Dame i gospodo narodni poslanici, o ovom zakonskom projektu u načelu je dosta rečeno od nas poslanika SRS, dali smo dosta primedbi na ovaj zakon, ali kao član Odbora za prosvetu mogu reći narodnim poslanicima neke stvari bliže i neke detalje koji su se dešavali na Odboru za prosvetu, a to jeste da se ponovo nađu zajedno na istom cilju i po istoj temi bivši DOS, sadašnji DOS ili ostaci DOS-a koji danas vladaju.
Naime, na Odboru za prosvetu gotovo da su potpuno saglasni bili poslanici ili ostaci bivšeg DOS-a Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, G17 plus, ovi koji sada čine vlast. Tada smo mi uočili da je ovaj zakon vama poslat mnogo pre, možda mnogo pre nego što ste potpisali Bolonjsku deklaraciju 2003. godine. Verovatno su vam dati okviri i ono što treba da uradite. Tada je bio ministar Gašo Knežević i verovatno zbog one borbe oko vlasti među vama niste uspeli da taj zakon u toj verziji proturite, a sada to pokušavate zajedno i to će se pokazati prilikom glasanja u Skupštini.
Što se tiče ministra prosvete, on je na Odboru za prosvetu rekao da se nije mnogo mešao u svoj posao, da su to pisali rektori univerziteta, neke nevladine organizacije. Uglavnom, na Odboru za prosvetu glavnu reč je vodio Gašo Knežević, ministar prosvete se nije mnogo mešao, pa ni pomoćnik ministra prosvete, jer nisu ni znali neke detalje da objasne nama članovima Odbora, pa i kolegama poslanicima, univerzitetskim profesorima koji su postavljali pitanja. Znači da se nisu mešali u svoj posao, jednostavno dato im je to da odrade i ima da se odradi.
Ja sam rekao javno ministru prosvete da nije bilo potrebe za nekom kozmetičkom promenom, da sekiramo Gašu Kneževića da ne bude ministar, mogao je i da ostane.
Međutim, ministar prosvete je rekao da bi želeo da bude ministar sporta, koliko se sećam, a Ministarstvo prosvete ga nije mnogo interesovalo. To se i vidi. Tako se to odvijalo i posle takve kohezije, mi smo srpski radikali napustili taj odbor, videli smo da je sve to dogovoreno unapred i normalno da će se sve to tako odraditi.
Ovaj zakon, o kojem smo dosta govorili, jeste nešto slično Šuvarevoj školi, ako se sećate osamdesetih godina, kada je napravljena velika zbrka u osnovnom i srednjem obrazovanju. Naime, ovako sklepan zakon napraviće veliku zbrku, verovatno i frku i trku, nerazumevanje u oktobru kada bude upisni rok i verujem da će trebati najmanje dve tri godine da i sami oni koji su pisali ovaj zakon i oni koji će raditi podzakonske akte da objasne na univerzitetima i fakultetima šta i kako da se radi i kakva će sve situacija da bude na fakultetima.
Ako čitate ovaj zakon i vidite nadležnosti nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i oni koji se razumeju u šematski prikaz i ustrojstvo Ministarstva prosvete, videćete da se mnoge nadležnosti Ministarstva prosvete poklapaju sa nadležnostima ovog našeg nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Znači, mnoge nadležnosti.
Vama je poznato da u Ministarstvu prosvete postoji sektor za predškolsko obrazovanje, osnovno, srednje, više i visoko, da ti sektori u svojim telima imaju i ostala tela koja se bave kreiranjem visokoobrazovne politike, počev od naučnoistraživačkog odeljenja, zatim nekih zavoda itd. Znači, to su sve tela koja su nekada radila ovaj posao.
Danas mi dupliramo, a ako posmatramo da smo usvojili već jedan nacionalno prosvetni savet, ovo je trodupli trošak građana, odnosno namet na leđa građanima Srbije. Vama je poznato da ste pre dva-tri meseca izglasali vašom većinom Nacionalni prosvetni savet, protiv koga smo mi srpski radikali bili iz razloga da se ne stvara jedno birokratsko telo, birokratsko upravljačko telo koje će biti eksponent većine ove skupštine ili eksponent Vlade Republike Srbije. Znači, da se ne stvara jedno takvo telo koje bi stvaralo i značilo samo dupliranje poslova, a da ne govorim o trošenju budžetskih sredstava.
Ako ste već prihvatili i izglasali Nacionalni prosvetni savet, meni je cilj da podsetim vas i građane Srbije koje su nadležnosti tog Nacionalnog prosvetnog saveta, kakav je sastav tog Nacionalnog prosvetnog saveta, da iz toga zaključite da je formiranje ovog nacionalnog prosvetnog saveta bespotrebno.
Primer radi, sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, koji ste vi ovde izglasali i usvojili, samo da vam kažem iz kojih je to struktura, počev od naših institucija, naših ustanova, sve do sindikalnih organizacija, verskih ustanova i predstavnika nacionalnih manjina. Evo, samo da vidite koliko imate ovde članova Nacionalnog prosvetnog saveta univerzitetskih profesora ili profesora sa doktorskom disertacijom.
U ovom prosvetnom savetu birano je tri člana iz reda akademika, jedan član iz Matice srpske. To je četiri profesora. Zatim, imamo četiri člana iz reda nastavnika Univerziteta u Beogradu. To je osam profesora. Zatim, imamo po jednog člana iz reda nastavnika drugih univerziteta čiji je osnivač Republika: Univerzitet u Prištini, Univerzitet u Beogradu, Univerzitet u Nišu, Univerzitet u Kragujevcu. To je 13 univerzitetskih profesora koji su već izabrani u ovaj Nacionalni prosvetni savet.
Zatim, ima članova iz redova srednjih škola, sa učiteljskog fakulteta, stručnih škola. Potom, imate članove predstavnike verskih zajednica, članove nacionalnih manjina, sindikalnih predstavnika, uglednih privrednika itd. Ako ovde dodamo da ima još najmanje pet profesora sa doktorskom disertacijom, to znači da ima oko 20 profesora koji su eminentni stručnjaci i kompetentni stručnjaci da zamene ovaj nacionalni savet od 15 članova. Time bi izbegli one troškove od 14 miliona za početak rada ovog nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
To je ono protiv čega smo generalno mi srpski radikali, zato što ne želimo da ovom napaćenom narodu, koji jedva sastavlja mesec za mesecom, da i dalje pravimo nove namete i bespotrebno trošenje budžetskih sredstava, a ujedno i stvaramo jedno birokratsko telo koje će da sužava autonomiju i univerziteta, fakulteta, odnosno samog studenta.
Problem ovog zakona nije samo u tome što smo potpisnici Bolonjske deklaracije. Niko od nas srpskih radikala nije protiv raznih potpisa deklaracija, konvencija koje će da unaprede naš obrazovno-nastavni program ili, kako vi kažete, studijski program. Mi smo protiv da nama neko iz inostranstva servira nešto što će neki predstavnik naše vlade da se smeška i da tamo potpiše, a u stvari da to ide na štetu naših mladih generacija, naših mladih akademaca. To je primer i ovog zakona.
Ako vi usvojite onaj zakon povodom koga ste imali problema, vezano za rasturanje NIS-a, to će naneti nama i privrednu i ekonomsku štetu, ali ako vi usvojite jedan ovakav sistemski zakon za visoko obrazovanje, te posledice biće mnogo veće i teško se mogu ispraviti. To su oni problemi koji su generalno vezani za ovaj zakon o visokom obrazovanju.
Mi smo i pre ovog zakona imali dva zakona o univerzitetu. Kada sam radio u Ministarstvu prosvete 1998. godine, rađen je Zakon o univerzitetu. Sećam se da su tada bile formirane dve komisije: Vladina komisija i komisija Ministarstva prosvete. Gotovo celu godinu se vodila javna rasprava oko tog zakona. Bili su uključeni eminentni stručnjaci, profesori, doktori, svi oni koji mogu da doprinesu radu na takvom zakonu. Sećam se da je taj zakon usvojen 1998. godine. To je jedan od najboljih zakona za visoko obrazovanje koji je usvojen u našoj istoriji.
Taj zakon, sa nekim malim izmenama i dopunama, mogao je da vlada decenijama. Nije bilo potrebe da ga menjamo.
Ovo što danas vi radite, u stvari, jeste ono što rade mnoge nevladine organizacije, one koje vršljaju po našoj zemlji, one grupacije ljudi na univerzitetu i fakultetima koje su i učestvovale u kreiranju ovog zakona, jer, po svemu sudeći, bar ja nisam video neke javne rasprave, neke okrugle stolove, neke polemike koje su se vodile o ovom zakonu, koje bi se prenosile preko sredstava informisanja. To znači da je sve rađeno po nalogu i potpisivano po nalogu.
U ovom zakonu poseban problem jeste što student nije u centru pažnje, nego Bolonjska deklaracija i neki dodaci koje ste vi uradili kako bi Vlada Srbije mogla slobodno da vrši centralizaciju visokog obrazovanja. Da je student u centru pažnje, ne bi se desilo da se studentu omogući da polaže samo dva puta ispit. Šta ako ne položi drugi put? Onda ponovo sluša nastavu, ali nije definisano šta posle toga. Znači, niko ne zna studentska prava posle toga.
Da ne govorim o evropskom sistemu prenošenja bodova, gde studenti koji imaju uslova da budu na budžetu treba da imaju 60 evropskih prenetih bodova, a onaj ko ima para i može da plati, treba mu 36. Šta će se desiti? Desiće se da oni dobri srednjoškolci upišu odabrane smerove na fakultetima, a oni što nemaju novca neće moći da imaju pristup odabranim smerovima. To je suština. Da ne govorim o novcu koji se daje na privatnim fakultetima.
Ima ovde jedna stvar koju treba pomenuti, a to jeste da se kriterijumi za dobijanje dozvole za rad i akreditaciju studijskog programa pooštravaju. Ali, i to je malo. Trebalo bi sa 60 redovno zaposlenih profesora popeti broj na bar 70, jer bi se time izbeglo da privatni fakulteti niču kao pečurke i stvaraju haos u obrazovanju.
Zato apelujem na sve poslanike ove skupštine da ovaj zakon uopšte u načelu ne prihvate, jer će napraviti veliku štetu za naše visoko obrazovanje.