Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je sedam vrlo bitnih zakona koji su iz finansijske sfere, koji po uobičajenoj praksi vlasti dolaze zajedno i nema dovoljno prostora ni mogućnosti da se ukaže na osnovne probleme u pojedinim oblastima koje tretiraju ovi zakoni. Nemamo mogućnosti da se ponude adekvatna rešenja. To je, kažem, uobičajena praksa u parlamentarizmu Srbije, ali je vrlo štetna, čak bih rekao i pogubna.
Prilika je u raspravi da Skupština uzme jednu od svojih uloga, a to je uloga kontrolora celokupnog sistema. Finansijski sistem je izašao iz ruku domaćih akcionara i ispod kontrole domaće vlasti. Da je to tako, najbolje pokazuju podaci koje dobijamo od strane Ministarstva finansija, NBS, koji kada govore o kontroli, vidimo da je jako mali broj kontrolisanih preduzeća u oblasti bankarstva, oblasti finansija, oblasti lizinga i drugih institucija. Vrlo je malo podnetih prijava, pre svega, prekršajnih, privrednih prestupa, a krivičnih dela gotovo da i nemamo.
Znamo da tamo gde se vrti novac, tamo gde je promet u pitanju, da tamo ima najviše prekršaja. To je rak-rana ovog sistema, ali šta je tu je.
Pred nama je sedam zakona i osvrnuću se na neke od njih. Prvo ću govoriti o prvom zakonu o tržištu kapitala. Mislim da smo mi tržište kapitala izgubili već početkom 2008. godine, u 2009. godini drastičan pad.
Iz analize koju možemo naći na sajtu Ministarstva finansija, to je analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini, stoji da je ukupan promet na Beogradskoj berzi 2010. godine iznosio 23 milijardi dinara, što je u poređenju sa 2009. godinom smanjenje za 44,9%, pri čemu je pad u trgovini akcijama iznosio 50,1%, a u trgovini obveznicama 7,1%.
Upravo ova dva podatka govore o suštini problema u ovoj oblasti. Sve ovo što ste menjali, to su kozmetičke promene, ovo je suština problema. Za strane investitore i za domaće banke sa stranim kapitalom najprihvatljivije je uložiti tamo gde je najveća kamatna stopa, gde su najveći interesi i gde je obrt najveći, i sigurnost. Berza i akcije ovog trenutka, s obzirom na smanjenje, nisu bile dovoljno sigurne da će se namiriti, bez obzira na visoke stope i interes koji se može izvući iz ovih poslova.
Sve je to izmešteno: gde? Izmešteno je u državne hartije od vrednosti, trezorske zapise i ostale hartije od vrednosti iza kojih stoji država. Bankarski sistem, monopolističke firme, strani investitori, koji direktno i indirektno ubacuju sredstva u bankarski sistem Republike Srbije, našli su pravi izvor i pravi put plasmana svojih sredstava, oplodnje svoga novca i izvlačenja koristi iz tih poslova.
Često sam ovde govorio o tome koji su propusti finansijskog sistema, ukazujući upravo na ovaj aspekt. Ova država prodaje svoje hartije od vrednosti, državne zapise, po vrlo visokim kamatnim stopama. Zašto? Ne znam.
Obrazloženje je, na jedno moje pitanje eks guverner je odgovorio – veliki je rizik. Gledajte, zašto bi te strane banke, zašto bi strani akcionari, koji imaju svoja sredstva u srpskim bankama, rizikovali u Srbiji, u poslovanju sa srpskom privredom? Nemojte da rizikujete. Što bi vi izlagali riziku svoj kapital? Plasirajte ga tamo negde gde treba.
Vidite, tu je ključna greška ove države. Bankarski sistem je ispušten iz ruku, došle su strane banke koje ucenjuju, znači, one određuju kamatnu politiku. To se vidi po trgovanjima.
Kada se smanji trgovanje, toga trenutka skače stopa, skače njihov interes, odnosno njihov pritisak na one koji prodaju te hartije od vrednosti, pa je to na kraju završeno negde oko 15%. Sada trenutna kamatna stopa je, čini mi se, 13,25% poslednje prodaje.
Gledajte vi u koje mi ropstvo dolazimo. Godine 2008. ukupno je prodato osam i po milijardi dinara, 2009. godine prodato je - 212, godine 2010 – 256, godine 2011, po budžetu – 383 ili 385 milijardi dinara.
Vrlo je zanimljivo obraditi ove oblike. Šta kaže analiza Ministarstva finansija? Analiza kaže sledeće: učešće stranih investitora u ukupnom prometu hartija od vrednosti u 2010. godini iznosilo je u proseku 33,6%, što je u odnosu na prethodnu godinu smanjenje za 8,5 procentnih poena. Istovremeno, u trgovanju obveznicama učešće stranih investitora povećano je na negde 15,3%.
Šta dalje govori ova analiza? Kaže – u toku 2010. godine, pored redovnih budžetskih rashoda, otplaćen je javni dug u iznosu od 229,9-230 milijardi dinara, od čega se na otplatu duga domaćim kreditorima odnosi gotovo 90% otplaćenog duga, znači, 230 milijardi je iskorišćeno za otplatu javnog duga. Dalje kaže – od iznosa otplaćenog javnog duga, domaćim kreditorima 185,6 milijardi dinara odnosi se na otplatu duga po dospelim državnim zapisima.
Gledajte, kada država prodaje hartije od vrednosti, onda se trudi da proda na što duži rok. Međutim, strane banke, ponavljam, ucenjuju. One to rade na tri meseca, na šest meseci i eventualno do godinu dana. Bilo je određenih prodaja i nešto više, ali je daleko manje sa visokom kamatnom stopom.
Ako to uporedimo samo sa našim okruženjem, gde se iste takve hartije od vrednosti prodaju, kod nas počelo je negde oko 11, a sada je trinaest koma nešto. Isto to u Hrvatskoj se kreće u rasponu od 3-5%. U BiH, koja možemo reći da je po privrednom i ostalim uslovima života, rada i poslovanja negde na nivou Republike Srbije, tamo je negde do 7%. Bugarska, tamo je do 4% itd. Gde smo mi tu? Mi tri puta više.
O čemu se tu radi? Šta će nam ovaj zakon ako mi plaćamo ovakve kamate? Šta će nam sve ovo kada smo prezaduženi, kada se zadužujemo da bi vratili kratkoročno ono što smo zadužili pre šest ili pre devet meseci?
Gledajte, kada država napravi analizu, kada se suoči sa ovim problemima, kada vidi i prati tokove poslovanja privrede i kada vidi da se iz privrednog sistema izvlače sredstva i odlaze na drugu stranu, ona traži izlaz. Gde je izlaz? Država mora preusmeriti bankarski kapital iz svojih portfelja u portfelje privrednih preduzeća.
Evo vam primer. Godine 2006. privreda je poslovala pozitivno i ostvarila je dobit od milijardu i po evra, 105 miliona dinara. Godine 2007. oko 50 milijardi dinara je bila dobit preduzeća. Godine 2008. gubitak je bio 37 milijardi, 2009. godine – 95 milijardi, 2010. godine još nema rezultata, ali će biti najmanje 120 milijardi, preko 1,2 milijarde evra.
Da je ozbiljna vlast i ozbiljna država, ona bi se zabrinula posle ovakvih podataka. Bez obzira na svetsku krizu, ovde se vidi da već u 2008. godini dolazi do gubitka. Godine 2009. ništa se ne preduzima, subvencionisani krediti itd, to je tra la la, nema tu ništa.
Rezultati govore da nema pomaka, a izmestili ste iz celokupnog finansijskog sistema, koji je vezan sa privredom, finansijske tokove. Prebacili ste to tamo gde ne treba, u privredu treba. Zato imamo ovu situaciju oko privrednih tokova.
Čak i sa berze ste izvukli ta sredstva, ubacili u neke druge tokove, ali pogubno je to što se ništa ne čini da se ti tokovi vrate tamo gde treba, i na berzu, i u privredu i u one tokove gde je brza oplodnja, gde ćemo zadovoljiti ipak te akcionare, a s druge strane pomoći domaćim institucijama, pravnim licima koja žive, bitišu i rade u tim oblastima.
S obzirom na vreme, još samo malo oko zatezne kamate. Gledajte, kod zatezne kamate, ovo je prevashodno jedan stariji zakon i to je nešto što je uobičajeno. Lično ne bih, da sam na vašem mestu, menjao zateznu kamatu. Zašto? Zato što je najveći dužnik država.
Povećanjem zatezne kamate, vi dižete ovoga trenutka obaveze države. Gledajte, zašto je država najveći dužnik? Zašto se ništa ne čini da ona izađe iz tog dužničkog ropstva, jer je to ropstvo?
Vi ste zakočili sve privredne sisteme koji rade s državom, državnim preduzećima, prevashodno javnim preduzećima, to je zakočen sistem. Znači, onoga trenutka kada država ne isplati u rokovima koji su predviđeni, koji su ugovoreni, celokupan sistem staje.
Onog trenutka kada država pusti na desetine milijardi i kada se povuku određena sredstva, uglavnom to ide preko određenih kreditnih linija, kroz zaduživanje, toga trenutka procvetaju te oblasti, stvore se preduslovi za normalan rad, funkcionisanje itd, ali tih tokova nema, jer sve manje će biti prostora za zaduživanje.
Jeste činjenica da je zatezna kamata kaznena kamata kojom se kažnjavaju dužnici. Dužnik mora biti kažnjen adekvatnom kaznom koja će biti iskazana ovde, ali vi sami kažnjavate sebe i državu i obavezujete se da plaćate, samo zato što niste stvorili uslove, niste analizirali stanje, napravili program mera kojima ćete kratkoročno i dugoročno sanirati određena stanja. Bez toga nema sreće.