Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8515">Milorad Buha</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 226 i postavljam poslaničko pitanje Vladi Republike Srbije, Ministarstvu rada i zapošljavanja i direktoru Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prema podacima kojima raspolaže Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, u upravnom postupku u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja nalazi se 20. 000 predmeta koji se odnose na ostvarivanje prava iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Srba Krajišnika iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koji su proterani, koji su ostvarili određeno pravo iz penzijskog ili invalidskog osiguranja, ali, zbog nedostatka podataka iz penzijskog i invalidskog osiguranja Republike Hrvatske, ovaj fond ne može završiti postupak.
Time se krše brojni zakonski propisi, a posebno Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Srbije, Zakon o opštem upravnom postupku i brojni drugi zakonski propisi.
Ovi postupci traju više godina, sa neizvesnim ishodom. Srbi koji su proterani iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske ostvarili su pravo na penziju, žive u Srbiji, ne mogu ili mogu otići u Hrvatsku, međutim, ne završavaju im se postupci, čime trpe materijalnu štetu. Očekujem odgovor.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan vitalan i bitan zakon koji, zajedno sa zakonom o državljanstvu i zakonom o ličnoj karti, predstavlja sistemski zakon i zakon koji treba da omogući nesmetan protok građana preko granice, odlazak u inostranstvo, i koji će omogućiti i ostale poslovne odnose našim građanima i građanima koji dolaze u našu državu.
Ovim zakonom je rešeno pitanje građana Republike Srbije. Međutim, ima jedna kategorija građana koja njime nije obuhvaćena, a to su izbeglice. Izbeglice su, u postupku posle proterivanja i dolaska na prostore Republike Srbije, dobile izbegličke legitimacije. Izbeglička legitimacija predstavlja spoj lične karte i ličnog dokumenta, u koji se unose svi lični podaci za izbeglo lice. Međutim, izbeglička legitimacija ne omogućava odlazak u inostranstvo.
Po podacima Komesarijata za izbeglice za 2006. godinu, u Republici Srbiji trenutno ima 107.000 izbeglica. Znači, ti ljudi ne mogu otići u inostranstvo.
Zašto je bitno da ti ljudi mogu normalno prelaziti državnu granicu i obavljati poslove?
Brojni su razlozi. Samo da kažem da čovek koji izgubi užeg člana porodice, ili šireg člana porodice, a želi otići u inostranstvo na sahranu, to ne može, zato što sa izbegličkom legitimacijom ne može izaći u inostranstvo. Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska je to omogućavala do pre godinu i po dana, međutim, danas se ni tamo ne može otići s izbegličkom legitimacijom.
Ono što je neophodno, to je da MUP hitno reši to pitanje. Ovaj zakon to ne omogućava.
Po podacima Komesarijata za izbeglice, ima 107.000 izbeglog stanovništva, a tvrdim da ih ima bar dva ili tri puta više. Oni koji nisu regulisali svoj status, nisu se obraćali Komesarijatu za izbeglice, nisu tražili pomoć, nisu evidentirani i nemaju status izbeglica, ali nemaju ni dokumente. Kako da odu u inostranstvo, kako da reše pitanje svoje imovine, kako da reše pitanje odlaska na sahranu, venčanje itd? Oni su zarobljenici ove države.
Ono što je bitno napomenuti, to je da Međunarodnu konvenciju o statusu izbeglica, koju smo ratifikovali 1960. godine, koja nije imperativne prirode, onog trenutka kada uđe u naše zakonodavstvo, moramo primenjivati, tj. njene odredbe.
U članu 28, kod putnih isprava, odredba ove konvencije kaže da se države obavezuju da će izdati izbeglom stanovništvu putnu ispravu koja će omogućiti nesmetan prelazak državne granice. Sa druge strane, pozivaju se države koje su potpisale, ratifikovale ovu konvenciju, da omoguće izbeglom stanovništvu izdavanje putne isprave na temelju starih dokumenata države članice.
Mi to ne omogućavamo, mi smo izbeglom stanovništvu iz Republike Srpske Krajine oduzeli lične karte, lična dokumenta Republike Srpske Krajine, tako da oni, osim izbegličkih legitimacija, ovoga trenutka nemaju nijedan dokument.
Administriranjem koje radi MUP, i kod dobijanja državljanstva, i kod dobijanja lične karte i putne isprave, mi, u upravnom postupku koji sprovodi MUP, tražimo dokumenta koja izdaje Republika Hrvatska. Mi punimo hrvatski budžet, otežavamo život ljudima koji su inače teškog socijalnog stanja, bez imovine, jer im je imovina u Hrvatskoj, a Hrvatska im ne dozvoljava normalno korišćenje svoje privatne imovine. Mi zbog našeg administriranja teramo ljude da idu u Hrvatsku, da plaćaju ogromne takse za dobijanje dokumenata i u našem upravnom postupku sprovodimo sve ono što smo sproveli u postupku za izdavanje izbegličke legitimacije.
Zašto dupliramo, zašto punimo budžet države koja je genocidom oterala te ljude?
Dalje, kod taksi koje se plaćaju u upravnom postupku za dobijanje dokumenata, ova međunarodna konvencija o statusu izbeglica poziva države da oslobode plaćanja to stanovništvo koje je proterano, koje je bez imovine. U našem postupku, izbeglice plaćaju ogromnu taksu, a plaćaju i taksu državi koja je u neprijateljskim odnosima sa nama, jer nas je dovela u takvu poziciju.
Na sajtu MUP-a, na listi obrazaca koji su neophodni za dobijanje putne isprave je sedam dokumenata, odnosno sedam radnji koje je neophodno preduzeti da bi se dobila putna isprava. Zapalo mi je u oči da je šesti dokument koji se traži - prijava stana i izvod iz matične knjige rođenih. Ova odredba koju imate, koju ste stavili na svoj sajt, i ono što MUP u praksi provodi, u suprotnosti je sa odredbama člana 27. stav 6. i 7.
U Predlogu zakona o putnim ispravama, u stavu 6. i 7, tačno je navedeno šta je neophodno od dokumenata pribaviti. Šta će u upravnom postupku prijava stana, šta znači državnom organu, našem ili strane države, gde je naš državljanin? Pa, zar to ne piše u ličnoj karti i u zahtevu, pa se to prepiše u pasoš, odnosno drugu putnu ispravu. Šta će nama izvod iz matične knjige rođenih? Zar to nije upisano u ličnoj karti?
Znači, to su dokumenta koja ne treba dostaviti u upravnom postupku, a mi to tražimo od ljudi, što izaziva, opet, određene predradnje da bi se došlo do izvoda, kao i materijalne troškove itd.
Dalje, što se tiče diplomatskog pasoša, složio bih se sa kolegama iz SRS-a koji su za to da se članovima porodice ne omogući dobijanje diplomatskog pasoša. Zašto? Pa nije primereno, diplomatski pasoš se daje samo u određenim situacijama, određenim licima, izabranim licima, a članovi porodice, moramo se složiti, nisu izabrana lica i ne obavljaju one poslove za koje se dobija diplomatski pasoš.
Što se tiče vremena primene, mislim da bi ovaj zakon morao da se primenjuje sa 1.1. Rok od 6. meseci je predug i, da ne komplikujemo situaciju, ima dovoljno vremena da se građani upoznaju s ovom reformom koja će ući sa ovim zakonom, da pribave dokumenta i da to ide u ubrzanom postupku od ovih godinu dana.
Ono što je bitno napomenuti i što je značajno za rad MUP-a, to su dokumenta koja izdaju privremeni organi na Kosovu i Metohiji, uz saglasnost UNMIK-a, ali i stav drugih evropskih država koje su priznale takva dokumenta, što je u suprotnosti sa Rezolucijom 1244, koja nije omogućila privremenim organima, niti organima UNMIK-a da izdaju takva dokumenta.
Naša diplomatija, naša vlada i aktuelna vlast ništa nisu učinili da onemoguće dobijanje takvih dokumenata i da spreče ulazak albanskih, odnosno građana Kosova i Metohije na prostore Srbije. Državni organi i MUP treba da zabrane ulazak sa takvim dokumentima. Vi to ne činite.
Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na vreme, meni i kolegi je ostalo po dva minuta, pa ćemo telegrafski.
Ono što je bitno sa aspekta SRS-a, odnosno osnovni prigovor na ovaj zakon jeste da se radi o specijalnom zakonu, a imamo dobro generalno zakonodavstvo, i prekršajno i krivično. Morali smo ovu materiju rešavati preko generalnog zakonodavstva, znači, preko Krivičnog zakona i Zakona o javnom redu i miru.
Sledeći prigovor je u tome da nam ministar ne reče, sada je, u ovoj diskusiji, dao malo više podataka o stvarnim efektima ovog zakona, i od strane kako MUP-a, i od nadležnih sudova, prekršajnih i krivičnih sudova.
Međutim, efekti koji su neophodni u sprovođenju Zakona morali su biti daleko veći.
Mislim da sam zakon, bez obzira na to što kažemo da se, generalno, radi o specijalnom zakonu, daje dovoljno podloge da se deluje i u preventivnom, i u represivnom smislu. Novčane kazne od 30.000, kao i zaprećene kazne od pet godina, u svakom slučaju, daju dovoljno osnova za kažnjavanje i smanjivanje nasilja.
U periodu od 2000. godine, kada je Zakon stupio na snagu, nije se smanjilo nasilje. Zašto se nije smanjilo? Zbog društvenog miljea u kome živimo i radimo. Ko su akteri, ko su sudionici celokupnog kruga ovog dešavanja? To su, pre svega, navijači, klubovi, organi reda i pravosudni organi.
Moram spomenuti ovde klubove, ko nam sedi u klubovima. U klubovima nam sede političari, direktori javnih preduzeća, javne ličnosti itd. Upravo su oni osnova tog nasilja.
Onoga trenutka kada se dogodi neki incident, upravo ti političari, rukovodioci, čine sve da spreče javnost i da prikriju sve ono što se desilo. U pravosudnom sistemu, vrše pritisak na pravosudne organe da se ne izriču mere.
Evo, ovde smo dobili informaciju da je protiv jednog izgrednika na sportskim utakmicama podneto 27 prekršajnih i 13 krivičnih prijava. Interesuje me koliko je pravosnažnih izvršnih presuda? Verovatno nijedna. Zašto? Zato što rukovodioci u klubovima iz skupštine, iz upravnih odbora klubova, političari, direktori, odgovorni ljudi, vrše politički pritisak. Takav nam je politički milje. Dok imamo takav politički milje, nećemo sprečiti nasilje.
Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih šest meseci vladajuća koalicija je upotrebila mnogo hvalospeva o CEFTA sporazumu i očekivali smo ovde da će ga podržavati pre svega od strane Vlade, međutim, ne vidim ministra ekonomije i regionalnog razvoja da je prisutan, a i juče nije bio prisutan ovde. Sa ove moje leve strane, gde su poslanici vladajuće koalicije, vidim svega 15 poslanika. Ministar je juče u obrazloženju svega četiri minuta govorio o CEFTA sporazumu. Kolega Krasić je dao ozbiljnu elaboraciju o tome šta je u obrazloženju ovog sporazuma rečeno. Svega 10-tak rečenica i ništa više.
Ako cenite ovu skupštinu, ako cenite vlastiti narod, potrebno je da predstavnik Vlade da daleko ozbiljniju elaboraciju i analizu šta će prouzrokovati CEFTA sporazum.
S druge strane, samo obrazloženje u pisanom smislu, ono što mi poslanici dobijamo, mora biti daleko ozbiljniji sa svim efektima koje će prouzrokovati CEFTA sporazum. Niti cenite ovu skupštinu, niti cenite vlastiti narod. Narod iz elaboracije koju je juče podneo ministar ništa nije čuo, sem određenog frljanja sa podacima. Malo ću se zadržati na tim podacima. Reče da će u spoljnotrgovinskom smislu doći sa uvođenjem i potpisivanjem ratifikacije CEFTA sporazumom do naglašenog izvoza i uvoza. Mi smo u 2006. godini ostvarili suficit i da smo bili drugi spoljnotrgovinski partner posle EU i da smo sa zemljama koje su potpisnice CEFTA sporazuma imali izvoz od 30% od ukupnog našeg izvoza i uvoz od 8%.
Međutim, iz istog tog Ministarstva šef odseka za regionalnu trgovinsku saradnju Snežana Zubić-Petrović pre mesec dana iznela je sledeće podatke – da smo ostvarili izvoz od 32%, uvoz od 12%. Privredna komora Srbije sigurno ima najbolje podatke, dala je i najpotpunije podatke koji su i najtačniji. Izvoz je ostvaren od 36,6% i uvoz od 14,4%. Zašto ministar izlazi sa ovim podacima? Vi ste iz Ministarstva ekonomije, pripremite to, uporedite te podatke. Nemojte da se frljamo podacima ovde, da nam određeni iz Ministarstva iznose dva podatka.
Što se tiče samog izlaganja o efektima koje će prouzrokovati potpisivanje i ratifikacija ovog sporazuma, ministar nam reče da će se liberalizirati trgovina, da će se krenuti sa investicijama, sa zapošljavanjem, porastom izvoza i uvoza, ali bez jasnih, nominalnih pokazatelja o tome koliko su stvarni rezultati i koji će biti stvarni efekti. Morate izaći sa studijom koja će pokazati te efekte i ekonomske i finansijske i fiskalne, a i političke efekte, jer ste rekli da će izazvati stabilizaciju u političkom smislu, razvoj boljih spoljnotrgovinskih poslova na ovim prostorima.
Kada govorimo o finansijskim i fiskalnim podacima, ministar zaboravi da nam kaže ovde kako će pokriti deficit koji će uslediti, s obzirom na to da imamo već deficit u budžetskom poslovanju, kako će pokriti deficit zbog ukidanja carina. Znamo da je u budžetskom sistemu i u Zakonu o budžetu za ovu godinu predviđen deficit, ali znamo da su carine vrlo značajan izvorni prihod budžeta i da je u tom smislu trebalo naći pokriće za sredstva koja će se na taj način izgubiti.
Kada govorimo o pojedinim državama koje su ranije potpisale Sporazum CEFTA, moramo naglašeno spomenuti Hrvatsku. Zašto? Zato što sa njom i u 2006. godini imamo deficit i to ozbiljan deficit, a on će se u 2007, 2008. još više uvećati.
Mi moramo kada govorimo o Hrvatskoj, a moramo spomenuti i BiH, pa i Makedoniju, moramo spomenuti političke reperkusije ovog sporazuma, pre svega sa Hrvatskom i sa svim drugim.
Hrvatska je otvoreno u poslednjih 6 meseci podržavala Ahtisarijev plan i aktivno se zalagala za nezavisno Kosovo. Ja, kao predsednik Vlade Srpske Krajine moram napomenuti još druge određene političke aspekte ovog problema.
Ta ista Hrvatska, koja sada podržava nezavisno Kosovo, proterala je 500.000 Srba, ne dozvoljava povratak tamo. Sa Srbijom je potpisala 1996. godine Sporazum o normalizaciji odnosa, gde se obavezala na dobrosusedsku saradnju, podršku povratku, bezbednom povratku prognanog srpskog stanovništva. Šta je učinila, ništa! Ne dozvoljava povratak.
Drugi sporazum o sukcesiji – obavezala se da će vratiti svu privatnu svojinu i dati pravičnu naknadu Srbima koji su proterani. Da li to čini? Ne čini. Nijedan stan u društvenom vlasništvu nije vraćen, od 50.000 stanova. Sarajevskim sporazumom iz 2003. godine ponovo je dala zeleno svetlo za povratak, samo normativno, samo je opet potpisala Sporazum i nije ništa izvršila. Tako se Hrvatska ponaša u političkom smislu prema Srbima i prema sporazumu koji potpisuje, znači, ne izvršava ih, idemo dalje.
Kako se i u ekonomskom smislu odnosi prema Srbiji i srpskoj robi. Ona je izgradila političku svest kod Hrvata da je sve što dolazi iz Srbije nazadno, drugorazredno, prljavo itd. Hrvati neće kupovati srpsku robu, hoće kupovati samo repromaterijal, prepakovati i opet ubaciti u naše tržište.
U poslednjih desetak godina, posle rata, na prostoru Srbije formirala je preko 200 predstavništva. Zašto? Zato što želi da od Srbije stvori svoju ekonomsku koloniju i svaka država koja ima takav nastup, ona želi da napravi ovde koloniju.
Dvesta predstavništva hrvatskih preduzeća ovde, a koliko mi imamo u Hrvatskoj? Imamo samo dva privredna društva koja su otvorena tamo i pet predstavništva. Ne možemo sa robom tamo, ne dozvoljavaju. Politički nas satiru, ekonomski nas žele slomiti kroz prisustvo.
Dalje, vrlo je to bitno za poljoprivrednu proizvodnju, s obzirom na to da mi želimo od poljoprivredne proizvodnje da napravimo jednu respektabilnu proizvodnju i kroz prehrambenu industriju da oplodimo i da idemo sa daleko većim vidom obrade.
Hrvati ne dozvoljavaju našim preduzećima tamo, a ovde otvaraju svoja predstavništva, kao kobac su se nadvili nad ovim tržištem. Ekonomski žele po svaku cenu ući i slomiti srpsku privredu, ona je već slomljena, slomljena je, a posebno je slomljena posle 2000. godine.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu i u poslednje dve godine intenzivno upozorava Vladu Republike Srbije o političkim aspektima nasrtaja, pre svega na Srbe i Krajišnika koji su proterani sa prostora Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
S druge strane, govorimo i o ekonomskim aspektima. Samo ću spomenuti proizvod ''Jafa''. Nikada više proizvod ''Jafa'' neće ući na tržište Republike Hrvatske, ni Republike Slovenije, jer oni to tako rade. Još samo jedna rečenica. Mlekara u Karlovcu, koja treba da bude kupljena od jedne holandsko-engleske firme, čiji je većinski vlasnik ''Salford'', samo zbog sumnje da bi eventualno iza toga mogao stajati srpski kapital, Hrvati nisu dozvolili i nisu prihvatili najpovoljniju ponudu i prodali su to drugorangiranom, a to je jedna firma koja ima dva zaposlena i 18.000 prometa u prethodnoj godini, ne može ništa što miriše na srpsko ući na hrvatsko tržište. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o državljanstvu, kao i set drugih zakona o kojima ćemo raspravljati ovih dana, npr. zakon o putnim ispravama, predstavlja jedan od vitalnih zakona u pravnoj regulativi svake države. Zgodna je bila prilika da se putem ovog zakona reši pitanje državljanstva svih Srba, pre svega, mislim na Srbe u dijaspori, kao i pitanje izbegličkog statusa Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, Republike Srpske i drugih srpskih država. Nažalost, ovaj zakon je parcijalno rešenje samo jednog pitanja, a pitanja Srba iz dijaspore, izbegličkog statusa, ne rešava.
Ja ću se osvrnuti, prevashodno, na pitanje izbegličke populacije, s obzirom na to da je sa prostora Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, na prostore Srbije izbeglo preko 500 hiljada Srba, koji su dobijali ovde izbeglički status. Kako je do svega toga došlo? Došlo je na temelju oduzimanja, jednostranog oduzimanja državljanstva od strane hrvatske države.
Naime, prema odredbama saveznog zakona bivše nam SFRJ, svi građani SFRJ imali su državljanstvo savezne države i države članice, Republike Hrvatske. Hrvatska je, jednostranom odlukom hrvatskog Sabora, oduzela Srbima državljanstvo, i savezno i republičko, što je neprimereno prema odredbama međunarodnog prava i prema međunarodnim standardima, ali Hrvati su to učinili.
U savremenoj praksi, savremenih parlamentarnih država, vrlo su retke situacije kada se građanima države oduzima državljanstvo. Čak i najvećim kriminalcima, ubicama, država ne oduzima državljanstvo, odnosno ne uskraćuje pravo na državljanstvo. HHrvati su to Srbima uskratili i oduzeli.
Suočeni sa progonom i genocidom, došli su na prostore Srbije i dobili su ovde izbeglički status. Tada su pokušali da obnove državljanstvo u Hrvatskoj i da dobiju tadašnje republičko državljanstvo. Prema odredbama Zakona o državljanstvu Republike Hrvatske, nisu ga mogli ostvariti, morali su podneti zahtev i u upravnom postupku su dobijali to državljanstvo. Slična je situacija bila i u Srbiji. Građani koji su izbegli, morali su pribaviti originalna dokumenta iz Republike Hrvatske i pokrenuti upravni postupak ovde i dobiti srpsko državljanstvo.
U čemu je bio problem za izbeglice? U tome što je trebalo pribaviti dokumenta u Hrvatskoj, a nije se moglo otići u Hrvatsku. Naime, na temelju izbegličke legitimacije koje su imali nisu mogli otići tamo. Šta su ljudi činili, morali su da čekaju, da čekaju bolja vremena. Hrvatska država, koja je uskratila pravo na državljanstvo, oduzela imovinu i proterala stanovništvo, ograničila je mogućnost dolaska kroz nemogućnost dobijanja hrvatskog dokumenta i originalnih dokumenata za upravni postupak, koji je tekao ovde, u Republici Srbiji.
Pored toga, moramo reći da su izbeglice imale ogromne probleme, ne samo u odlasku tamo; to se rešavalo putem određenih prijatelja, rodbine, advokata itd., radilo se o ogromnim sredstvima koja su se morala izdvojiti za razna uverenja, znači, takse, koje su u Srbiji morali da plaćaju. Po nekoliko desetina i stotina maraka za određeno odobrenje, izvode iz matične knjige rođenih, oni to zovu rodni list, uverenje o prebivalištu i neka druga dokumenta koje su morali da dostave ovde, srpskim organima. To su problemi izbeglica, sa kojima se oni suočavaju i dan-danas.
Mi danas, u praktičnoj primeni, imamo odredbe zakona koje građanima koji su izbegli iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske omogućavaju ostvarivanje tog prava u određenom, ubrzanom postupku, ali opet uz dokumentaciju.
Zato se obraćam ministru, s obzirom na to da u upravnom postupku pred Ministarstvom unutrašnjih poslova i organima koji izdaju odobrenja ovoga trenutka ima desetine nerešenih predmeta i ljudi su odustali od zahteva. Zašto? Zato što ne mogu otići u Hrvatsku i ne mogu doneti ono što je neophodno. Oni su, jednostavno, to podnosili 1991. godine, pa, 1995. godine, pa, po onom zakonu iz 1997. godine itd., i na kraju su odustali od svega toga.
Predlažem sledeće, da se jednim dopisom, koji se medijski mora obznaniti, kroz sredstva informisanja, po ubrzanom postupku ponovo obnove oni zahtevi. Oni imaju potvrde o tome da su uputili zahtev, ali ga nisu doveli do kraja, i sada im se mora izaći u susret.
Šesnaest godina su oni tu i šta oni sada da dokazuju? Da su građani? Čiji građani, sa izbegličkom dokumentacijom i legitimacijom, kada ne mogu otići sa izbegličkom legitimacijom?! Plaćati ogromne takse hrvatskoj državi, zašto? Živi ovde 15 godina, ima prijavljeno boravište ovde i ima izbegličku legitimaciju.
Prema popisu Komesarijata za izbeglice od prošle godine, potvrđen je status za 107.000 izbeglica. Ti ljudi nemaju ni ličnu kartu, nemaju ni državljanstvo i ne mogu ga ni dobiti, oni su apatridi i ostaće apatridi, ako država Srbija ne preduzme nešto da im se izađe u susret i da im se u ubrzanom postupku reši pitanje državljanstva.
Ljude koji žive na ovim prostorima 12 godina i koji su bez imovine, bez ikakvih mogućnosti žive, sada treba upućivati u Hrvatsku, da se tamo javljaju i da odjavljuju prebivalište u opštinama iz kojih su proterani, da se odjavljuju u vojnom odseku u Hrvatskoj i da ispunjavaju razne druge stvari u određenom upravnom postupku. Mislim da je to otežavanje ionako teškog položaja izbeglica.
Treba spomenuti sam postupak dobijanja ličnih karata, govorim o izbegličkoj populaciji.
Tu se traži odjava bivšeg prebivališta, pa se mora otići u Hrvatsku i dobiti tamo odobrenje, odnosno odjavu, i prijaviti se ovde; isto to treba učiniti i u vojnom odseku. Tvrdim da više od 50% muške populacije izbegličkog stanovništva ne sme otići tamo. Kako da dobijemo to i kako da se odjavimo?
Ja ću to pokazati na ličnom primeru. Lično sam to rešavao 2000. godine, uz preporuku tadašnjeg pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova, i mogu vam reći da kada sam došao na šalter, uz sve to što sam bio obavešten i što je bio obavešten načelnik unutrašnjih poslova itd., rečeno mi je – vi, gospodine, morate otići u mesto prebivališta, odjaviti se tamo i doneti potvrdu, zatim, otići u vojni odsek i doneti potvrdu; tek kad sa svom tom dokumentacijom dođete ovde, dobićete ličnu kartu.
To pravilo je važilo do pre godinu dana. Negde važi i danas i dobio sam informacije da i danas to neka odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova traže.
Ministre, molim vas da, određenom instrukcijom, jasno naložite da se to više ne traži, jer ljudi to tamo ne mogu dobiti i ne mogu fizički otići.
S druge strane, da bi se to sve tamo završilo, treba otići na dva, tri, pet dana, a kada odeš tamo, pitanje je da li ćeš se vratiti, jer nas hapse, privode itd. Naša bezbednost nije sigurna tamo i ljudi se u toj situaciji opredeljuju za sistem - neću ići i neka bude kako bude, ako sam ovde 15 godina živeo i nije mi niko tražio ni ličnu kartu, ni državljanstvo, onda ću ovde živeti i dalje.
Zašto da tako živi i dalje? Zašto nismo pragmatični i ne rešimo ovo na svoj način? Mislim da rešenja ima. Tih 107.000 ljudi koji se sada vode kao izbeglice, jesu apatridi, ostavljeni bez imovine i proterani, u nemogućnosti da se vrate, a ako žele da ostvare sve ovo, traže im se ogromne sudske administrativne takse za dokumenta, ne znam više koja i kakva, da bi se završio neki upravni postupak. Pomognimo tom narodu.
Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, Svetska carinska organizacija i Svetska trgovinska organizacija, putem Međunarodne konvencije o uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka, žele ostvariti harmonizaciju carinskih postupaka. Pod harmonizacijom carinskih postupaka, prema odredbi ove konvencije, podrazumeva se ujednačavanje zakonodavstva, standardizovana procedura, ubrzavanje carinskih reformi kroz modernizaciju carinske administracije, zatim, podizanje carinskih kapaciteta, zbog povećanja prometa robe i ljudi, kao i zaštita korisnika carinskog postupka.
Republika Srbija, izvršavajući naloge MMF-a, Svetske banke i pojedinih mentora iz Evropske unije, izvršila je inoviranje zakonodavstva koje se odnosi na spoljnotrgovinsko poslovanje, tako da je donet Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju 2001. godine. Zatim je donet novi carinski zakon, koji je preuzeo gotovo sve elemente carinskog sistema EU.
Usvojen je i Zakon o carinskoj tarifi, koji je menjan u toku ove godine. Istovremeno je potpisan sporazum, 2003. godine, o slobodnoj trgovini sa Bugarskom, Rumunijom, Hrvatskom, Moldavijom, Rusijom, BiH i Makedonijom. Međutim, ratifikacija ovog sporazuma nije izvršena. Bilo bi vrlo bitno da se izvrši ratifikacija sporazuma, posebno sa Rusijom.
Koje su osnovne karakteristike ovih zakonskih inoviranja i promena u carinskom sistemu SRJ i Republike Srbije? Pre svega, liberalizacija spoljne trgovine, zatim, smanjenje carinskih stopa, pojednostavljenje carinskog postupka, standardizovana carinska kontrola. U poslednje vreme, vidimo da je, sa svim ovim karakteristikama, došlo do kriminalizacije carinskih organa, kroz tzv. carinsku mafiju.
Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i Carinskim zakonom uvodi se nagla i preterana liberalizacija spoljne trgovine, a posebno je to bitno kod uvoza.
Ovim zakonima, carinske barijere na uvoz, kao što su kontingenti, dozvole i slično, gotovo da su u potpunosti ukinute. Prosečna carinska stopa smanjena je sa 4,3% na 8,9%, a danas je ispod 8%.
Preko 60% uvoza opterećeno je carinskom stopom u rasponu od jedan do pet, a 25% uvoznih artikala - carinskom stopom od 10%. S druge strane, Republika Srbija nije kreirala vancarinske mere zaštite, koje se praktikuju u gotovo svim savremenim zemljama, posebno u zemljama u razvoju. To je osnovni problem našeg deficita u spoljnotrgovinskom poslovanju.
Uz sve navedeno, Vlada, i ona savezna, i republička, dozvoljavale su dinamičan rast cena u zemlji, kurs dinara koji je pospešio uvoz i destimulisao izvoz, a sve ovo je imalo za posledicu izraženo povećanje spoljnotrgovinskog deficita. Kako to izgleda u praksi, navešću kroz određene primere.
Deficit u spoljnotrgovinskom poslovanju, prema podacima, u 1990. godini bio je 1.591.000.000 dolara, 2000. godine - 1.757.000.000 dolara, u 2001. godini - 3.750.000.000 dolara, duplo povećanje. Danas, planski deficit za ovu godinu, ono što je projekcija Vlade, kretaće se oko 10 milijardi, a prema procenama ekonomskih stručnjaka, najverovatnije će završiti do 12 milijardi dolara.
Kada govorimo o učešću carine u prihodima budžeta, videćemo da procentualno učešće carine u prihodima budžeta iz godine u godinu opada. Ono je 1998. godine bilo 30,9%, ubrano je 3.200.000.000, 2001. godine bilo je 16,5% - 13.100.000.000. Godine 2006. ubrano je 45 milijardi, što predstavlja učešće od 9,1%, a za 2007. godinu planira se ubrati od carine 54,2%, što će predstavljati 9,3%.
S obzirom na ekonomske pokazatelje koje dobijamo ovih dana, vidimo da je rast uvoza daleko iznad planiranih procenata.
Planirali smo, odnosno Vlada je išla sa planskom projekcijom povećanja uvoza od 23,7%, a vidimo, prema podacima, da je ono daleko iznad toga, kao i rast izvoza od 26,8%, tako da će projekcija deficita spoljnotrgovinskog poslovanja za ovu godinu biti daleko iznad planske projekcije.
To je slučaj u celokupnom periodu DOS-ove vlasti, od 2000. godine, da se planske projekcije probijaju, kako na polju uvoza, tako i na polju izvoza, s tim što je obrnuta proporcija, povećanje uvoza je daleko veće nego povećanje izvoza, tako da nam je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu sve veći.
Bitno je ovde napomenuti, kada govorimo o svim karakteristikama spoljnotrgovinskog poslovanja i ubiranja carina, spomenuo sam ovde i smanjenje carinskih stopa, ko su bili kreatori ove ekonomske politike i carinske politike.
To su bili eksperti iz G17, pre svega, ministar za ekonomske odnose s inostranstvom i kasnije potpredsednik Vlade Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, a radili su direktno po instrukcijama, što oni nisu ni krili, MMF-a, Svetske banke i mentora iz Evropske unije.
Rezultati njihovog rada su nam poznati, a i ja sam ih ovde probao elaborirati. Upravo ti eksperti kažu i obrazlažu deficit spoljnotrgovinskog poslovanja, pa kažu da negativne karakteristike i problemi u spoljnotrgovinskom poslovanju proizilaze iz smanjene konkurentnosti naše privrede.
Šta je Vlada, ona savezna, a i ova vlada, učinila da se konkurentnost privrede poveća? To je prioritetni zadatak ove vlade.
Dalje kažu - nemamo dovoljno znanja, nemamo dovoljno iskustva, nemamo menadžerske timove za povećanje izvoza i smanjenje uvoza.
Kažu, slab kvalitet proizvoda, nepoznavanje stranih tržišta, nerazvijen marketing, nedovoljno finansijskih sredstava, izostanak pomoći državnih organa, loš rejting zemlje, pre svega se misli na izolaciju i sankcije koje su bile do 1995 - 1996. godine. Još kažu - nedovoljna standardizacija proizvoda, mali obim proizvodnje za velika tržišta i navode brojne druge razloge.
Ono što je neophodno pokazati ovde, to je da nijedna Vlada posle 2000. godine nema strateški plan razvoja naše proizvodnje i smanjenja uvoza.
Ova vlada mora, gospodine ministre, da izađe ovde, ne sa ovim zakonom, ne sa konvencijom, nego sa strategijom izvozne politike i smanjenja uvoza. Vi to do sada niste učinili, a to je prioritetan zadatak ove vlade.
Morate raditi na planu stimulacije izvoza, smanjenju uvoza, kroz plan kupovine domaćih proizvoda. Morate krenuti sa carinskim barijerama, bez obzira na to što vas pritišću iz MMF-a i Svetske banke. Vancarinske barijere, koje koristi gotovo ceo savremeni svet, a posebno zemlje u razvoju, vi ste izbacili i gotovo da nijedan vancarinski sistem ne upotrebljavate u praktičnoj primeni.
Prednosti koje nam daje Sporazum o spoljnotrgovinskom poslovanju sa Rusijom ne koristite. Zadatak ove vlade je da iskoristi sve ono što nam čini Rusija sada u političkom smislu, a i u ekonomskom smislu, i taj sporazum moramo ratifikovati ovde i krenuti u njegovu realizaciju, utvrditi plan izvoza prema Rusiji, krenuti u razradu robne razmene, energenti za poljoprivredne proizvode, jer mi smo u oblasti poljoprivredne proizvodnje. To možemo učiniti, okrenuti grinfild investicije i usmeriti ih u proizvodnju za izvoz u Rusiju, dati beneficije, državne, za proizvođače proizvoda koji će biti usmereni u Rusiju itd.
Bitno je ovde spomenuti izvozne karakteristike u toku 2006. godine. Spomenuću ovde podatke koje sam preuzeo iz jednog ekonomskog časopisa, koji ukazuju da su pojedini izvoznici napravili vrlo dobre rezultate. Zanimljivo je i da dobijemo te podatke i da se u javnosti o njima govori.
''Ju-Es stil'' je u toku 2006. ostvario izvoz u iznosu od 665 miliona evra, ''Petrohemija'' - 207 miliona evra, ''Tigar'' - 104 miliona evra, zatim ''Hemofarm'' - 60 miliona evra, NIS - 48 miliona evra, ''Targ'' - 46 miliona evra, EPS - 44 miliona evra, ''Tetrapak'' - 41 milion evra itd.
Ovde moramo spomenuti ''Ju-Es stil''. Upravo je to ona firma koja je pre nekoliko godina na kriminalan način prodana, a evo, danas su oni najveći izvoznici, izvoze blizu 20% srpskog izvoza, za tako kratko vreme.
Postavlja se pitanje, zašto smo prodali takvo preduzeće, zašto smo ga prodali po smešnoj ceni od 23 miliona evra? Ministar Cvetković to jako dobro zna, ali mora znati i javnost.
Na kraju, ministre, ono što je neophodno, jer pred Skupštinu izlazite sa perifernim zakonima, umesto da se bavite analizom stanja u oblasti spoljnotrgovinskog poslovanja i u oblasti carina.
Napravite jedan strateški plan izvoza i tek onda, kada sve usaglasimo i kada krenemo u primenu, treba da krenemo s ovim, za mene, perifernim zakonom.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je ministar ovde i da je ministar po profesiji pravnik, moraćemo da ga upozorimo na određena pravna načela koja se odnose na predlaganja određenih zakonskih projekata. Moram mu reći da nijedan državni činovnik i nijedan građanin ove države, ne može potpisati ništa što je u suprotnosti sa ustavnim sistemom i pravnim sistemom ove države.
Vi ste ovde predložili jedan zakon, koji je u suprotnosti sa Ustavom i rekli smo ovde, da je to član 29. do 34. Ustava i brojnih zakonskih propisa, koje zbog vremena ne možemo sada obrazlagati. Obaveza je svakog državnog činovnika da pre nego što uđe u proceduru, u svojim službama i u pravnim službama proveri zakonitosti i pravnog akta. Što se tiče ove konvencije moramo reći da smo mi pored ove konvencije, i mislim na državu Saveznu Republiku Jugoslaviju i Republiku Srbiju u toku 2002. godine, sklopili bilateralne sporazume o policijskoj saradnji sa Republikom Hrvatskom i sa Republikom Bugarskom i oba sporazuma su ratifikovana, ona su važeća i u pravnom sistemu su.
S druge strane, ova konvencija obavezuje sve one države koje je potpišu. Ja ću se osvrnuti samo na problematiku, s obzirom na to da vreme neumitno teče, problematiku odnosa sa Republikom Hrvatskom, a pre svega u oblasti policijske saradnje. Pozvaću se i ukazaću na odredbe Zakona o normalizaciji odnosa između Republike Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije, koji je sklopljen u toku 1996. godine.
Pozvaću se na jedan član tog Sporazuma i to je član 7. koji kaže, da će strane ugovornice obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili druga mesta koja slobodno izaberu. Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, odnosno pravičnu naknadu, a kakva je situacija sa povratkom izbeglica.
Povratka gotovo da nema. To odgovorno kažem u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Mi u Vladi te podatke imamo, a imate i vi u Ministarstvu, i BIA te podatke ima. Šta se događa sa povratnicima? Neovlašćeni privode, organi unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, neovlašćeni saslušavaju, hapse lica srpske nacionalnosti, maltretiraju uhapšene, vrše određene mere prinude nad uhapšenima, određene premlaćuju, nanose im telesne povrede i razne druge brutalnosti. U tome učestvuju organi Ministarstva unutrašnjih poslova i sa istim takvim organima mi sarađujemo, imamo Sporazum.
Imamo Sporazum o normalizaciji odnosa koji obavezuje strane ugovornice da rade aktivno, jedna i druga, na slobodnom i bezbednom povratku izbeglica i prognanih lica. Ministre, vi u vašoj Službi te podatke imate. Zadnja tri do četiri meseca nijedan medij u Republici Srbiji, to ne rade ni u Hrvatskoj sada, ne objavljuje sve ono što se događa tim izbeglicama. Lokalno stanovništvo zajedno sa organima unutrašnjih poslova premlaćuje, odvodi, hapsi, baca bombe na njihove kuće, pali letinu, krade stoku itd. O tome se ovde ćuti.
Po nečijem nalogu Ministarstvo unutrašnjih poslova, shodno ovom zakonu, odnosno Sporazumu između dve države, dužno je i obavezno da sve ono što sazna operativnim putem, a sa druge strane postoji Sporazum koji vas obavezuje da dobijene informacije, medijski eksploatišete. Da sam u pravu najbolje govori odgovor Vlade na moje postavljeno pitanje od 12. juna 2007. godine. Vlada je to zavela pod brojem 9-3203225-07/2 i u odgovoru kaže – podaci o počinjenim ratnim zločinima nalaze se u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, BIA i u drugim bezbednosnim službama.
Šta je Ministarstvo unutrašnjih poslova učinilo na polju razotkrivanja ratnih zločina? Činite sve što se tiče srpskog naroda. Sve srpske patriote koje su se borile za odbranu srpskog naroda hapsite, privodite, odvodite. Imam podatke, izneću ih u javnost, ali ostavljam vama da podatke sa kojima raspolažete, da izađete i da sve podatke koje imate date nadležnom tužilaštvu da sprovede postupak, obavesti hrvatske organe i da se pokreće postupak. Nijedan podatak iz vašeg Ministarstva i iz BIA nije otišao u pravcu Hrvatske da bi se u Hrvatskoj pokrenuli postupci. To stoji ovde u dopisu, ostaviću vam ovaj primerak da vidite. Dopis je od 5. jula 2007. godine, potpisao ga je gospodin Đelić.
Ministre, tražim odgovor šta je ministarstvo učinilo da spreči politički genocid nad Srbima koji su u Hrvatskoj, to su uglavnom starci, nad kojima se iživljava lokalno stanovništvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa kojima imate jako dobru saradnju. To je sramno i vi kao ministar morate ponuditi javnosti sve ono sa čime raspolažete. Te podatke ne smete kriti. Na to vas obavezuju svi zakonski propisi Republike Srbije, jedan sporazum, Sporazum o normalizaciji odnosa koji traži slobodan i bezbedan povratak Krajišnika na njihova ognjišta. Slobodnog i bezbednog povratka na njima, mirnog života Srbima u Hrvatskoj nema.
Po Poslovniku član 104. Gospodin Vlahović je podebelo u sukobu interesa.
Prva stvar, ovde je govorio u prvom nastupu šest minuta, a posle toga četiri minuta. To je besplatna reklama za sva preduzeća i agencije u kojima je on suvlasnik ili vlasnik. On je zloupotrebio vreme DS. Vi iz DS-a dobro razmislite kome dajete prostor da zloupotrebi ovu govornicu i da se besplatno reklamira. Ono što je uložio kao ulogu u ovaj dobrovoljni penzioni fond od 10.000 evra, verovatno je manja vrednost u odnosu na samoreklamiranje od ovih 10 minuta. Svi zajedno da razmislimo kome mi dozvoljavamo da govori ovde. Kada kažemo povrede i sukob interesa, ovo je debeli sukob interesa.
Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da posebno razmotrimo odgovornost poreske administracije, koja je u obavezi da obavi vrlo ozbiljan zadatak koji se odnosi na ubiranje poreza na dodatu vrednost.
Mi smo budžetom predvideli, budžet je usvojen pre nekoliko dana, da će se po tom osnovu iz sredstava fizičkih lica i pravnih lica sabrati ukupno 270 milijardi dinara, što predstavlja oko 46% budžeta ili 3.300.000.000 evra, što u svakom slučaju predstavlja vrlo ozbiljan, obuhvatan, zadatak koji ima poreska administracija.
Mi u Zakonu o porezu na dodatu vrednost nemamo sankcije za administraciju koja to sprovodi. Smisao mog amandmana je da se ugrade kaznene odredbe za administraciju koja često nesavesno, a nekada i uz volju izvršava, odnosno ne izvršava kako ovaj zakon tako i druge zakone. U tom pravcu je smisao mog amandmana da se na određen način ugrade određene kaznene sankcije za prekršaje i privredne prestupe koje administracija čini u postupku naplate poreza na dodatu vrednost.
Međutim, moramo ukazati na brojne propuste te administracije koja ima dvostruki sistem, dvostruke aršine u naplati poreza.
Posebno za ona privredna društva i preduzeća koja predstavljaju preduzeća koja su pod posebnom političkom zaštitom nekih političkih grupacija, posebno grupacija na vlasti, koje u nekim situacijama znaju da zaštite krupne ribe i usmere, a posebno to rade preko inspekcijskih organa, pažnju inspekcijskih organa na manja preduzeća, na srednja i manja preduzeća i onda kažnjavamo umesto krupnih riba, velikih preduzeća, koji su najizdašniji uplatioci poreza na dodatu vrednost, a zakačimo ona preduzeća koja su pogrešila ili u proceduri ili u obračunu, a efekti štetnog uticaja ovih malih i srednjih preduzeća su daleko manji nego kada bi se izvršila prava kontrola i kada bi veliki platili određene svote poreza.
Kada govorimo o odgovornosti i uticaju moramo reći, a ja ću u okviru svog amandmana i navesti, da moramo imati i uzeti u obzir određena iskustva Evropske unije. Ovde je ministar na raspravi oko budžeta rekao, ali je rekao samo suženi okvir poreza na dodatu vrednost u državama Evropske unije. Kada smo govorili o stopama, posebno opštoj stopi od 18% kod nas, spomenuo je samo one države u Evropskoj uniji koje imaju veće stope od slučaja kod nas, odnosno 18%. Moramo zbog javnosti reći da u Evropskoj uniji u harmonizaciji sistema obračuna poreza na dodatu vrednost imamo države koje su samostalne u svojoj fiskalnoj politici, koje imaju manju stopu i to stopu od 15%. Spomenućemo države, to su Luksemburg i Kipar. Imamo 16% u Španiji i Nemačkoj. Moramo to zbog javnosti ukazati, da postoje i druga pravila.
Kod posebne stope, odnosno snižene stope, sve direktive Evropske unije išle su od 1977. godine u pravcu ujednačavanja i harmonizacije poreskih stopa, a posebno kod sniženog nivoa poreskih stopa i okvira na proizvode na koje se odnose te stope, pa su sve direktive tražile ujednačavanje i harmonizaciju u odnosima od pet do devet, a sada ću vam reći kako to primenjuju države u Evropskoj uniji.
Imamo Slovačku koja nema posebnu stopu, odnosno smanjenu stopu. Imamo Dansku koja takođe nema poresku stopu.
Imamo Luksemburg koji takođe nema poresku stopu, a imamo Irsku koja ima 13,5% sniženu stopu i 21% opštu stopu. Bez obzira na svu zakonsku regulativu Evropske unije, na određene pritiske, države Evropske unije, manje i veće, samostalno vode fiskalnu politiku.
Ovo govorim samo iz jednog aspekta, što mi slepo izvršavamo naloge Evropske unije, MMF-a, Svetske banke i svi koji prođu našu državu zadaju domaći zadatak i mi to slepo izvršavamo.
Pozivam ministra, da se u okviru mog amandmana, a posebno u okviru amandmana SRS, dobro razmisli, da pronađe najbolje rešenje. Mi srpski radikali smo konstruktivni u smislu pronalaženja rešenja.
Nemojte gledati na to stranački, ozbiljno pristupite razmatranju naših amandmana i sigurno ćete doći do dobrih rešenja.
Dame i gospodo narodni poslanici, biću vrlo kratak, povreda Poslovnika član 226, odnosno to je jedan zahtev i jedna inicijativa ministru finansija, s obzirom na to da smo se mi u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu u nekoliko navrata pismeno  obraćali i Ministarstvu finansija i predsedniku Vlade u smislu oslobađanja određenih kategorija stanovništva, a misli se na izbeglo i prognano stanovništvo sa Kosova i Metohije i Srba koji su prognani iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koji su krenuli u gradnju kuća, da budu oslobođeni od plaćanja poreza na građevinski materijal.
Mislim da bi bilo vrlo humano i vrlo moralno, bogougodno pomoći tom narodu. Radi se o kategoriji stanovništva koji su najsiromašniji, ali su se osmelili da sagrade svoju kuću i svoja ognjišta i da se integrišu u ovo društvo i da pronađu puteve i pravce preživljavanja i poslednji dinar izdvajaju za gradnju svojih stambenih jedinica.
Gospodine ministre, mislim da bi bilo dobro da razmislite da oslobodite to stanovništvo PDV po onoj opštoj stopi ili ako ne to, bar po sniženoj stopi od 8% i na taj način pomognemo tom stanovništvu.
Dame i gospodo narodni poslanici, moraćemo se vratiti na obrazloženje ovog predloga zakona gde kaže da se radi, odnosno da je ovaj zakon osnova u određenim standardizacijama i sa usaglašavanjima sa propisima EU.
Što se tiče EU, moramo reći da su oni krenuli u harmonizaciju 1993. godine i uspešno su završili, ali samo dve oblasti, kod duvana, možemo reći uspešno, u trećoj, nafte i naftnih derivata, stope nisu usaglasili i tu će verovatno proći još jako mnogo vremena dok ne usaglase stope. Kod alkoholnih i bezalkoholnih pića nisu uspešno završili harmonizaciju i tu imaju ogromne probleme u EU.
Što se tiče usaglašavanja sa EU, moramo reći da mi ne smemo, s obzirom na to da smo daleko od EU, daleko smo od standardizacije i harmonizacije, ne pravnog sistema, nego ukupnosti sistema i suludo bi bilo primeniti ove odredbe iz više razloga. Prvi je spoljnotrgovinski deficit, koji će ove godine biti između devet i deset milijardi evra i dozvoliti otvoreno tržište.
Ista ta EU i svet su pre 15 godina uveli sankcije ovoj državi, neopravdane sankcije, a sada kažu – oslobodite tržište. Prvo su nas oni zatvorili, uništili privredu, upropastili sve što je radilo, a sada kažu, otvorite i ono malo što živi, a upravo živi u ovoj oblasti.
Druga stvar, imamo deficit budžeta i primereno je bilo iskoristiti svaku mogućnost, ubrati sredstva i napuniti taj budžet i stvoriti suficit u budžetu.
Mi sada kroz liberalizaciju uvoza, slobodno tržište, omogućavamo da konkurencija sa Zapada, koja je vrlo jaka i nelojalno nastupaju na ovom tržištu, ubacuju sve što mogu i prljavo i normalno, idu sa raznim metodama, uskaču, rasturaju ovo tržište. Mi umesto da sada iz sredstava koja uberemo po osnovu ovih akciza damo namenska sredstva za razvoj prehrambene industrije koja se bavi preradom voća i povrća i da ta sredstva usmerimo ciljano u razvoje tih preduzeća, mi oslobađamo i još stvaramo veću dubiozu i veći deficit.
Gospodine Vlahoviću, kada nastupate ovde vi ste predstavnik vlasti, vama je valjda u interesu da se zalažete za razvoj naše privrede, ne za rasturanje. Vi direktno vašom diskusijom, a i ovom metodom koju predlaže Ministarstvo finansija rasturate ovo malo privrede koja je ostala. Ovo je štetočinska aktivnost Vlade, a i ove skupštine ukoliko donese i usvoji ovaj član zakona. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o porastu akciza i porastu cena gasa, koje će uslediti odmah posle usvajanja ovog zakona, moram reći da je moj lični stav da je u toku razvoj nove ekonomske doktrine od strane aktuelne vlasti, s obzirom na to da imamo više elemenata iz kojih vidimo da se tamo radi o jednoj ozbiljnoj doktrini koju oni razvijaju.
Pre mesec i po dana povećali su cenu struje za 15 posto i rekli da to uopšte neće uticati na porast troškova života. Odlično. Moj predlog je da odmah povećate za 150 posto i verovatno će efekat biti vrlo mali. Pokrijte deficit u budžetu sa ovim porastom i odlično, narod zadovoljan. Ovde povećavamo akcizu koja će normalno izazvati lančanu reakciju povećanja usluga i cena proizvoda i na taj način utičemo na porast cena, porast usluga i ukupnost inflacije.
S druge strane, pre nekoliko dana videli smo u Predlogu budžeta, kasnije je taj budžet usvojen, da su plate i davanja državnim službenicima povećane za 13,6 posto. Ako tome dodamo i planiranu inflaciju od 6,5 posto, znači, povećanje je ukupno dvadesetak posto. Opet isti doktorirani ekonomisti iz vladajuće koalicije nam kažu da to uopšte neće uticati na porast troškova života. Međutim, deo vladajuće koalicije kaže da hoće. Guverner u nekoliko navrata, nekoliko zadnjih dana, decidirano tvrdi, a i oni koji ga okružuju, da će deficit budžeta biti preko 50 milijardi.
Ko je radio budžet? Je l' to radila ova koalicija ili DS? Hajde se usaglasite, da li će deficit biti 13 milijardi, ono što smo usvojili, ili će biti 50 milijardi. Ovaj narod voli čiste račune i vreme je za čiste račune, ali aktuelna vlast ne želi to da napravi. Ministre, na vama je odgovornost. Pojedini doktorirani u vašim redovima mogu gurati i jedno i drugo, ali predlog je vaš i vi snosite odgovornost.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom predlažem da se član 13. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu briše, i to iz razloga zakonskopravne i pravno-tehničke prirode, iz razloga funkcionalnosti, institucionalnosti i svrsishodnosti, zatim, zbog narušavanja principa godišnjosti budžeta i principa uravnoteženosti prihoda i rashoda koji su iskazani u Nacionalnom investicionom planu.
Naime, predlogom budžeta za 2007. godinu utvrđena su u ekonomskoj klasifikaciji 55 ukupna sredstva u iznosu od 44.381.000.000 dinara, što predstavlja 535 miliona evra. Moramo se složiti da se radi o ogromnim sredstvima. S obzirom da Nacionalni investicioni plan, koji je institucionalno uspostavljen pre godinu i po dana, predstavlja novinu kako u pravnom sistemu tako i ustavnopravnoj regulativi i kao takav bez zakonskog osnova, jer sve ono što je predviđeno članom 2. Zakona o budžetskom sistemu koji je u definicijama pojmova koji su predviđeni Zakonom o budžetskom sistemu nije dovoljna osnova ne samo za podelu sredstava Nacionalnog investicionog plana, nego bez zakonskog osnova ne može se krenuti u distribuciju ovih sredstava.
Članom 13. predloga budžeta predviđeno je da će se sredstva Nacionalnog investicionog plana izvršavati u skladu sa odredbama Zakona o javnim nabavkama. Gledajte, u normativnom pravnom sistemu ovo je nepotrebna definicija, zato što ako je zakon donet i ako je važeći, on obavezuje, a ponavljati ga u zakonu o budžetu je krajnje nepotrebno.
S druge strane, bez zakona, to je stav SRS, ne možemo krenuti u distribuciju i raspodelu sredstava, ne samo Nacionalnog investicionog plana nego i bilo kog drugog vida finansiranja.
Zakon o kome pričam mora da definiše uslove finansiranja, mora da govori o tome o kojim sredstvima se radi, pod kojim uslovima se plasiraju, da li su ta sredstva beskamatna, da li su ona bespovratna ili su povratna, da li je definisana kamata ili nije itd. U budžetu, odnosno predlogu budžeta ne možemo utvrđivati prava na temelju kojih će se rasporediti taj deo sredstava.
Pored toga, moramo reći da ovim predlogom budžeta dajemo velika prava ministarstvima zato što nismo utvrdili pravila, a pravila se utvrđuju zakonom kojima će se ta sredstva deliti. Tu su moguće zloupotrebe. Prvu zloupotrebu činio je ministar ekonomije i regionalnog razvoja, ministar Dinkić, kada je otišao u Sombor pet dana nakon izbora Vlade i privatnoj firmi "Kalcedonija", italijanskoj firmi, dodelio sredstva u iznosu od 800.000 evra, za svakog radnika po 2.000 evra; 400 radnika i to je 800.000 evra. Na temelju kog zakona su ta sredstva podeljena? Znači, mediji su preneli informaciju o tome da su ta sredstva podeljena.
Pitam vas da li je o tome odlučivala Vlada, jer je uredbom predviđeno da se sredstva Nacionalnog investicionog plana dodeljuju na temelju odluka Vlade. Da li je Vlada o tome odlučivala? Da li jedan ministar može samovoljno otići, obećati i izaći u javnost i dodeliti određena sredstva? Ne sme. U ovom slučaju ministar se osmelio i podelio je ta sredstva, dodelio je privatnoj firmi.
To samo govori da je neophodno doneti i usvojiti zakon kojim će se utvrditi kako ciljevi Nacionalnog investicionog plana, tako i obim sredstava, način raspolaganja tim sredstvima i tačno utvrđena procedura načina donošenja odluka. To ste vi učinili na temelju uredbi, inače to je vaša praksa u podeli ovih sredstava.
S obzirom na vreme, pet minuta je prošlo, završiću. Znači, zalažem se da se ovaj član briše, da donesete poseban zakon kojim ćete definisati tačne uslove i način podele sredstava iz Nacionalnog investicionog plana. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, daću blagi komentar na ono što nam je rekao ministar. Reče ovde da je budžet napravljen u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Pozvaću se na član 2. Zakona o budžetskom sistemu koji jasno pokazuje da budžet nije napravljen u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a kasnije ću pročitati jednu odredbu Ustava, po kojoj ćemo videti da ovaj zakon o budžetu nije napravljen u skladu sa Ustavom.
U članu 2. Zakona o budžetskom sistemu stoji - Zakon o budžetu jeste zakon kojim Narodna skupština Republike Srbije za svaku godinu odobrava rashode i druge izdatke, prihode i druga primanja, zaduživanje i druge finansijske transakcije Republike, a sredstva za realizaciju Nacionalnog investicionog plana iskazuju se za jednu ili više godina.
Vidljivo je iz Predloga budžeta da nisu iskazani kako prihodi, tako ni svi rashodi, a ako se osvrnemo na Nacionalni investicioni plan, videćemo da uopšte nemamo rashode po tom osnovu.
Moram se pozvati na odredbu Ustava koji je donet u toku prošle godine, koji obavezuje kako ministarstva, tako i sve državne institucije i organe da primenjuju odredbe Ustava. Ustavna odredba člana 92. kaže da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju budžete u kojima moraju biti prikazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njihove nadležnosti.
Dakle, ustavna odredba kaže da se svi prihodi i rashodi moraju uneti u budžet. Nema ovde alternative - mogu, nego moraju.
Iz prethodnih izlaganja smo videli da nisu svi prihodi uneti u budžet.
Javiću se kasnije.