Stevanovića trebalo glasati, bar da ne promenimo ono stanje koje već sada postoji u Zakonu iz 1979. godine, koji još važi, jer na taj način nećemo učiniti nijedan korak unazad.

Potpredsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, naravno da sam kroz ceo zakon propratila onu osnovnu ideju da popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi i učešće u organizovanju akcija dobrovoljnog davanja krvi treba da bude javno ovlašćenje za organizaciju Crvenog krsta.
Pošto je okupljanje i organizovanje dobrovoljnih davalaca krvi i motivacija ušla u program Crvenog krsta, ali programska aktivnost je nešto što je ograničenog karaktera, što traje neko vreme, kao u "nedelji solidarnosti", "dečijoj nedelji", "nedelji Crvenog krsta", a ova motivacija praktično je nešto što je neophodno 24 časa dnevno sprovoditi, dakle, pratim kroz zakon ovu nit da mi i dalje zastupamo da postojeće stanje, bar što se tiče javnih ovlašćenja kada je dobrovoljno davalaštvo krvi u pitanju, ne treba menjati. Zahvaljujem.

Hvala lepo. Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, amandman na član 13. kaže – u stavu 1. brišu se reči "i 8)". Normalno, logično opet, prosleđujemo ono, jer mi i dalje smatramo da javno ovlašćenje Crveni krst treba da dobije upravo za motivaciju i popularizaciju dobrovoljnog davalaštva krvi.
Ovde piše: "Tvojih pet minuta - nečiji ceo život". Dakle, u Srbiji svakih 100 sekundi potreban je davalac krvi. Treba da postanemo davaoci. Da li je strateški interes svake države da ima dovoljan broj davalaca krvi, da u svakom trenutku može da reaguje? Jeste. Da li ima dovoljno krvi danas u Srbiji? Nema. Da li je onda bitno kome će država preneti svoja javna ovlašćenja i omogućiti da dobiju svi oni koji imaju potrebu za dobijanjem krvi na vreme i kada treba. Za nas u poslaničkoj grupi SPS zaista nema dileme oko toga da li ovo treba da bude javno ovlašćenje ili ne.
Zaista duboko verujem u organizaciju Crvenog krsta Srbije, koja jeste humanitarna, nezavisna, neprofitna i dobrovoljna organizacija i koja je, nažalost, u svim ovim teškim vremenima koja su iza nas, i ne povratilo se, odigrala zaista jednu vrlo ozbiljnu i odgovornu ulogu za državu. Rekla bih da su bili na velikom ispitu, uostalom kao i svi mi, i da su taj ispit apsolutno položili.
Socijalistička partija Srbije će, naravno, uvek zastupati koncept u kome će Crveni krst Srbije imati svoje mesto u našem društvu, jer zaista sagledavamo i vidimo da je ova nezavisnost koju ova organizacija ima, sa svojom kompletnom mrežom i sa svojom armijom volontera, neophodna za jednu državu kao što je naša, da ne kažem za sve države i države koje su i mnogo višeg standarda nego što je naša.
Ona se više puta dokazala na delu. Ne sumnjamo da su spremni, da su svesni činjenice koliki je teret odgovornosti koji bi nosilo i ovo javno ovlašćenje za njih, ali budite sigurni, bez obzira što bi naravno ovo ovlašćenje država iz svojih sredstava morala da finansira, ne treba da se bojimo da ta sredstva ne bi bila iskorišćena na pravi način.
Verujte mi, u to sam ubeđena, i da država apsolutno ne izdvoji nijedan dinar i da ova skupština ne usvoji ove amandmane koje sam podnela u ime poslaničke grupe SPS, ja sam sigurna da će i Vlada i resorno ministarstvo i svi, i profesionalci i volonteri, u Crvenom krstu jednako savesno i odgovorno izvršavati zadatke koji će biti pred njima, i sa parama i bez para.
Neću da kažem da ne postoje pojedinačni slučajevi koji zaista mogu da ukaljaju čast svih organizacija, svih ljudi, svih građana, pa i partija, ali zaista ne mogu da prihvatim da se ostavi utisak da takvi pojedinci mogu da uruše i uruže ceo sistem koji postoji.
Zaista, učinimo sve da organizacija Crvenog krsta Srbije konačno dobije zakon koji zaslužuje, zakon za kojim vape svi volonteri, sve organizacije Crvenog krsta i koji će im omogućiti da na pravi način mogu da funkcionišu i pomognu ljudima i svojoj državi na najbolji način koji mogu. Zahvaljujem.