Da, gospodine Babiću, sećam se te 2007. godine. Vi ste nosili majicu sa jednim likom ovde i prsili se sa njom u parlamentu. I tada ste imali šansu da uđete u neku vladu, ali prosto se nije desilo.
Nemojte da pominjete 2007. godinu, jer u 2007. godini je prosečna plata bila 450 evra. U 2007. godini spoljni dug je bio smanjen, od 2004. do 2007. godine, za pet milijardi evra. Te pare koje su došle od privatizacije nisu potrošene kao što su neki trošili pre vas, nego su vraćani međunarodni ugovori od ko zna kada. Znate da je to zlatni period Srbije, bar u zadnjih 15 godina, da se najbolje živelo, sa najboljim standardom, sa najkvalitetnijim programom i najkvalitetnijim životom. Od prodaje, da.
Gospodine Babiću, tada kada ste vi nosili tu majicu i kada ste se nadali da ćete biti deo vlasti je ostavljeno novoj Vladi preko milijardu evra u kasi živih para. Niko nije strpao u džepove, nego je ostavio novoj vlasti. Ovi vaši prethodnici su vam ostavili minus od ko zna koliko, milijardu i po, a vi ćete da ih nadmašite šestostruko.

Evo, završavamo krug replika. Svaka čast vama za vaše zalaganje i za želju da uradite nešto najbolje za Srbiju. Ta želja i to zalaganje i to htenje se mere nekakvim brojčanim podacima. Kada izađete sa činjenicama da je smanjena zaposlenost, smanjen spoljni dug, povećan standard itd, onda možemo da pričamo. Naravno, svi mi želimo najbolje svojoj zemlji. Rezultati su oni koji treba da budu presuđujući.
O prodaji, ne prodaji, mi nismo rasprodavali teritoriju, a ni poklanjali, što se danas čini uveliko, gospodine Babiću, i vi ste toga svesni. Možete to jednom u istoriji da uradite i više nikada nemate pravo nazad. Vodite računa o tome jer istorija kome sudi, najteže su osude.

Gospodine predsedavajući, slažem se da se treba da se vratimo na konkretnu temu, ali to pre svega mora da uradi pripadnik vladajuće koalicije, ne mogu ja.
Beše jedna zakletva – tako mi Bog pomogao, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne budu sastavni deo, daću sve od sebe itd. Rečnik i termini: izdajnici, prodali ste, gde će vam duša, kletve, jesu milje iz kog vi potičete, ne ja.
Dakle, gospodine Babiću, nema razloga da sada idemo u neku veliku priču, a sve se vidi. Sve se vidi, sve se zna. Institucija prelazi Jarinje, Srbi morate na izbore, priznajte itd, jesu stvari koje će ipak istorija da presudi. Jednom učinjeno, nikada nazad.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje danas neće biti kontradiktorno i sa naknadnom pameću, kao što su neke moje kolege postavljale tražeći Rezoluciju o osudi zločina, a praveći najbliže i najprisnije moguće odnose sa Jovom Kapičićem, ili tražeći i više novca za nauku, a pritom glasajući za taj isti budžet, koji je ukinuo novac za nauku ili rebalans, koji je takođe srozao…

Dakle, moje današnje pitanje će se odnositi na još jednu nacionalnu bruku i sramotu koju nam je priredila ova vlast.
Naime, pre dva meseca sam postavio pitanje – šta će država učiniti, šta će Vlada učiniti, šta će nadležno ministarstvo učiniti povodom devet vekova od rođenja rodonačelnika srpske države i crkve, Stefana Nemanje? Dobio sam odgovor od Ministarstva kulture koji pre svega mogu nazvati sramnim. Otprilike ovako se ministar odnosi prema ovome i kaže – u okviru obeležavanja godišnjice, Ministarstvo kulture će sufinansirati Program redizajniranja i unapređenja sajta Zadužbine Miloš Crnjanski, pa će na sajmovima u Lajpcigu, Solunu i Varšavi izložiti sabrana dela Miloša Crnjanskog i Petra Petrovića Njegoša, a što se tiče samog Stefana Nemanje, krajem godine će sa Srpskom pravoslavnom crkvom organizovati posebnu muzeološku izložbu posvećenu životu i delu Stefana Nemanje. To je zaista više nego sramno. Čak je i napomena da će Ministarstvo kulture raspisati redovne konkurse za podršku projektima iz oblasti kulture, gde se mogu javiti institucije koje su spremne da realizuju programe obeležavanja značajnih godišnjica.
Pitam predsednika Vlade i pitam predsednika države - da li zaista Ministarstvo kulture ima jedino ulogu da raspisuje konkurse i da je spremno da realizuje programe obeležavanja značajnih godišnjica ako se neka institucija javi da obeleži ovakvu godišnjicu ili je posao Ministarstva kulture da čuva nacionalni identitet, nacionalnu tradiciju, kulturu, veru i našu nacionalnu istoriju?
Pre neki dan, tačnije 12. jula, na Petrovdan, Petrova crkva u srednjovekovnom Rasu ili sadašnjem Novom Pazaru je slavila svoju krsnu slavu. Niko od srpskih zvaničnika, počev od predsednika države, gospodina Tomislava Nikolića, predsednika Vlade, potpredsednika, ministara, niko od državnih zvaničnika nije, pa ni vi, gospodine predsedniče parlamenta, niste našli za shodno da odete na slavu Petrove crkve u Novom Pazaru, da na taj simboličan način ukažete dostojnu pažnju rodonačelniku Srpske crkve i države, Stefanu Nemanji. Devet vekova nije mali period. Stefan Nemanja je rođen 1113. godine, a 380 godina kasnije je otkrivena Amerika. Da drugi narodi imaju tako bogatu istoriju dičili bi se njom.
Prošle nedelje je obeležen, odnosno bio je rođendan najvećeg srpskog naučnika i svetskog naučnika Nikole Tesle. Hrvatska je slavila taj dan i pominjala Nikolu Teslu. U Americi, u Filadelfiji, u nekoliko gradova se pet dana slavio rođendan Nikole Tesle, a na nacionalnim medijima u Srbiji se pomenulo u samo jednom minutu da je na taj dan rođen Nikola Tesla, a onda su naišle američke serije, "Egzit" i priča o stoci sa "Farme". To je najveća moguća bruka i sramota za ovu državu.
Pitam predsednika Vlade, pitam predsednika države, pitam potpredsednika Vlade, gospodina Vučića – da li će oni kao bivši veliki nacionalisti imati na umu da je devet vekova značajna godišnjica i da treba da se obeleži 900 godina rođenja Stefana Nemanje, da je potrebno da se barem uredi rodno mesto Deževa i da se bar putokazi naprave prema tom mestu? Hvala.

Poštovani ministre, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru i ministar Ilić je u uvodnom izlaganju govorio o tome šta su razlozi za donošenje ovih izmena zakona, kratko ću ih pobrojati.
Jedan od razloga je adekvatno regulisanje statusa zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu, koji su geodetske struke, a drugi razlog je motivacija tih zaposlenih, obzirom da se radi o ljudima, kako reče ministar, sa nižim platama, kako bi se prevazišli problemi velikog zagušenja u samom Republičkom geodetskom zavodu, sporo rešavanje problema, dugih procedura, itd.
Takođe, jedan od razloga je bio i usklađivanje sa evropskim zakonima i sa evropskim standardima. To je dakle ministar Ilić naveo kao razlog zbog čega se vrše ove izmene i dopune zakona. Hajde da krenemo od početka, od tih razloga zbog čega menjamo zakon, da i prokomentarišemo.
Kao jedan od razloga je bilo motivisanje radnika geodetske struke, jer ljudi primaju niske plate, a rade odgovorne poslove i imamo česte štrajkove tih zaposlenih u Geodetskom zavodu. Ni jedan od ministara u prethodnom sazivu to nije mogao da reši, pa se nameće kao obaveza, obzirom da su svi prihodi koji su do sada bili delimično i sopstveni u Republičkom geodetskom zavodu, a čini mi se da toga nije bilo, sada prešli i na budžet, da se na neki način nađe zakonsko rešenje kako bi ti ljudi bili nagrađeni i predloženo je da se državnim službenicima geodetske struke u Zavodu osnovna plata množi sa koeficijentom koji se kreće u rasponu od tri do 50% od koeficijenta utvrđenog zakonom.
Postavlja se jedno logično pitanje, obzirom da smo čuli od kolege Đurića da te plate nisu baš toliko niske koliko se predstavljaju, da jeste osnovna plata 23-24.000, ali da one sa raznim nekim drugim uvećanjima dolaze i do cifre od 40-45.000 dinara za srednju školu. Da li su te plate toliko niske i da li je to jedini ili osnovni razlog zbog čega je veliko zagušenje u katastru i zbog čega se toliko čeka na rešavanje određenih problema u katastru, ne možete da dobijete upis ili bilo koji drugi posao da hoćete da završite, to traje mesecima?
Ako to jeste motiv, onda se postavlja logično pitanje, zašta su samo radnici geodetske struke izdvojeni iz svih drugih? U Republičkom geodetskom zavodu rade i druge struke, rade i pravnici, rade ljudi sa višim i srednjim školama, a Geodetski zavod se bavi upravo pravno-imovinskim odnosima i tu ima puno pravnika. Zašto bi radnici pravne struke ili neke druge, bili manje vredni od radnika geodetske struke i na ovaj način bili izdvojeni i nagrađeni samo radnici geodetske struke? Mislim da to baš i nije u skladu sa onim što je bila osnovna motivacija za izmenu zakona.
S druge strane pak, napominjanje da oni ljudi koji su zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu sa višom ili sa visokom stručnom spremom, koji su na odgovornim mestima, koje takođe kači ovaj zakon, a imaju plate i po 70 i po 100.000 dinara, nismo napravili nijansiranje između onih sa srednjom stručnom spremom kojima treba povećati platu da bi bili ažurniji, zašto nismo napravili onda drugačije raspone za one sa srednjom školom, a drugačije raspone za one koji imaju više i visoke škole.
Dakle, po nama je potrebno nijansirati i preciznije odrediti kome će se koliko povećati plata kroz taj dodatni koeficijent, jer se kaže u članu 10b, zadnji stav, da dodatni koeficijent svakom državnom službeniku utvrđuje rešenjem direktora Zavoda. Bilo je reči da treba da se izbegne politizacija ili nepotizam, na ovaj način smo utvrdili da će to biti u rasponu od tri do 50%, ali opet će jedan čovek, odnosno direktor Zavoda rešenjem utvrđivati koliki će biti taj koeficijent.
Dakle, opet je slobodna volja nekog ko je tamo postavljen, naravno politički. Opet će ceniti ne na osnovu određenih preciznih kriterijuma da li je neko radio ažurno ili nije, da li je na osnovu neke norme postigao dobar rezultat, pa će mu na osnovu toga biti veći koeficijent već verovatno na osnovu subjektivnih kriterijuma će se određivati čija će plata biti povećana i za koliko.
Druga važna izmena u ovom zakonu, odnosno najvažnija izmena u ovom zakonu jeste preciziranje ko može raditi određene geodetske poslove, ko može i na osnovu koje škole da dobije određenu licencu, sa koliko godina staža, itd.
Jedan od razloga koji je pominjan ovde je usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom i sa normama koje važe u ovoj oblasti, odnosno usklađivanje za zakonodavstvom ili sa normama koje važe u zemljama u okruženju.
Tu izražavam veliku rezervu, jer sam se malo raspitivao i čitao i ne postoji nijedna zemlja u okruženju, a naročito ne postoji nijedna zemlja u EU u kojoj je moguće da bilo koji inženjer bilo koje struke, pa naravno i geodetske, može da dobije licencu prvog reda, a da prethodno nije završio akademske studije.
Ovde se u vašem predlogu izmena zakona kaže da licencu prvog reda može da dobije i lice koje završilo specijalističke strukovne studije u trajanju najmanje četiri godine.
Specijalističke strukovne studije za one koji se malo manje interesuju za obrazovni sistem su nekadašnje više škole i ne postoji zemlja, barem u ovom delu sveta, gde može da se dobije licenca prvog reda a da niste završili akademske studije, odnosno da ste završili više škole, odnosno u ovom slučaju specijalističke strukovne studije.
Neke kolege pre mene su ovde govorile da se ovom izmenom zakona ispravlja nepravda koja je učinjena prema tim ljudima, pa ako tako pojednostavljujemo stvari, onda ćemo doći do rešenja koje možemo da primenimo i u drugim strukama.
Na primer, neko ko ne može da završi Pravni fakultet nego završi prvi stepen, radi pet godina u nekoj advokatskoj kancelariji, stiče pravo analogijom sa ovim zakonom da polaže pravosudni ispit i da bude advokat. Da li je to moguće? Naravno da nije moguće.
Ne postoji nijedna inženjerska struka gde može lice koje je završilo Višu građevinsku ili Višu mašinsku ili Višu elektrotehničku školu da dobije licencu za projektovanje. To ne postoji. Može da dobije licencu za izvođenje određenih radova, ali ne i da bude odgovorno lice za složenije poslove koji se tiču inženjerstva. Ako hoćemo sve da relativizujemo, onda šaljemo jednu jako ružnu poruku. Svima onima koji studiraju šaljemo poruku – nemate potrebe da gulite klupe pet godina na akademskim studijama, da polažete po 45 ispita, idite, završavajte specijalističke strukovne studije i ista ćete prava imati posle određenog broja godina provedenih u struci u nekoj firmi, dobićete licencu za projekte, da izvodite radove, da osnujete firme, da čak budete i na položaju.
Mislim da ovakva uravnilovka jeste jedna degradacija obrazovanja u geodetskoj struci i mislim da ovo ni u kom slučaju nije u skladu sa evropskim standardima, niti je u skladu sa normama koje važe čak ni u zemljama u okruženju.
Zamislite kada bi medicinske sestre ili više medicinske sestre prepisivale terapiju? Gde bismo onda stigli? Dakle, tačno mora da se zna i zato valjda postoje gradacije u obrazovanju ko šta može da radi. Zato se valjda i ide na akademske studije, da se određena materija savlada prema nastavnom planu i programu onako kako je to predviđeno i standardizovano u svim zemljama u okruženju.
Čak se i u članu 7. kaže da za licencu za izvođenje radova o održavanju katastra nepokretnosti, katastra vodova itd. može da konkuriše geodetska organizacija koja ima dva zaposlena lica geodetske struke sa najmanje završenom srednjom geodetskom školom. Razumem s jedne strane motiv da postoji ne mali broj malih opština, sredina gde ne možete uvek da nađete dipl. inženjera geodezije ili inženjera geodezije sa višom školom, ali najveći broj geodetskih organizacija je zakonom iz 2009. godine prilagodio svoj rad novijim zakonskim propisima, da ne može svako da radi sve.
Tim zakonom je data mogućnost u nekom prelaznom periodu da čak i neke licencne poslove i složenije poslove geodetske struke rade firme koje imaju zaposlene sa višom školom. Dalja degradacija struke, gde se ovi poslovi poveravaju čak i onim organizacijama koje nemaju zaposlena odgovorna lica, inženjere, već zapošljavaju samo lica sa srednjom geodetskom školom, bi zaista bila nedopustiva i na uštrb onoga što je čak glavni motiv izmena ovog zakona, da se kroz smanjivanje tih kriterijuma dâ mogućnost da veći broj ljudi radi u tim organizacijama i da se obim posla i to čekanje u katastrima smanji. Mi ćemo značajno izgubiti na kvalitetu. Ne može na isti način da složene poslove u oblasti geodetskih premera rade ljudi koji imaju završene srednje škole i oni koji završe fakultete. Opet se na isti način vrši uravnilovka.
Mislim da članovi od 6. do 10. zaista na jedan neprimeren način prave ravnotežu i uravnilovku između različitih nivoa obrazovanja. Da je to tako moguće, verovatno ne bi postojale različite škole, nego bi svi išli u jedne te iste škole i mogli da rade sve poslove. Nećemo ništa dobiti time što ćemo dati mogućnost da ljudima koji nemaju dovoljno škole mogu da rade poslove ili da imaju čak licence za izvođenje i projektovanje geodetskih radova u odnosu na one koji to nemaju.
U članu 8. je predviđeno da se provera kvaliteta određenih poslova vrši nakon inspekcijskog nadzora, a dodato je - i stručnog nadzora. Ne znam da postoji ijedna inženjerska struka gde je inspektor nadležan za tu struku postavljen od strane određenog ministarstva da vrši inspekcijski nadzor a da prethodno nije stručno lice. Dakle, potpuni pleonazam.
Ako je inspektor, onda je već prethodno stručno lice i inspekcijski nadzor apsolutno ne znači da nije i stručan, odnosno mora da bude stručan da bi bio inspekcijski. Potpuno nepotrebno preciziranje da je to sada i inspekcijski i stručni nadzor. Naravno da je stručni nadzor. Ne možete da budete inspektor ako niste stručno lice.
Demokratska stranka Srbije je podnela dvadesetak amandmana koji se tiču ovih primedbi o kojima sam govorio i u pogledu detaljnijeg preciziranja ko može da dobije licence za odgovarajuće geodetske poslove, kako mogu da se firme registruju za geodetske poslove, sa koliko zaposlenih odgovarajuće struke, sa kojim vrstama licence, za koje vrste poslova. Verujem da ćemo u jednoj argumentovanoj stručnoj raspravi na Odboru doći do kvalitetnog rešenja koje će se razlikovati od ovog koje je predloženo u zakonu.
Mislim da je zaista nedopustiva dalja degradacija i pravljenje jedne uravnilovke između različitih nivoa obrazovanja. Ne znam čime je to motivisano, ali prosto je nedopustivo da šaljemo takvu poruku da ljudi koji su završili visoke škole, koji imaju odgovarajuće obrazovanje, koji su mnogo više uložili u svoj napredak i svoje obrazovanje da dođu u istu ravan sa onima koji su išli linijom manjeg otpora i sa raznim vezama i vezicama se zaposlili u odgovarajuće republičke institucije, stiču ista prava i ista zvanja kao što su oni koji su morali da idu na akademske studije i da redovnim putem dolaze do svog obrazovanja i usavršavanja.
Što se DSS tiče, naše izjašnjavanje po ovom zakonu će zavisiti od toga kako ćete se odrediti prema našim amandmanima. Dve glavne zamerke se odnose upravo na to, da ne možemo da prihvatimo da se za poslove projektovanja licence izdaju onima koji su završili specijalističke i strukovne studije, jer takve stvari ne postoje i takva rešenja ne postoje nigde u svetu, niti u jednoj struci. Zato postoje inženjerske komore. Inženjerske komore daju određene licence po tačno određenoj proceduri. Ne vidim zašto bi za geodetsku trebalo da važe drugačija pravila od pravila u oblasti građevine, u oblasti mašinstva, elektro struke itd. Zahvaljujem se na pažnji.

Gospodine ministre, potpuno vas razumem i slažem se sa većinom stvari koje ste rekli. Kako ste počeli da pričate kako su male plate, kako svi beže, prosto imam utisak da će i vas neka strana firma da otme i da nećete da budete ministar više.
Jutros, dolazeći na Skupštinu, slušam državne nacionalne medije, gde jedan kaže da u zemlji Srbiji u ovom trenutku ima 68 hiljada ljudi sa završenom visokom akademskom školom bez posla, na birou. Prosto mi je neverovatna ova priča da nema ko da radi i da nemamo koga da nađemo. Razumem da oni ljudi koji su došli i rade u državnoj službi, osposobili se, imaju to stručno znanje, a nemaju dobru platu, da ih vrbuju te druge firme, ali je nemoguće da 68 hiljada ljudi sa diplomom visokoškolca nije zainteresovano da radi poslove na izgradnji gasovoda, na autoputu ili slično.
Na kraju krajeva, pomenuli ste nadzor. Ima masa firmi koje su privatne i koje mogu da rade nadzor i koje treba da rade nadzor. Niko ovde nije pomenuo, niti je rekao da je protiv povećanja plata tim ljudima koji imaju najniža primanja, 23 hiljade. Potpuno podržavamo koncept da to ne bude ispod žita, nego da na jedan legalan način dobiju tih 45, koje bi bila valjda dovoljna motivacija da oni rade ažurno.
Ali, ovde u zakonu niste rekli da ti ljudi koji imaju srednju stručnu spremu imaju 23 hiljade, njima se može povećati od 20 do 50% taj koeficijent, nego ste rekli - zbirno od 3% do 50%. Opet će zavisiti, ne od nekog ko sedi sa strane i piše prekovremene časove, nego će u ovom slučaju zavisiti od direktora zavoda koji će utvrđivati svojim rešenjem koji je taj uvećavajući koeficijent. Nije šija nego vrat. Otprilike isto.
Da ste precizirali i rekli – za srednju stručnu spremu geodetske struke biće povećanje 40%, za višu 15%, za visoku 5%, nema nikakvih problema, aminujem, pozdravljamo, podržavamo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam jednom rečenicom. Ovako, pravimo jednu uravnilovku, koja opet neće da reši problem, a naročito neće da reši problem onoga što se tiče uprosečavanja, licenci, ko može da radi, da li može sa srednjom, da li sa višom, da li sa visokom, da li svi možemo da radimo sve, pravdajući se da nemamo dovoljno ljudi. Nije baš tako. Ima puno geodetskih organizacija koje vape za poslom, a nemaju ga.

Po osnovu tumačenja onoga što sam govorio.

Poštovani potpredsedniče Arsenoviću, reklamiram povredu članova 104. i 107. – dostojanstvo Narodne skupštine i moje dostojanstvo kao narodnog poslanika. Reklamiram i član 27. Ustava Republike Srbije, koji kaže da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Pretpostavljam da bi trebalo da budemo svi jednaki u ovoj Narodnoj skupštini i da je vaša dužnost i obaveza, kao predsedavajućeg, da se isto odnosite prema svakom narodnom poslaniku.
Da li sam u pravu? Pretpostavljam da je vaše ćutanje znak odobravanja.
Član 104. kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku itd, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima prava na repliku. Naravno, o tome odlučuje predsedavajući i njegovo je diskreciono pravo. Pitam vas – gde ste našli to diskreciono pravo, pa dali mom kolegi pravo na repliku posle mog izlaganja?
Moje se izlaganje ni u kom delu, ni u jednoj jedinoj reči, ni prenosno, ni direktno nije odnosilo na njega i njegovo izlaganje. Molim vas da mi odgovorite na to i da mi date pravo na repliku.

Generale, to možda dok ste bili vojnik, pa ste naučili da od vaše volje treba da zavisi nečije pravo, ovde …
(Predsedavajući: Molim vas, bio sam tolerantan.)
U članu 104. se kaže da ako neko pogrešno protumači nečije izlaganje, a to se desilo u ovom slučaju, taj ima pravo na repliku. Molim vas …

Stvarno vas molim da me ne ponižavate. Nema potrebe da mi gledate kroz prste.
Pošto je bilo najviše reči o obrazovnom sistemu i sam ministar je navodio koliko problema nam je naneo taj obrazovni sistem i potpuno drugačije tumačenje nekih odredbi koje su nastupile iz Bolonjske deklaracije, čuvene, i bolonjskog obrazovnog sistema, to jeste problem. Dakle, da je sve isto i da se isto uči na strukovnim i akademskim studijama, verovatno bi se isto zvalo i isti bi se broj ispita polagao, ista bi se zvanja dobijala.
Dakle, ne vidim zaista, niko nema protiv toga da visoke strukovne studije, visoke strukovne škole, ili kako se već zovu, imaju svoje mesto u obrazovnom sistemu, ali ne i ono koje može da se izjednači sa master akademskim studijama. To nije isto i ne može nikada da bude isto, niti je igde u svetu isto.
Naše insistiranje da u zakonu ne mogu da se u istu ravan stave oni koji su završili visoke strukovne studije sa onima koji su završili master akademske studije, prosto, nije isto.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici ove dve vrlo važne institucije, danas na dnevnom redu imamo izveštaj o radu DRI i Agencije za borbu protiv korupcije, ta vrlo važna tela, nezavisne institucije, koje treba da poprave sliku Srbije u onoj oblasti gde se baš nismo proslavili i gde nas godinama svrstavaju kao jednu od najproblematičnijih država u Evropi.
Indeks korupcije, koji se meri svake godine od strane međunarodnih institucija koje se bave ovom problematikom, pokazuje da je Srbija od 2000. godine, od kada je počelo to merenje, je napredovala u smislu smanjenja korupcije u našoj državi, ali da je taj napredak bio sporadičan i da je u jednom periodu od 2001. do 2008. godine on imao konstantni napredak, a od 2008. godine do današnjeg dana ili pad ili stagnacije.
U vremenu od 2005. do 2007. godine usvojena su značajna akta koja su definisala ovaj društveni problem. Doneta je Strategija o borbi protiv korupcije, doneti su akcioni planovi i donet je Zakon o DRI, na osnovu kojih su ustanovljene i DRI i Agencija za borbu protiv korupcije, koje su započele svoj posao. Donet je i Zakon o sprečavanju sukoba interesa, sve u skladu sa Strategijom, a sa željom da Srbija promeni sliku o sebi i da se odliv javnih sredstava kroz korupciju smanji na što je moguće manju meru.
Kako se radi o javnim sredstvima, o sredstvima koja se prikupljaju u budžetu Republike Srbije ili u budžetima lokalnih samouprava, javnim preduzećima. To je, naravno, i naš interes kao predstavnika građana da o tome vodimo računa i da sprečimo sve moguće zloupotrebe od onih ljudi koji vode te institucije da se na jedan kvalitetan način odnose prema njima i da državni novac, novac građana troše onako kako je uvek bilo, domaćinski, bez rasipanja i sa mogućnošću sprečavanja bilo kakve zloupotrebe.
Od 2007. godine, od kada je uspostavljena revizorska institucija, bilo je puno problema u njenom radu. Više desetina puta smo u ovom parlamentu raspravljali o tim problemima. U periodu 2008/2009 godine smo se zajednički borili da ta institucija dobije sve preduslove da bi mogla normalno da funkcioniše. Bilo je, naravno, opstrukcije i to naročito od predstavnika izvršne vlasti u prethodnom mandatu, ali, kao i sve dečije bolesti, one se vremenom prevaziđu i danas DRI čini mi se već treću, četvrtu godinu za redom ima i pune ruke posla, ali ima i pun kapacitet da sve ono što su ciljevi državne revizije svake godine u što većem obimu postiže i da njeni efekti budu vidljivi i kroz izveštaje koje dobijemo, ali i kroz smanjenje rasipanja javnih sredstava, što je, na kraju krajeva, i cilj uspostavljanja ovakve institucije.
U Izveštaju koji smo dobili navodi se da je državna revizija tokom prošle godine obradila 47 subjekta, da se u tom smislu obrađivani i završni račun budžeta Republike Srbije i 14 jedinica lokalne samouprave, osam ministarstava, Poreske uprave, Uprave carina, agencije, 16 javnih preduzeća, Narodna banka, Fond za razvoj Republike Srbije i Nacionalna služba za zapošljavanje.
I tokom prošle i tokom ove godine smo dobijali izveštaje o reviziji poslovanja, odnosno reviziji subjekata koje sam naveo i u skoro svakom izveštaju se navodi niz nepravilnosti u njihovom funkcionisanju, poslovanju, koje se vode i na zloupotrebe raznih vrsta.
Dakle, u onome što smo dobijali od vas, kao izveštaje smo mogli da pročitamo da se u budžetima lokalnih samouprava na razne načine nije pravilno vodilo knjigovodstvo, da se kroz postupke javnih nabavki mnogo toga radilo mimo zakona i da je Državna revizija po tom osnovu podnosila sijaset raznih prijava od prekršajnih pa do krivičnih, doduše mnogo više prekršajnih, mnogo manje krivičnih. U izveštajima koji su dolazili o reviziji raznih ministarstava i javnih preduzeća i drugih subjekata takođe se moglo videti da ima sijaset primedbi na poslovanje tih subjekata i da su i u tim slučajevima podnošene određene prijave.
Međutim, ono što je javnost Srbije očekivala i što sigurno bi bila želja i svih nas ovde je da ono što se pronađe kao nepravilnost zaista bude i procesuirano na jedan pravilan način i da bude adekvatno kažnjeno. Razumem da revizorska institucija u nekim segmentima i nema potpuna ili dovoljna ovlašćenja da preduzima rigoroznije mere kada se pronađu ovakve nepravilnosti, ali prosto mislim da i sami revizori i Savet revizorske institucije, pa i vi kao državni revizor morate da imate više hrabrosti i da nekada hrabrije preduzimate čvršće i odlučnije korake u suzbijanju ovakvih nepravilnosti.
Prošle godine, kada smo raspravljali o vašem novom izboru, izboru novog Saveta, ukazivali smo na te probleme i davali smo vam podršku i podstrek da hrabrije i snažnije krenete u obračun sa ovakvim zloupotrebama, aludirajući pre svega da sve ovakve stvari moraju da budu sankcionisane mnogo strožije i da morate mnogo češće da pribegavate instituciji podnošenja krivičnih prijava, nego što se to do sada činilo, a uglavnom se svodilo na prekršajne prijave. Radi se nepravilnostima koje se mere stotinama ili čak više desetina milijardi dinara kod različitih subjekata.
Neću da pominjem ono što ste naveli u izveštaju prethodne godine o reviziji budžeta grada Niša, gde je pronađeno na 140 strana više od 150 nepravilnosti koje su teške i više stotina miliona dinara. Sve se na kraju nažalost svelo samo na nekoliko prekršajnih prijava koje do dana današnjeg nisu ni završene niti je poznat epilog tih prekršajnih prijava.
Ako je cilj Državne revizije da sankcioniše nepravilnosti, ako je cilj da predupredi za neka buduća vremena zloupotrebe, onda su zaista ovakve stvari nedopustive. Ako se pronađe više stotina miliona dinara da su prošle mimo zakona, kako je moguće da se onda to svede na nekoliko prekršajnih prijava i da onda od tih prekršajnih prijava se dođe do one narodne – pojeo vuk magarca, nikom ništa.
Isto se odnosi i na druge subjekte. Živo me interesuje, pošto smo dobili Izveštaj o reviziji "Srbijagasa" i o raznim nepravilnostima o javnim nabavkama, trošenju sredstava nenamenski, šta se desilo sa prijavama prema "Srbijagasu"? Šta se desilo sa prijavama koje su se odnosile na "Galeniku" i na druga preduzeća koja su bila predmet revizije? Šta se desilo sa prijavama prema ministarstvima koja su trošila novac mimo onoga kako zakon predviđa?
Što se tiče Agencije za borbu protiv korupcije, njeno uticajno delovanje je zaista neophodno u ovakvoj zemlji u kojoj se meri indeks korupcije ocenom 3,4 ili 3,3 zavisi od godine koju posmatramo. Srbija je tu negde na 84. mestu po koruptivnosti u svetu od 178 zemalja i nažalost, tu nam društvo prave i Grenada i Moldavija i neka afričke zemlje što nam sigurno nije za pohvalu. Da bi se takve stvari sprečile potpuno podržavam inicijativu ili već šta je, predlog gospođe Babić koja je tražila veća institucionalna ovlašćenja za kontrolu javnih funkcionera i njihove imovine. Ako već tako nešto tražite, ja i DSS smatramo pozitivnim napretkom, onda je potrebno možda načiniti i neke druge pozitivne pomake. Na primer, kod prijave imovine. Svake godine svaki izabrani funkcioner ili postavljeno lice u ovoj zemlji ima obavezu da prijavljuje svaki svoj dohodak i svaki svoj prihod. Pri tom, ti prihodi su javnog karaktera i oni prolaze kroz razne finansijske institucije koje o tome imaju sve podatke. Kada neko ne prijavi slučajno ili namerno, sve jedno bilo koju vrstu prihoda, primera radi, nije platio, ili je dobio neku donaciju, ili je dobio neki paušal, onda ga obaveste posle mesec dana da niste dostavili taj i taj papir u tom i tom iznosu.
Onda se postavlja logično pitanje – čemu je onda svrsishodnost prijavljivanja imovine odnosno prihoda kada sve te podatke poreske uprave imaju kod sebe? Ako je već tako, na osnovu matičnog broja, poreska uprava neka izlista sve prihode koje je bilo ko u ovoj zemlji imao, odredi se skala i jasna stvar. Nemate nikakvog razloga da svaki put se popunjava brdo papira, vade neke razne potvrde, odlazi u razne institucije i sve to prilaže u određenim rokovima. Mislim da je to potpuno suvišno i 21. veku, veku elektronskih komunikacija. Postoje mnogo bolji načini kako se može doći do toga koliko je neko prihodovao u toku godine i kako može da se dođe do podataka koliku imovinu ima.
Takođe, jednu načelnu primedbu, ne ljutim se, radi se lično o nekom dopisu koji je došao prema meni, da se izjasnim o nekakvim njivama, parcelama ili garažama u nekom drugom gradu, koje ja nikad nisam čuo niti imam ikakve veze sa tim. Jednom, pa drugi, pa treći put itd. Pretpostavljam da u agenciji rade ljudi koji barataju materijom, koji imaju kvalitetne podatke i mislim da ovakve stvari koje zaista nemaju suštinski nikakve veze sa onim čime treba da se bave agencija ne treba da se prave ovakve greške.
Sve u svemu, apsolutno su ovo krajnje dobronamerne sugestije. Mi ćemo i vaš izveštaj koji ste dali i naravno Izveštaj DRI, kao DSS podržati, sa naravno, određenim primedbama koje ćemo izneti i sugestijama za koje smatramo da će biti od značaja za kvalitetniji rad i jedne i druge institucije, a sve u cilju smanjenja tog famoznog indeksa korupcije i jednog boljeg imidža Srbije kao zemlje koja je uređena i u kojoj nema krađa iz javnog budžeta, nema pranja para kroz javne nabavke ili zloupotreba položaja raznih državnih funkcionera od ministara do direktora javnih preduzeća, ustanova, predsednika opština, gradonačelnika itd. itd.
Frapantan je podatak koji se tiče javnih nabavki, a u glavnom se odnosi na to kada pričamo o korupciji i o DRI. To su podaci koji se tiču zloupotreba javnih nabavki. Procena je da se u Srbiji godišnje potroši više od četiri milijarde evra na razne javne nabavke. Takođe zabrinjavajući podatak je da se skoro 1/5, zavisi od godine do godine, od 800 miliona do čak jedne milijarde evra godišnje zloupotrebi kroz te javne nabavke, odnosno opere ili ukrade, kako se narodski kaže.
Ono što sam dobio od podataka je za mene zaista neverovatno. Da je revizijom o pravilnosti poslovanja i primenom Zakona o javnim nabavkama utvrđeno da su izvršene nabavke dobara, usluga i radova suprotno zakonu u iznosu od čak 86 milijardi dinara.
Dakle, revizija je utvrdila da je bilo zloupotreba kroz javne nabavke u iznosu od 86 milijardi dinara. To ne znači da su 86 milijardi dinara bukvalno oprane, ali kroz toliku sumu je vršena zloupotreba, a od toga je čak 25 milijardi dinara u smislu zloupotrebe da te javne nabavke uopšte nisu bile u planu javnih nabavki određenog subjekta. Da li je moguće da se skoro 250 miliona evra javnih sredstava potroši, a da to nije predviđeno planom javnih nabavki, što verovatno ukazuje na činjenicu da možda nije bilo neophodno, odnosno da ta svrsishodnost javnih nabavki uopšte nije bila opravdana?
Kod javnih preduzeća situacija nije bila ništa bolja. Od svih javnih nabavki, čak 50 milijardi dinara je potrošeno suprotno zakonu. Verovatno su bile razne vrste zloupotreba oko oglašavanja, drugačijeg izbora dobavljača i slično, a čak 12 milijardi dinara je potrošeno na raznih vrsta dobara koje nisu bile predviđene nijednim aktom, odnosno planom javnih nabavki za određenu godinu.
Kod lokalnih samouprava 35 milijardi dinara je takođe potrošeno suprotno zakonu, a 12 milijardi uopšte nije bilo predviđeno za javne nabavke, a utrošeno je. Kod ministarstava je slična situacija, kod nacionalne službe za zapošljavanje itd.
Sve ovo ukazuje da se u Srbiji i pored postojanja ove dve važne institucije koje rade svoj posao profesionalno i odgovorno, nažalost još uvek mnogo sredstava se odliva kroz javne nabavke i razne druge vrste zloupotreba. Posao Agencije za borbu protiv korupcije i DRI je vrlo odgovoran i narednih godina vaš posao i vaše angažovanje mora da bude daleko vidljivije, sa više hrabrosti, sa više institucionalnih mehanizama da se ovakve stvari sa jedne strane kroz kažnjavanje i otkrivanje zloupotreba predupređuje, a sa druge strane da se u čitavom obimu odliva sredstava i korupcije u Srbiji taj indeks smanjuje i da pokušamo da tu famoznu milijardu dinara koja se opere kroz javne nabavke i kroz razne vrste zloupotreba smanji na neku normalnu meru koja može da nas svrsta na lestvici u red sa ovim zemljama kojima je daleko kvalitetnije organizovan život i gde možemo da kažemo da Srbija jeste jedna uređena zemlja u kojoj može da se normalno funkcioniše i gde se prihodi građana, koji se slivaju u budžet, troše na kvalitetan način, a da ne budu zloupotrebljena.
Na kraju bih hteo da postavim nekoliko pitanja koja sam i tokom rasprave izneo. Odnose se na sudbinu prijava koje su revizori podnosili protiv raznih subjekata tokom prethodnih godina. Da li je problem procesuiranja u sudovima ili je možda problem u nedovoljnim ovlašćenjima koje DRI ima? Šta je DRI učinila u smislu svojih preporuka ili inicijativa za izmenu Zakona u ovim silnim zloupotrebama u javnim nabavkama? Kada će krenuti revizija političkih stranaka i svrsishodnosti te revizije me interesuju.
Ono što bih naročito hteo da istaknem i pohvalim je jedan novi sektor u okviru DRI, a to je sektor koji se bavi svrsishodnošću trošenja javnih sredstava. Mnogo para se troši u ovoj državi na kupovinu izmišljenih dobara, usluga i roba, nešto što je potpuno nepotrebno i neracionalno bez ikakvih opravdanja. Do sada je revizija kontrolisala ono što je bilo predviđeno planovima - da li je tu bilo zloupotreba ili ne, a sada verujem da će se mnogo pažnje posvetiti tome da li je nešto neophodno za nabavku i da li određeni novac koji se troši je potreban da se troši za neku uslugu ili dobro.
Verujem da će i druge poslaničke grupe imati slične primedbe. Demokratska stranka Srbije će podržati vaše izveštaje.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam. Podržaćemo vas da i dalje radite punim kapacitetom sa mnogo više želje i snage da procesuirate i one koje kolokvijalno nazivamo nedodirljivim i da kroz prijave koje podnosite sudovima dolazi i do kažnjavanja onih koji zloupotrebljavaju zakon.

Pridružio bih se ovoj raspravi koju su kolege iz različitih poslaničkih grupa vodile do sada u prilog tome da trebamo smanjiti maksimalan broj učenika u odeljenju na 25. Razumem obrazloženje koje je ministarstvo dalo, da su i prostorne, a naročito finansijske mogućnosti takve da u ovom trenutku to nije realno da može da se sprovede, ali se ne bih složio sa njim. Zašto? Zato što jedini resurs kvalitetan koje jedno društvo ima jeste obrazovan čovek, jeste znanje. Ako to stavimo kao prioritet, kao cilj, ne postoji limit i ne postoji obrazloženje – nema sredstva. Ništa neće proizvesti veću vrednost i napredak društvu od znanja. Tu ne može da bude ograda, ne može da bude limita, ne može da bude obrazloženje – nemamo sredstava.  Jedini kvalitetan način da se ta sredstva u budućnosti umnože i da povećaju društveni standard jeste ulaganje u znanje.        
Navešću vam primer Finske. Slučajno sam sreo jednu našu sugrađanku koja je otišla pre dvadesetak godina u Finsku i priča njena iskustva. Kaže – Finska je zemlja koja nema velikih prirodnih bogatstava, uglavnom je to sever, nemaju nafte, nemaju rude, imaju samo jezera i nešto malo šuma. Bukvalno ništa od prirodnih bogatstava nemaju, a imaju jedan od najboljih standarda na svetu. Na čemu se bazira taj standard? Na perfektnom obrazovanju. Sve je podređeno obrazovanju. Sve je podređeno deci. Vaše je samo da dete rodite, država preuzima obavezu da brine o njemu dok poraste, da mu kupi knjige i da ga vozi u školu i da mu kupi kompjuter i da mu organizuje nastavu, bukvalno sve. Zato oni imaju vrlo visoko obrazovane ljude, prosečno je to visoko u poređenju sa drugim zemljama, ali imaju jako mnogo obrazovanih ljudi i baziraju svoj razvoj i svoj visok standard upravo na visokim tehnologijama i na velikom znanju.
Dakle, ograda da nemamo dovoljno para za obrazovanje, vrtimo se u krugu. Ako nemamo para za obrazovanje, nećemo nikad ni imati para, jer to obrazovanje može da donese pare.
Problem jeste i kolega Atlagić je izneo da je prosečan broj đaka 19,5, što je manje od 25, ali nije problem u tome. Da je tih 19,5 u svakom odeljenju, onda bi bilo idealno, ali nije. Hajde tamo gde ima premalo đaka, po 12, po 13, da nekako dovedemo meru na 20, onda ćemo imati taj prosek od 25 i imaćemo kvalitetnije obrazovanje. Što više para uložite u jedan kvalitetan obrazovni sistem, veće šanse imate da društvo izvučete iz krize. Sve drugo je prazna priča i krpljenje rupa od danas do sutra. Hvala.

Poštovani ministre, poštovano predsedništvo, verujem da se svi slažemo danas u ovoj sali, da je nepodeljeno mišljenje da raspravljamo o setu zakona koji su jedni od najvažnijih za jedno društvo. Siguran sam da ova rasprava koja se vodila juče i danas ovde ne treba da se shvati kao oponiranje zakonu, nekim odredbama zakona, već prosto jedan razgovor i razmena mišljenja o tome kako da učinimo to obrazovanje što boljim, što kvalitetnijim, upravo iz činjenice da obrazovanje jeste temelj društva i da jedini resurs koji jedno društvo i jedan narod imaju, naravno i Srbija, jesu ljudi i to oni najobrazovaniji i najpametniji.
Jedino obrazovani i pametni ljudi, kvalitetni ljudi mogu da napravi neki kvalitativan pomak u društvu, neki kvalitativan uspeh, promenu razmišljanja, promenu svesti, neki tehnološku revoluciju, nešto što će doprineti da čitavo društvo krene napred. U skladu sa time, interes nam je verovatno svima da obrazovni sistem koji imamo u našoj državi bude što kvalitetniji, što podređeniji onima koji ga pohađaju i da iz tog sistema izađu što je moguće obrazovaniji ljudi, usmereni prema onim znanjima koji ih interesuju i da u tim oblastima daju što veći rezultat.
Iz ovih napred navedenih ciljeva koje bi trebao da postigne jedan obrazovni sistem se nameću i druga pitanja. Da li mi zaista imamo danas kvalitetno obrazovanje u našoj zemlji i da li sistem koji funkcioniše u predškolskom obrazovanju, osnovnim školama, srednjim školama, da li je na najbolji način organizovan i da li su deca koja danas izlaze iz škola kao svršeni učenici, da li osnovnih, da li srednjih škola, kvalitativno bolja, da li imaju više znanja nego što smo imali mi pre 20, 25 ili 30 godina? To je zaista suštinsko pitanje kada razgovaramo o ovim zakonima.
Siguran sam da i vi delite mišljenje i da ste čuli neki opšti stav u društvu da su nam malo popustili kriterijumi u školama i da danas deca, iako se trudimo da im pružimo što više znanja, što više nekih novih dostignuća, nažalost, ti kriterijumi su takvi da deca koja izlaze iz osnovnih i srednjih škola nemaju onakva strukturno kvalitetna znanja kakva su možda imale generacije pre 20 ili 30 godina. To je činjenica, nažalost, koja nam ne daje za pravo da budemo zadovoljni time, već da se trudimo da nešto promenimo.
Pre petnaestak godina smo krenuli u reformu sistema obrazovanja i to je sasvim dovoljna vremenska distanca da danas izmerimo ili da godinama merimo šta smo to uradili za tih 15 godina, da vidimo da li smo postigli neke boljitke i da li dobijamo te nove generacije pametnije i obrazovanije, koje mogu upravo da budu neki novi naučnici, neki novi bolji profesori koji će čitavo društvo podići iz ove prilično teške situacije.
Siguran sam da delimo mišljenje da ima puno problema u školama i da taj nastavni proces nije onakav kakav bi možda trebao da bude. Pomenuću jedan segment koji je meni kao roditelju koji ima dvoje dece poprilično zasmetao, nešto što bih ja nazvao, bez želje da bilo koga uvredim, za sebe sam to nazvao jednim vidom komercijalizacije obrazovanja. Pre 20, 30 ili 50 godina, nebitan je vremenski period, a svi smo otprilike tu negde, pet do deset godina razlike je među nama, pohađali smo škole i ne sećam se da je iko ili je veoma mali procenat tadašnjih đaka imao potrebe da ide da pohađa neku dodatnu nastavu ili da ide kod drugog profesora, nastavnika, učitelja da uzima dodatne časove. Da li je to slučaj danas? Da, i vrlo raširen.
Sve ono što sam ja učio pre 20 godina na časovima, bilo mi je potrebno možda sat ili dva kući da doučim i nisam imao nikakvih problema da dobijem najbolju ocenu, da idem dalje i da to znanje koje sam stekao primenim. Danas moja deca dolaze iz škole i ja moram sa njima da radim nekoliko sati nakon te škole da bi oni utvrdili ono što su radili u školi. Sada se postavlja pitanje da li zaista prosvetni radnici u školama pružaju dovoljno znanja toj deci, da li na pravi način pružaju ili tu ima nečeg drugog? Dolazimo čak i do onih ekstremnih situacija. Izvinjavam se najvećem delu prosvetnih radnika koji časno i pošteno obavlja svoj posao, ali ima i onih koji otaljavaju taj posao na časovima, a onda kažu – idi, uzmi časove kod mog kolege, a ja ću dati onima koje ti učiš.
Drugi deo komercijalizacije obrazovanja se tiče udžbenika. Jedan od velikih problema poslednjih 10-ak godina je taj što, bio sam na jednom roditeljskom sastanku pre mesec dana i dolazi jedna žena koja je samohrana majka i ima troje dece, recimo, sedmi, peti i četvrti razred i kaže – za ovih sedam godina imam troje dece koja idu jedno za drugim u školu i nije se desilo da jedno dete ima isti udžbenik kao ovo pre njega. Svake godine svaka nova generacija ima nove udžbenike. Ja znam kada sam pohađao školu, kupujem udžbenike od onog koji je prethodno završio razred i prodajem onom koji ide iza mene. Ne kažem da je to bio idealan sistem, ali, da li je moguće da za 10 godina svake godine menjamo set udžbenika koji uopšte nisu jeftini? Na primer, set udžbenika za četvrti ili treći razred je oko 15 hiljada dinara. Pomnožite to sa dvoje ili troje dece koji pohađaju školu, plus ekskurzije ili nastave u prirodi, razne učeničke dinare, školsko obezbeđenje, doći ćete do prilično ozbiljnih cifara koje opterećuju obične porodice koje imaju jednog zaposlenog ili nijednog.
Sledeći problem koji je uočljiv u današnjim školama jeste disciplina. Koliko prostora zakon, podzakonska akta, akta škola, pružaju prostor nastavnom osoblju da tu disciplinu drže pod kontrolom? Razumemo da su današnje generacije i aktivnije, dinamičnije, to vaspitanje koje ne dolazi samo u školi, koje je prouzrokovalo da i ta disciplina u školi popusti, ali danas praktično imate problem da sputate ili da stavite pod kontrolu dete koje vam pravi nered na času, pa ne smete čak ni da podviknete na njega jer će se odmah žaliti školskom psihologu, tužiće vas i onda nastavnici imaju problem da bilo šta rade na polju discipline i imate haos u razredu. To ide dotle, ne znam da li imate tu informaciju ali neki od vas su možda došli do nje, pre par godina je na jednom času u jednoj niškoj gimnaziji ušlo dete, inače dete jednog od viđenijih i bogatijih ljudi, sa motorom u razred. Imate taj snimak na "Ju tubu", sva su deca aplaudirala, bila u delirijumu, a nastavnica je bila šokirana i zamislite da nije to smela ni da prijavi direktoru. Zamislite do kog nivoa smo mi došli.
U zakonu se o pravima i obavezama učenika u srednjoj školi govori u čl. 45, 46. i 47. O obavezama samo u članu 47. i to jednim pasusom – redovan učenik je dužan da pohađa nastavu i izvršava druge obaveze. A šta ako ne izvršava? Šta ako ne pohađa? Bojim se da bez ozbiljne discipline i ozbiljnijeg pristupa rada na časovima nećemo daleko stići.
Sledeći problem koji imamo jeste vrednovanje kvaliteta nastave. Danas imamo opštu pomamu, ili da kažem opštu eksploziju, ekspanziju privatnih škola, što osnovnih, što srednjih i privatnih univerziteta i fakulteta. Prošle godine kada smo raspravljali u parlamentu o Zakonu o visokom školstvu smo pričali na tu temu i ministar je imao argument da bi trebalo da u stvari tržište diriguje time da li je neko kvalitetno obrazovan ili nije i da ne možemo apriori da kažemo da neko ko je završio beogradski ekonomski fakultet više zna nego neko ko je završio "Megatrend" ili neki "Fabus" ili neku drugu privatnu instituciju. Nažalost, u našoj zemlji ne postoji tržište privrede i privrednih subjekata, da bi moglo da pegla te varijacije u kvalitetu obrazovanja, niti u osnovnim niti u srednjim školama. Mislim da tu problem jeste veoma dubok.
Danas imate liniju manjeg otpora kod đaka koji žele da dođu do diplome, upisuju uglavnom, ograđujem se, ovo nije usmereno ni protiv koga lično, neke manje poznate privatne fakultete, dobijaju diplome tako što plaćaju školarinu, izlaze na ispite ili kvazi-ispite i na diplomama piše ono što vi hoćete. Ako hoćete da budete najlepši, napisaće vam – vi ste najlepši, evo vam diploma. Sa tom diplomom se sutra ravnopravno konkuriše za bilo koju ustanovu, uglavnom državnu, pošto u privatnom sektoru, nažalost, odavno nema posla.
Da bismo izbegli taj problem koji jeste raširen i koji je sve veći i veći, mislim da je potrebno da se vrednuje kvalitet onog što se proizvodi, odnosno kvalitet ljudi i njihovog znanja kad izađu sa tih fakulteta. Na primer svake godine, na kraju godine za jednu struku na primer ekonomsku, pravnu ili tehničku, pozovete sve svršene studente sa svih fakulteta, što privatnih što državnih, da urade jedan te isti test ocenite, napravite srednju ocenu, pa kažete – sa Beogradsko, ili sa Niškog pravnog fakulteta su osvojili 95 poena prosečno, a sa nekog privatnog su osvojili 70. Pa će, ako se to desi dve tri godine zaredom taj privatni fakultet izgubiti licencu.
Dakle, to je jedini način da se spreči ovakva komercijalizacija obrazovanja, odnosno dobijanja diplome za pare. Posle se naravno, ta diploma unovči tako što se opet na vezu neko primi u državnu ustanovu, jer ima potpuno isti status kao i svaki drugi, a nema instituta provere znanja da li nešto znate ili ne znate kad dođete da radite tamo.
Ima još puno stvari koje vredi pomenuti u ovom zakonu. Samo ću taksativno par stvari, možda ću malo probiti vreme, verujem da će predsedavajuća imati za to razumevanja, to je problem zdravstvenog stanja naše dece u školama.
Prema raznim ispitivanjima koja su radili eminentne institucije za zdravlje "Milan Jovanović Batut", domovi zdravlja, Institut za sport itd, dolazi se do frapantnih podataka da čak i do 70% dece, osnovno školske, do četvrtog razreda ima neke od problema zdravstvenih, da li je to deformitet kičme, stopala, gojaznost, motoričke sposobnosti itd, što je poražavajući podatak.
Mi smo nacija koja je negovala i danas neguje kult sporta. Imamo da kažem, izgrađen brend u tom delu, dičimo se našim sportistima, a imamo poražavajuću činjenicu da 70% ili 50% naše dece u osnovnim i srednjim školama ne ume da potrči, ne ume da uhvati loptu, gojazno je, nema motoričke sposobnosti.
Dakle, mislim da ministarstvo mora ozbiljno da razmatra ovu problematiku i da uvede obaveznost i povećanje broja časova čak i u nižim razredima, trećem i četvrtom, da bismo sprečili ove probleme koje kasnije mnogo veći problem prave kod zdravstvenog stanja u odrastanju.
Još jedna stvar koja se tuče povećanja broja.

Poštovano predsedništvo, moje današnje pitanje će biti upućeno ministru kulture, kao što je i moj prethodnik gospodin Marković govorio o politici Ministarstva kulture. Postavio bih nekoliko pitanja vezanih za kulturnu politiku u Srbiji.
Vlada Republike Srbije je u budžetu za 2013. godinu kao sredstva namenjena Ministarstvu kulture predvidela 6,2 milijarde dinara ili sramnih 0,62% ukupnog budžeta Republike Srbije. Opšte je poznata činjenica da jedno društvo bez dobrog obrazovanja, jedno društvo koje nema obrazovnu naciju i koje nema svoj kulturni identitet, nema nikakvu šansu, niti ima budućnost. Od tih sramnih 0,62% namenjenih za kulturu u Srbiji, čuli smo pre par meseci da Ministarstvo kulture nije namenilo ni jedan jedini dinar za kinematografiju, jednu važnu oblast koja uobličava kulturni identitet jednog naroda.
Pre nekih mesec dana je završen konkurs za sufinansiranje projekata iz oblasti kulture. Sufinansiranje projekata iz oblasti kulture je bilo podeljeno u nekoliko oblasti i od predviđenih 177 miliona dinara raspoređenih u nekoliko oblasti, ukupna suma koja je namenjena za region jugoistočne Srbije, za sve kulturne projekte iznosi 2.650.000 dinara ili mizernih, sramnih i potcenjivačkih 1,5% ukupnog budžeta za sufinansiranje projekata.
Iz oblasti muzičkog stvaralaštva biće dodeljena sredstva u visini od 35.000.000 dinara, od čega će 22.000.000 dinara otići na projekte koji dolaze sa teritorije grada Beograda, a za ostatak Srbije će biti namenjeno nekih 14.000.000 ili oko 35%. Za jugoistočnu Srbiju i grad Niš je namenjeno samo jedan projekat u iznosu od 750.000 dinara ili 2%.
Sama ova galama u Skupštini pokazuje koliko nam je kultura važna i kako se ponašamo u skladu sa kulturnim obrascem u Srbiji.
Dakle, od svih projekata koji su namenjeni u oblasti muzičkog stvaralaštva, samo je NIMUS dobio mizernih 750.000 dinara za ovu godinu za održavanje festivala, a iz sufinansiranja je izbačen muzički festival "Nišvil" koji traje više od 15 godina i koji je prepoznatljiv šire nego što su to granice Srbije.
Nezvanično glasilo EU, briselski časopis "New Europe" u tekstu pod nazivom – "Nišvil, evropsko lice Srbije", ocenio je džez festival u Nišu kao najznačajniju kulturnu manifestaciju te vrste u jugoistočnoj Evropi. Ova manifestacija je od posebnog značaja za Niš i Srbiju, odlukom Ministarstva kulture proglašena je 2009. godine kulturnom manifestacijom od nacionalnog značaja. Glavne programe festivala u toku 2012. godine posetilo je više od 20.000 gledalaca, uključujući ljude koji su dolazili iz raznih okolnih gradova i iz čitavog regiona.
Na ovom festivalu učestvovali su poznati svetski džez umetnici Solomon Burke, Candy Dulfer, Benny Golson, Billy Cobham itd. Pitam Ministarstvo kulture – na osnovu kojih kriterijuma su dodeljivana sredstva za kulturne projekte? Kako je moguće da u oblasti pozorišne umetnosti od 50.000.000 dinara jugoistočna Srbija nije predviđena ni sa jednim dinarom? Kako je moguće da od ukupnih sredstava preko 80% je predviđeno za beogradske projekte?
Kako je moguće da od 450 umetnika sa nacionalnom penzijom su samo tri van Beograda? Više od 447 umetnika sa nacionalnom penzijom je iz Beograda. Da li je ovo Ministarstvo kulture, Ministarstvo kulture Beograda ili Ministarstvo kulture Srbije? Na osnovu kojih kriterijuma su dodeljivana sredstva? Tražim od Ministarstva kulture da se dostave podaci ko će dobiti sredstva za sufinansiranje projekata?
(Predsednik: Vreme, gospodine Lapčeviću.)
Završavam.
Tražim da nam se dostavi informacija po regionima koliko je ko dobio i da Ministarstvo kulture preispita svoju odluku o nedodeljivanju sredstava ovakvom prestižnom festivalu, kako bi taj festival zaživeo.