Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je danas ukupno pet sistemskih zakona. Obrazloženje koje smo mogli dobiti od ministra je vrlo kratko i ne održava stvarnu suštinu svega onoga što se donosi sa ovim zakonom.
Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv toga da u poslednjim danima kada bi smo trebali da razgovaramo o budžetu, odnosno juče smo trebali budžet usvojiti, međutim nema ga. Trebao je da dođe u skupštinsku raspravu 1. novembra i da na odborima razmotrimo da imamo uvida u svaku stavku u budžetu, da možemo donosi meritorne odluke prilikom usaglašavanja na odborima, a i kasnije u plenarnom zasedanju, da imamo osnovnu viziju o tome gde će se ulagati, gde će se trošiti i iz kojih izvora prihoda će se izvlačiti sredstva i da vidimo na koji način pomoći građanima i privredi u smislu smanjenja određenih obaveza.
Sa druge strane da sugerišemo određene prihode iz nekih drugih izvora prihoda koji su sada neobuhvaćeni, a trebali da budu obuhvaćeni. Nema ništa od toga, mi ćemo u pet do dvanaest, gotovo u 12,05 časova doneti budžet. Ne znamo kada ćemo ga dobiti, rokovi su prošli itd. Time kršimo ne samo Zakon o budžetu mi krišimo mnoge zakone, mi time ubijamo parlamentarizam, mi ubijamo i narod sa tim, mi jednostavno kroz celokupan sistem budžetiranja pokazujemo koliko smo nedosledni, koliko smo neprincipijelni i koliko mi ne vodimo računa o osnovnom principu.
Ono što se na zapadu po tri, četiri meseca usaglašava, e ovde nema usaglašavanja. Ne znam da li je juče bila telefonska sednica Vlade ili je bila normalna sednica. Pretpostavljam da je to završeno za pola sata. E sad, uzmite jedno ministarstvo koje potroši 100 do 150 miliona, milijardi dinara, milijardu, dve evra i to na temelju njegovog predloga, bez konsultacija, bez dogovora, prepustili smo jednostavno neke tokove u finansijskoj sferi pojedincima koji to zloupotrebljavaju. Mi znamo tu praksu, a i zloupotreba je to što ne raspravljamo o tome mesec, dva, onoliko koliko bi trebali o Zakonu o budžetskom sistemu i Zakonu o budžetu, prema stvarnim potrebama.
U popodnevnom delu ove rasprave razgovaramo ukupno o četiri sistemska zakona. Imamo uglavnom izmene i dopune i imamo jedan celi zakon koji ne bi trebao da bude ovde i evo samo nekoliko rečenica, to je zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Zašto nam nije trebao? To treba da bude jedinstven zakon o načinu, uslovima i postupku registracije u Agenciji, ne za privredne registre, Agenciji za registre, jer pored privrednih ona je odgovarala dok se bavila isključivo privredom. Znači, ona mora imati objedinjen nivo poslova kojima se bavi, a nisu samo to privredni poslovi, to su i neki drugi poslovi, to su registri koji su sve obuhvatni iz drugih sfera itd, znači nije adekvatno. Mi ćemo izgubiti mnogo, mi ćemo to jednoga trenutka staviti u neku ravan pa ćemo menjati opet nekim novim itd, samo zato što nismo sagledali onog trenutka kada smo ušli u reformu registracionih postupaka. Imamo ih sada petnaest.
Mi smo za tri godine napravili od jednog organa koji je bio mali, koji je radio složene poslove, napravili jedan ozbiljan organ. Da li je to u sistemu agencije ili je to neki državni organ? Evo, kolega Jojić ima puno pravosudnog iskustva, on predlaže sud. Sud je u svakom slučaju jedna institucija koja odiše kvalitetom i stav je SRS da bi to trebalo vratiti u sud, da on vodi sve te registre.
Sad je to izmešteno, ali mogu da kažem da smo mi srećni što nemamo 15 agencija za registraciju, za svaki registar posebnu agenciju, posebne ljude, posebne sekretarice, posebne pravnike itd. Odlično, to je super rešenje jer moglo je biti sto puta gore sa ovakvom vladom.
Kasnije ću se malo osvrnuti na odredbe ovog zakona. One su bitni u smislu stvaranja uslova da dobijemo jedan jedinstven registar. Ima tu određenih propusta o kojima ćemo govoriti kada budemo govorili po amandmanima, kada u pojedinostima budemo razmatrali pojedine odredbe.
Ono što je najbitnije u ovom setu zakona to je Zakon o privrednim društvima. Kada mi, poslanici, pročitamo ovo što dobijemo obrazloženje od Vlade, ne moramo kao opozicija ništa više da kritikujemo nego što je stav Vlade i obrazloženje Vlade. To je sasvim dovoljno da pokaže koliko grešaka čini Vlada, koliko pojedini državni organi koji učestvuju u pripremanju ovih zakona.
Evo, kod Zakona o privrednim društvima kaže – stupio je na snagu u junu 2011. godine, a počinje da se primenjuje 1. februara 2012. godine. Znači, stupio je na pravnu snagu pre šest meseci, evo izmene i dopune.
Dalje kaže – imajući u vidu da je zakonom propisana odložena primena zakona, zainteresovane strane su se u proteklih par meseci upoznavale sa odredbama novog zakona. Šta znači zainteresovana strane? Ko je zainteresovana strana? Pa, to u obrazloženju mora da se kaže. To su privredni subjekti. Pitanje je koji su to privredni subjekti, koje su to još asocijacije koje posle donošenja zakona sugerišu određena rešenja.
Zašto oni koji su kreirali politiku u ovoj oblasti kada je rađena reforma, donošenje ovog zakona je reforma u određenoj oblasti i primereno je da ona radna grupa koja učestvuje u kreiranju, u sumiranju celokupne materije iz te oblasti, da prikupi sve relevantne podatke, i uporedno pravo i domaće zakonodavstvo i sudsku praksu i sve ono što je poznato iz te oblasti i da onda kroz jednu javnu raspravu, kroz dijalog, kroz sučeljavanje mišljenja, pa bolje je i godinu dana izgubiti da dođemo do kvalitetnog zakona koji će biti validan pet, deset, dvadeset godina. Pa, uzmimo zapadno zakonodavstvo, uzmimo englesko zakonodavstvo, i dan danas imamo situaciju da po 200 godina u pravnoj primeni je određeni zakon. Mi kod nas to - hajmo Jovo nanovo, ali u ovom slučaju za ovo zainteresovane strane kriju se određene snage koje kreiraju ovu materiju iz senke. To su lobisti kojima odgovaraju određena zakonska rešenja. To su tajkuni kojim ne odgovara određena formulacija zakonska, pa ne možemo naći u ministarstvu adekvatno lice koje će nam provući neku stvar ili ministar nam baš nije naklonjen, on je u onom drugom taboru, pa hajmo sada da proguramo neko rešenje koje će odgovarati nama. Nađemo nekog u Vladi malo višeg ili predsenika države, pa on kaže – menjajte ono, ono ne odgovara itd, i onda svi dignu ruke. Ako je predsednik države u pitanju to se menja bez pitanja itd. Onda posle toga ponovo dolaze neke zaintereseovane strane, pa ga opet menjaju itd, i idemo u nedogled.
Šta dalje kaže? Izmene i dopune Zakona o privrednim društvima nastale su kao posledica ukazivanja zainteresovanih strana na pojedine nejasnoće koje bi odredbe novog zakona mogle da izazovu u praksi. Gledajte, ova rečenica odražava stvarno stanje. Oni koji treba da imaju praksu i da je pretoče u Zakon, oni ne pišu taj zakon, pišu opet neki sa zapada koje debelo plaćamo i onda dođemo do zakona bez stručne analize.
Ovde u skupštinskoj proceduri, uključujući i proceduru u ministarstvima i u Vladi, zakoni prolaze kroz ruke najmanje 50-ak pravnika. Tvrdim vam da ih niko ne otvori i niko ih do kraja ne pročita, a da ne govorim o tome da prouči koje će pravne reperkusije proizvesti u praksi primena pojedinog člana i pojedine odredbe toga ili pojedine zapete u određenom pravilu, pravnom propisu koji donosimo.
Predlagač ovog zakona kaže – izmene i dopune ovog zakona nastale su kao posledica ukazivanja zainteresovanih strana na pojedine nejasnoće koje bi odredbe novog zakona mogle da izazovu u praksi. Znači, nadležna ministarstva, Vlada i drugi državni organi to oni ne prate. Bitno je da smo dobili zakon, zakon je usvojen, ima materiju koju obrađuje, dalje nas ne interesuje.
Predsednica skupštine kaže da smo usvojili 800 zakona. Sa aspekta predsednika Skupštine to je ispravno. Skupština je tu da usvaja zakone. Oni koji predlažu zakone odgovaraju za to, ali kod nas ne odgovaraju. To je apsurd. Nama je bitno da zadovoljimo EU jer ona traži ovaj zakon, onaj zakon, ovo ćete reformski rešiti na ovaj ili onaj način itd. i onda gruvaj, samo donesi, ko vas pita da li je to u praksi sprovodivo ili nije sprovodivo. Opet, predsednik Skupštine je tu najmanje kriv za primenu svega toga, odgovornost je na ministarstvima i drugim državnim organima.
Dalje kaže – pojedine nejasnoće nastale su usled usvajanja velikog broja amandmana. Kako je moguće, ako je kvalitetno pripremljen zakon, da se usvoji veći broj amandmana? Moguće je, svedoci smo svega toga. U praksi imamo 30 do 35 posto pojedine predloge zakona koje menjamo amandmanski. Ko je onaj ko priprema takve zakone koji se ovde usvajaju? Ko je onaj ko je pripremio zakon da dozvoli sebi taj luksuz da se usvoji veliki broj amandman koji su neusaglašeni, koji nekorenspondiraju jedan sa drugim, koji su u suprotnosti jedan sa drugim jer zainteresovane strane su rekle da to ne odgovara i to moramo menjati. Vidite, to je naša praksa. Ali, najpogubnija praksa je sledeća, da pojedine političke stranke koje podležu pritiscima pojedinih tajkuna i pojedinih lobija, izguraju određena zakonska rešenja, idu sa amandmanima, znamo mi, u praksi smo imali jako mnogo slučajeva, proguraju nešto, to većina ovde usvoji, 126 je pravilo i onda kada imamo primenu vidimo koji su to problemi u praktičnoj primeni. Ko tu najviše gubi? Najviše gubi država. Ona je najveći gubitnik. Ona je osakaćena u takvim situacijama. Ko snosi odgovornost za to? Niko. To mora da se menja.
Još pogubnija situacija baš vezana za određene privredne tokove, da nam mentori sa zapada dođu ovde i drže predavanja. Između ostalog, predstavnici MMF su došli i rekli da je od početka krize pa do današnjeg dana posao izgubilo oko 400 hiljada ljudi.
Da li je iko od predstavnika vlasti rekao – ne, to nije tačno? Otkud njima ti podaci, jer mi ih nemamo? Otkud njima pravo da se oni mešaju u naše odnose, ako smo vodili takvu politiku da otpuštamo, to je politika otpuštanja itd? To je valjda suvereno pravo naše.
Nije to suvereno naše pravo. Oni koncipiraju. Znači, oni određuju pravila. Oni kažu – ovo je reformski zakon, morate napraviti to na taj i taj način. Onda kao sudije kažu – ovo što ste napravili je jako loše. Ne kažu oni da to što smo napravili da smo napravili na temelju njihovih naloga, nego se postavljaju samo u poziciju sudije, mentora koji kaže kao maloj deci – ne, ne, 400 hiljada itd, bez pogovora. Mi se sagnemo, ćutimo. Takva je vlast, takva je naša vlast. Da li je to stvarno 400 hiljada ili nije? Otkud pravo nekome da kinji srpstvo, pre svega? Ali, vlast dozvoljava to. To je neozbiljna vlast, a prevashodno socijalno neodgovorna, jer je to činjenica da je toliko ljudi izgubilo posao.
Šta dalje oni kažu? Vensan Dežer, predstavnik Evropske komisije, kaže – kroz javne nabavke opere se između 20 i 25% sredstava koja idu na javne nabavke, negde između 3,5 i 4 milijarde evra. Otkud njima taj podatak? Otkud njima podatak da se mešaju u unutrašnje stvari suverene države? Šta dalje on kaže? Kroz javne nabavke od 2000. godine do danas kroz privatizaciju oprano je preko 10 milijardi evra. On ruži ovu vlast. Prvo da naloge – ovo ćete napraviti ovako, ovo ćete napraviti onako itd. Toliko zakona itd, sve to preda u pisanoj formi, sve se to izvršava i na kraju kaže – ne, ne, vi kradete, otimate itd. To je takva vlast. Takva vlast mora da padne. Narod to mora da promeni.
Da se vratimo malo na privredna društva. Katastrofalno je stanje. Možemo doneti stotine zakona. Bitna je suština, privredna klima. Ova država ne stvara privrednu klimu privrednim društvima. Kada govorimo i normiramo rad, funkcionisanje privrednih društava, moramo govoriti o toj privrednoj klimi na bilo koji način, u ekonomskom, finansijskom, fiskalnom smislu. Manite se statusa, statusnih pitanja. To je najlakše, u svakom društvu je to najlakše rešiti.
Sve ovo posle toga je 95% stvoriti uslove da to privredno društvo opstane. To je kao i u životu. Lagano je dete napraviti, ali ostaje dalje da ono živi, da raste, da ostari zdravo i normalno. Mi ne stvaramo te uslove. Mi stvorimo dete i onda ga prepustimo stihiji, prepustimo slobodnom tržištu na kome to dete ne može da opstane, nema uslove. Zašto nema uslove? Mi smo razbili tržište, mi smo onemogućili normalno funkcionisanje tog tržišta. Nijedna rečenica u ovom zakonu o stvaranju preduslova normalnog funkcionisanja rada privrednog društva, to je materija tog zakona. Ali, evo i onaj zakon prethodni i onaj tamo i onaj tamo, nijedna rečenica o normalnom radu, funkcionisanju itd. Jeste to materija nekih drugih zakona iz oblasti finansijske sfere, računovodstva, knjigovodstva itd. Pripada nekim drugim zakonima, ali moramo prevashodno i tu uraditi.
Kakva nam je praksa u radu i funkcionisanju privrednih društava? Danas i nemamo, najbolje sada možete da se obratite i da kažete, vi koji vodite registar, i inspekcijski organi da ne mogu dostaviti pravu analizu, niti vi možete, niti vi znate koliko stvarno živi i radi privrednih društava, jer nemate potpunu dokumentaciju. Da li ima Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja iz oblasti privrede? Nema. Da li ima Privredna komora? Nema. Da li imaju strukovna udruženja? Nemaju. Da li unije poslodavaca? Nema niko.
Ko je tu najodgovorniji? Inspekcije koje bi morale vršiti kontrolu itd. i one da kreiraju zakonska pravila, propise i da one na temelju njihovog iskustva, jer one su neposredni izvršioci kontrole, na licu mesta vide sve propuste sistema, sistemske propuste koje oni moraju uočiti i odreagovati na licu mesta, preneti svoje nadležnosti i na kraju se zaustavlja u poreskoj upravi.
Evo podataka o poreskoj upravi. Na desetine hiljada blokiranih preduzeća, milijarde u dinarima, milijarde u evrima je blokada tih preduzeća. Godine 2007. osnovica blokade privrednih društava je 180 milijardi i obračunate pripadajuće kamate od 90 milijardi. Znači, 270 milijardi dinara. Godine 2008, 220 povećano ponovo, sa nekih 50 i nešto došlo na 60 hiljada subjekata, širi spektar i privrednih društava i mesnih zajednica i udruženja građana i drugih subjekata koji imaju određene dužničko-poverilačke odnose itd, koji su izazvali reakciju poreske uprave.
Godine 2008. 220 plus kamata 115, 335; 2009. godine 465; 2010. godine 555 milijardi u desetom mesecu. Ove godine će verovatno to doći na 700 milijardi, odnosno sedam milijardi evra. Gde je tu kraj? Kraj se mora definisati zakonskim propisima. Kojim? Evo i ovim zakonom. Sve ono što je trulo treba da ode ubrzanim postupkom. Mi ih kroz pojedine odredbe zaustavljamo, neka živi. Ono što je prirodno umrlo, ono što ne radi šest meseci, godinu dana, treba da ode. Da bi ono otišlo, moramo stvoriti preduslove da živi dok živi, da mu omogućimo život, a posebno u periodu krize.
Godine 2007. i 2008, velika kriza, nijedan ozbiljan potez države da zaustavi ove tokove, jer mi u privrednoj sferi imamo iz dana u dan sve veći i veći broj blokiranih preduzeća, ti novčani iznosi, vidite kako to raste. Od 2004. do 2011. sa 270 milijardi na 700 milijarde.
Nemam vremena da pročitam zaduženost, pa gubitke, akumulirane gubitke privrede itd. Onda se vidi da privredu objektivno nemamo. Zašto je nemamo? Zato što je nelikvidna, ne može da radi, zato što je nesolventna, zato što je prezadužena, zato što joj nema pomoći od strane onoga ko joj treba pomoći. Ko? Država, državne institucije moraju pomoći, zato što je izložena svim zlima ovog sveta.
Mi smo digli ruke, jer nam zagovaraju takvu priču. Ko? Oni sa Zapada nam zagovaraju takvu priču, da je to slobodno tržište na kome svi imaju jednaka prava, a nemaju jednaka prava. Zašto? Zato što oni koji nam dolaze na ovo tržište su oslobođeni carina, oslobođeni su određenih barijera koje mi kada izvozimo imamo u tim državama, imaju subvencije i bonitetne kredite od strane svojih država, imaju daleko niže kamatne stope kod preuzimanja i povlačenja kreditnih linija od njihovih banaka. Mi se u takvim uslovima ne možemo takmičiti.
Šta očekivati? Očekivati u 2012. godini, sa ovim zakonom nećemo dobiti ništa. Ovo su kozmetičke promene koje ništa u praktičnoj izvedbi neće doneti, sem što će možda u nekim stvarima ubrzati proceduru oko registracije.
Kakva nam je privreda? Pročitaću ovde neke pokazatelje koje sam dobio od Privredne komore Srbije, starost opreme, uređaja, alata, itd, u industriji. Tekstilna industrija, prosečna starost 35 godina, mašinska industrija 34 godine, prehrambena industrija 27 godina, hemijska industrija 28 godina, industrija građevinskog materijala 30 godina. Vidite sa čim mi radimo.
Kako da se takmičimo sa pojedinim privrednim subjektima sa zapada koji imaju najnoviju tehnologiju? Nikako. Kako sada da ti ljudi opstanu? Ne mogu da opstanu. Ne mogu da opstanu i oni prirodno odumiru, ali ništa ne činimo da ih spasimo.
Evo vam pokazatelja obima industrijske proizvodnje – 1990. godine bazno 100%, najveći obim industrijske proizvodnje. Stvaraju se određeni preduslovi, u tom vremenu određene reforme, itd, i srpska privreda je bila u odnosu na privredu 2011. godine veća skoro duplo.
Znači 1990. godine bazno 100%, 1995. godine 44% od onih baznih 100%, 2000. godine 43%, 2002. godine 44%, 2004. godine 46%, 2006. godine 48%, 2008. godine 50%, 2009. godine smo se vratili na 40%, 2011. godine za očekivati plan je 46%, ali ako budemo na 40% - 41% ima da se udaramo i da smo presrećni i prezadovoljni. Ovi pokazatelji govore o ozbiljnosti Vlade i pristupu Vlade u ovoj oblasti.
Šta je još problem koji mora biti prisutan ovde, i u ovom zakonu i u budžetu i u svemu onome čime ćete nas zatrpati do kraja godine? Razni nameti, odnosno razne takse, naknade i izdvajanja privrednih subjekata. Do 2009. godine ukupno je nabrojano 65 raznih davanja privrednom subjektu. U 2010. godini još 17 vrsta taksi, naknada, a prevashodno lokalnih taksi. To je ukupno 82 nameta.
Ovo je terminologija Unije poslodavaca, namet, jer on je stvarno namet, jedna obaveza koju moraš da izmeriš, itd. Seti se onaj u lokalnoj samoupravi i kaže – šutni tamo ovaj, kao da je to bitno, oni žive, oni rade, udri po njima. Isto tako se ponašaju državni organi i institucije, kako poreski organi, tako i oni organi kojima se plaćaju neke druge obaveze itd, i na kraju, kada je suma sumarum 82 nameta.
U 2011. godini posle izmena Zakona o finansiranju lokalne samouprave neke obaveze su ukinute, neke će biti ukinute, ali će se opet to zadržati negde između 60 i 75 raznih vidova davanja. To ovakva privreda o kojoj pričamo ne može da podnese i ona će morati umreti, jer jednostavno, ne može podneti sve ovo šta joj se nameće.
Ono što kao predsednik Odbora za industriju moram ukazati i u više navrata sam govorio ovde, određene smernice i sindikata, i Unije poslodavaca i Privredne komore, apele, prevashodno sindikata koji najbolje osećaju probleme, između ostalog, i u pisanoj formi smo to dali i Ministarstvu finansija, i Vladi i Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Tražili smo od njih da se pomogne privrednim subjektima koja su još živa, nekada velikim privrednim gigantima, kao što su "IMT", "Minel trafo", "Zastava", "Petar Drapšin" – Mladenovac, "Majevica holding" – Bačka palanka, "Kablovi" – Jagodina, "Industrija motora Rakovica" itd, negde oko 150 privrednih društava koja su u restrukturiranju.
Šta znači restrukturiranje? Restrukturiranje je postupak kada država pronalazi novog strateškog partnera za taj privredni subjekat, kada ga želi pripremiti i za privatizaciju ili rekonstrukciju i kada to preduzeće izvozi iz postojećih oblika, organizacionih, i finansijskih i tehnoloških, dobija neke nove zahvate i kada preporođeno izlazi na tržište, osposobljeno za privrednu borbu.
Svi ti koji su ušli u restrukturiranje se trenutno nalaze u fazi blokade. Država je digla ruke. Kupac za privatizaciju nema. Sredstava za finansiranje određene proizvodnje nema. Novih tehnologija u proizvodnji nema. Kupaca njihovih roba nema, itd. To je jedno opšte tavorenje, opšte propadanje ogromnih kompleksa, prevashodno, u metalskoj sferi.
Najveći njihov problem nije ni to, jer ljudi preživljavaju i snalaze se, dovijaju se na razne načine, najveći problem je stvorila država i državni organi, i to, pravosudni organi. To jedno tumačenje Višeg kasacionog suda je omogućilo blokadu računa, blokadu tekućih računa po osnovi nekih postupaka koji su ranije vođeni, koji su sada u pravom smislu pravosnažni i koji su izvršeni. Sve te presude sada sede na račun tih preduzeća i preduzeća su blokirana i kao takva su van života.
Obraćali smo se i u ime Odbora za industriju, obraćali smo se u ime sindikata i Privredne komore itd.