Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih ovde dao komentar u članu 17. stav 2. koji kaže da je deponent dužan da uz zahtev iz stava 1. ovog člana priloži overenu ispravu kojom dokazuje osnovanost potraživanja i tu bih stao sa čitanjem.
Samo kratak komentar. Gledajte, deponent, odnosno građanin. Najčešće građanin nije kriv za stečaj, odnosno likvidaciju banke, nije kriv za poslovanje banke, s obzirom da postoji za to nadležna institucija, odnosno NBS koja vodi računa o likvidnosti i solventnosti banaka i preduzima adekvatne akcije u pravcu saniranja likvidnosti i solventnosti svake banke.
Znači, onaj ko nije kriv, dužan je da preduzme određene pravne i razne upravne administrativne radnje kojim će dokazati to svoje pravo.U našim uslovima je to jako skupo i dugo.
Negde u unutrašnjosti, određena banka je došla u stečaj, i sada u otkupu potraživanja vidimo ovde da je raspisan tender, pa je otkupila neka banka, pretpostavljamo da je to banka u Beogradu.
Čovek mora doći iz unutrašnjosti, nije kriv za stečaj te banke. Naprotiv, svojim prilogom, odnosno svojim novčanim sredstvima je učinio aktivnost u pravcu jačanja boniteta te banke.
On u toj situaciji mora trpeti, a trpi na taj način da mora prikupiti dokumentaciju, potrošiti određena sredstva, a sa druge strane, platiti novčane iznose za putovanje i namirenje svojih potraživanja.
Mislim da to nije primereno i da bi predlagač zakona morao ići sa potpuno drugom formulacijom. Jednostavno, banka koja je preuzela obavezu da izmiri potraživanje prema građaninu je dužna (s obzirom na to da izmiri obavezu da ima svu relevantnu dokumentaciju, a ako je nema, postoji ta dokumentacija u agenciji ili u nadležnom sudu koji sprovodi postupak stečaja, likvidacije i poziva građanina, s obzirom na to da ima sve relevantne podatke od imena i prezimena, imena oca, JMB i svih drugih relevantnih podataka.)
Znači, ne smemo izlagati građanina deponenta troškovima, putu i svim drugim peripetijama koje nastaju ako se čovek obrati na nekom šalteru i onda doživi nelagodnosti.
Sa druge strane, stav 3. ovog člana kaže da zahtev za povraćaj svojih sredstava gde je deponovao u određenu banku, zastareva u roku od tri godine. Mislim da se predlagač zakona ovde opredelio na zastarelost potraživanja kod materijalnih davanja koja zastarevaju nakon tri godine.
S obzirom da se radi o obligaciono-pravnom odnosu koji nastaje u poslovima, u depozitnim poslovima, mislim da bi taj rok morao biti daleko duži. Zašto duži? Zato što imamo situacije da građani dođu iz inostranstva, donesu sredstva, ostave u banku, odu i ne vraćaju se.
Nemaju dovoljno relevantnih činjenica i podataka o poslovanju te banke, ali su imali poverenja u tu banku, imali su poverenja u bonitet te banke kada je ugovarao to i jednostavno, nakon tri godine ukoliko nisu dobili informaciju, ta sredstva ne mogu da povuku. Mislim da bi taj rok morao biti daleko duži i da bi tu zastarelost morala biti u nekom optimalnom roku od 10 godina.