Dame i gospodo narodni poslanici, zakonski projekat koji je danas ispred nas ima veliku važnost. O tome su govorili i prethodnici.
Samo ću napomenuti njegovu važnost i navesti podatke da je za raspravu o ovom zakonu zainteresovana velika naša populacija. Podsećam vas da više od milion učenika pohađa osnovnu i srednju školu. Ako dodamo roditelje i prosvetne radnike, to je preko tri miliona naših građana koji su direktno zainteresovani za ovaj zakon. To samo govori da treba ozbiljno da pristupimo ovom zakonskom projektu i da, jednostavno, shvatimo društvenu ozbiljnost za donošenje jednog ovakvog pravnog akta.
Mi koji smo dugo godina radili u prosveti znamo šta znači dobar, šta loš zakon, znamo šta znači dobra, a šta loša reforma školstva. Sećamo se kraja sedamdesetih godina, kada je Stipe Šuar uveo reformu školstva, a i zakonske promene. Sećamo se dobro da je osmogodišnja škola bila produžena na 10 razreda, odnosno mi smo to nazvali usmereno obrazovanje.
Posle nekoliko godina pokazalo se da je ta reforma bila promašaj i da smo osakatili generacije i generacije, pa smo se ponovo vratili na staro, na brojčano ocenjivanje i osmoljetku ili osmogodišnju školu, obaveznu osmogodišnju školu.
Dalje, reforma i promena zakona ishodila je kasnijih godina uvođenje prijemnog, ili kako se to zove, kvalifikacionog ispita. Do današnjeg dana prijemni ispiti prožimaju naše zakone, a mi srpski radikali smo protiv svakog prijemnog ispita. Zbog čega? Zato što ocenjeno ponovo ocenjujemo, zato što viši nivo školstva potcenjuje onaj niži nivo školstva. Ako ovome dodamo traume roditelja i učenika prilikom polaganja prijemnih ispita, onda je svima jasno šta to znači za učenike koji su završili osmi razred, odnosno osmoljetku.
Jedna od najboljih reformi školstva, koju je trebalo završiti, bila je 1998. godine, kada je Ministarstvo prosvete formiralo republičku komisiju za izradu reforme školstva, u kojoj su učestvovali eminentni stručnjaci. Tada su bili doktori, profesori iz svih branši, učitelji, nastavnici, a tada je među njima bio i naš dr Vojislav Šešelj. Ta reforma školstva je bila osmišljena da se odradi da bude, jednostavno, reforme na svim nivoima, od predškolskog do visokog obrazovanja.
Nažalost, reforma školstva je prekinuta 1999. godine, kada je bila bombardovana naša zemlja. Posle toga, reformu školstva proveli su revolucionari 5. oktobra, pomognuti od stranih mentora i stranih finansijera, a među mnogima i nevladinih organizacija, Soroša i drugih.
Ta reforma se pokazala kao loša. Nazvali smo je Gašina reforma. Lošija je i od one Stipine reforme. Možda je to najgora reforma koja je ikada učinjena na prostorima naše zemlje. To se pokazalo odmah i u prvom razredu osnovne škole.
Možete li da zamislite, ako pogledate plan i program prvog razreda osnovne škole biće vam sve jasno, sa sto osamdeset i nešto časova matematike broj je smanjen na 136 časova, a gradivo je ostalo isto, ako ne i obimnije.
A da ne govorim o opterećenosti učitelja koji rade u osnovnim šklama, odnosno u prvom razredu osnovne škole, gde mu je, da bi mogao da oceni učenika iz jednog predmeta, potrebno najmanje da opiše nekoliko kategorija, odnosno izraza, a pitanje je koliko je kome poznato u našoj zemlji, jer se radi o stranim izrazima, na kraju, da bi napisali ishode.
Primera radi, da bi učenik dobio ocenu iz srpskog jezika, učitelj je dužan da opiše učenikovu jezičku recepciju, jezičku produkciju, interakciju, medijaciju, interpretaciju, znanje o jeziku, znanje o književnosti i medijsku pismenost. Ovde, da bi se ovo opisalo u najkraćem roku, učitelju treba najmanje 50 rečenica, a da bi posle toga zaključio sa ishodima.
Šta je to ishod? Pitamo se šta je ishod. Ljudi su proveli milenijum da dođu do neke mere i ocene, a mi danas komplikujemo da bi dali jednu ocenu i vrednovali neki rad, služimo se ishodima. Zato smo mi, srpski radikali, protiv ovakvog opisnog ocenjivanja. Mi smo protiv administriranja. Mi smo za brojčano ocenjivanje, koje se najbolje i najefikasnije pokazalo u proteklom periodu.
Želim da napomenem da imamo u prvom razredu osnovne škole posebne osnove školskog programa za prvi razred, a negde na strani 87, gde se vrši obrada časa, imamo uvodni, glavni i završni deo. U tom glavnom delu jedna rečenica ovako glasi: na početku insistirati na pravilnosti izvedbe, molim vas, na pravilnosti izvedbe. Ovakve priručnike pisali su Nenad Havelka, Emina Habib i Aleksandar Baucal. Možda vam je sve jasno, mislim na ovu reč - izvedbe, odakle je prepisana i šta to znači za naše srpsko školstvo, za vaspitanje.
Znači, jednostavno, da se ovi planovi i programi prepišu od nekoga, a ovu reč nisu uspeli da prevedu, nego su je ispustili.
Znam da je reforma školstva ovih revolucionara 5. oktobra bila uslovljena od nevladinih organizacija, Evropske komisije, nekih banaka i one su finansijeri, nepostojeći finansijeri ovog zakona koji Gaša sprovodi. Ali, nažalost, reći ću nešto i o ovom zakonu koji je predložila ova vladajuća grupacija. Prema diskusijama, shvatio sam da ovde najveći uticaj ima G17 plus i da je taj zakon, nažalost sa nekim kozmetičkim promenama, bolji. Inače, u suštini ima mnogo stvari koje su ostale iste.
I dalje u ovom zakonu ostaje opisno ocenjivanje, što je vrlo loše i što će ponovo biti opterećenje za učitelje, učenike i roditelje. U ovom zakonu, umesto prijemnog ispita predviđa se maturski ispit, završni ispit, a isto tako i u srednjoj školi.
Vi znate, gospodo, šta to znači maturski ispit; dakle, da ponovo posle prijemnog ispita traumiramo tu decu osmog razreda da bi se upisala, mislim na srednju školu, a da ne govorim o tome koji su to troškovi, kada su učenici obavezni da možda za nekoliko dana napišu te završne ispite, da plaćaju profesore, mentore i slično. Mi, srpski radikali, smatramo da je ovo suvišno, da ovo treba da se izbaci.
Ovde u našem zakonskom projektu predviđen je nacionalni prosvetni savet. Taj nacionalni savet je bolji od prethodnog saveta, što ga direktno bira Skupština i što ima odgovornost prema Republičkoj skupštini. Međutim, formiranje zavoda u sklopu obrazovanja i vaspitanja je loša stvar, iz razloga što se tamo gomila birokratski aparat, veliki su troškovi i smatramo da bi te ingerencije zavoda mogao da preuzme nacionalni savet prosvete.
Videćete tamo kada pročitate zakon, nadležnosti nacionalnog saveta prosvete i nadležnosti zavoda se preklapaju. Zato smatram da bi zavode trebalo hitno ukinuti.
Pošto je nama vreme ograničeno, a ima dosta kolega radikala koji će da govore, samo ću na kraju da kažem da pored svega, i pored ovog zakonskog projekta i reforme školstva, mnogo je bitno obezbediti materijalne uslove za sprovođenje bilo kog zakona, a posebno za povećanje plata prosvetnih radnika. To mora da bude sistematski i da prati sve druge tokove u ovom društvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali smo govorili u raspravi u načelu da je ovaj zakon bolji od Gašinog zakona. Bio bi još bolji da je komplet suspendovan Gašin zakon, pa da se napravi novi zakon obrazovanja i vaspitanja, a ovakav zakon, kakav je predložen, biće bolji ako se usvoje naši amandmani. Naši amandmani su hteli da poboljšaju ovaj zakon, a verujem da bi ga i građani Srbije oberučke prihvatili.
Znam da su se predstavnici Vlade na Odboru složili sa našim predlozima, međutim, i njihovu i prethodnu vlast ucenjuju međunarodne banke, ivesticije i slično. Pominje se 10 miliona dolara, 50 miliona dolara, ne zam tačno koliko.
Bilo bi mi jasno da evropska misija i uopšte nevladina organizacija Evrope reaguje na Krivični zakon, o kome ste prethodno raspravljali, ali da se meša i u obrazovanje jedne zemlje, stvarno mi to ne može biti jasno i opravdano, jedino ako hoće da nam osakate mlade generacije.
Ovim amandmanom mi smo hteli da promenimo suštinu ovog člana, hteli smo samo da izbacimo reč "otvorenost". Pročitaću vam deo tačke koja se menja amandmanom – "razvijanje kod dece i učenika radoznalosti i otvorenosti za kulture tradicionalnih crkava". Zar nije dovoljno reći "radoznalosti", nego još i "otvorenost" za kulture tradicionalnih crkava. Mislimo da je ovaj izraz dvosmislen.
Smatramo da otvorenost prema drugim crkvama, izvan Srpske pravoslavne crkve, omogućava manipulaciju našom decom, posebno učenicima u uzrastu od šest-sedam godina. Zbog toga smo podneli ovaj amandman, koji uopšte nije menjao suštinu člana i tačke 11).
Nažalost, predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva prosvete nisu uvažili ni ovakvu izmenu koja je možda kozmetička, ali bi tačka bila mnogo jasnija za sve nas, a posebno se ne bi moglo tumačiti dvosmisleno u procesu obrazovanja i vaspitanja. Hvala.

To što se bivši ministar ograđuje od moje diskusije verovatno ima svojih razloga. Dok sam radio u Ministarstvu prosvete dosta smo radili na reformi školstva, uključujući posmatranje reforme obrazovanja i vaspitanja u mnogim evropskim i svetskim zemljama. Zaključili smo da i tamo postoji šarolikost u obrazovanju i vaspitanju. Čak ni članice Evropske unije nemaju isti sistem obrazovanja i vaspitanja.
Međutim, ono što ste vi prepisali od nekih zemalja Evropske unije je čisto uslovljeno zato što je nametnuto da našoj deci izbacimo našu nacionalnu istoriju, da izbacimo geografiju, da formiramo nekakve kampove za obuku, edukaciju i slično, a to se finansiralo iz inostranstva. Znači, oni su vas ucenili da jednostavno izvršimo degradaciju naših mladih generacija.
Mi, gospodine Gašo, nikada to nećemo dozvoliti. Bilo bi pametnije da Evropska unija reaguje na vaš krivični zakon, koji ste juče predlagali, gde ćete čoveka da stavite u kazamat više od sedam godina, dok sva ta evropska demokratija nemo posmatra Haški tribunal, gde se dr Vojislavu Šešelju krše sva ljudska i građanska prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da su poslaničke klubove organizovali ovde u Skupštini. Evo već sada napuštaju ovi koji samo služe radi ubacivanja kartica ovde. Za ovako važan zakonski projekat treba da smo svi zainteresovani i treba normalno da raspravljamo ne dan, nego više dana.
Čuli smo ovde prepucavanja dve političke partije sa predznakom demokratska o nacionalnom pitanju. Jedni govore da je to sadržano u tekstu, u samom načelu nacionalnog saveta, dok drugi kažu da se to tamo radi potajno u nekim komisijama. Mogu vam reći da i jedna i druga partija isto rade. Cilj im je da dođu do para, da dođu do novca, isto kao što je preko prethodnog zakona i ostatak DOS-a to činio, a izgleda mi da će to sada isto da čini i ova skupštinska većina.
Kažu da svi štite nacionalni interes. Pre sam pročitao pred javnošću građana Srbije da su priručnik za nastavnike, ocenjivanje za razvoj učenika, napisali: Nenad Havelka, Emina Habib i Aleksandar Baucal. Dok možete videti u bukvaru za prvi razred podrugivanje sa Vukom Karadžićem, pretvaranje Vuka u zmiju, kao - palaca kao zmija.
Videćete u matematici za prvi razred nacrtanu veliku zmiju kobru, gde učenicima daju zadatak da ispune kockice, kako bi stvarno bila prava ona otrovnjača, a vi dobro znate da se na sve to ježe i odrasli ljudi, a kamoli osnovci i prvaci.
Zar je to zaštita nacionalnih interesa. Ovaj amandman smo mi podneli, prethodnici su već rekli, zato što se radi o čistoj političkoj diskriminaciji. Pitam se ko će da izabere ovaj nacionalni savet nego politička većina. Pitamo se ko će da bude u tom savetu, nego oni koje predloži ova politička skupštinska većina. Znači, radi se o čistoj politizaciji prosvete, a zabranjuje se da budu članovi stranaka, odnosno organa stranaka, Republike, autonomne pokrajine i lokalne samouprave.
Vi dobro znate da je SRS dobro organizovana i naša infrastruktura ide sve redom od vrha pa do mesnog odbora. Zar negde tamo i predsednik mesnog odbora na kraju, negde na Vlasini ili negde na Pešterskoj visoravni, može biti diskriminisan, odnosno osporeno njegovo pravo da bude član nacionalnog saveta.
Mi smo tražili ovde, kao i ranije što smo govorili, u prethodnim amandmanima, samo da se poneka reč ukloni, jer se suština člana ne menja. Uklanjanjem ove stavke uopšte se ne bi suština člana promenila. Jednostavno, izbegla bi se ova diskriminacija koja je navedena vašim članom.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče para koje se ovde pominju i troše u Ministarstvu prosvete u proteklom periodu, to je stvarno enigma koja nije raspravljena na ovoj skupštini, pa smo zbog toga mi na Odboru za prosvetu tražili izveštaj Ministarstva prosvete o parama koje su se trošile u prethodnom periodu.
Sumnjam da Vlada Srbije ili bilo ko u ovoj zemlji ima informaciju koliko je novca ušlo u ovu zemlju, koliko je raspoređeno, koliko je uzelo Ministarstvo prosvete, koliko drugi i slično. Lično o Ministarstvu prosvete znam da je veliki novac prispeo od donacija nevladinih organizacija, nekih banaka, pa se nije slučajno ministar prosvete sastajao sa Sorošem. Dakle, ipak se radi o parama, pa ćemo mi radikali tražiti da se te pare objasne i da se raspravlja o njima na Odboru za prosvetu.
Što se tiče ovog amandmana, radi se o ozbiljnoj materiji, radi se o ozbiljnom predlogu. Kako bi stvarno ovaj zakon bio reformski, odnosno da se nešto menja, trebalo je uvažiti amandman SRS-a i ukinuti ne samo klasifikacione ispite, odnosno prijemne ispite, nego moralo se ići dalje i ukinuti i maturske ispite.
Nažalost, prijemne ispite sada zamenjuje maturski ispit, male mature i velike, kako se to nekada zvalo, a to je ponovno opterećenje učenika i roditelja. To je traumiranje dece posle osmog razreda, posebno je tu problem. Zašto da ocenjujemo nešto što je već ocenjeno, zašto to da radimo ako je učenik dobio ocene kroz svoje školovanje od osam godina, zašto ponovo da radimo iz nekih predmeta to ocenjivanje.
Primera radi, Ministarstvo prosvete imalo je nekada mnogo efikasnije instrumente da utvrdi pravo stanje u prosveti.
Znači, postojalo je ono poznato testiranje učenika, dva ili četiri puta godišnje, preko koga bi se tačno utvrdio rad i prosvetnog radnika i kvalitet znanja, odnosno količina znanja koje je učenik usvojio u prethodnom periodu.
Ako znamo da je plan i program jedinstven za celu Republiku Srbiju, onda je lako utvrditi u svakom tromesečju testiranje učenika po razredima i po predmetima, lako je utvrditi koja je to količina znanja neophodna da se usvoji za određenu ocenu i tako bi ujedno i prosvetni radnici bili zainteresovani za pravične ocene, a učenici dobijali veću motivaciju za rad.
Smatram da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. Ponovo apelujem na poslanike Skupštine Republike Srbije da prihvati amandman SRS-a. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iz dosadašnjih amandmana vidite i mogli ste sigurno da uočite koncepciju amandmana SRS-a, a vidite uglavnom da se to sve svodi na racionalizaciju i smanjivanje birokratskog aparata, i jednostavno umanjuju se obaveze za budžet Republike Srbije i izdavanja građana Republike Srbije.
Ovi zavodi su stvarno nepotrebni i dok sam radio u Ministarstvu prosvete imao sam prilike da ih obiđem. Nažalost, tamo nikada nisam našao te stručnjake u Zavodu. To se, uglavnom, pokupe stručnjaci sa fakulteta, srednjih škola i nekih instituta itd, kao formira ih Vlada i ne znam, upravni organ - njih formira Ministarstvo prosvete delom, a delom Vlada, a ne mogu sada da se setim kako.
Jednostavno, njihova nadležnost se ne zna, njihova odgovornost i pred kim su odgovorni se ne zna. Imate tamo jednu klauzulu, gde kaže da ako zavod ili centar ne obavi svoju ulogu zbog čega je formiran, onda će Ministarstvo to da uradi samo. Nigde nema odgovornost tog centra ili zavoda prema onome ko ga je formirao, odnosno organizovao. To je suštinski problem.
Bez obzira što to od nas traže zemlje, odnosno evropska misija ili druge neke druge organizacije Evrope, smatramo da bi se ukidanjem ovih zavoda i centara izvršila velika racionalizacija u Ministarstvu prosvete i tu bi se stavila tačka; i nacionalni prosvetni savet bi dobio pravu ulogu u svom radu.
Verujem da će se sam ministar prosvete uveriti kada bude želeo i kada budu pregrupisani već postojeći zavodi, možda malo redukovani, uveriće koje su ingerencije ministra prosvete i koliko će oni ispunjavati njihove obaveze prema Ministarstvu prosvete.
Obično kažem, ti su ljudi na putu, a nekada u onom komunističkom sistemu to je služilo kao birokratski aparat, a sada ovi centri služe za pranje novca. Jednostavno, najlakše je novac oprati preko tih centara, gde se ne zna ko je kome odgovoran. Zato se mnogo insistira na osnivanju ovakvih centara i ovakvih zavoda.
Problemi prosvete su ogromni i veliki. Dolazim iz Novog Pazara, gde sve gradske škole rade u tri smene. To je nešto što je retko u ovoj zemlji, ali eto, znam da se ovo što se ovde govori i priča, to je koncentrisano u Beogradu. Ovde imaju sve te organizacije, odnosno formirani su i saveti, zavodi i centri i stručni timovi itd. Međutim, zaboravljamo da nije samo Beograd Srbija.
Srbija je ipak velika zemlja i Srbija treba da bude podjednako tretirana u svim segmentima na celom svom prostoru. Ako se sada na prostoru Stare Raške uvede bošnjački jezik, a što zagovaraju određene stranke na tom prostoru, pitam se kako će se nastavni proces odvijati na prostoru Stare Raške.
To je veliki zadatak za ministra prosvete i smatram da će to biti dodatno otežavajuća okolnost za normalno izvođenje nastave na tim prostorima.
Na kraju, apelujem da shvate svi poslanici ovog visokog doma suštinu naših amandmana i da prihvate ne samo naš amandman, nego sve amandmane SRS-a, jer će ih građani oberučke prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iz ovog našeg predloženog amandmana mogli ste uočiti da smo imali krajnje dobru nameru.
Na samom početku da ste uvažili naše amandmane, da stalne komisije pri nacionalnom savetu prosvete prihvate ljude i da tim ljudima miruje radni staž. Šta to znači? To znači da smo mi razmišljali i o onim ljudima koji su tamo okupili bivša vlast i bivši ministar, kao i sadašnji, da nađu svoje mesto i uposlenje ukoliko su stručni i kompetentni za svoj rad. Znači, mislili smo da dobiju radno mesto koje će im biti garant egzistencije. To je bila suština našeg pitanja.
Mi znamo da svi ti ljudi koji tamo rade nisu krivi zato što bi ukidanjem zavoda možda ostali bez posla, a verujem da bi to bio mali broj, nego smo mislili o tome da sama institucija, zavodi, to je veliki balast za Vladu Republike Srbije i Ministarstvo prosvete. To se na kraju pokazalo, a pokazaće se i kod vas.
Jednostavno, hteli smo da našim predlogom racionalizujemo poslove i odgovorno rešimo velike probleme u Ministarstvu prosvete, a i u Vladi Srbije. Na samom početku ste ispustili, a mi smo vas upozoravali, a i prilikom formiranja nacionalnog saveta prosvete rekli smo, da predlagači treba to da urade u određenom roku i da predlože više kandidata itd. Niko se nije setio, ni predlagač kome to oni treba da predlože, te članove nacionalnog prosvetnog saveta.
Znamo da ih imenuje Skupština, ali vas pitam, kome oni to treba da predlože, ko će taj posao da obavlja. Ovim zakonom to nije predviđeno. Mislim da će sama organizacija tog posla biti otežavajuća. Mi smo dali predlog da to čini Odbor za prosvetu, međutim, to za sada nije uvaženo i normalno nije u skladu sa koncepcijom zakona.
Znači, na samom početku će biti problema oko formiranja nacionalnog prosvetnog saveta, pa će to tako ići sve redom do prestrukturiranja zavoda, odnosno do pregrupisavanja sadašnjih ljudi koji rade u tim zavodima, i pitanje je da li će se uošte ovaj posao obaviti i na koji način. Iz ovog amandmana vidite da je trebalo da prihvatite amandmane SRS, jer bi time rešili probleme u ovom zakonskom projektu, koje vi niste obuhvatili i koji ne rešavaju probleme u obrazovanju i vaspitanju. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, kao i prethodni amandmani SRS i ovaj je predložen u najboljoj nameri. Mi smo na Odboru za prosvetu imali veliku diskusiju i dilemu oko amandmana i većina poslanika je bila za to da se ovaj amandman usvoji, ali predstavnici Vlade jednostavno su nam rekli – šta će reći G17 plus.
Naime, o čemu se radi. Svi se mi ovde zaklinjemo nekoj decentralizaciji, svi mi ovde govorimo kako tobož treba izvršiti decentralizaciju, kako odgovornost sa sebe treba maći, skinuti i predati nekom drugom. Zar je to decentralizacija ako mi dozvolimo da osnivač nema nikakva prava nad ustanovama, nego jednostavno da to prepustimo lokalnoj samoupravi. Lokalna samouprava je isto jedan organ, centralizovan organ, koji će još više da vrši centralizaciju nad organima upravljanja u ustanovama.
Ovde se misli, pre svega, na predškolske ustanove i škole. Naime, amandman koji je podneo poslanik Radovanović jednostavno samo daje ovlašćenja osnivaču da daje saglasnost. Znate, taj odbor i dalje će da bude oformljen od predstavnika zaposlenih, odnosno od nastavničkog veća, predstavnika koji rade u školama, a to su tri člana, zatim saveta roditelja – tri člana i takođe tri člana koje predlaže lokalna samouprava.
Na ovaj način osnivač samo daje saglasnost. Vi znate dobro koji se problemi javljaju prilikom formiranja školskih odbora. Znate dobro da na terenu isto su podeljeni prosvetni radnici na određene struje, da li političke ili opšte, one koje su u pravu ili nisu u pravu.
I normalno da lokalna samouprava uvek ima svoje predstavnike koji predstavljaju vlast koja vlada na tom prostoru.
Znači, tu se uvek stvaraju problemi ko će u stvari biti član školskog odbora i na koji način će se predlagati imenovanje direktora. A još da pomenem, znate da se ingerencije školskog odbora sastoje i u tome da daje saglasnost na školski program. Ako ministarstvo ovde nema uticaja, odnosno osnivač, Vlada Srbije uopšte nema uticaja na organ upravljanja, šta će se desiti po gradovima širom Srbije, posebno tamo gde je višenacionalni sastav stanovništva.
Može se desiti da ti programi budu oprečni i nacionalnom savetu i Ministarstvu prosvete. Znači, jednostavno nemaju nikakve ingerencije. Mi smo samo hteli ovim dati mogućnost da osnivač daje saglasnost. Ako je osnivač lokalna samouprava, pa ona ima ingerencije da daje saglasnost na organ upravljanja. Ako je osnivač Vlada Republike Srbije, znači Vlada Republike Srbije treba da ima ingerencije na davanje saglasnost nad organom upravljanja.
U svakom drugom slučaju desiće se haos u obrazovanju, kao što je to i sada. Biće žalbi i prigovora po mnogim pitanjima, posebno o izboru organa, odnosno izboru direktora škola. Znači, imali smo najbolju nameru i ta naša namera je odbijena, kažem, sa izgovorom decentralizacije. Mislim da u ovom slučaju nije predlagač u pravu i da je trebalo prihvatiti ovaj amandman, jer bi se time rešili mnogi problemi u obrazovanju i vaspitanju, odnosno u mreži školstva i predškolskih ustanova.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je amandman na član 15. Predloga, a član 58. osnovnog zakona. Hoću samo da vas podsetim da je ovo što smo govorili o osnivačima i imenovanju organa upravljanja direktno vezano za ovaj amandman koji je uputila SRS.
Naime, radi se o veoma važnoj i bitnoj materiji, radi se o važnom i bitnom članu, koji ovako kako je zamišljen nije dobar. Ako bi se ovako kako je zamišljen ovaj član usvojio, mi bismo obavezali sve direktore na teritoriji Republike Srbije da, pored licenciranja i licence, polažu direktorski ispit.
Ovo je nešto novo za direktore, što je bilo predviđeno i ranije i ugašeno u onom zakonu na drugi način, a ovo što je sada predviđeno da moraju direktori položiti direktorski ispit je stvarno nešto što neće niko prihvatiti u ovoj zemlji.
Setimo se, nekada, za vreme komunista, imali smo školovanje i obrazovanje kadrova, pa bilo je u Kumrovcu, a onda u Kruševcu itd. Znači, mogli su biti direktori samo podobni ljudi, podobne ličnosti, koje su se obrazovale po tim tadašnjim centrima. Ovo mi ne liči ni na šta drugo, nego na to vreme.
Šta to znači direktorski ispit? Zakonom je predviđeno da se taj direktorski ispit reši – njegov obim, kvalitet – podzakonskim aktima, a da direktorski ispit mora položiti svaki direktor u određenom roku, i ovi koji su do sada imenovani, kao i oni budući koji budu imenovani.
Čuli smo ovde da naši direktori ne znaju engleski jezik, ne znaju da rade na kompjuteru, pa ne znam, ako se radi o nekom budućem direktoru, profesoru fizičkog ili DIF-a, ne znam kako ćemo njega edukovati, ili npr. ako se radi o baletskoj školi, a možda nije igrač, ili možda u muzičkoj školi, pa čovek ne poznaje sve instrumente, vršili bismo edukaciju ljudi na svim tim nivoima i to bi bilo propisano posebnim podzakonskim aktom. To je nešto što sigurno nije pristupačno našim budućim direktorima, uopšte zaposlenima u procesu obrazovanja i vaspitanja, a da ne govorim o licenci.
Licenca je nešto što se može prodati, zaraditi, zadužiti, licenca je nešto što nije određeno i vezano za obrazovanje i vaspitanje. Ako je predviđeno zakonom da svaki pripravnik, nastavnik, u roku od godine i dve može da položi stručni ispit, zar nije to bliži pojam i bliža odrednica za stručnost jednog pedagoškog radnika. Ovde se, znači, radi o nečemu što će verovatno uopšte biti prihvaćeno, ali računam da se ovo u praksi neće sprovesti.
Šta da radimo tamo sa budućim direktorima koji žele da budu direktori ili koje će predložiti školski odbor, a nemaju novca da plate polaganje direktorskog ispita. Ovde je predviđeno da ovaj direktorski ispit plaća zainteresovano lice. Znači, ako nema novca, bez obzira na njegove kvalitete i sposobnosti, taj ne može biti direktor. Radi se o nečemu što je apsurd.
Kao i prethodni amandmani, smatram da je ovaj amandman SRS morao biti prihvaćen, jer bi time bile otklonjene nedoumice i neki balasti u obrazovanju koji sigurno nama ne trebaju.
Ukoliko se ovako prihvati, imaćemo ponovo neke centre koji će pod uticajem zapadnih mentora, znači nekih zapadnih sponzora, organizovati direktorski ispit. Apelujem na vas da se ovaj amandman usvoji. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, ako potpredsednik ovog visokog doma ne može da nauči imena poslanika za ova tri meseca, onda ne znam šta će Vlada da uradi za sto dana. Ipak ima neki redosled.
Vi ste tražili da se produži rad i da radimo do okončanja. Normalno, mi smo spremni za to, ako treba da radimo i cele noći, dan i noć, jer se radi o veoma važnom zakonskom projektu. Znam da je vama teško, nervozni ste po holovima i u pravu su kolege poslanici koji traže ovde kvorum, jer ako vi nećete da saslušate amandmane SRS i ostalih, onda šta da govorimo o građanima koji vas gledaju i slušaju ovde.
Naime, amandman na član 16. je veoma opravdan. O čemu se ovde radi? O veoma ozbiljnoj materiji, veoma ozbiljnom članu. Naime, kao i pre kada smo govorili da Vlada treba da daje saglasnost na organe upravljanja tamo gde je osnivač, odnosno gde je god osnivač Vlada treba da daje saglasnost, tako i ministar prosvete daje saglasnost na izbor direktora. Mi ovim ne želimo ništa da centralizujemo, samo da se znaju nadležnosti.
Samo saslušajte šta je ovim stavom predviđeno. "Smatra se da je odluka školskog odbora o izboru direktora doneta, odnosno da je ministar dao na nju saglasnost ako u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke ne donese akt kojim odbija saglasnost." Ovde ima dosta pravnika. Želeo bih da nam neki dobar pravnik razjasni i objasni ovo – ako ne donese akt o odbijanju saglasnosti. Kakva je to zavrzlama?
Vidim da u ovom zakonskom projektu ima mnogo nedoumica i zavrzlama, ali stvarno ovo je jedna velika zavrzlama. Zar, znači, isto kao što Vlada hoće sa sebe da skine odgovornost za ustanove čiji je ona osnivač, tako i ministar hoće da skine odgovornost za izbor direktora. Praktično mogu da vam poredim šta će se desiti.
Zamislite sada da je školski odbor doneo odluku o izboru direktora, da je poslao dokumentaciju i čeka 30 dana. Do kraja tih 30 dana, do isteka 30 dana nisu dobili nikakvo obaveštenje. Čovek koga je izabrao školski odbor, verovatno prema političkoj snazi u školskom odboru, već je zaseo tamo na fotelju i počeo da radi posao. Međutim, 31. dan ili možda 33. dan dođe obaveštenje, da li poštom ili na bilo koji način, da je direktor odbijen, da nije data saglasnost. Šta se tada dešava?
Tada se dešava haos u školi, tamo je prosveta podeljena na struje, školski odbor i slično, kako političke, tako i po zaslugama, ko treba da bude direktor i onda stvaramo jedan novi haos.
Ovim amandmanom Dragan Čolić je predvideo da se ministar obaveže da u roku od 15 dana da ili ne da saglasnost. Šta je tu loše, gospodo? Tu nema ništa loše, jedino što se ministar obavezuje da u roku od 15 dana da saglasnost. Mislim da je ovo pravično i da ovaj amandman treba da se prihvati od poslanika koji razumeju ovu materiju i probleme koji mogu nastati.

Dame i gospodo poslanici, već se ovde počelo prozivati o struci i stručnosti. Jasno mi je, kada je izašao gospodin iz G17 plus pa je ovde govorio, zašto je loš i onaj Gašin i ovaj zakon.
Jasno mi je zbog toga što, kada smo na Odboru za prosvetu predlagali naše amandmane koji su utemeljni na zakonu, onaj ko to nije pročitao, bilo bi dobro da uzme sve amandmane SRS i da sve pogleda od člana do člana, da li su konstruktivni, da li su dobri ili ne. O tome će najviše dati zaključak građani Srbije.
Video sam da G17 plus participira i u ovoj vladi i u onoj prošloj, samo što su se drugačije zvali, i zaključio sam da su oni veza između Ministarstva prosvete i finansijera iz inostranstva. Oni su tu stvarno eksperti, i sada i mi i građani Srbije mogu lako to da uoče, ko su ti koji su spona za finansijske transakcije i sve druge mafijašluke koji se rade u ovoj zemlji.
Kada se radi o ovom amandmanu, mi ćemo stručno govoriti i objasniti šta je bio cilj amandmana koji je podneo gospodin Nemanja Šarović. Naime, kao i u našim prethodnim amandmanima, želili smo da osnivači budu ti koji će dati saglasnost za njihove ustanove.
Nismo imenovali ni Vladu Srbije ni lokalnu samoupravu, lokalnu jedinicu, nego smo govorili da su osnivači dužni. Isto smo tako govorili o prethodnim amandmanima da je ministar prosvete dužan da da saglasnost na izbor direktora. Tako i sada govorimo.
Ovaj amandman govori da u kontroli školskih programa treba Ministarstvo prosvete da ima ingerencije. Inače, desiće nam se da, zavisno od vlasti koja bude izabrana na lokalnom nivou, školski odbor, odnosno da organ upravljanja, zavisno od škole do škole, gde ko vlada, šaroliko prave školske programe.
To je suština problema o kojem mi govorimo i zato mi tražimo da se u članu 69. posle stava 8. doda novi stav koji glasi – na školski program saglasnost daje ministar. Šta je ovde loše? Zar je ovo neka opstrukcija? Ovo su argumenti i činjenice.
Ministarstvo prosvete bi htelo sve sa sebe da skloni i da ministar možda da radi neke druge poslove, da možda putuje kao što je Gaša putovao. Ovo je amandman koji obavezuje Ministarstvo prosvete da daje saglasnost za školski program i to je jedino rešenje. Hvala.

Pošto su ovde počele da se uzvikuju i kazuju neke uvredljive reči, omalovažavaju poslanici, ulazi se u struku ko je šta završio, mislim da je to jedan nivo vladajuće, da kažem, možda klase i gospode, i koji su verovatno eminentni stručnjaci, možda su se edukovali negde u inostranstvu, možda ne.
Po onome što vidim, dosta njih je ove poslednje tri godine proputovalo svetom, možda su i videli neku stranu zemlju, ali je sramotno ovde govoriti o nekim kategorijama koje uopšte nisu na dnevnom redu. Da to čini opozicija, svi bi skočili, čak ste počeli da zviždite ovde, da vičete, da se derete, ako nemate živaca da radite, šta će vam vlast, jednostavno, pada Vlada i gotovo.
Evo, stručno da vam kažem jedan deo, deo zamisli i koncepcije SRS u vezi reforme školstva. Ovako glasi naslov - Prijemni ispiti, da ili ne. Mi smo apsolutno protiv traumatičnog, pa čak i neobičnog merila za upis u srednje škole, rad u posebnim uslovima, mogućnosti formiranja samo tih predmeta, plaćeni nastavnici isto putem polaganja testa na prijemnom ispitu.
Ako bi vrednovanje u školi zaista bilo kompleksno, celovito i redovno, onda bi iza svake ocene stajala odgovarajuća količina znanja i sposobnosti, pa ne bi bilo potrebno već ocenjeno znanje ponovo ocenjivati. Prijemni ispiti za upis u srednju školu u stvari su vrsta ponovnog ocenjivanja već ocenjenog znanja. Sam čin prijemnih ispita je dokaz da nastavnici srednjih škola ne veruju da je znanje kandidata koji konkurišu za upis pravilno i objektivno vrednovano na nižem nivou školovanja.
Kriterijumi zaista nisu ujednačeni, pa vrlo često iza iste ocene stoji različit obim i kvalitet znanja. To, međutim, ne znači da je trebalo uvoditi prijemne ispite, koji zbog njihovog karaktera i pratećih okolnosti često ostavljaju traumatične posledice na uspeh dece. Umesto vrlo skupih prijemnih ispita, za koje država svake godine izdvaja po milion maraka, daleko je bolje i pravednije u okviru nastavničkih kolektiva razrađivati i primenjivati sistem objektvnog vrednovanja postignutog uspeha učenika, polazeći od rezultata pedagoške i psihološke nauke.
Ima ovde i ova mala tajna za vas. Imaćete vremena da ovo više upoznate, ali samo da vam kažem konkretno. Oni koji se diče nekim maturama, to je znak vremena u kojem su živeli. Na primer, vidim jednog kolegu poslanika, još 1992. godine, kada sam bio savezni poslanik, njega sam gledao u nekoj partiji, ne znam kojoj, a danas ga vidim u drugoj, a sutra u trećoj. Ne znam čega je on stručnjak, ali ako je stručnjak u obrazovanju i vaspitanju i nastavnom predmetu koju on izvodi, kao što menja partije, onda stvarno teško ovoj vladi koju on podržava. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, vidimo da je nervoza prisutna, posebno kod onih koji su predložili da se radi do završetka rasprave u pojedinostima, ovih amandmana, ali pošto mi srpski radikali pristupamo stručno ovom poslu i kako vidite od amandmana do amandmana oni čine jednu celinu i to važi za one koje ne interesuje ova materija. Zbog toga u više navrata opominjem poslanike koje ne interesuje ova materija ili je ne razumeju da prouče amandmane SRS, da bi na kraju imali viziju šta smo mi to u stvari hteli, šta hoćemo da poboljšamo našim amandmanima.
Pre sam rekao neke podatke iz Ministarstva prosvete, koliko koštaju prijemni i maturski ispiti. Rekao sam da to koštalo negde oko milion maraka, u ono vreme kada je to izvođeno, a sada se to slobodno može prevesti na milion evra. Treba budžet Republike Srbije, odnosno i građani Republike Srbije da ulože milion evra da bi se organizovali prijemni, odnosno maturski i završni ispiti.
To je ogromna para. Ako ovome dodamo nervozu, traume, učenike i roditelje i druge okolnosti, pa stvarno nema osnove da se održe prijemni ispiti, odnosno sadašnji predlog za polaganje završnog ispita. Pročitao sam neke stavove SRS-a i preporuke tada kada je Skupština 98. godine formirala komisiju na nivou Republike za izradu reforme obrazovanja i vaspitanja, odnosno sistematsku reformu po svim nivoima. Rekao sam da su tada bili uključeni eminentni stručnjaci svih profila, profesori, doktori, među kojima je bio i dr Vojislav Šešelj, i kada smo mi srpski radikali imali temeljitu preporuku kako da se izvrši reforma školstva, koja bi sigurno zadovoljila građane Srbije.
Sada zbog onih koji ovu oblast manje znaju i onih koji su poput prethodnika, koji je opominjao Ministarstvo prosvete i mene kao zamenika ministra prosvete, čoveka o kojem znam da je stanovnik dugo u ovoj skupštini, ne znam da li se bavi svojim poslom, ali moram da pročitam ovo da bi on nešto upamtio da zna o čemu se radi. U stvari, da damo predlog zbog čega smo mi protiv prijemnog i završnog ispita.
Selekcija kandidata za upis u srednje škole trebalo bi da se zasniva na sisetmu kontinuiranog i objektivnog vrednovanja postignuća učenika tokom osnovnog školovanja; sistematičkom proučavanju evulacije u organima Ministarstva prosvete i u pedagoško-psihološkoj službi, radi stalne stručne pomoći osnovnim školama: ozbiljnom pristupu škola i pedagoško-psihološke službe profesionalnoj orijentaciji, da bi se pouzdano sagledavale posebne sklonosti i sposobnosti pojedinaca koje bi se uzimale u obzir pri upisu u određene stručne škole; uvažavanju rezultata profesionalne orijentacije sa prethodnog stepena školovanja pri upisu škole za koje se traže posebne sklonosti. Misli se na likovno i škole sa muzičkim obrazovanjem.
Ovome ću samo dodati šta u stvari ovo znači. To znači da bi Ministarstvo prosvete, preko svoje pedagoško-psihološke službe, odnosno preko svojih odeljenja dva do četiri puta godišnje izvršili testiranje učenika po predmetima. To bi bilo merodavno, to bi bila prava mera za nastavnike i učenike, koliko su nastavnici ovladali nastavnim planom i programom, a koliko su učenici ovladali nastavnim planom i programom, i ocena koliko su nastavnici uložili sebe u tom radu i trudu. Tada ne bi bilo onog poklanjanja ocena, ne bi bilo korupcije u prosveti. To bi bilo pravo rešenje da se izbegnu ove traume koje vi predlažete. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, kako vreme odmiče i obrađujemo jedan po jedan amandman SRS, verujem da je i onima koji su naši politički protivnici jasno da sve više čine jednu celinu, odnosno da bi mogli da postanu osnova za donošenje novog zakonskog projekta. Naime, ova oblast ocenjivanja je mnogo bitna oblast, jer ovaj član zakona reguliše materiju koja interesuje gotovo sve naše građane, i tu se slažem.
Govorio sam još u načelu da je, Gašinim zakonom predviđeno opisno ocenjivanje u prvom i drugom razredu, neprihvatljivo. Govorio sam, da bi bila prava ocena, da bi razumeo učenika i nastavnik i roditelj, treba da bude brojčana. Svi eksperimenti koji su do sada vođeni u svetu u obrazovanju i vaspitanju pokazali su da je brojčano ocenjivanje najbolje, najverodostojnije i najpreciznije.
Primera radi, u postojećem zakonu samo da se izvede ocena za jedan predmet, pretpostavimo da je to srpski jezik, potrebna je razredna knjiga gde će da postoji osam rubrika.
U tih osam rubrika učitelj je dužan da opiše jezičku recepciju, jezičku interakciju, medijaciju, interpretaciju, znanje u jeziku, znanju u književnosti i medijsku pismenost.
Gospodo, posle ovog opisa o stanju učenika i kvalitetu znanja iz jednog predmeta treba učenik da formira ishode. Mi smo rekli da su ti ishodi nama širok pojam, da je to strana reč i da ishod ne može biti mera znanja. Zamislite sada roditelja koji će doneti knjižicu prvaka kući i početi da čita kakav je uspeh postiglo njegovo dete, koliko bi se obrazovanih ljudi snašlo ovde, šta je u stvari taj prvak postigao iz ovih oblasti, koj je to ocena i da li je zadovoljen ili nije.
Postoje ishodi koji regulišu da je učenik uspešno savladao, delimično savlado, treba da savlada određenu oblast. Ovi ishodi su stvarno pojam koji niko ne razume u ovoj zemlji. Ovaj zakon, odnosno predloženi zakonski projekat predviđa da se ishodi zamene zadacima.
Tačno je to da je usvojen amandman da opisno ocenjivanje bude samo u prvom razredu, ali i to opisno ocenjivanje pitanje je kako će se regulisati. Možda će i za tu oblast biti neki strani mentori, sponzori, pa će možda morati da prihvate nešto slično. Verujem da bi sve učitelje naše države obradovalo kada bi se izbacilo opisno ocenjivanje, to bi obradovalo i učenike i roditelje.
Znači, ovaj amandman koji je predložila SRS je u nizu amandmana koji je morao biti prihvaćen, ali bez obzira, danas ili sutra, ovakva reforma školstva, ovakav zakonski projekat će doživeti promene, jer ovo sigurno neće dozvoliti srpski radikali, a i građani koji nas podržavaju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajte još malo strpljenja pa ćemo završiti, ako budemo mi radikali hteli, ako ne budemo, još ćete čekati.
Koncept SRS vam je poznat kroz prethodne amandmane. Mi smo prethodnim amandmanima već negirali postojanje zavoda. O tome je bilo dosta reči, ne bih želeo više time da vas opterećujem i zamaram, ali da ste prihvatili amandmane na početku, što je bilo neophodno, verovatno bi ova sednica trajala veoma kratko.
Želeo bih da objasnim član 148. koji se briše. Kaže: "Novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj zavodi ako ne pripreme odgovarajući materijal ili ga dostave ministru, odnsono savetu u datom roku (član 25. stav 2). Novčanom kaznom od 1.000 do 10.000 dinara kazniće se za prekršaje iz stava 1. ovog člana i direktor zavoda."
Vidite i sami da smo ukidanjem zavoda ujedno želeli da spasemo i ove mučenike ovih kazni. Da su zavodi ukinuti, ne bi ovakve kazne bile propisane, a to su nova opterećenja za zavod, odnosno direktora zavoda. Znači da smo bili potpuno u pravu kada smo govorili da su nam zavodi i centri nepotrebni, a vi ste ostali do kraja na vašem predlogu i smatram da nećemo dočekati osnivanje zavoda i centara. Hvala.