Od vreme ovlašćenog predstavnika.
Dakle, razumemo sve ove razloge koje ste naveli i pozdravljamo nameru Vlade i vas lično da se krene u rešavanje ogromnog problema srpske privrede, a to je nelikvidnost i plaćanje, odnosno neplaćanje dospelih obaveza na vreme. Zbog toga je desetine hiljada firmi blokirano, 80.000 preduzeća je po nekom zadnjem podatku nelikvidno i u blokadi i u procesu gašenja. Tome su kumovale, pre svega, mnoge velike kompanije koje su, zato što su velike, sa njima moraju mali privrednici da rade, a oni ucenjuju i ne plaćaju obaveze na vreme da bi ostvarile ekstra profit.
Sva se priča zavrti na kraju do ključnog generatora nelikvidnosti a to je država. Vi ste toga svesni da je država najveći neplatiša i da prema podacima koje imamo država u ovom trenutku duguje preko milijardu evra za razne obaveze prema dobavljačima, izvođačima radova i slično. Dobra je namera da država ograniči sebe i da kaže da će ubuduće u roku od 45 dana svaku svoju obavezu mora da plati.
Lično, pozdravljam vašu nameru za šok terapijom da se to odjednom preseče i da se krene nekim drugim korakom, međutim postavlja se jedno logično pitanje. Ako je budžet Republike Srbije u nezavidnom položaju, odakle nam milijardu evra slobodnih sredstava da odjednom izvršimo sve te obaveze i da krenemo nadalje da plaćamo sve one ugovorne obaveze u rokovima koje predviđa zakon?
Ograničavanje rokova za preduzeća koja međusobno posluju na 60 dana je takođe dobar korak, dobra je namera, ali je pitanje da li će svi moći da ispoštuju tu nameru. Recimo, jedan od primera koji može da bude kontra argument jeste da neko građevinsko preduzeće ugovori radove npr. za izvođenje objekata u inostranstvu i ima ugovore o plaćanju za godinu, godinu i po dana, zavisno od toga kakvi su uslovi tendera. To preduzeće angažuje podizvođača iz Srbije i ima obavezu da plati u roku od 60 dana. U tom slučaju preduzeće mora da ili uzima bankarske kredite koji su prilično skupi da bi ispoštovala obaveze zakona, ili mora da pribegava onom drugom načinu, da ugovara duže rokove plaćanja, ali da za to uzima bankarske garancije koje opet su trošak za preduzeće.
U prethodnom periodu razna preduzeća, dobavljači, izvođači radova su pružali određene usluge državi da bi se uopšte pojavili na tenderu moraju da daju uslove plaćanja, dobijali poslove, kad se recimo radi o izvođenju radova, da bi te radove izveli potrebno je određeno vreme, mesec, dva, tri, zavisno koja je vrsta radova i obim. Da bi uradili taj posao moraju da uzmu ako nemaju slobodnih sredstava, a obično firme nemaju, moraju da uzmu kredit, da se zaduže za gorivo, za repromaterijal, da plate radnike, uzimaju kredit kod banke. Taj kredit je, naravno, trošak i on je opterećen od 15 do 25% zavisno od koje banke se uzima kredit. Kada se završe radovi posle tri meseca, firma ispostavlja konačnu situaciju prema državi. Istog trenutka mora da plati PDV, i opet mora da uzme kredit, opet da plati kamatu, a onda joj država plati nakon tri, četiri, šest meseci, pa možda i godinu dana.
Šta se desilo u međuvremenu, za tih godinu dana? Za godinu dana se kurs promenio, za godinu dana sredstva koja su angažovana po osnovu kredita kod banaka koštaju i odnesu 25% minimum onoga što je glavnica. Praktično, priča se svede da firme kojima država neko duže vreme duguje ulaze u minus. Sve ono što su zaradile radeći sa državom, praktično pojede banka. U čitavom procesu jedino banke profitiraju kroz davanje kredita i naplate ogromnih kamata.
Dakle, to je ono što se dešavalo u prethodnom periodu i tu su banke imale profit. U ovom slučaju kada predviđamo rokove koji su 60 dana retko koja firma će moći da ispoštuje te rokove. Verovatno će se ići u mnogo većem broju slučajeva na dogovorno produženje roka sa bankarskom garancijom koja će opet koštati firme i opet će biti trošak i opet će banke zarađivati na tome.
Dakle, država treba pre svega da u uslovima poslovanja maksimalno razradi mehanizam da oni koji rade, privređuju, plaćaju porez od kojih država živi, imaju što manje troškove, da im je državna administracija i država što manji teret, da bude što efikasnija, što racionalnija. Ovako, praktično, posredno i neposredno država utiče direktno na njihovo loše poslovanje i praktično na njihovu likvidnost, odnosno nelikvidnost.
Ovim predlogom zakona kojim se skraćuju rokovi i daju se, praktično, ograničenja za državu na 45 dana, na privatna preduzeća 60. Namera je odlična. Šok terapija je potrebna da bi se ovi problemi razrešili. Ostaje samo pitanje da li ćemo moći da to sprovedemo u delo, naročito, mislim, pitanje i za državu koliko će uspeti da sprovede, a to verovatno vi bolje znate, obzirom da ste upoznati sa stanjem u budžetu RS i koliko to država može da plati, iz kojih sredstava. Dakle, verovatno ćemo ići u neko novo zaduženje od 500 miliona, milijardu evra, da bismo isplatili sva ta zaostala dugovanja.
U onom drugom delu, delu privrede, koja verovatno neće moći da ispoštuje u najvećem delu te svoje obaveze od 60 dana, pa će dolaziti i do sudskih sporova, i do kašnjenja jer sudstvo je toliko efikasno koliko, svi znamo. Dakle, prosto da ne bude da smo klasični kritizeri, ova namera je dobra, pozdravljamo je, ali nije dovoljna, potrebne su sistemske mere i kroz daleko efikasnije pravosuđe, i slične postupke, da procesi traju mnogo kraće, jer će ostati mrtvo slovo na papiru.
Ako dođe do sudskih procesa, to traje mesecima, džabe nam onda i ograničenje rokova plaćanja kada uđemo u to vrzino kolo da jedni drugima ne plaćaju, pa onda i onaj ko nije platio onom drugom, on zbog toga ne može da plati onome iza sebe i onda opet imamo lanac nelikvidnosti koji ničemu ne vodi.
Za nas je bitan prvi korak, kako će država pokrenuti čitavu priču povećanja likvidnosti privrede, odakle će ta sredstva pribaviti i kako će ona svoje obaveze ispuniti. Naravno, naša je sugestija i da se mnogo fleksibilnije gleda na rokove za preduzeća i da mere koje prate ovu meru budu sistemske i kroz pravosuđe i kroz možda i neke druge poreske zakone, kako bi čitava priča urodila plodom. Hvala.