Dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu još jedan zakonski projekat na koji imaju primedbe ne samo narodni poslanici opozicije, već i nadležni odbor za regulisanje ove zakonske materije.
Moju diskusiju ću usmeriti ka nekim pitanjima zbog kojih ovaj zakon nije smeo da se danas nađe na dnevnom redu i, uopšte, u skupštinskoj proceduri.
Naime, iz šturog izlaganja ministra, koji se, izgleda mi, nikada nije bavio materijom, a pitanje je koliko i njegovi savetnici poznaju materiju, može se videti da je ovaj zakon sklepan na brzinu, možda uz konsultaciju samo sa predsednika Lovačkog saveza Srbije i nekoliko ljudi oko njega, koji su se dobro udomili, imaju dobre plate i verovatno su dali podršku.
Kao stariji lovac, da kažem od svoje 15-16 godine, čovek koji se bavi tim sportom i hobijem, a bio sam i član mnogih streljačkih klubova, ovo je ipak sport, do sada je bio tako definisan, a sada žele da ga pretvore u privredna društva, a moja malenkost izlaganjem i primedbama želi da uveri zakonopisca, ili one koji su predložili ovaj zakon, da je trebalo da ga povuku iz ove procedure.
Naime, sama činjenica, kojom se danas ovde barata, da u Srbiji postoji od 75.000 do 100.000 lovaca, govori da su to uglavnom veoma ozbiljni ljudi, koji se na neki način izdvajaju od ostalih u smislu dobijanja vatrenog lovačkog oružja, a znamo koja je to procedura da bi jedan građanin danas mogao imati lovačko-sportsko naoružanje.
Ljudi koji su bili raspoređeni od Lovačkog saveza Srbije preko lovačkih udruženja, pa sve do nekih sekcija koje su pokrivale teren Srbije, danas će biti oštećeni, pre svega, u svojim pravima, i u socijalnom i u ekonomskom i u sportskom smislu, da nastave da se dalje bave sportom. Neće možda biti svi ugroženi, ali dobar deo hoće, jer mi znamo da ovom broju od 75.000, kojim barata Ministarstvo, treba dodati još oko 30% građana koji nisu imali da uplati godišnju lovnu kartu, koja košta od 100 evra pa naviše, a zaljubljenici su ovoga sporta i lova.
Ako uzmemo u obzir da su u ovom jednom od najmasovnijih sportova u našoj zemlji ljudi od ugleda, domaćini i ako uzmemo u obzir da će njihova imovina, koju su lovačka udruženja sticala poslednjih 50 godina, biti ugrožena, verujem da je i Ministarstvo i zakonopisac imao razloga da mnogo ozbiljnije priđe ovoj materije. Mnogo, mnogo ozbiljnije.
Sada da izvršimo anketu na nivou Srbije, vezano za ovaj zakon, nisam siguran da bi ovaj zakon dobio 10% prođe, ali, eto, svi imaju svoju tvrdnju, a mi koji se neposredno bavimo tim poslom, to najbolje poznajemo.
Ovde se kaže da se ovaj zakon priprema pet godina. Daj bože da se ovaj zakon stvarno pripremao i pet meseci. Zašto nisu izvršene konsultacije sa uzornim lovačkim udruženjima kojih u Srbiji ima, posebno na prostoru Vojvodine, pa da se na osnovu tih mišljenja napravi zakon koji bi bio prihvatljiv za sve.
Još jedan razlog zbog koga se ovaj zakon nije smeo naći u skupštinskoj proceduri jeste nedonošenje nekih zakona koji prate ovaj zakon, a to je zakon o šumama, vodoprivredi Srbije, poljoprivrednom zemljištu, da kažem da lovci koriste i zemljišta verskih zajednica, privatna zemljišta, putno zemljište itd. sve je to neregulisano. Ovaj zakon, kao preteča, sigurno neće doživeti, što kažu – Sunce dana, niti će doživeti primenu u praksi.
Neko od mojih kolega je rekao da je možda, posle raspada Vojske, koju ste vi upropastili u poslednjih deset godina, ovo jedna armija naoružanih ljudi. Činjenica je da se radi o ozbiljnoj materiji, ozbiljnim ljudima. Ako jedan lovac može da ima i da poseduje više vrsta oružja, lovačkog, normalno, ali i vrste oružja, poput karabina, gde domet zrna i projektila prelazi pet hiljada metara, i ako to pomnožimo sa ovom cifrom, radi se o jednoj masi naoružanja koju ljudi poseduju, pa je trebalo uskladiti neke odredbe ovog predloga zakona i sa Zakonom o oružju i municiji.
Sada se na osnovu više faktora oduzimaju ingerencije Lovačkom savezu Srbije, koji je i do sada imao perioda kada se dobro radilo, bilo je perioda kada se tamo manipulisalo novcem koji uplaćuju lovci uglavnom za godišnju kartu ili mesečnu, ili dnevnu kartu, dakle, te ingerencije se oduzimaju Lovačkom savezu, a lovačka udruženja se teraju da postanu privredna udruženja, neka preduzeća, a ovde nije regulisana ni imovina, ni status tih lovačkih udruženja koja su do sada imala karakter sportskih udruženja. To nije ni zakonom izričito definisano, niti pomenuto.
Verujem da ovaj zakon, ovakav kakav je, ne može zadovoljiti potrebe lovaca i ako ga usvojite brzo će doživeti svoje izmene i dopune, ali bih želeo da kažem da svako ko se bavi ovom problematikom, ili želi da se bavi ovom problematikom, treba mnogo dublje da uđe u suštinu problema koju imaju lovci na teritoriji Srbije.
Ako govorimo o gazdovanju u lovištima, tu su posebni problemi. Imamo na teritoriji Srbije, gde su vlasnici velikog dela lovišta "Srbijašume", jednog dela vodoprivreda, zatim, privatna zemljišta, putna zemljišta, imamo i zemljišta verskih zajednica, i ako sada ta komora koju vi planirate da organizujete kao neku agenciju, ili ne znam, neko telo, kako ga vi stručno nazivate, mislim da će tu doći do velikih sporova, jer, pre svega, nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi.
Ako sada hoćemo da izdamo Park prirode ''Golija'' nekom, a verovatno će to biti neki tajkun ili neki stranac, on će imati problema sa onim seljacima koji imaju tamo imovinu, gde i magistralni i lokalni putevi prolaze preko tih lovišta, pa će imati problema sa svima onima koji tamo imaju svoju imovinu i gazduju. Sada će lovačko udruženje tražiti lovnu kartu, da idu u lov na tom prostoru koji je neko zakupio, a pri tom treba da prođe prostor gde je vlasnik neko drugi, da li privatna lica, fizička ili neko drugo pravno lice i sada ovde stvarate zabunu među lovcima, među udruženjima, vezano i za samu zaštitu i za uzgoj divljači, a vezano i za teritoriju.
Tamo će doći do sukoba između lovaca i to, normalno, uz nekog lovočuvara ili šumara mora rešavati policija, a zatim pravosudni organi. Te zabune će slediti sigurno u ovoj ili sledećoj godini, kada stupi na snagu sve ovo, a onda epilog svega toga biće svađa, mržnja, presuda, oduzimanje oružja, itd. Gledano na samu lovočuvarsku službu i ingerencije te lovočuvarske službe, ovaj zakon više mi liči na neki vojni zakon, nego da se tu radi o nekim sportskim udruženjima ili zaljubljenicima u lov i ljudima kojima je lov hobi.
Vi ste dali takve ingerencije lovnom inspektoru, pa onda lovočuvaru, da ih ni policija nema. Ako pročitate koja sve ovlašćenja ima lovočuvar, videćete da je u stanju da zaustavi i policajce koji budu prošli tom teritorijom. Tamo se navodi da treba on da razoruža lovce i da ih privede organu, zamislite. Ne znam koja je to moć jednog lovočuvara, da on privede možda 10 ili 20 lovaca nadležnom organu, a to je MUP Srbije.
Umesto da ste zadržali prethodne stavove gde se te ingerencije prenose na vlasnika lovišta, odnosno na udruženje kome pripada to lovište, oni tamo poseduju svoj upravni odbor, imaju svoje komisije, čak, disciplinske komisije, pa da oni preduzmu svoje mere kako bi, normalno, posle preduzeli i zakonske mere, u smislu prekršajnih i sudskih mera. Ovako dovodite i policiju, MUP, a i udruženja, u nezavidan položaj i tu se n dešavaju one neželjene stvari i problemi.
Na kraju, ima i mojih kolega koji su mnogo šta rekli o ovome, rekli istine, želim da pozovem ministra, trebalo je da posluša i Odbor koji nije dao saglasnost tom zakonu, da posluša i poziciju i opoziciju, da se ovaj zakonski projekat povuče iz skupštinske procedure, da se doradi, kako bi bio u službi pre svega onih koji se koriste ovim zakonom. Hvala. (Aplauz.)