Gospodine predsedavajući, cenim vašu strogoću i želju da vodite ovaj parlament na najbolji mogući način. Ako oni imaju pravo na svoje mišljenje, valjda imam i ja pravo na svoj stav. Ako ja imam pravo na svoj stav, onda mi dozvolite da taj svoj stav obrazložim, pa mogu u tom svom stavu da imam neki uvod i neku razradu i neki zaključak, kao u osnovnoj i srednjoj školi kad pišete sastav.
Dakle, razlozi zbog čega smo mi danas ovde jesu što rukovodstva u javnim preduzećima u Srbiji nisu ispunila obaveze iz rokova koji su im dati prethodnim Zakonom o javnoj svojini, a ta rukovodstva su bila postavljena od prethodne garniture koja je bila na vlasti do septembra prošle godine. Nova rukovodstva su postavljena od septembra prošle godine i jedni i drugi nisu očigledno ništa radili, nisu uradili svoju obavezu koja im je zakonom propisana.
Da bismo konkretno govorili ko je tu koliko odgovoran, vrlo bi nam značajno bilo da nam ministar kaže koja to javna preduzeća, ako ne može da nabroji koja nisu podnela zahtev za upis prava svojine, da nam kaže koja jesu? Mislim da bi taj spisak bio daleko kraći, a možda bi se sveo na prste jedne ruke. Živo me interesuje da li postoji uopšte neko javno preduzeće, da li recimo, npr. „Srbijagas“, koje je veliki gubitaš podnelo zahtev za upis prava svojine, pa da iskoristi tu mogućnost da kroz svoju svojinu, dalje kredite koje namerava da uzme, pošto očigledno bez njih ne može da funkcioniše, garantuje svom imovinom, a ne da ih svaki put budžet Republike Srbije bude garant i da svi građani Srbije moraju da snose posledice tih velikih gubitaka.
U Srbiji posluje više od 650 lokalnih javnih preduzeća i oko 40 državnih velikih javnih preduzeća koja zapošljavaju skoro 200.000 ljudi. Njihova imovina se meri više milijardi evra, a i njihovi gubici na žalost izgleda nisu mnogo manji.
Prošlo je dve godine od kada je donet Zakon o javnoj svojini. Obaveza je bila da rukovodstva javnih preduzeća popišu imovinu koju imaju i da traže da tu imovinu upišu kao svoje pravo. Međutim, po podacima koje ja imam, npr. za grad Niš, od 14 javnih preduzeća samo su dva krenula da nešto rade u tom pravcu, a ostala nisu ni počela. Siguran sam da situacija nije ništa bolja ni u ostalim lokalnim samoupravama, a verovatno ni u državnim javnim preduzećima.
Nameće se logično pitanje – postoji li odgovornost za to što neko nije radio svoj posao i hoće li Vlada Republike Srbije i nadležni ministar da preduzmu određene mere u tom pravcu? Drugo pitanje - hoće li biti dovoljan rok koji je sada produžen sa šest meseci prvobitno, kako je nam je ovde prezentovano, na godinu dana? Hoće li to biti dovoljan rok i koje su garancije da će u tih godinu dana da se ovaj veliki posao završi?
Siguran sam da ćemo se u isto vreme ove godine ponovo videti ovde i tražiti produžetak roka. Zato što je inercija velika, a i sumnjam da postoje kapaciteti u preduzećima i u imovinskim službama, i Direkciji za imovinu Republike Srbije koja mogu da obrade toliki broj zahteva i da završe posao u predviđenom roku.
Upis prava svojine bi omogućio preduzećima da raspolažu svojom imovinom i da na osnovu te svoje imovine kreiraju svoju finansijsku politiku, da pokušaju da kroz određene komercijalne kredite ispeglaju svoja loša poslovanja, da kreiraju svoj razvoj. Međutim, očigledno da je mnogo lakše i jednostavnije da se oslanjaju na državu i da traže pomoć od države kad god je to potrebno, ne vodeći računa i ponašajući se krajnje bahato prema svojoj imovini i prema onome što mogu da upravljaju. Ne mogu da se složim sa nekim predlozima ovde da bi trebalo da se upiše pravo svojine u javnim preduzećima i da oni treba da to koriste u krajnjoj meri kao način da smanje svoje gubitke prodajom. Mislimo da bi to bilo krajnje loš potez i treba voditi računa šta sve može da se upiše, a šta sve može da se otuđuje, a šta ne.
Rekli ste da veliki broj preduzeća nije preduzeo radnje za upis prava svojine, odnosno prava korišćenja. Daleko bi nam bilo značajnije da nam kažete o kojem broju se radi i da kažete koje će mehanizme primeniti Vlada u narednom periodu da se ovaj rok ispoštuje.
Obzirom da su rokovi pomereni za još godinu dana, sva javna preduzeća u Srbiji treba prvo da popišu svoju imovinu, da srede svoje imovinske karte, da srede dozvole za broj objekata koji su uglavnom nelegalni, pa tek onda da se prijave nadležnoj upravi i da dobiju pravo upisa, što će biti sigurno veliki administrativni posao, a obzirom kakvim kapacitetima raspolažu lokalne samouprave i javna preduzeća, bojim se da se radi o rokovima koji neće biti ispoštovani, nećemo uspeti da u predviđenom roku od godinu dana završimo posao koji je predviđen zakonom.
Prethodnici su govorili o tome da je kroz predviđene rokove, koji su dati u zakonu od pre dve godine, je bilo potrebno učiniti sve, ali se postavlja opravdano pitanje da li su oni koji su bili na vlasti tada do prošle godine, sa svojim kadrovima u javnim preduzećima, to zaista i radili.
Demokratska stranka Srbije, ni prošli put kada se ovaj zakon usvajao, nije pisala amandmane, niti tražila da ti rokovi budu veći, ali smo upozoravali da je rok kratak i da sam predlog u zakonu nije realan. Očekivali smo da ćemo doći do ove situacije, da se produžavaju rokovi i da danas moramo hitno da zasedamo, jer nam u nedelju ističe taj rok i onda čitav zakon i koncept pada, odnosno preduzeća neće imati mogućnost da upisuju svoje pravo svojine, odnosno sve će biti u državnoj svojini, kao što ste vi rekli, što nas uvodi u veliki problem koji ne možemo da raščistimo u dužem vremenskom periodu.
Ni ovaj zakon ne možemo da podržimo zato što nemamo jasne garancije koliko će nam zaista vremena biti potrebno za to, nemamo nikakvu analizu o kojem se broju preduzeća radi, da li se i do kog nivoa u tom poslu otišlo, da li su sva preduzeća otpočela taj proces i koliko im je vremena potrebno za to. Ovi rokovi su dati krajnje okvirno i krajnje paušalno. Iz tih razloga mi nećemo to podržati, jer nemamo dovoljno kvalitetnih podataka da bismo mogli da se izjašnjavamo za ili protiv, da li je taj rok primeren i da li ćemo se ponovo sledeće godine naći ovde i na nekoj hitnoj sednici razmatrati o tome da li treba da se produži rok za šest meseci, godinu dana ili već koliko.
Što se tiče drugih stvari u ovom zakonu koji je donet pre dve godine, ne bismo da komentarišemo.
Smatramo da javna preduzeća u Srbiji, kao veliki gubitaši, moraju da daleko racionalnije koriste svoje resurse i da kroz racionalnije poslovanje smanjuju gubitke, da oni koji ne rade svoj posao moraju da snose posledice i da je tu Vlada Republike Srbije odgovorna da napravi čitav program mera koje će oročiti i koje će im dati, kao zadatak, da u određenom vremenskom periodu postignu određeni poslovni rezultat koji bi umanjio ogromne gubitke koji se mere, kako rekoše neki ovde, i do cifre od 6,3 milijarde evra, koliko sva javna preduzeća u Srbiji beleže kao gubitak ili kao obavezu koju imaju prema bankama. To se odnosi samo na velika državna preduzeća. Niko ne barata sa podacima koliki su gubici i koliko je zaduženje lokalnih javnih preduzeća. Kada bi se to analiziralo, došli bismo do zaista frapantnih cifara.
Ponavljam još jednom da rok koji je dat ovde je krajnje paušalan i mi ne verujemo da ćemo u tom periodu sva javna preduzeća, koja imaju obavezu po ovom zakonu, uspeti da prikupe dovoljno dokumentacije i da upišu prava svojine. Verujemo da ćemo ponovo ovde imati prilike da razgovaramo o produžetku roka, zato što je on krajnje nerealan, a i kapaciteti i javnih preduzeća i lokalnih samouprava, koje treba da rešavaju problem, nisu adekvatni niti dovoljni da bi se kompletan posao po ovom zakonu završio i mi, naravno, nećemo glasati za izmenu ovog zakona. Hvala.