Ima jedna nelogičnost u Predlogu zakona o Fiskalnom savetu, odnosno u načinu izbora članova Fiskalnog saveta koji se sastoji od predsednika i dva člana, a bira se jedan na predlog predsednika Republike, bira ga Narodna skupština. U sadašnjim odredbama zakona se govori da jednog člana Fiskalnog saveta predlaže predsednik Republike, jednog člana NBS, a jednog člana Ministarstvo finansija.

Da bi Fiskalni savet bio potpuno nezavisna i neutralna institucija i da bi na pravedan način mogao da obavlja svoj posao, smatramo da je neophodno da se izmeni način izbora članova Fiskalnog saveta tako što NBS i Ministarstvo finansija ne bi mogli da budu predlagači članova Fiskalnog saveta, jer je to na neki način u sukobu interesa.

Fiskalni savet ima određenu vrstu monitoringa i bavi se fiskalnom politikom i onim što radi Ministarstvo finansija, Vlada, pa i NBS, što direktno utiče i na ukupnu finansijsku situaciju u zemlji i utiče i na svakodnevni život građana, te prema tome nema nikakve logike da NBS, koja ima glavnu ulogu u monetarnoj fiskalnoj politici predlaže svog predstavnika u Fiskalnom savetu koji treba da analizira te iste NBS. Isti slučaj je i za Ministarstvo finansija. To mogu da budu ljudi koje predlažu određena strukovna udruženja, Društvo ekonomista Srbije ili Kolegijum Univerziteta Srbije, da dolaze naravno iz redova stručnjaka, ali da budu potpuno nezavisni i da nemaju nikakve direktne veze sa Ministarstvo finansija ili sa NBS, kako je to u ovom slučaju rešeno.

Mislim da je to krajnje logično i normalno i verujem da oni koji slučaju ovo nemaju nikakav razlog da ne podrže ovaj moj predlog da se uvrsti u dnevni red, ali mi se čini da malo njih sluša i da malo njih interesuje današnja sednica.

Predložili smo izmenu Zakona o radu i to u onom delu koji se odnosi, koji definiše kada poslodavac može, odnosno kada ne može da da otkaz zaposlenom na određeno vreme.

U članu 187. Zakona o radu se kaže – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta, lečenja od teških povreda, dakle to je definisano da tada poslodavac ne može da da otkaz ili da prekine ugovor o radu zaposlenom na određeno vreme.

Mi predlažemo da se dodaju još neke odrednice i to da se u slučaju lečenja od teških povreda nastalih u saobraćajnim ili drugim nesrećama, kao i u slučajevima lečenja od teških bolesti koje životno ugrožavaju zaposlenog, poslodavac takođe ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom na određeno vreme.

Smatramo da je ovo duboko humana stvar, jer smo imali niz slučajeva, jedan od onih koji je zaokupio interesovanje javnosti je bio prošlogodišnji, odnosno pretprošlogodišnji slučaj radnice iz Niša, koja je na određeno radila u jednoj stranoj kompaniji koja je zbog prirode bolesti, lečila se od maligniteta, imala hemoterapije, nije mogla da se posle određenog vremena vrati na posao i poslodavac je rešio da otkaže ugovor o radu i žena je bukvalno dovedena na rub egzistencije tako što nije mogla da prima platu, a nije mogla da radi, jer se lečila od teške bolesti, koja je životno ugrožavala.

Da se ovakvi slučajevi ne bi ponavljali i da ne bi bolesti onih koji su ugroženi bili prepušteni na milost i nemilost i dobru volju poslodavaca, smatramo da država ima pravo, a i obavezu da zaštiti svoje građane koji se nađu u ovakvoj situaciji i da zakonom propiše da ukoliko je neko teško bolestan, ukoliko je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, pa mu za to treba višemesečni oporavak, lečenje, da poslodavac ne može da ga otpusti za to vreme dok se leči i dok ne bude zdravstveno sposoban da se vrati na posao, jer se u najvećem broju slučajeva dešava da ti ljudi upravo i zavise i žive od te plate jer su na određeno vreme, a poslodavac mu otkaže ugovor o radu i naravno uskraćuje mu primanja koja su mu neophodna kako za lečenje tako i za normalan život.

Očekujem naravno da i ovaj zakon, Predlog izmena zakona podržite, jer nisam do sada čuo ni od jednog kolege da ima nešto protiv ovoga tako da bi bio red da jednom prekinemo tu praksu da ako ne dolazi predlog iz redova vladajuće koalicije da se ne podržava.

To što sam usamljen u nečemu ili što me podržava samo moj kolega, profesor Ševarlić, ne znači da nisam u pravu u onome što predlažem. Tako da ću i ovog puta obrazložiti moj predlog koji je krajnje dobronameran i suvisao, a radi se o izmeni Zakona o porezu na dodatu vrednost i to u onom delu koji tretira obaveze plaćanja poraza od onih koji su korisnici za bebi opremu i hranu za bebe, proizvode i opremu za bebe.

Ne treba možda čak ni govoriti, ni obrazlagati zašto je ovo potrebno, ako iko ko iole poznaje demografske prilike u Srbiji, ima ovo na umu, rado će podržati i podići ruku za bilo koju meru koja može da podstakne rađanje u ovoj zemlji.

Mi smo nacija koja je nažalost jedna od najstarijih u Evropi. Naš prirodni priraštaj je godinama u stagnaciji i opadanju. Prosek starosti našeg stanovništva je preko 45 godina. Jako se malo obnavljamo, a broj dece po porodici, odnosno po majci je katastrofalno nizak. Mere koje je Vlada zadnjih godina preduzela u smislu podsticaja rađanja jesu dobre mere i ja sam ih ovde u parlamentu podržao i uvek ću podržati svaku meru bilo ko od poslanika, bilo od koje strukture da dolazi, predlog, uvek ću rado podržati, jer je to najneophodnija stvar koju ova država mora da uradi. Džabe nama sva uređenja, džabe nam sve izgradnje, možemo da budemo i najbogatija i najuređenija zemlja na svetu, da imamo najbolji standard, ako nemamo prirodni priraštaj, ako nemamo novo mlado, sposobno stanovništvo koje će naravno imati i dobro obrazovanje i sve ono što uz to ide, sve nam je to apsolutno beznačajno.

Mislim da svaka mera koja podstiče rađanje, koja pomaže mladim roditeljima da imaju više dece jeste dobra mera i ona mora da ima apsolutni prioritet u svakom budžetu, u razmišljanju svakog člana Vlade, svakog ministra, svakog državnog funkcionera, ako imamo malo odgovornosti prema budućnosti naše nacije.

Proizvodi i oprema za bebe u minornom iznosu, odnosno porez na proizvode i opremu za bebe u minornom iznosu koji se meri decimalama promila, učestvuju u ukupnom budžetu Republike Srbije. Zaista ne vidim nijedan jedini argumentovan racionalan razlog zašto ne bi bio taj porez na opremu za bebe ukinut i na taj način podstaknuta populaciona politika i podstaknuto rađanje, odnosno lakše odgajanje dece.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici ja ću danas govoriti nekoliko stvari o Zakonu o turizmu.

Zakon o turizmu je trebao da reši mnoge probleme koji postoje u ovoj privrednoj grani i da bude podsticaj za što brži razvoj te veoma važne privredne grane koja beleži značajan rast poslednjih godina u svim razvijenim zemljama, kako zapadne Evrope, tako i istočne Evrope i širom sveta, na kraju krajeva. Predstavlja ogroman potencijal i za srpsku privredu. Nažalost, nedovoljno iskorišćeni potencijal.

Zadnjih godina, prema podacima Eurostata, turizam kao privredna grana beleži najveći rast od svih privrednih grana i tu se sve više novca obrće, što znači da bi i ovaj Zakon o turizmu i domaća turistička privreda trebali da imaju prioritet i da se na što bolji način organizuju i da što više, pre svega, stranih turista dovode u našu zemlju, kako bi povećali devizni priliv.

Šta ovaj zakon nije rešio na dobar način, prema mom mišljenju? Prvo, nije razdvojio receptivne, dakle, u zakonu se na poseban način ne predviđaju, ne tretiraju receptivne turističke agencije koje imaju zadatak i osnovna im je delatnost da dovode strane turiste u Srbiju. To je za nas veoma važno. Da bi što više stranih turista bilo u Srbiji, mora da se ulaže u promociju zemlje i da te turističke agencije koje se bave takvim turizmom imaju poseban status, da budu podsticane, da nastupaju na sajmovima i da svojim turističkim ponudama privuku što više stranih turista da dolaze u našu zemlju.

Ne treba da govorim koliko je to korisno za čitavu zemlju, za domaće hotelijere, za proizvođače hrane, za tur operatere, za prevoznike. Dakle, svako ko dođe u Srbiju će potrošiti određeni novac, a od toga će imati koristi širok spektar pružalaca usluga u ovoj delatnosti.

Nasuprot tome, dosadašnja praksa Ministarstva je bila takva da receptivne turističke organizacije, čak ni u Pravilniku o podsticajima, nisu imale poseban tretman, pa je paradoksalno da su samo četiri receptivne turističke agencije dobile podsticaj za svoj rad iz subvencija, i to nekih minornih 1.500 – 2.000 evra, što je toliko mizerno da ne vredi ni govoriti o tome. Mnogo više para su te turističke agencije morale da potroše na promociju Srbije, na nastupe na sajmovima, čak i da plaćaju Turističkoj organizaciji Srbije za zakup štanda, umesto da ga dobiju besplatno.

Druga važna stvar koja se ovde predviđa i praviće tektonske poremećaje na turističkom tržištu je ta da će sve turističke agencije u buduće morati da polažu određene depozite, a visina tih depozita će se regulisati famoznim pravilnicima kojih, nažalost, ima u ovom Predlogu zakona na više desetina mesta i da sve što je bitno se ostavlja da bude rešeno pravilnicima ili diskretnim pravom, odnosno ministar će svojom odlukom propisati određene normativne mere.

Mislim da ministar i Ministarstvo ne treba previše da se mešaju u rad agencija i da time sputavaju njihovu slobodu i način organizovanja, kao što je, recimo, propisivanje na koji način će posrednička turistička agencija trebati da uplaćuje sredstva organizatoru putovanja. Ili, na primer, da ugovori sa određenim tur operaterima iz inostranstva moraju da budu i na stranom jeziku, odnosno engleskom i na srpskom. Pa, zamislite sad da se u svakoj grani privrede, u farmaceutskoj industriji, u bilo kojoj drugoj, traži da obavezno budu ugovori i na jednom i na drugom jeziku. Čemu to? Zašto se uopšte Ministarstvo time bavi?

Ministarstvo ima obavezu da što više radi na promociji Srbije, da stvori uslove da receptivne turističke agencije imaju povlašćen položaj da bi dovodili strane turiste i da se njima, ako su posrednici u putovanju, te receptivne turističke agencije, budu izuzete od depozita koji moraju da plaćaju da bi dovodili strane turiste.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ako je ta turistička agencija posrednik i sarađuje sa stranom turističkom agencijom koja je garant putovanja, a receptivna daje garanciju … (Isključen mikrofon.)

Poštovani gospodine ministre, hvala na pojašnjenjima. Nadam se da ovo mogu da shvatim kao obećanje da će radna grupa uzeti u obzir sve ove primedbe koje se čuju u raspravi.

Jako je važno da ono šta sam ja fokusirao, dakle, sam zakon, ne pravi razliku između receptivnih i običnih agencija. Receptivne agencije, ako su posrednici u putovanju, isto se tretiraju kao i sve druge agencije, moraju da polože depozit, da garantuju tim depozitom i osiguranjem za realizaciju određenog putovanja, a već sarađuju sa nekom stranom agencijom koja jeste garant svim tim putovanjima, odnosno tim korisnicima usluga, a sama agencija garantuje toj agenciji sa kojom sarađuje. Čemu služi taj depozit i čemu služi to pred domaćim organima kada to nije nikakva garancija za realizaciju, već mora da garantuje partnerska organizacija?

Sa druge strane, nadam se i verujem da će, kada se bude određivala visina tog depozita, uzimati u obzir različite vrste putovanja, visine itd, jer nije poenta priče da se globalizuje turističko tržište i da imamo pet ili deset turističkih kompanija, a da ostalih 450 koje ne mogu da ispune velike uslove, što se tiče depozita, treba da propadnu.

Mislim da je suština da treba da podržimo i male turističke agencije, naročito one koje se bave mikro destinacijama. Mi nemamo specijalizovane turističke agencije koje se bave samo Sokobanjom, ponudom Sokobanje, Kopaonika ili Zlatara, Palića, ne znam kojih divnih bisera naše zemlje. Dakle, treba takve turističke agencije podsticati i davati im što bolje uslove da bi one mogle da se razvijaju i da nemaju velike limite, da moraju da plaćaju ogromne depozite da bi mogli da funkcionišu. One da imaju veliki obrt, one bi same to radile i bez depozita, ali ako ih ugušimo sa depozitima od 15, 20, 30 hiljada evra, mnogi od njih će propasti.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Baš mi je drago što je ministar pomenuo da je Srbija, prema podacima Zavoda za statistiku, dostigla rekordan nivo zaposlenosti i da je nezaposlenost najmanja u zadnjih 10, 20 godina.

Još me više raduje činjenica da je ministar, bilo bi dobro ako bi mogao da čuje ovo što govorim, jako mi je drago da je ministar pomenuo i da je došao do saznanja i da je prosto to činjenica da je situacija po pitanju nezaposlenosti najlošija na jugoistoku Srbije, po pitanju nerazvijenosti i po pitanju infrastrukture, i da je i njemu i njegovom timu, a nadam se i čitavoj Vladi, jasno gde treba usmeriti investicije narednih godina.

Stoga me i čudi što je u predloženom budžetu predviđeno da se za izgradnju gondole u Beogradu izdvoji čitavih 862 miliona dinara ili nešto više od sedam miliona evra. Dakle, ta nerazvijena Srbija, taj siromašni jug, gde se prosečna nezaposlenost kreće od 20, pa čak, do 50% u nekim opštinama, poput Trgovišta, Bosilegrada, Vladičinog Hana i drugih, gde je prosečna plata i do 70% manja nego što je prosečna plata u Beogradu, oni će svojim porezima, izdvajanjima, koja nisu mala, finansirati budžet Republike Srbije, a taj budžet Republike Srbije je predvideo ni manje ni više 7,5 miliona evra za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako se, gospodine ministre, niste setili da taj višak novca u budžetu usmerite na neke investicije koje su na jugu Srbije? Kako vam nije palo na pamet, na primer, da predvidite deo novca za izgradnju jedne moderne saobraćajnice od Niša prema Kladovu? Znate da je taj istok Srbije opusteo, da se svake godine masovno ljudi, pre svega mladi, iseljavaju iz tih krajeva, a da je stanje infrastrukture u tim krajevima katastrofalno.

Kako vam nije palo na pamet da tih 860 miliona, recimo, preusmerite na izgradnju još neke gondole ili još nekih ski staza na Staroj planini, pa da oživimo taj kraj i da ljudi koji žive neposredno u blizini Stare planine imaju mogućnost da se tamo zaposle, da tamo ostanu da žive, a ne da se iseljavaju?

Što vam, recimo, nije palo na pamet da deo sredstava usmerite na izgradnju, ako treba da gradimo gondole, da izgradimo konačno jednu gondolu od Brzeće do Kopaonika? Godinama se priča o tome kako je Brzeća slepo crevo i kako treba taj moderni skijaški centar na Kopaoniku upotpuniti. Naravno, niko ne dozvoljava da se izgradi ta gondola, jer nema para, ali zato naravno ima para za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako vam nije palo na pamet, recimo, da izdvojite ona obećana sredstva preko ministarke Mihajlović za modernizaciju niškog aerodroma? Celu godinu ili prvu polovinu godine ste potrošili na pritisak na niške vlasti da se otme gradu Nišu aerodrom u koji je ulagao u prethodnih 30 godina svoja sredstva, iz gradskog budžeta, osposobio ga posle NATO bombardovanja, uložio ogromne pare da to preduzeće preživi, da konačno počne da posluje, onda ste pritisli da se otme preduzeće gradu i da se prenese u vlasništvo Republike sa obrazloženjem da ćete uložiti sredstva da se modernizuje pista, da se modernizuje aerodrom, kontrolni toranj itd. Ni jedan jedini dinara niste predvideli u budžetu ove godine za modernizaciju niškog aerodroma, iako ste obećavali, to je i obaveza države kada ste već preuzeli aerodrom. U međuvremenu, ono što ste uradili, samo ste ugasili dve linije koje su do sada perfektno funkcionisale.

Gde su sredstva, ministre, u budžetu predviđena za završetak studentskog doma koji se gradi 12 godina i došao je, zamislite, do četvrtog sprata? Dvanaest godina gradimo četiri sprata, a hiljade i hiljade studenata nema obezbeđen smeštaj u studentskim domovima.

Gde su predviđena sredstva za jedan od najprestižnijih muzičkih festivala u ovom delu Evrope, što se tiče džez muzike, Nišvil džez festival? Ni jednog jedinog dinara. Svake godine država…

…finansira Egzit festival, ali za Niški džez festival nema para. To su prava pitanja i to je prava rasprava.

Gospodine Orliću, ja nisam pominjao ni Đilasa, ni Jeremića, niti razumem taj kontekst koji ste vi pričali. Možda vi razumete, ja ga ne razumem.

Pokušao sam da nađem u budžetu to što ste vi pričali, novac namenjen za infrastrukturu jugoistoka Srbije, pa nisam ga našao i zato sam intervenisao amandmanom i predvideo jedan deo sredstava za izgradnju normalne saobraćajnice od Niša prema Kladovu.

Takođe nisam našao ni sredstva predviđena za završetak studentskog doma, ali i za mnoge druge projekte.

Svaka čast što je ova vlast u prethodnih četiri-pet godina otvorila nekoliko fabrika i u Nišu i u okolnim mestima, to je dobro, s tim što se prosek plate nije povećao skoro ni za jotu, za sve ovo vreme. Smanjio se broj nezaposlenih, ali je prosečna plata u Nišu i dalje jedno 40-50% niža nego u Beogradu, a u drugim manjim mestima i da ne govorimo. Ne kažem da nije rađeno, ali svakako ne dovoljno.

Ključno pitanje na koje niko ne daje odgovor, a naročito onaj ko treba, a to je ministar finansija - zašto Srbija, zašto budžet Srbije treba da gradi beogradsku gondolu? Da li je to projekat od nacionalnog značaja? Na osnovu čega da građani Kuršumlije, Lebana, Pirota, Loznice ili bilo kog drugog grada u Srbiji finansiraju izgradnju gondole u Beogradu? Pa to je beogradski projekat.

Hvalite se kako Beograd ima najbolji ili najveći mogući budžet zadnjih godina, pa zašto sami ne izgradite tu gondolu? Po kom osnovu je to prioritetniji projekat od gondole od Brzića prema Kopaoniku ili gondole na Zlatiboru ili nekog ski lifta na Staroj Planini? Zaista ne razumem.

Ja razumem sve, da se gleda centar, da se …

Poštovani narodni poslanici, prethodnih sat vremena se razvila jedna živa diskusija o tome ko je tu koga nadmudrio i ko je u ratu između banaka i stanovništva pobednik. Naravno da tu ne treba trošiti reči, uvek će banke biti te koje će profitirati iz svakog posla, samo je pitanje koliko će država uspeti ili hteti svojih mehanizmima da zaštiti stanovništvo od nekog nekorektnog posla koje banke svojim primamljivim reklama nude stanovništvu.

U ovom slučaju, i ja sam jedan od tih kome je bilo ponuđeno primamljivo rešenje da uzme kredit u švajcarcima. Na svu sreću, uzeo sam to na kraći period pa sam se iz toga izvukao. Kamate su različite u različitim valutama i svako ima pravo da bira u kojoj će se valuti zadužiti i koliko će mu biti kamata, odnosno koliko će rizikovati u tom poslu.

Sa druge strane, sam podatak da bankarski sektor već godinama ili više od dve decenije je najprofitabilnija grana privrede u ovoj zemlji i da svake godine profiti banaka rastu, jasno govori o tome da su banke i krediti koje one daju u Srbiji, sigurno nisu korektne i nisu tržišno regulisane. Taj podatak se može lako uporediti i sa okruženjem, zemljama u okruženju i sa EU, ubedljivo najveće profite u odnosu na broj plasmana i visinu plasmana i ubedljivo najveće kamate, drže banke u Srbiji.

Na Odbor za finansije, govoreći o zakonima koje je predložila Narodna banka, guvernerka je rekla da kada je reč o Zakonu o platnim karticama, odnosno visinama naknada za platne kartice da se čekalo godinama da tržište reguliše naknade za platne kartice, ali da se to očigledno nije desilo i da je sada Narodna banka rešila da administrativnim merama, odnosno zakonom reguliše visinu naknada što je svakako pohvalno.

Svi zakoni koji su predloženi i danas su na dnevnom redu jesu korak napred i u tom smislu jesu za pohvalu, kao i stabilizovanje finansijskog tržišta i snižavanje kamata zadnjih godina globalno. Dakle, to je potvrda da je Narodna banka dosta toga učinila.

Međutim, kada je reč o kamatama generalno i za privredu i za stanovništvo, očigledno je da tržište koje ovde funkcioniše bar 20 godina, nije regulisalo te kamate i da su te kamate suviše visoke. Mnogo veće, za 50 do 70% veće nego kamate u okruženju, a u odnosu na zemlje EU sigurno i duplo veće. Zato su i profiti banaka ogromni.

Zadatak je i Narodne banke i države da u slučajevima kada tržište ne funkcioniše, u ovom slučaju ja mislim da tržište nedovoljno dobro reguliše kamatne stope, da se primene one druge možda manje popularne mere, ali država je tu kao sistem da garantuje, da obezbedi građanima i sigurnost sa jedne strane i sa druge strane da ih zaštiti od lošeg uticaja ili neregulisanog tržišta.

Brojni su primeri ogromnih naknada koje banke naplaćuju za sve i svašta, nešto sam o tome govorio na Odboru za finansije, pomenuću samo neke stvari. Banke su smislile kako da uzimaju na razne načine novac od građana, pa imate naknadu za održavanje računa, naknadu za zatvaranje računa, naknadu za izdavanje čekova, naknadu za registraciju čekova, naknadu za nerealizovane čekove, naknadu za plaćanje pre podne manju, a popodne veću, itd.

Mislim da u ovom segmentu gde se izmišljaju različite naknade za usluge banaka, koje nekad i nisu tako male, mislim da Narodna banka ima i obavezu, a i mogućnost i prostor da reguliše i da preispita kolike su te naknade, i koje su uopšte, i da li banke na to imaju pravo, a sve u funkciji da zaštite građane od jednog vrlo lihvarskog pristupa banaka prema stanovništvu i privredi.

Evo, da se uključimo malo u ovu zanimljivu raspravu. Razumem i da Vlada mora da izdvaja određena sredstva za subvencije velikim kompanijama, ali bih voleo da čujem, verovatno da imate taj podatak, kakav je odnos u isplaćenim subvencijama domaćim kompanijama u odnosu na strane kompanije. Koliko je to novca došlo za subvencije, zapošljavanje novih ljudi, otvaranje novih radnih mesta, domaćim. Kada kažem domaćim, mislim na domaće osnivače, ljude koji žive u ovoj zemlji i koji su rezidenti i koji sav svoj novac i svoj biznis baziraju na svom kapitalu i onome što su do sada radili.

Naravno, da moramo da se takmičimo i sa zemljama u okruženju da ne bi neke zainteresovane strane kompanije otišle u susedstvo i da što veći broj ljudi može da dođe do posla, ali bih vas zamolio da ubuduće Vlada napravi takve mehanizme da vodi računa o ravnomernom regionalnom razvoju. Dakle, lepo je to što imamo fabriku u Obrenovcu koja se bavi proizvodnjom turbo punjača gde su plate kako sam čuo prosečno 55 hiljade dinara i to je vrlo pristojna plata, ali bih vas molio ili da upotrebite autoritet Vlade, ministarstva da kada takve kompanije koje se bave proizvodnjom visoko tehnoloških proizvoda i gde je nužno i uobičajno da plate budu znatno veće nego što su minimalne, da probate da sugerišete ili da dodatnim stimulativnim merama podstaknete da te kompanije otvaraju svoje pogone u nerazvijenijim područjima.

Znate, lepo je to što je u topličkom kraju, u Nišavskom okrugu, u Leskovačkom, u Jablaničkom okrugu, otvoreno je nekoliko fabrika koje zapošljavaju puno ljudi, ali prosečne plate su tamo jako niske, jedva nekih 25 do 30 hiljada dinara. Bolje je i to nego ništa, ne kažem da je to loše ali bi bilo mnogo bolje da je recimo, ta fabrika, turbo punjača, bazirana negde na jugu Srbije, pa da podstaknemo razvoj tog nerazvijenog dela Srbije ili je na kraju krajeva nebitno da li je to jug, može to da bude i na zapadu Srbije. Ima puno nerazvijenih delova Srbije, gde je nužno ako već Vlada subvencioniše te strane kompanije da vodi računa o tome da tamo gde su najniže plate, najniži proseci primanja, da dolaze kompanije koje će davati veća primanja.

Da se osvrnem kratko i na priču oko niškog i beogradskog aerodroma. Da, država je dala koncesiju beogradskom aerodromu, dobilo je dobru ponudu od francuske kompanije.

Koliko sam ja razumeo razlog za davanje koncesija je to što država kao upravljač aerodroma nije dovoljno sposobna da napravi veći, brži razvoj, da podigne broj putnika i da na ovaj način kroz davanje koncesija, da će tako država više prihodovati. Dobiće određenu svotu novca za investicije, jednokratno će u budžet Republike Srbije, koliko sam ja razumeo ući 200 i nešto miliona evra, i dobijaće koncesionu naknadu sve godine.

Dakle, apro po te priče, država nije bila dovoljno sposobna da ima dovoljno prihoda od aerodroma, ako ona upravlja. Nasuprot tome se zahteva da se prenese u vlasništvo države niški aerodrom, onda je sposobna i može da upravlja njime i tako će napraviti brži razvoj.

Mogu i to da razumem da postoje razlozi za to, ali bi bilo pošteno i korektno od strane države da kaže, da, Niš je zadnjih 20, 30 godina uložio ozbiljne svote novca da bi održao taj aerodrom u životu, izdvajao iz svog budžeta na uštrb određenih investicija, sređivanje ulica, puteva, kanalizaciju, vodovod, vrtiće, čega sve ne i dajte da onda država proceni kolika su ulaganja budžeta, kolika su ulaganja države Srbije, jer se tako jednostavno dođe do procentualnog udela u vlasništvu i svi smo mirni i nema nikakve potrebe ni za kakvim dizanjem tenzija.

Mislim da bi to bio pošten i korektan pristup. Nadam se da će Vlada razmišljati na ovaj način. Hvala.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, nas troje smo predložili da se izmeni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji i to u tački koja reguliše obaveze i nadležnosti jedince lokalnih samouprava u pogledu isplate ličnih primanja zaposlenima u obrazovanju.

Naime, svima vam je poznato širom Srbije je bilo problema u svim jedinicama lokalne samouprave kada je u pitanju isplata jubilarnih nagrada zaposlenima u obrazovanju i prevoza, odnosno isplate troškova prevoza za zaposlene u osnovnim i srednjim školama.

Ovo je jedinstveni slučaj da u jednoj oblasti zaposleni, u ovom slučaju zaposleni u osnovnim i srednjim školama, njihov poslodavac je Ministarstvo Republike Srbije, dakle, republički nivo, a jedan deo tih ličnih primanja koji se odnosi na jubilarne nagrade i na troškove prevoza do i sa posla su obaveze jedinica lokalnih samouprava.

Prosto, kakvo je stanje u budžetima lokalnih samouprava, s jedne strane, i sa druge strane kao nedovoljna nadležnost, odnosno jedinice lokalne samouprave nemaju direktnu nadležnost nad osnovnim i srednjim školama, ni u kom smislu, ova obaveza koja se tiče isplate ličnih primanja u pogledu jubilarnih nagrada i troškova prevoza je shvatana kao alternativna obaveza, i skoro da nema lokalne samouprave u Srbiji ili je to redak primer, da nije dolazilo do kašnjenja u isplatama jubilarnih nagrada i troškova prevoza i da nije dolazilo u ogromnom broju slučajeva i do tužbi od strane zaposlenih u obrazovanju za neizvršavanje ovih obaveza, po tom osnovu su nastajale i mnogo veće štete po budžet tih lokalnih samouprava, odnosno generalno po budžet Republike Srbije.

Mi smo predložili da se ove dve stavke, koje su sada obaveze jedinica lokalnih samouprava, brišu i da se to prebaci na nadležnost poslodavca, odnosno glavnog poslodavca Ministarstvo prosvete Republike Srbije, da pored isplate plata i svih ostalih drugih socijalnih davanja zaposlenima u obrazovanju, da to bude obaveza i isplata jubilarnih nagrada i troškova prevoza, jer je to logično s jedne strane. S druge strane, to će delimično rasteretiti i onako problematične budžete lokalnih samouprava i dati im, da kažem, malo više prostora za neke druge stvari, pre svega u oblasti investicija na lokalnom nivou.

Zato vas pozivam da podržite ovaj predlog.

Poštovani narodni poslanici, ovo je jedinstvena prilika, naravno bivalo je i više puta do sada, ovaj predlog je bio na dnevnom redu, odnosno kao predlog proširenja dnevnog reda, ali mislim da, u ovako delikatnoj političkoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, u ovakvom pritisku kakav doživljavamo godinama unazad, a naročito zadnjih meseci po pitanju teritorijalnog integriteta naše države, nama je pre svega, potrebna mobilizacija svih unutrašnjih, pre svega patriotskih snaga.

Jedno od sigurno, ne velikog broja, ali jedno od najznačajnijih i sigurno pitanje koje skoro da nema nikog ko u ovoj zemlji ima drugačiji stav po ovom pitanju, jeste pitanje osude zločina genocida u NDH tokom Drugog svetskog rata. Svima vam je poznato da je u periodu postojanja NDH od 1941. do 1945. godine, su širom tadašnje NDH, koje su obuhvatale teritorije i Hrvatske i sadašnje BiH, vršeni masovni zločini, pre svega nad Srbima, Jevrejima i Romima. U čitavoj toj priči najveći broj, ubedljivo najveći procenat ubijenih po tom logorima je bio srpske nacionalnosti.

Nažalost, ni posle skoro 80 godina od tih stravičnih zločina država Srbija, matica srpskog naroda, nije nijednim svojim aktom osudila i pravim imenom nazvala ove zločine.

Kako je prošlo toliko godina i kako se u sadašnjoj državi Hrvatskoj sve veće i sve češće i sve glasnije čuju reči koje upućuju na potpuno negiranje ili zanemarivanje tog zločina ili njegovo potpuno minimiziranje, mislim da je pravi trenutak da se od strane potomaka onih koji su ubijani zverski u tim logorima izglasa ovakva jedna rezolucija koja će pravim imenom nazvati pokušaje NDH da potpuno zatre srpski živalj na toj teritoriji.

Da vas podsetim, u Konvenciji o genocidu, koja je usvojena u UN 1948. godine se kaže da je namera, organizovana namera za uništavanje čitavog naroda ili jednog dela tog naroda zanemarivanje, zlostavljanje i ubijanje , pokrštavanje i slični oblici zlostavljanja se tretiraju genocidom.

Nažalost, ovo prethodno što sam pričao, čini mi se da nije doprlo do ušiju mnogih i mislim da je to još jedan u nizu sramota koje mi kao narod doživljavamo, ali dobro, valjda će doći neka bolja vremena kada ćemo biti svesniji da je potrebno da više vodimo računa sami o sebi.

Predložili smo zakon o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivedi i ruralnom razvoju iz jednog jedinog razloga, a to je da se ispravi nepravda prema mali proizvođačima, stočarima koji imaju mali broj grla stoke i koji ne mogu da postignu onaj limit koji je predviđen u Zakonu o podsticajima, odnosno koji reguliše premije na predatu količinu mleka.

Naime, u sadašnjem Zakonu koji je na snazi još od 2013. godine, premiju na mleko mogu da ostvare samo ona poljoprivredna gazdinstva koja kvartalno predaju najmanje tri hiljade litara mleka.Verovatno je većini vas poznato da je širom Srbije, naročito u zapadnoj i istočnoj Srbiji, ogroman broj domaćinstava, pre svega i nažalost, uglavnom starijih domaćinstava koja imaju jedno ili dva grla stoke i koje ne mogu po ovom osnovu da dostignu taj limit od tri hiljade litara mleka kvartalno i naravno njihovo mleko je manje vredno nego komšije, koji recimo ima pet grla, jer je to njegovo mleko premirano od strane države, nagrađeno i skuplje je za nekih sedam do osam dinara po litru.

Smatram da je ovo nepravda prema ljudima koji na isti način muku muče sa preživljavanjem na selu, a nažalost, u najvećem broju slučajeva tih predatih nešto manje od te propisane količine od tri hiljade litara mleka kvartalno, predstavlja i jedini izvor prihoda za ogroman broj domaćinstava i praktično ovaj zakon ispravlja ove nepravde i ima jednu vrlo humanu i socijalnu komponentu. To je opstanak tih domaćinstava i njihov neki normalan život, koliko-toliko.

Zato vas pozivam da ne delimo ljude na one koji proizvode veće količine i manje količine. Postoje načini kako država može da podstakne mlade poljoprivrednike i velike proizvođače, ali to ne treba da bude na ovaj način diskriminacijom malih, pre svega starih domaćinstava, koja ne mogu da dostignu taj limit od tri hiljade litara mleka i čije mleko nije nagrađeno, premirano od strane države u tom iznosu koji je njima veoma bitan.

Pozivam vas, molim vas, da imamo razumevanja za to i da podržimo ovaj zakon.

Ovo je svima poznata tema. Gledaću da u najkraćem obrazložim. Ne treba puno reči trošiti. Verujem da će ovaj moj predlog naići na vašu podršku, upravo zato što je zadnjih desetak dana aktuelna priča oko podsticanja nataliteta i aktuelizacija problematike da u Srbiji, nažalost, godišnje 40 do 50 hiljada ljudi više umre nego što se rodi i da država mora da sve svoje snage i sve svoje resurse usredsredi na to pitanje opstanka nacije.

Naša nacija je jedna od najstarijih nacija u Evropi, nažalost, ispod jednog deteta po porodici u Srbiji prosečno danas imamo i naša je obaveza kao predstavnika građana, predstavnika naroda u Narodnoj skupštini da istaknemo ovaj problem i da učinimo sve što mi možemo da pomažemo da se što više dece rađa, naravno, i da ta deca kada završe škole ostaju u zemlji, ali pre svega, da bismo opstali kao država, mora da nas bude više.

Pozdravljam mere Vlade Republike Srbije koje znatno povećavaju iznose za prvo, drugo, treće i četvrto rođeno dete. To će, verujem, imati pozitivne efekte. Jedna od mera koja zahteva daleko manje sredstava u budžetu je i mera koju sam predložio, a to je ukidanje poreza na dodatnu vrednost na bebi opremu i hranu za decu.

Ako se svi kunemo da nam je to prvi prioritet i da su nam deca najvažnija, hajde i da pomognemo majkama i roditeljima koji dobijaju decu da ih što lakše odgajaju i da ne plaćaju ono što država uzima od njih, taj porez na dodatu vrednost, jer inače, analizom budžeta i od strane ministra na jednoj sednici odbora sam dobio uveravanja da ta sredstva nisu ništa bitna za budžet Republike Srbije.

Molim vas da podržimo ovaj predlog i da i mi učinimo nešto sa naše strane da bude što više dece i da se nacija obnovi. Hvala.

U sadašnjem tekstu Zakona o radu i odredbama u članu 187. je propisano da bez obzira na probleme koje zaposleni ima u određenoj firmi, bilo da su one zdravstvene ili neke druge prirode, ako nije zaposlen za stalno na neodređeno, poslodavac ga može otpustiti bez ikakvog obrazloženja, ako se posle određenog vremena, mesec dana, koliko je potrebno minimalno za neko lečenje, nije u stanju da se vrati na posao zbog prirode svoje bolesti.

Sećate se prošlogodišnjeg slučaja, kada je jedna moja sugrađanka u Nišu dobila otkaz zato što je bila na određeno, a žena je morala više meseci da odsustvuje sa posla zbog prirode svoje bolesti. Radi se o malignitetu.

Poslodavac je otpustio bez ikakvog obrazloženja i, naravno, verovatno angažovao nekog drugog.

Da bismo ovakve nehumane poteze sprečili i da bismo koliko-toliko kao država vodili računa o našim sugrađanima da ne budu robovi u tim firmama i da ne budu prepušteni dobroj volji poslodavaca da li će želeti da produži ugovor o radu ili ne, predložili smo da se izmeni ovaj član 187. i da se predvidi da u slučajevima teških bolesti, povreda i drugih medicinskih stanja koja zahtevaju više vremena za lečenje tog zaposlenog, da poslodavci imaju obavezu da ga vrate na posao posle lečenja. Mislimo da bi to bio jedini ispravan i human potez prema tim ljudima.

DŽaba državi stotine hiljada radnih mesta novih ako se na tim radnim mestima poslodavci ne odnose humano prema njima i ako oni nisu srećni ljudi, a niko neće biti srećan ako se razboli i strepi da li će sutra poslodavac da ga vrati na posao ili neće. S jedne strane se bori za život, sa druge strane razmišlja da li će imati egzistenciju kada se izbori sa određenom bolešću ili povredom.

Molim vas da imate to u vidu pri izjašnjavanju u vezi ovog zakona.