Dame i gospodo narodni poslanici, Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 54. stav 4. i predlaže da se umesto broja 180 ugradi u Predlog zakona broj 90.
Pročitaću Predlog zakona da bi javnost mogla da vidi suštinu ovog amandmana.
Član 54. Predloga zakona kaže: "Strancu kome je poznat identitet i koji ima obezbeđen smeštaj i sredstva za izdržavanje, a ne može odmah prinudno da se udalji, nadležni organ može rešenjem da odredi meru obaveznog boravka u određenom mestu.
Stranac kome je određen obavezni boravak dužan je da boravi na određenoj adresi i da se redovno javlja nadležnom državnom organu. Kad za to postoje opravdani razlozi, stranac može privremeno da napusti mesto obaveznog boravka, samo uz rešenje nadležnog organa kojim mu se to odobrava.
Obavezni boravak može trajati najduže 180 dana.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana, kao i protiv rešenja iz stava 3. ovog člana kojim mu se uskraćuje odobrenje, stranac može preko nadležnog organa da izjavi žalbu Ministarstvu, u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Žalba ne odlaže izvršenje.
Obavezni boravak se unosi u putnu ispravu stranca. Strancu koji nema putnu ispravu izdaje se privremena lična karta.
Način unošenja obaveznog boravka u putnu ispravu i izgled obrasca privremene lične karte propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove.
Strancu koji je u nameri onemogućavanja ili ometanja prinudnog udaljenja postupa suprotno obavezama iz stava 2. i 3. ovog člana, nadležni organ će odrediti boravak u prihvatilištu u skladu sa članom 49. ovog zakona".
Na podneti amandman Vlada je dala obrazloženje u kome ističe da ne prihvata ovaj amandman iz istog razloga iz kojeg se ne usvaja amandman na član 50. Predloga zakona.
Uvažena koleginica Gordana Pop-Lazić je pokušala da smanji vreme boravka, da omogući državnim organima da u roku od 90 dana utvrde sve bitne činjenice vezano za stranca i da se vreme zadržavanja ukalupi u roku od 90 dana. Vlada je išla sa ovim stavom - nije prihvaćen amandman, a ovde ću da ukažem na određene druge stvari vezano za ovaj zakon, a vezano i za druge zakonske propise koji se tiču i stranaca i određene imovine.
Sada ću govoriti malo o imovini Srba iz Republike Srbije u bivšim jugoslovenskim državama i kakva je njena sudbina, pre svega pravnih, a i fizičkih lica, a s druge strane da vidimo kakva je sudbina imovine koju su imale pravna i fizička lica u Republici Srbiji.
Ova oblast je regulisana jednim međunarodnim sporazumom koji predstavlja akt međunarodnog prava, s obzirom da je imao više potpisnika, a potpisan je uz učešće međunarodne zajednice i time dobija na validnosti. Potpisan je 2001. godine. Radi se o Sporazumu o sukcesiji.
Ratifikovan je u Republici Srbiji, ratifikovan je i u svim drugim državama, zadnja ga je ratifikovala Republika Hrvatska, videćete zašto ona ratifikuje uvek poslednja sve međunarodne sporazume gde ona ima određene obaveze.
Sporazumom o sukcesiji je definisano pitanje celokupne imovine bivše SFRJ, deoba te imovine i način postupanja svih bivših jugoslovenskih država u smislu ostvarivanja prava na tu imovinu, regulisanja odnosa oko te imovine i povrat određene imovine shodno ovom međunarodnom ugovoru. Shodno tom sporazumu nijedna od bivših država članica nije mogla prodati imovinu koja se katastarski, koja se gruntovno vodi kao imovina neke druge republike.
Republika Srbija je u toku prošle godine donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. U članu 3. toga zakona dozvoljena je prodaja imovine bivših jugoslovenskih država. Ukupna vrednost srpske imovine u BiH, u Hrvatskoj i u Sloveniji ceni se na milijardu i 800 miliona. Ukupno je oko 300 privatnih lica imalo tu imovinu i oko 6.000 fizičkih lica su imali imovinu u bivšim jugoslovenskim državama.
Šta su bivše jugoslovenske države učinile? Onoga trenutka kada su se otcepile, formirale nezavisne samostalne države, prodale su tu imovinu, otuđile tu imovinu. Šta smo mi napravili? Mi smo doneli uredbu 1991. godine kojom smo omogućili radnicima u tim pravnim licima da formiraju samostalna pravna lica koja će nastaviti rad i kontinuitet tih preduzeća.
Ona su ostala u posebnom statusu, imala su status državne svojine. Ove godine 16.06,na temelju ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, Vlada je donela Uredbu kojom je promenila karakter imovine, iz državne imovine ta imovina je sada prerasla u društvenu imovinu, ta pravna lica mogla su se upisati zemljišnim i katastarskim knjigama sa statusom društvene imovine. Time je Agencija za privatizaciju stvorila uslove da može prodati tu imovinu, shodno zakonskom ovlašćenju.
Toga trenutka nastupaju problemi i to ogromni problemi za nađu državu. Znači, naša imovina, čija vrednost milijardu i 800 miliona evra i danas čami tamo, ona je prodata, mi na nju gotovo i ne polažemo pravo, a imovina pravnih lica iz bivših jugoslovenskih država, ukupne vrednosti negde oko 800 miliona, kada smo pokušali da prodamo to, čak smo i definisali uredbom, Vlada je definisala uredbom, da će se ta imovina voditi na posebnom budžetskom računu.
Znači, uvek će biti na raspolaganju drugim pravnim licima koja su je imala pre 1991. godine i, shodno odredbama Sporazuma o sukcesiji, biće kompenzovane međusobne obaveze, vraćen posed nad tom imovinom itd.
Onoga trenutka kada je održan prvi tender za prodaju određenih preduzeća, prodato je nekih petnaestak preduzeća, toga trenutka su usledile protestne note Slovenije i Hrvatske. Ukupno je Slovenija uputila tri protestne note. Rupel je tu bio vrlo ažuran, on je uputio protestnu notu 20.03.2008. godine, pa 22.07, pa 25.07. i 19.08, znači četiri, ne tri.
Čak je jedan od nama poznatih secesionista izjavio da ne dolazi u obzir prodaja te imovine. Sprečićemo ulazak Srbije u EU ako se proda ijedno preduzeće iz Slovenije. Janez Janša, nama jako poznat, e to je njegova izjava. Izjava ministra spoljnih poslova, Rupela, bila je takođe slična. Hrvati, takođe, tri protestne note itd.
Ono što smo mi napravili protivzakonito, na inicijativu ministra Dinkića, ministar Dinkić je bio nosilac inicijative da se promeni Zakona o privatizaciji, zagovarao je tezu, u javnost je izlazio, mi moramo zato što su oni predali našu imovinu itd.
Onog trenutka kada su diplomatski pritisci krenuli iz Slovenije i Hrvatske, toga trenutka prekinuti su svi poslovi na privatizaciji.
Zašto? Je l' mi ne smemo recipročno, kao što su radili u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, da isto to prodamo, stavimo na račun, raspolažemo faktički tim sredstvima, kao što i oni raspolažu sa našim? Ali, daleko, daleko veći iznos, milijardi i 800 miliona i oko 800 miliona njihove imovine.
Ovde ću spomenuti o kojim se preduzećima sa srpske strane radi. Imamo NIS; NIS ima u bivšim jugoslovenskim državama oko 30 benzinskih pumpi, ima brojna odmarališta, skladišta, učešće u jadranskom naftovodu. Moramo spomenuti i EPS, njegovo učešće u izgradnji elektroprivrednog sistema, bivšeg jugoslovenskog elektroenergetskog sistema.
Zatim imamo Geneks, imamo Centrotekstil, imamo Obuću Zemun, imamo brojna odmarališta na moru koja su gradile državni organi Republike Srbije, organi Autonomne Pokrajine Vojvodine, brojne opštine su imale svoja odmarališta. Ukupno 319 objekata poslovnih, industrijskih, turističkih, ugostiteljskih itd.
Evo vidite kako jedna u osnovi dobra ideja u praksi ne zaživi, ne zaživi samo zato što se mi plašimo ući u diplomatsku borbu. Iza sebe imamo činjenicu da je to naša imovina. To je bila nekada jedinstvena društvena svojina i kategorija društvene svojine.
Onoga trenutka kada je došlo do odvajanja i Slovenije, i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, one su tu društvenu svojinu pretvorile u državnu svojinu, prodale i uživaju i dan-danas u sredstvima koja su ostvarili od te prodaje. Nažalost, Srbi ne rade tako.
Kada govorimo o imovini pravnih lica, moram spomenuti i ogromnu imovinu fizičkih lica, oko 6.000 Srba iz Republike Srbije imalo je imovinu u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH. U Sloveniji bili su najpitomiji što se tiče povratka imovine, kuća, vikendica po Bledu, Bohinju itd, ali u Hrvatskoj je to problematično. Hrvati ne vraćaju, niti Srbima koji su bili državljani Hrvatske, ne vraćaju ni Srbima. Tamo čak i gde vraćaju, vraćaju po pravilu devastirane, uništene i zapaljene objekte, pre svega vikendice po Jadranu, brojne vikendice, to su slučajevi. Imovina je očišćena, pokradena, uništena itd.
Kada Srbi žele da vrate u posed i da povrate stvarni posed te imovine imaju ogromne probleme pred pravosudnim organima Republike Hrvatske. Ti postupci traju godinama. Na kraju se završavaju nakon 5, 6, 10 godina, ali je to skelet od kuća, od nekretnina, zato što sve što se može uništeno je od Hrvata, a slična je situacija u pojedinim delovima BiH. Vidite, tu naši građani nemaju nikakvu zaštitu.
Državni organi Republike Srbije ne čine ništa da pomognu u tim postupcima pred državnim organima Republike Hrvatske, BiH, pa i Slovenije.
Pitam javnost, otkud pravo jednom ministru, koji je svestan činjenice da smo mi potpisali Sporazum o sukcesiji, u kome decidirano kaže da se imovina čiji su vlasnici iz bivših republika ne može otuđiti, mora se staviti na raspolaganje, da predloži ovde zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji je omogućio prodaju.
Odjednom je njegovom voljom prekinuta ta prodaja. Zašto? Ako smo već napravili protivzakonitost, dovedimo to do kraja. Ali, kad je Dinkić u pitanju, onda se može onako kako on hoće, ali mi ne smemo to dozvoliti.
Ako su to Hrvati napravili, ako su to Slovenci napravili, napravimo to i mi, bez obzira na Sporazum o sukcesiji. Mi smo po tom Sporazumu o sukcesiji bili u obavezi da formiramo komisiju za sukcesiju. Ona je bila u početku komisija Savezne vlade za sukcesiju, i po podacima sa kojima raspolaže SRS, mi smo bili najneaktivniji u toj komisiji.
Jedan zajednički komitet, sastavljen od svih predstavnika svih komisija iz bivših jugoslovenskih država, taj komitet je trebalo da usaglašava stavove, da se dogovaraju određena rešenja i da se krene u povratak imovine i pravnih i fizičkih lica. Opet smo tu zakazali. Dok je to izmešteno iz savezne administracije u republičku administraciju, izgubili smo i dokumentaciju itd.
(Predsednik: Gospodine Buha, vreme.)
Hvala.