Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8485">Milan Lapčević</a>

Milan Lapčević

Nova Demokratska stranka Srbije

Govori

Od vremena ovlašćenog predstavnika.
Dakle, mislim da ovo razdvajanje na komercijalna i nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva, pretpostavljam da je intencija bila da se pospeše tržišno orjentisana poljoprivredna gazdinstva koja će dati količinu, uvećati proizvodnju i da zakonodavac hoće da se fokusira na ta poljoprivredna gazdinstva kako bi poljoprivredna proizvodnja bila što veća i količine proizvoda bile što veće i da prosto tera one koji žele da se bave poljoprivredom da ustvari budu komercijalno okrenuti, tržišnom okrenuti da bi što više proizvodili, da bi što više sredstava od države mogli da povuku.
Međutim, kada se poljoprivredno gazdinstvo registruje nemate mehanizam kako ćete nekog da uslovite da neke uslove ispuni da bi bio komercijalno, odnosno nekomercijalno poljoprivredno gazdinstvo. Znate, slobodna je volja kada se tamo registrujete da kažete da li ste komercijalno ili nekomercijalno. Ako je slobodna volja, onda je potpuno promašena materija, onda će svako da kaže – ja sam komercijalno poljoprivredno gazdinstvo. U suštini nemate ni jedno poljoprivredno gazdinstvo ma koliko ono bilo malo ili veliko u Srbiji koje nije tržišno orjentisano, čak ona staračka domaćinstva koja imaju pola hektara zemlje i proizvode neke povrtarske kulture, neke bake tamo iznesu na pijacu korpu jaja, pa prodaju i to je neko tržište. Iznesu venac paprike pa prodaju i to je neka tržišna proizvodnja.
Dakle, ako se želi da se na ovaj način podstiču oni koji će dati mnogo veće količine poljoprivrednih proizvoda postoje drugi mehanizmi, kroz druge članove zakona koji će biti fokusirani na tu vrstu proizvođača. Ali, na ovaj način ne treba ubijati one koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom da bi preživeli. Čuli smo, to je prosto neki javni podatak da je oko 250 hiljada registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Sigurno je da ima bar još toliko onih koji su neregistrovani. Razlozi za to su različiti, neki iz neznanja, neki iz nekog straha, a neki zato što su previše mali pa smatraju da im to ništa neće koristiti ako se registruju.
Mislim da je obzirom poljoprivreda ključna grana ekonomije Srbije, Srbija nema neku drugu razvijeniju granu svoje ekonomije sem poljoprivrede. Ako je poljoprivreda ta koja je kičma razvoja Srbije, mislim da se oko toga svi slažemo, iako je nas prethodnih možda stotine godina, da kažemo, ishranila i podigla ovu zemlju, naročito u zadnjih desetak godina je bila stub razvoja zemlje, jedini suficit koji ova zemlja beleži u razmeni sa inostranstvom jeste suficit u poljoprivredi, onda smatramo da svako ko se bavi poljoprivredom ima prava da bude pomognut od strane države.
Da ne razdvajamo ako imaš pet krava i ako imaš pet hektara, onda ćemo da te pomažemo, a ako nemaš toliko onda te nećemo pomagati. Ili ako si se registrovao kao komercijalno, onda ćeš dobiti nešto, a ako se iz milion razloga nisu registrovao kao komercijalno, nisi znao, a takvih nažalost ima puno u Srbiji koji jednostavno iz neznanja kažu – ej, ja sam nekomercijalno, ne proizvodim neke velike količine i nisam se prijavio da budem komercijalno, onda nemam prava na podsticaj. Odnosno da budem precizan, ovde postoji čak i član u kome se kaže da će ministar bliže propisati vrste podsticaja koje ostvaruju nekomercijalna gazdinstva.
Znate, ako se kaže – propisaće vrste podsticaja, onda se verovatno misli na užu vrstu podsticaja, nego što se daje komercijalnim gazdinstvima. Mislim da svako poljoprivredno gazdinstvo, da svako ko se bavi poljoprivredom u Srbiji treba da ostvaruje određeni nivo prava podsticaja od strane države, a da oni koji su usredsređeni na veću proizvodnju, na više tržišnu orjentisanu proizvodnju treba da imaju dodatno pravo. To može da se reguliše i kroz podsticaje po grlu i za podsticaje na količinu određene proizvodnje, ali da ona poljoprivredna gazdinstva koja su ili staračka ili su socijalno ugrožena ili su slaba, nisu razvijena, ne gube to pravo, minimalno pravo koje država daje svima drugima zato što je to i mera socijalne politike.
Imate na stotine, verovatno desetine hiljada malih gazdinstava koje nažalost čine dvoje starih ljudi od 60, 70 godina koji nisu ostvarili pravo na penziju, bave se nekom sitnom poljoprivrednom proizvodnjom, nemaju penziju, jedino što proizvedu nešto i prodaju, to su sredstva sa kojima oni i preživljavaju. Dajte da im država tu i pomogne, a to je i mera socijalne politike. Hvala.
Mislim, da se nismo najbolje razumeli. Dakle, upravo ovo što ste pomenuli - vi ispunjavate uslove. Dakle, kada date limit da neko mora da preda npr. tri hiljade litara mleka da bi dobio podsticaj od sedam dinara, a onaj koji ne preda tri hiljade litara mleka, nego preda dve hiljade litara mleka, nema nikakav podsticaj. Izvinite, ja kad kupim mleko u prodavnici ne piše da li je neko predao sa pet hiljada litara mleka ili sa dve hiljade litara. Litar mleka je litar mleka. Litar mleka zaslužuje da bude subvencionisan sa sedam dinara bez obzira da li dolazi iz komercijalnog, odnosno nekomercijalnog domaćinstva ili bilo koja druga vrsta proizvoda.
Dakle, država mora da odredi subvenciju, osnovnu subvenciju za svaku vrstu proizvoda, pa i za litar mleka, a za preko tri hiljade litara dodatnu subvenciju ako hoćemo da te ljude izdvojimo kao tržišno orjentisane i da njih pospešujemo da proizvode više. Ali, ovi koji minimalno proizvode ne mogu da nemaju taj osnovni podsticaj od države jer ih onda stavljamo u neravnopravan položaj ljude koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, a to mislim da ne treba da bude svrha zakona. Zakon treba u jednak položaj da stavi sve one koji se bave određenom vrstom posla, a da one koji se bave na komercijalni bolji način koji pospešuju proizvodnju treba dodatno da unapredi.
Gospodine ministre, član 11. kaže da su podsticaji iz registra podsticaja javni i koriste se u cilju itd ... Ako je nešto javno i definisano kao javno, kome smeta da to što je javno bude na internetu? Da li će nešto da smeta? Mi u stvari problem u ovoj državi imamo baš zato što se radi polujavno. Ne kažem konkretno za vas, ali generalno, sve što se dešava na nivou korupcije, a to nam je osnovni problem u ovoj državi, dešava se zato što nije javno. I Zakon o javnim nabavkama kaže da se objavljuje na internetu i da je sve javno.
Šta smeta da neko ko koristi podsticaje države, odnosno koristi pare poreskih obveznika svih građana ove zemlje bude javno objavljen na internetu? To je još bolja mera samokontrole. Ako neko traži podsticaje za pet krava, a ima tri i komšija to vidi, zar to nije najbolji način da sprečite korupciju u ovoj oblasti? Šta kome smeta da se na internetu pojavi da je neko tajkunsko poljoprivredno dobro tražilo i dobilo podsticaj za 30 hektara šećerne repe, a u stvari ima 15? Da li to nekome smeta? Nemojte da nas terate da mislimo da vama smeta. Siguran sam da to vama ne smeta.
Razumem ovo što ste malo pre rekli da kada se donosi podzakonski akt, da ćete to imati u vidu, ali sam siguran da nije detaljisanje ako se doda zapeta i kaže se – i objavljuje se na internetu. To nije detaljisanje, to je samo obaveznost u zakonu.
Imamo manir, nažalost, prethodnih godina, jako izražen, da se sve što je ovlašćenje Narodne skupštine kao najvišeg zakonodavnog tela kroz zakon prenosi, delegira na ministarstvo, da onda ministar ima pravo da to tumači ovako ili onako, podzakonskim aktima, ali zaista nema razloga da to što se radi, a radi se o velikim parama poreskih obveznika ne bude javno, da svako u ovoj zemlji zna koliko je država pomogla kog poljoprivrednog proizvođača i da to bude ispravno i da bude činjenično potkrepljeno u onome što zaista čovek radi na terenu. Nema boljeg načina nego izneti to javno na internet i onda ćete videti kako će se sve dovesti u red. Hvala.
Ovaj član 15. nam se čini jednim od suštinskih članova u ovom zakonu, koji definiše kolike će biti premije za mleko na isporučen litar mleka od proizvođača, ko ima pravo na premije i koliko će te premije dugo trajati.
U članu 15. stav 3. predviđeno je da pored uslova koje mora da ispuni poljoprivredno gazdinstvo, da je upisano u registar, da je prijavilo broj i vrstu životinja i da je izvršilo obeležavanje, odnosno sve mere zaštite određenog grla, da bi dobilo premiju, treba da u kvartalu, dakle u tri meseca, preda tri hiljade litara kravljeg mleka, to je za ravničarska područja, odnosno za ona područja u kojima su otežani uslovi rada u poljoprivredi, dakle, za brdsko-planinska područja, 1.500 litara mleka, smatramo diskriminatorski.
Malopre sam pričao koliko domaćinstava je registrovano, negde oko 240 hiljada. Podaci govore da bar još toliko nije registrovano i podaci govore da bar još stotine hiljada domaćinstava, pretežno onih ljudi koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom više da bi preživeli nego da bi od toga zarađivali, imaju po jednu, dve ili tri krave i da oni neće upasti u ovu kategoriju, neće moći da ostvare pravo na premiju od sedam dinara po litru mleka.
Mislimo da to nije u redu i da svako ko predaje mleko, ko proizvodi mleko za tržište, treba da ostvari pravo na podsticaj, bez obzira na isporučenu količinu. Doći ćemo u situaciju da neko ko ima tri krave predaje po 20 litara mleka, dođe do cifre od 2.500 litara isporučenog mleka i da ne može da ostvari pravo na premiju. Mislimo da to nije u redu.
Ako je svrha zakona da pomogne poljoprivrednu proizvodnju i da zaštiti proizvođača zato što se neko pametan setio pre nekoliko godina da potpiše SSP, kojim se država Srbija obavezuje da potpuno liberalizuje svoje poljoprivredno tržište 2014. godine, pa danas imamo situaciju, naravno, uz to još i mnoge druge stvari su se desile u međuvremenu, ali imamo situaciju da država Srbija od nekadašnjeg velikog poljoprivrednog proizvođača i proizvođača i mleka i mlečnih proizvoda uvozi mnoge količine mlečnih proizvoda.
Došli smo u situaciju da umesto da zaštitimo, a 2014. godine će biti otvoreno tržište, sve poljoprivredne proizvođače koji se bave proizvodnjom, pa i proizvodnjom mleka, da svako ko preda litar mleka ima premiju, ne mora da bude sedam, neka bude pet dinara, a za onog ko preda preko tri hiljade, neka bude poseban podsticaj. Ali, nemojte da na ovaj način disrkiminišemo one ljude koji ne mogu da dostignu određene limite.
Ne znam čemu služe limiti. Limiti služe da bi se oni koji su veći dodatno podstakli, a oni kojima služi to možda za preživljavanje dodatno uruše i da napravimo još veći jaz između siromašnih i bogatih. Mislim da duh zakona nije takav da napravi ovakvu diskriminaciju.
Podsticaj i premije za mleko su direktna plaćanja koja mora da ostvari svako ko se bavi tom proizvodnjom. Nema smisla da oni koji ne dostignu ove limite, 1.500 i 3.000 litara mleka nemaju nikakav podsticaj za to. Pa, i oni predaju tržištu i oni valjda učestvuju u toj ukupnoj proizvodnji mleka.
Mislimo, ministre, da ovaj stav treba da se briše i da svako ko predaje mleko za tržište treba da ostvari podsticaj. Čak u obrazloženju kažete da je praksa pokazala i da u cilju povećanja konkurentnosti proizvodnje, odnosno povećanja obima proizvodnje i standarda kvaliteta, a u skladu sa iznosom finansijskih sredstava je ovako predloženo. Ako nam je interes da imamo što više mleka, onda valjda nije u redu da onima koji predaju veće količine, dajemo podsticaje ili premije od sedam dinara, deset dinara, a da oni koji predaju manje ne dobiju ništa. Dajte da ta premija bude pet dinara, neka je ostvare svi, a oni koji predaju preko tri hiljade, pet hiljada, neka imaju još dinar preko toga, još dva dinara preko toga.
Mislim da nije u redu da se na ovaj način prave diskriminacije i da ovaj limit od 1.500 ili 3.000 litara mleka predatog za premiju zaista treba da bude brisan iz ovog člana, odnosno da ovaj amandman treba da bude prihvaćen. Hvala.
Gospodine ministre, izvinite na rečniku, možda ću biti malo grub, ali to što ste rekli nije tačno ili u najvećem delu nije tačno. Imate desetine, stotine hiljada porodičnih domaćinstava u Srbiji koji imaju dve krave i koji predaju mleko. Prođite malo Šumadijom, južnom Srbijom, zapadnom Srbijom. Imate na stotine takvih sela gde ima po dve, po tri krave. Čovek možda ne može da dostigne limit. To što ste rekli da ima tri krave i dostići će limit, nije tačno.
Ne može s tri krave da dostigne limit od 3000 litara, jer je krava u određenim mesecima steona. Kada se oteli ona ne može da daje mleko za tržište.
Dakle, neko ima dva hektara zemljišta i ne može da poveća to na pet krava, a predaje mleko. Nema gde da ga proda - živi u nekom selu dalekom od grada, ne može da pravi sir, staračka su domaćinstva, mora da predaje mleko. To što predaje, biće mu cena 20 dinara, a onaj koji ima pet krava i predaje preko 3000 litara, njegovo mleko će biti 27 dinara iako je kvalitet isti.
Mislim da zaista nije u redu. Ako nema para za sedam dinara po litru, neka bude pet dinara po litru, ali mora svaki litar koji je država preuzela da premira.
Nisam siguran, nisam do tančina mogao da uđem na svaki sajt i da pogledam zakone u drugim državama, ali nisam siguran da premije za mleko u Austriji, Holandiji, Nemačkoj isključuju određenu vrstu proizvođača. Na kraju krajeva, ne treba valjda kroz ovaj zakon da sprovodimo globalizaciju u Srbiji. Ovo je klasična globalizacija tržišta. Podstičemo velike, a male ubijamo.
Direktna poruka onima koji ne mogu da ostvare premiju je da se manu tog posla i da dodatno utičemo na smanjenje stočnog fonda. Ovime će se i smanjiti količina predatog mleka i smanjiće se broj grla. Mislim da je to potpuno u suprotnosti sa duhom zakona. Hvala.
Gospodine ministre, razumem da želite da podstaknete da bude što više grla, da se uzimaju krediti da se proširuje proizvodnja. Pazite, da bi se povećao broj grla, nije dovoljno samo uzeti kredit. Prvo, treba da imate uslove za to. Drugo, treba da imate i biljnu proizvodnju koja će pratiti ta grla. Šta ako čovek ima dva hektara zemlje i ne može više od tri krave da prehrani? Ne može. Šta ćemo, da ga uskratimo za tih sedam dinara premije? To nije u redu.
S druge strane, da je mali broj tih domaćinstava, pa da onda kroz podsticaja nekomercijalnih poljoprivrednih gazdinstava to nekako nadomestimo, onda u redu. Ali, radi se o stotinama hiljada takvih domaćinstava i ne radi se o maloj količini mleka, što i iz podataka koji stoje u ovom zakonu – 200 miliona litara mleka, a 200 miliona litara nije malo i ne može da se ostvari od malog broja domaćinstava, nego ogromnog broja domaćinstava.
Dajete da ne idemo, jer na ovaj način se šalje vrlo ružna poruka – podsticaćemo one koji imaju puno i u toj proizvodnji daju veliku količinu, ali ćemo podsticati i one tajkune koji su, na ovaj ili onaj način, došli do ogromnog broja grla i ogromne količine. To zaista nije u redu. Doći ćemo u situaciju da država podstiče tajkune da imaju hiljade grla, da imaju stotine hiljade hektara i da oni imaju podsticaj od države, a da nemaju oni koji imaju tri krave i pošteno rade svoj posao.
Možete i kao repliku, a i kao ovlašćeni, svejedno je.
Ministre, dali ste jedan načelni odgovor, ali vas molim da u skladu sa svim onim što smo pričali kao argumente zašto treba ukinuti ovaj limit, se još jednom izjasnite. Mislim da svrha zakona treba da bude da ojača srpsku poljoprivredu, da ojača proizvođače i da ih zaštiti pred otvorenu i surovu tržišnu utakmicu koju nam pripremate za narednu godinu.
Kada se otvore granice i kada pohrle milioni litara mleka iz drugih zemalja koje su daleko više premirane nego što su premirani ovi ovde, kako će taj naš jadni seljak u zapadnoj Srbiji, u Toplici u jugoistočnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, koji nema mogućnosti zbog ograničene količine zemlje koju ima da drži više od tri krave, kako će on moći da se izbori na tržištu i kako će on moći da preživi?
Dajte da ne pravimo od ljudi koji su opet neki koristan šraf u toj poljoprivrednoj proizvodnji od njih socijalne slučajeve, da ne pravimo bedu od njih. Država nema para za sedam dinara, pa neka smanji taj limit na pet dinara, neka da svima za svaki litar isporučenog mleka. Neka bude pet dinara premija, a za one koji predaju preko određene količine da ih podstiče preko drugih mehanizama. Postoje razni mehanizmi. Možete da podstičete i po broju grla. U narednim članovima je predviđeno da za mlečne krave bude po 20.000 dinara. Stavite to u limit preko pet krava i neka se ostvari taj podsticaj i eto vam način kako ćete unaprediti i broj grla i proizvodnju mleka.
Zaista nema ni jedan racionalan razlog zbog čega bi se ukidala premija za mleko za one ljude koji ne ostvare ovaj limit koji ste propisali. Nema ni logike, ni racionalnog razloga. Zaista mislim da će se dodatno degradirati proizvodnja mleka u Srbiji.
Uopšte ne gubi smisao, gospodine predsedavajući, jer je ovo suština zakona. Suština čitave priče jeste ovo. Sada ste kroz ovo što ste se izjasnili i kroz Predlog zakona u stvari poslali poruku da ni jedan proizvođač iz sela u kome žive moji roditelji ili par procenata proizvođača u čitavoj Toplici može da računa na ove podsticaje. U istočnoj Srbiji takođe. U zapadnoj Srbiji je slična situacija.
Na ove podsticaje od države mogu da računaju uglavnom oni koji imaju velike farme po Vojvodini, delom po Šumadiji, a ostatak zemlje je njihov problem. Neka se snalaze kako znaju. Ovaj zakon se bavi i ruralnim razvojem. Nema ruralnog razvoja ako niste omogućili čoveku koji proizvodi pošteno mleko i predaje državi da ostvari te podsticaje države. Tu nema nikakvog razvoja. To je samo zakon kojim će se dodatno sela isprazniti, gde će ljudi prodati i ono malo stoke što imaju jer ne mogu da se bore sa onima koji dobijaju veće cene za predato mleko, a rade isto. Zamislite situaciju, čovek ima tri krave i predaje 2.500 litara mleka, a čovek pored njega ima pet krava i predaje 3.500 litara mleka. Njegovo mleko je 27 dinara, a mleko komšije 20 dinara. Da li je to pošteno? To zaista nema nikakvog smisla.
Molim vas, čuo sam da nemate nameru da odstupite od toga, ali mislim da to ničemu ne vodi. To će potpuno urušiti onih stotina hiljada proizvođača koji predaju tih 200 miliona litara mleka. Šta mislite, da li će naredne godine ili 2015. kada se bude radila analiza biti tih 200 miliona litara koje se ne primiraju? Neće, zato što će se smanjiti stočni fond. Imaćemo kontra efekat.
Siguran sam da ćemo se videti nekom drugom prilikom za šest meseci ili godinu dana kada se bude menjao zakon da ovo nije u redu.
Molim i druge kolege iz drugih poslaničkih grupa da razmisle o ovome što smo pričali u prethodnih pola sata.
Ono što je ministar rekao u načelnoj raspravi, da je održao nekoliko javnih rasprava o ovom zakonu i to uglavnom Mačvi, zapadnoj Srbiji, nije prošao niti centralnu, niti jugoistočnu Srbiju i da ne zna kakva je situacija u selima jugoistočne Srbije. U tim selima 95% stanovništva ima tri, četiri krave i neće dostići ovaj limit koji je već postavljen. Sela u Banatu su u sličnoj situaciji, ne mogu svi da dođu u situaciju da imaju sedam dinara premije.
Još jedan argument u prilog ovoga što govorimo, a to je da oni koji proizvode i predaju preko 50 litara dnevno mleka su dodatni stimulisani od strane samih otkupljivača i mlekara. Mlekar premiraju za proizvođače koji daju preko 50 litara mleka sa po dva dinara po litru. Oni koji su veliki proizvođači i koji trebaju preko 50 litara sada će imati devet ili deset dinara podsticaja premije za mleko, a oni koji ne mogu da dostignu taj limit neće imati ništa. To, ne da je nepravedno, nego je diskriminatorski i dovodi u jednu tešku situaciju one ljude koji ne mogu da postignu taj limit.
Malo pre čujem ideju od nekih mojih seljaka da će se udružiti pa će jedan predavati za oboje, a da bi dostigao limit i da bi dostigao premiju. Time se izvrgava ruglu sam zakon, niste me čuli ministre, ali oni koji predaju dve i po hiljade litara mleka moraće da se udružuju sa komšijom, pa će na jedno ime da predaju, kako bi ostvarili premiju.
Opet ova priča pada u vodu. Nemojte da vršite diskriminaciju između proizvođača mleka. Litar mleka je litar mleka, bez obzira da li je u masi predato preko 3000 hiljada litara ili ispod. Litar mleka zaslužuje premiju od bilo kog proizvođača. Nemojte tu diskriminaciju da vršite. Izbrišite ovaj stav, a za veće količine mlekare daju podsticaje, dva dinara preko 50 litara ko predaje. Država može da uvede neke posebne podsticaje. Smanjite premiju. Na pet dinara neka bude za sve, za svaki litar mleka, a za veće količine dajte po dinar više.
Mislim da je to najracionalnije i najnormalnije rešenje. Dovešćemo u jedn nezavidan položaj onih 150.000 porodica koje se bave time, žive od toga, neće imati nikakvu pomoć države i praktično će biti primorane da prodaju krave i da se više time ne bave.
U prepodnevnoj raspravi smo govorili o tome da treba izjednačiti i one najmanje proizvođače mleka sa onim krupnijim. Jedan od argumenata koji ste izneli zašto ne smatrate da to treba prihvatiti je i taj da nema dovoljno para u budžetu.
Znate, sa raspoloživim parama koje imate, drugačijom raspodelom možete doći do mnogo efikasnijih rešenja. Jedno od rešenja koje smo mi predložili je da se podsticaji koji se tiču vezane biljne proizvodnje u istom iznosu daju do površine 50 hektara, da iznad te površine do 75 hektara budu 80% od osnovnih podsticaja, a do površine od 100 hektara da budu 60% od predviđenih podsticaja, čime bi se sa jedne strane uvažilo to što oni rade na tolikim površinama, a sa druge strane i uštedela određena sredstva, jer nije u redu da isti podsticaji važe i za one površine od 10 hektara i za one površine od 100 hektara.
Sa druge strane, statistički gledano, verovatno 95% ili možda čak i više ukupnih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji ima i obrađuje površine do 50 hektara. Preko toga, od 50 do 100 hektara verovatno se može nabrojati na prste jedne ruke ili reda veličine desetak, dvadeset do 100, u odnosu na 250 hiljada registrovanih, verovatno takvih nama više od 100 koji imaju površine od 100 hektara. U skladu sa tim, mislimo da treba voditi računa i ekonomisati sa svakim dinarom i da podsticaji ne treba da važe u istom iznosu za sve površine, odnosno da treba da budu sukcesivno smanjivani kako raste površina koja se podstiče. Hvala.
Zahvaljujem gospodinu Mikoviću na ovoj ukazanoj primedbi.
Ovde se vidi jedna nekonzistentnost zakona. Kod premija za mleko idemo na priču što veće proizvodnje i dajemo veći podsticaj za veću proizvodnju. Kod obradivog zemljišta idemo na manje. Limitiramo do 50 hektara, do sto hektara, što mislimo da jeste ispravno i da treba krenuti od najmanjih ka najvišim, i kada se budu isplaćivale razni podsticaji ili premije, treba ići od najmanjih prioriteta ka najvećim, pa negde dokle se potroše pare. Kada dođu oni do sto hektara, ako nema para, nema, šta da radimo, ali da imamo nekakvu konzistentnost.
Takođe, jedna vrsta primedbe u nekonzistentnosti zakona je i član 17. gde se razrađuju vrste podsticaja. Kaže se – za biljnu proizvodnju mogu biti podsticaji osnovni i proizvodno vezani podsticaji.
Pod dva – podsticaju u stočarstvu i to za mlečne krave, krave dojilje, priplodne ovce, priplodne krmače, tov junadi itd. To je tačno razrađeno za šta. U članu 19. za vezane podsticaje se kaže da ministar bliže propisuje za koju vrstu biljne proizvodnje, za koju vrstu kulture i pod kojim uslovima se mogu stvarati proizvodno vezani podsticaji, visina podsticaja, način ostvarivanja itd. Nemamo pobrojano koje će to proizvodno vezane biljne proizvodnje biti podsticane.
Najmanje što je moralo da se nađe u ovom članu zakona da će biti podsticaj za višnju, malinu, šljivu, krušku, jabuku, šta god. Ovako, ostaje vama diskreciono pravo da kažete – podsticaćemo proizvodnju soje i proizvodnju šećerne repe i ništa više. Voćarstvo nećemo podsticati uopšte.
Ako je cilj zakona da bude predvidljiv za one koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, onda je moralo da bude navedeno – podsticaće se te vrste voća, te vrste povrća, te vrste biljne proizvodnje i onda ljudi kada ulaze u proizvodnju imaju predvidivo šta će biti podsticano od strane države. Ovako ostaje nedoumica da li ćete nešto podsticati ili nećete i u kom obliku i koje visine.
Poštovani ministre, ovo je jedna veoma važna oblast u ovom zakonu, koja se tiče podsticaja za mere ruralnog razvoja.
Mogu da izrazim zadovoljstvo što je kroz zakonsku materiju uvrštena i ova oblast. Pretpostavljam da je ideja bila da bez razvijenih sela, razvijenih domaćinstava, nema ni ozbiljne proizvodnje. Te ozbiljne proizvodnje neće biti u onim mestima gde nema aktivnog poljoprivrednog stanovništva.
Aktivno poljoprivredno stanovništvo može da bude produktivno i da da mnogo veće količine poljoprivrednih proizvoda ukoliko se ono zanavlja i ukoliko mladi ljudi ostaju na selima. Zbog toga su mere ruralnog razvoja od izuzetne važnosti kada je čitav zakon u pitanju i kada je čitava poljoprivreda Srbije u pitanju. Bez mladih na selu nema novih mladih, ni novih mladih domaćinstava i nema uopšte govora o primeni ovog zakona, niti o nekoj ozbiljnoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Da bi mladi ljudi ostali na selu, moraju da se ispune mnogi prethodni uslovi, pre svega da im se obezbede normalni uslovi za društveni život u tim selima. Imate na stotine i hiljade sela u Srbiji u kojima, na primer, domovi kulture zvrje prazni, potpuno su ruinirani i u njima se ne dešava ništa. Imate na stotine sela gde imate nekakve sportske klubove koji su zapušteni, deca prepuštena sama sebi i svi gledaju da što pre izađu iz tog sela i odu u grad.
Bez podsticaja i mera za ruralni razvoj, bez nekog društvenog sadržaja u tim selima, otvaranja nekih internet kafea, od sređivanja infrastrukture u selima, nema govora da će mladi ljudi ostati u njima, jer nemaju te društvene sadržaje koje imaju mladi u gradu.
Veoma važna stvar da se unapredi ruralna ekonomija jeste unapređenje ruralnog razvoja, pružanje tih društvenih sadržaja mladim ljudima da bi ostali na selima, da bi time, naravno, jačali svoja domaćinstva i pravili mnogo više poljoprivrednih proizvoda i uopšte unapređivali poljoprivrednu ekonomiju.
Koleginica Vojić Marković je spomenula da imamo i strategiju ruralnog razvoja. Ovde ste predvideli da će postojati i podsticaji za mere ruralnog razvoja. Ali, zante i sami iz prakse da ta strategija postoji već nekoliko godina, ne znam da li ima efekata njenog sprovođenja. Ovde je pomenuta da će biti mera koje ćete vi potpisati nekim pravilnikom, a opet nemamo, da kažem brojčanu jedinicu koliko će to para biti predviđeno za mere ruralnog razvoja.
Zbog toga mislim da je neophodno da se i odredi količina novca koja će biti namenjena za ruralni razvoj i predlog je da to bude makar 10% u odnosu na onaj budžet koji se opredeljuje za podsticaj u poljoprivredi. To je nekih pet milijardi dinara godišnje za unapređenje sela jer bez toga nema govora ni o kakvim podsticajima, poljoprivrednoj proizvodnji, ekonomiji koja se bazira na poljoprivrednoj proizvodnji. Jako je važno da se opredeli količina novca koja će se nameniti za ove mere ruralnog razvoja.
Molim vas da razmislite jer 10% od ukupnih podsticaja nisu velike pare, a to je bazična stvar za poljoprivredu. Hvala.
Hvala vam što imate razumevanja za ovu materiju. Mislim da je to ključna stvar i da je 10% minimalno nešto što treba da bude impuls da bi ljudi ostali u mestima i razvijali poljoprivrednu proizvodnju. Sa jedne strane, zakon će pomoći da oni imaju ekonomski interes da se bave time. Ali, ako nemaju društvene sadržaje, ako nemaju kulturne sadržaje u svojim mestima, ako nemaju obdaništa gde će svoju decu slati da ih neko čuva zaista je besmisleno očekivati da će mladi ljudi koji završe neke škole ostati tu da žive. Oni će možda otići u grad pa dolaziti fakultativno da se bave poljoprivredom, ali to nije ozbiljna poljoprivredna proizvodnja.
Moramo da jačamo poljoprivredna gazdinstva, a njih ćemo jačati kroz kompletnu infrastrukturu koja se podrazumeva, ali bez škola, bez zdravstvenih ustanova, obdaništa, kulturnih sadržaja u domovima kulture…
Svi imate apsurdnu situaciju da u skoro svakom selu u Srbiji imate neki dom kulture koji je izgrađen pre možda 50-ak godina. Do 90-ih godina ti domovi kulture su bili krcati mladim ljudima. Tamo su se održavali neki društveni sadržaji, igranke, susreti sela. Od 90 i neke godine je neki zakon o oduzimanju imovine. Svi domovi kulture su oduzeti od nadležnosti saveta građana u selima i dati na korišćenje opštinama. Ključevi stoje u opštinama, a ljudi nemaju gde da se sastanu i održe sastanak. Da ne pričamo o mladima koji nemaju prostorije za kulturno-umetnička društva, niti za bilo šta drugo. Jedino okupljanje mladih po selima su sportski klubovi. Oni isto tavore ko ima da da jer su i oni u gašenju. Bez te društvene nadgradnje nema ni pojma o poljoprivredi, niti ima govora da će ove mere koje se tiču podsticaja dati rezultat ako nemamo više ljudi mladih na selu.
Javljam se po Poslovniku i reklamiram član 74. i član 107. Poslovnika Narodne skupštine koji kaže, stav 2. – kada se na sednici odbora razmatraju predlozi zakona i amandmani na predloge zakona, na sednicu se pozivaju i njihovi podnosioci, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici. Član 7. govori o poštovanju dostojanstva Narodne skupštine.
Imali smo dve sednice Odbora za razvoj, industriju i energetiku koji je razmatrao na prethodnoj sednici Predlog zakona koji je na dnevnom redu u načelu, a danas u pojedinostima i po amandmanima. Ni na jednoj sednici Odbora nisu bili prisutni ovlašćeni predstavnici koji su podnosioci ovog zakona, tako da smo danas došli u jednu vrlo neugodnu situaciju da razmatramo amandmane na Zakon o Razvojnom fondu Vojvodine, a da na toj sednici nisu bili prisutni predlagači, odnosno predstavnici predlagača i nisu se izjasnili o amandmanima.
Došli smo u situaciju da predstavnici Ministarstva finansija nešto prihvataju ili čak predlažu svoj amandman, ali nemamo predstavnike predlagača, predstavnike Skupštine AP Vojvodine, pošto je ovaj zakon predložila Skupština AP Vojvodine. Ne piše nigde Ministarstvo finansija. Niko od predstavnika predlagača nije prisutan na sednici, niti znamo da li se amandman prihvata, da li se ne prihvata, iz kojih se razloga odbija i slično. Čak smo imali situaciju da imamo predloženi amandman Vlade, a da nemamo predstavnika predlagača koji će reći – da, to je za nas prihvatljivo ili nije prihvatljivo. Mislim da je to nepoštovanje nadležnog odbora, nepoštovanje dostojanstva Narodne skupštine i svih nas ovde.
Isto po članu 74. Poslovnika. Potpuno uvažavam vaše izvinjenje i razumem ga ali sam takođe siguran da vi niste jedini predstavnik AP Vojvodina i Skupštine AP Vojvodine. Postoji sigurno pokrajinski sekretar za finansije, postoje njegovi zamenici ili pomoćnici ili bilo ko drugi od ovlašćenih predstavnika koji su mogli da budu prisutni na sednici, da objasne suštinu i zakona i eventualno prihvatanje amandmana.
Mislim, da to ne može da bude dovoljan razlog da se ne bude ni u načelnoj raspravi, kada se raspravlja na Odboru, ni danas u amandmanima da ne bude niko prisutan od predstavnika predlagača. Verujem da nije namera da se ponižava ovaj dom, ali mislim da ste nas kao predstavnike odbora doveli u neprijatnu situaciju da mi ne znamo da li je to za vas prihvatljivo ili ne, a odlučujemo o nečemu bez vašeg mišljenja, a vi ste predlagači. Mislim, prosto proceduralno smo u nekoj nezavidnoj situaciji da ne znamo kako da se izjasnimo.