Upravo u okviru tog vremena koje je ostalo za ovaj amandman ja želim da u ime SRS ukažem na grubu povredu Poslovnika, koju je izvršio Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine juče prilikom početka rada Narodne skupštine. Samo da vas podsetim da je u četvrtak gospodin Marković najavio da će u ponedeljak da se reši pitanje onoga što se desilo u Londonu.
Po logici stvari, to pitanje je trebalo da reši sa predsednicima poslaničkih grupa. On to nije uradio, već je juče pre utvrđivanja kvoruma na samo sebi svojstven način, znajući da poslanici SRS ulaze u salu kada se tek obezbedi kvorum, grubo zloupotrebio svoje ovlašćenje kao predsednika Narodne skupštine i omogućio raznoraznim novinarčićima da izvlače raznorazne zaključke i da insinuiraju na račun SRS.
Pošto tu nema opravdanja, jer je prekršio pre svega onu odredbu člana 28. Poslovnika Narodne skupštine, koja govori o tome da je on prvi među jednakima i da komunicira i sarađuje sa poslaničkim grupama i da se dogovara kao što se puno puta dogovara, juče je to grubo zloupotrebio.
Pošto mi ne možemo biti zadovoljni odgovorom (jer odgovor prosto ne može da se da), zahtevam da se o ovome glasa u danu za glasanje kao povredi Poslovnika, koju je učinio Predrag Marković.
Povodom ovog amandmana koji se odnosi na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, ja bih samo ukazao na onu izmenu koja se tiče poslednjeg stava člana 6. da ministar bliže propisuje postupak zamene dobara u garantnom roku. Kako to može ministar da propiše postupak zamene dobara u garantnom roku?
Nama ne treba zakon o obligacionim odnosima, nama ne treba ništa drugo, dovoljno je da Mlađan Dinkić sedne i on propiše kako se menjaju, kako se vrši zamena stvari u garantnom roku. Ne trebaju odredbe ni o skrivenim nedostacima, ni materijalnim nedostacima stvari, dovoljan je samo Mlađan Dinkić.
Šta bi on mogao jadnik da propiše kad on pojma nema o tome šta je zakon o obligacionim odnosima, šta je to garantni rok, kada je u pitanju promet dobara, šta bi on to mogao da propiše, osim verovatno neka zloupotreba u korist svoje interesne grupe. Ovako nešto ne može da stoji u zakonu. (Kao što sam vas juče ubedio da ne može da stoji u jednom zakonu primenjivaće se englesko zakonodavstvo.) Ne može ni ovo da stoji u ovom zakonu. Ja prosto izražavam nezadovoljstvo.
Zar je moguće da Republički sekretarijat za zakonodavstvo dozvoljava da ovakve stvari prolaze kroz propise i to naročito kroz ove propise iz oblasti finansija i ekonomije, gde Mlađan Dinkić sprovodi svoju neku samovolju. Ovo ne sme da bude u zakonu.
Šta se smatra prenosom celokupne ili dela imovine sa ili bez naknade? Molim vas, postoje toliki propisi koji regulišu, ako se radi o imovini koja, gde je vlasništvo određeno putem udela ili učešća pojedinca u celokupnoj imovini. Zašto bi Mlađan Dinkić sada to nešto posebno propisivao? Ko je on da posebno propisuje i derogira druge zakone? Da li može neko na bazi ovakvog ovlašćenja da podzakonskim aktom menja zakon i Ustav? Ne može. Znajte, ukoliko se ne usvoji ovaj amandman poslanika Vjerice Radeta, onda ste svi do jednog rekli - Mlađo, radi šta god hoćeš.

Ovim amandmanom poslanik Radovanović je tražio da se u članu 9. stav 2. briše, a odnosi se na intervenciju kojom je obuhvaćen član 24. Zakona. Radi se o odredbi da se porez na dodatu vrednost ne plaća. Nova tačka 6a u okviru stava 1. – otpremanje dobara u slobodne carinske prodavnice, otpreme na vazduhoplovnim pristaništima otvorenim za međunarodni saobraćaj na kojima je organizovana pasoška i carinska kontrola radi prodaje putnicima u skladu sa carinskim propisima, kao i na isporuku dobara iz slobodnih carinskih prodavnica.
Mi smo podneli ovaj amandman iz jednog prostog razloga što su loša iskustva sa tim prodavnicama. Bez obzira da li se te prodavnice nalaze na aerodromima, pristaništima ili na graničnim prelazima drumskog saobraćaja (zato što se tu papirološki pripremi dokumentacija), na crnom tržištu se nađe velika količina te robe.
Pretpostavljate o kojoj je robi reč. Radi se pre svega o cigaretama, alkoholu, parfimeriji, pa zašto ne reći i nekim tehničkim uređajima, (gde ukoliko se negde napravi odgovarajući izuzetak u odnosu na pravilo onda po logici stvari svaki izuzetak ima nameru da postane pravilo i onda to ide bez bilo kakve mogućnosti da se to zaustavi).
Međutim, da bi se shvatila kompletna dimenzija svega ovoga što je predloženo da se promeni u ovom zakonu o porezu na dodatu vrednost, moram da kažem, da je u suštini ovaj zakon vrlo loš. Mi smo na saveznom nivou imali daleko kvalitetniji zakon o porezu na dodatu vrednost. Međutim Mlađan Dinkić i Labus nisu nikada dali priliku tom zakonu, iako je taj zakon u jednom periodu formalno-pravno bio na snazi. Iako je bio savezni propis, morao je da se primenjuje. Oni su namerno to umrtvili da bi navodno došao na red njihov zakon o porezu na dodatu vrednost u kombinaciji sa njihovim viđenjem fiskalnih kasa i drugim stvarima koje oni inoviraju. Ovaj zakon je praktično nemoguće popraviti jer on ima poprilično grešaka.
Međutim, pošto pričamo o tim nedostacima zakona samo bih skrenuo vašu pažnju na pogrešno korišćenje termina u ovom zakonu, što prouzrokuje potrebu da se stalno daju neka tumačenja i mišljenja. Onda kada se ukaže potreba za tumačenjem i mišljenjem, možete da pretpostavite kako to izgleda u ovom personalnom sastavu Ministarstva finansija. Onda se sve i svašta tumači, jer kod člana 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama ovog zakona stvarno bih postavio predlagaču pitanje zašto je sada u definiciji poreskog obveznika izbacio – ili uvozi dobra.
Pri donošenju zakona pričali smo o tome da ako neko obavlja promet dobara on ga obavlja i u zemlji, a može da ga obavlja i prema inostranstvu. Nema potrebe da se posebno potencira uvoz. Napokon, oni su to shvatili i u tom delu su izvršili promenu, mada i dalje nije jasno da li su baš na tim pozicijama ili su uvoznike hteli da drugačije sagledaju.
U okviru ovog zakona dosta je skromno prošla još jedna terminološka zabuna. Ona se odnosi pre svega na ono što je navedeno u članu 1. Predloga ovog zakona, šta se smatra prometom dobara, pa je tu dodata nova tačka 7a – prvi prenos vlasničkog udela na novoizgrađenim građevinskim objektima ili ekonomski deljivim celinama u okviru tih objekata.
U članu 8. Predloga takođe se vrši odgovarajuća izmena, kada se govori o nižoj i posebnoj poreskoj stopi od 8%. Dodaje se nova tačka 14) koja kaže – prenos prava raspolaganja na stambenim objektima, kao i vlasničkim udelima na tim objektima. Ono što je navedeno u članu 1. deluje mnogo šire. Ovde se zalazi i u svojinska prava pojedinaca, fizičkih i pravnih lica. Ovde je to konkretizovano kada je u pitanju stambeni objekat Kada se prvi put prodaje i verovatno drugi put podleže porezu na prenos apsolutnih prava gde je stopa daleko niža, nije 8% nego 5%.
Ono što buni jeste – ako sticala prava raspolaganja vlasničkog udela na stambenom objektu pre isteka roka od pet godina od dana sticanja prava raspolaganja ili vlasničkog udela, promeni namenu stambenog objekta, dužan je da plati razliku PDV između opšte i posebne stope PDV.
Zašto se objekat tretira po nameni? Ako neko menja namenu objekta mora u opštine da završi taj posao, mora da dobije odgovarajuće rešenje nadležnog organa lokalne samouprave koji odobrava da se stambeni objekat pretvori u poslovni objekat. Tu podleže obavezi plaćanja neke naknade i sprovodi se neki postupak. Zašto bi to bilo u roku od pet godina? Zašto nije šest godina?
Ako misli neko da će da spreči onoga ko je kupio objekat, kupio stambenu jedinicu, da pet godina ne menja namenu objekta propisujući ovu obavezu da 10% plati skuplji porez na dodatu vrednost, praktično radi se o diskriminaciji prema ljudima i prema imovini. Tako nešto nije moguće.
Novoizgrađeni objekat, zna se prva prodaja, ide ovaj porez i svaka sledeća prodaja ide porez na prenos apsolutnih prava. Nema nikakve logike sada ubacivati odredbu o tome da li je namena objekta za stanovanje, da li je poslovna delatnost ili nešto drugo. Ako se ovo ovako tumači, onda sa pravom postavljam pitanje zašto ne održavate objekat.
Ako se mešate u namenu objekta, i kada se mešate u namenu objekta – vi meni definišete kako ću da koristim objekat. Onda se malo mešajte i u investiciono održavanje mog objekta, ako imate tu tendenciju da zavlada taj vid socijalizma gde narod i pojedinac ne zna šta mu je dobro, ali potreban je neko ko razmišlja u njegovo ime.
Osnovni problem ovog zakona i svih ovih zakona koji dolaze iz Ministarstva finansija jeste što tu nema ideološkog koncepta. Na stranu, da li je taj koncept dobar ili loš, da li je za nekog prihvatljiv ili nije, ovde se ta ideja provlači kroz sve ovo što menjate, da se vidi put kojim se krećete. Ovde ide otprilike paušalno, neko je zaključio da se tu nalaze pare, pokupi ako možeš odatle. Kroz dva dana izgleda da su pare tamo, da menjamo propise i da tamo nešto pokupimo. Ako je ideologija – gde su pare da skupljamo, priznajem, ali kažite da je ideologija - gde su pare tu Ministarstvo finansija ide sa džakovima da skuplja. Mogu i to da prihvatim.
Većina će to verovatno da prihvati, ali kažite da nam je to ideologija. Ovako pričate o nekim principima, afirmaciji tržišta, tržišnoj ekonomiji, privatna svojina svetinja, sloboda privrednog delovanja, slobodna tržišna konkurencija, kako to lepo zvuči. Kada se pročešljaju vaši zakoni čak ga nema ni kao mrtvo slovo na papiru. Naravno, onaj ko posle Dinkića bude imao tu kaznu da vodi finansije, verovatno godinu dana mora normativno da vraća na normalu ovo sve što je za godinu i po dana upropastio, a nije mu baš bilo teško da mnogo upropasti jer ni prethodnik ništa nije bio bolji.
Dolazi iz istog mentalnog sklopa i shvatanja ekonomije i javnih finansija. Nema tu principijelne razlike. Tu je samo razlika u promilima neznanja. Ne može ovako da se radi. Videćete i povodom sledećih amandmana, koji su to ozbiljni nedostaci i ozbiljne primedbe.
Molim vas, neko je zamislio da bude 18 % opšta stopa poreza na dodatu vrednost i sada se hvali suficitom, a jadnik ne zna da suficit ne može na pola nego samo na kraju godine može da se pokaže. O tome ćemo kod rebalansa. Čovek ne zna ništa, a vi mu verujete. Nemojte mene da terate da verujem neznalici, neću da verujem neznalici.

Da ne bude zabune u javnosti, mi nismo tražili da se ceo član 11. briše, već samo jedan deo tog člana. S obzirom na to da podržavamo ovu intervenciju: "PDV se ne plaća na uvoz dobara koja su vezana po osnovu ugovora donacija, odnosno kao humanitarna pomoć", pa onda "koja su izvezena, a koja se u Republiku vraćaju neprodata" itd. Znači, za ove izmene mi nismo intervenisali amandmanom, intervenisali smo samo na ovu izmenu koja se odnosi na uvoz dobara koja se u okviru carinskog postupka unose u slobodne carinske prodavnice.
Pošto ovaj amandman čini deo jedne celine prethodnog amandmana koji smo obrazlagali, a koji se takođe tiče tih slobodnih carinskih prodavnica na aerodromima, u okviru člana 24, ovde je Vlada zauzela stav i odgovara na ovaj naš amandman, da se on ne prihvata iz istih razloga kao i amandman na član 9. Oni tu kažu: "amandman se ne prihvata", obrazlažu. Kraj tog obrazloženja je značajan i kaže: "kao i na isporuku dobara iz slobodnih carinskih prodavnica, usklađuje Zakon o PDV sa carinskim zakonom i standardima EU".
Ne znam kakve veze ima Zakon o PDV sa carinskim zakonom. Carinski zakon tretira drugo opterećenje koje se zove carina. PDV i carina jesu prihodi budžeta, ali dva odvojena prihoda koja imaju svoju logiku, nezavisnu logiku. Zato se jedno zove porez, a drugo se zove carina. Ne znam koja je argumentacija na carinski zakon.
Kaže: "standardima Evropske unije". Ne znam o kojim standardima se radi. Ako se radi o carinskim standardima, prilikom donošenja carinskog zakona prošle godine, otprilike, u ovo vreme (ili izmena tog zakona u ovo vreme), rečeno je da su sve odredbe tog carinskog zakona u skladu sa standardima.
U ovoj zemlji, otprilike, 15 godina traje taj proces koji sada neko naziva "harmonizacija" sa pravilima EU, zato što smo imali različite carinske stope i različite poglede i mogućnosti pristupa tržištima. Ne znam kakvu je vezu neko pronašao povodom ovoga.
Moram javnost da obavestim – to što se SRS u ovom propisu zalaže da nema poreskog oslobađanja kada su u pitanju slobodne carinske prodavnice na aerodromima, to ne znači da te prodavnice ne treba da postoje. One će da postoje i usvajajući i ne usvajajući ovaj amandman. Ovde je samo pitanje iznosa po kojem će roba da se kupuje.
Bez obzira na poresko oslobađanje, ne verujem da može da bude tako drastična razlika u cenama, barem kada je u pitanju, šire posmatrano, ovaj deo Evrope. Velika razlika u ceni može da postoji kada je u pitanju Hongkong, Japan i neke druge države ili arapski svet, ali na našim zajedničkim prostorima, na ovoj teritoriji nema neke veće razlike.
Ne znam zašto se tu daje poresko oslobađanje. Mogućnost, da lete avionima ima mali broj građana Republike Srbije. Oni su u boljem ekonomskom položaju, u mogućnosti su da plate. Onaj Hranetov seljak, o kome je malo pre pričao, on nikada nije leteo avionom i nema potrebe da leti avionom. Njega niste opteretili. Zašto oslobađate one koji imaju pare? Dokaz da imaju pare je činjenica da idu avionom. Potpuno obrnuta logika.
Pošto je to, otprilike, tako negde tamo, hajde mi da uhvatimo priključak. Pa, hvatajte priključak i sa drugim standardima. Hvatajte priključak da ne može tek tako neko da bude izbačen iz državne službe, kao što to rade neka ministarstva, a doći će i taj zakon na dnevni red. Hvatajte priključak kao što je obezbeđena penzija i pravo nekome u Evropi. Hvatajte priključak kako je obezbeđena zdravstvena zaštita, hvatajte priključak kako je obezbeđena privatna svojina.
Uhvatite priključak i sa nekim drugim stvarima od kojih svi mogu da imaju neke koristi. Ne, vi ste uzeli samo ono što je korist za jednu malu grupu ljudi koja navodno leti. Moram da vam kažem, čak i ovi naši građani koji lete, nemaju neke koristi od ove carinske prodavnice, nego vlasnik carinske prodavnice. Teško bi se koji stranac zaleteo kod nas da kupi nešto, da potroši te svoje devize, kada to isto može da kupi neuporedivo jeftinije tamo, na nekom drugom mestu. Znači, u pitanju je vlasnik. U pitanju je onaj ko je organizovao posao, onaj koji drži carinsku prodavnicu, bez obzira u kakvom je on svojinskom obliku i bez obzira kakav je njegov naziv.
Oni koji rade sa njim u komercijalnim aranžmanima, go play, samo zaluđujte narod. Zbog toga mi podnosimo amandman. Imajte slobodnu carinsku prodavnicu na aerodromu. Ko koristi aerodrom, zato što leti, vraća se, neka koristi te mogućnosti da kupi robu, jer je taj u mogućnosti i da plati.
Ali, nemojte toga ko je organizovao posle da oslobađate poreza na dodatu vrednost. Neće njegov proizvod biti bogzna šta jeftiniji, nego u nekoj sličnoj slobodnoj carinskoj prodavnici. Ali, vi menjate zakon da biste njemu omogućili da zaradi. Onda, ne pričate o porezu u obrazloženju, nego kažete – to je mogućnost koju daje carinski zakon.
Naravno da daje carinski zakon, niko nije sporio da ne daje carinski zakon. Niko nije sporio da treba da postoji, neka postoji. Ali, zašto ga oslobađate poreza? Šta je to toliko značajno da mora da se oslobodi poreza? Oslobađa se poreza zato što pomaže bolesne, invalide, usmeravaju se sredstva, ne, nego puni svoj džep. Nemojte da tražite da mi učestvujemo u ovome.
Kao što ste videli, mi smo diferencirano prišli ovom amandmanu. Da vas razočaram, nije samo – briše se, nego je rečeno: "Briše se pod 1v.".
Ovo drugo ne diramo. Zašto? Prihvatamo, zato što smo imali i mi problema i drugi građani su imali problema i druge institucije su imale problema kada je stupio na snagu Zakon o porezu na dodatu vrednost, da je humanitarna pomoć i uopšte pomoć morala da plaća ovaj porez. Sada, posle ovoga neće da se plaća. To podržavamo. Od početka smo pričali, tražili, pisali.
Sećate se kada je Tomislav Nikolić bio kod Koštunice u vezi neke pomoći koja je trebalo da prođe, a oporezovana je. On je rekao – ja to ne kontrolišem, mada bi to trebalo da se oporezuje. Evo ga, došlo je, oslobađa se u ovom delu. Ali, 1v. i ono u članu 9. zamolio bih vas da to prihvatite, jer se ovde nelegalno menja zakon. Menja se zakon da bi neko zaradio. A ovde se nama priča – evropski standardi, novi propisi itd. itd. što nije tačno.
Znači, nikakav problem nije da usvojite ovaj amandman. Možete samo da imate neke koristi. Vi poslanici, računam da je vaša korist, korist za narod. Korist neće da ima ko je osmislio ovaj sistem, gde postoje zagarantovani prihodi, gde postoji monopol, jedna slobodna carinska prodavnica, na jednom mestu, jedan je koristi i on se oslobađa PDV. Nema opravdanja, kada je jedan nikada nema opravdanja.

Član 11. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost odnosi se na član 47. Zakona o porezu na dodatu vrednost, a članom 18. Predloga ovog zakona, koji je na dnevnom redu,  umesto 5, zamenjuje se brojem 10.
Da bi sada bilo jasno o čemu se radi, novi član 47. bi glasio: "Obveznik je dužan da čuva evidenciju iz člana 46. ovog zakona najmanje 10 godina po isteku kalendarske godine na koju se evidencija odnosi".
Mi smo tražili da se ova promena briše, da ostane i dalje ovo što je i bilo, znači obaveza čuvanja evidencije je pet godina, po isteku kalendarske godine na koju se evidencija odnosi.
U odgovoru povodom ovog amandmana, Ministarstvo nam je navelo da je i ova promena predložena zbog toga što u članu 32. je napisano da obveznik koji je ostvario pravo na odbitak prethodnog poreza pri nabavci opreme i objekata za vršenje delatnosti dužan je da izvrši ispravku odbitka prethodnog poreza ako prestane da ispunjava uslove za ostvarivanje ovog prava i to u roku kraćem od pet godina od momenta prve upotrebe za opremu, odnosno 10 godina od momenta prve upotrebe za objekte.
Ovo je vrlo interesantan izuzetak, gde bi se ostvarilo pravo na odbitak prethodnog poreza. Specifično i izuzetno i ne znamo zašto bi ova odredba kao izuzetak morala u pogledu čuvanja evidencije i dokumentacije da postane pravilo. Verovatno 99% svih evidencija i svih dokumenata koji se tiču poreza na dodatu vrednost ne tiču se prometa ove vrste dobara, a to su svakako oprema, postrojenja itd.
Ne znam se zašto bi neko morao 10 godina da čuva tu evidenciju. Morao bi ovu evidenciju koja se odnosi na nabavku opreme, ali zašto bi evidencija o običnom prometu preko fiskalne kase i ono što se svakodnevno radi, zašto bi se to čuvalo 10 godina, kada na kraju poreske godine mi imamo okončano poresko stanje poreskog obveznika. Tu se samo primenjuju opšti propisi o računovodstvu koji su tačno propisali koja dokumentacija koliko godina se čuva i nema potrebe da se posebno u ovom zakonu potencira i da se određuju neki drugi rokovi.
Sada mogu da postavim pitanje predlagaču, ako se u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana poziva na član 32, onda ništa nije menjao. To je odredba koja postoji otkad je donet Zakon o porezu na dodatu vrednost. Zašto tada nije u članu 47. stavio rok 10 godina? O čemu se radi? Radi se o tome da, kada poreska uprava krene sa kontrolom, (a znaju da budu onako kako se kaže žestoki u toj kontroli) onda, u okviru rokova u kojima se čuva evidencija i poreski inspektori i poreski policajci, vraćaju se na te periode. Tako kontrolišu sami sebe, odnosno svoje kolege koji su bili pre pet meseci, šest meseci, godinu dana, dve godine.
Ukoliko se nađe neka greška u nekoj prošlosti, onda ta greška u kombinaciji sa ovom odredbom i drugim odredbama (a to ćemo kod ovog sledećeg zakona da vidimo) deluje kao vrlo efikasno sredstvo pritiska da čovek prihvati da plati bilo kakvu kaznu samo da se ne vodi značajniji postupak ili da se ne pribegava onim rigoroznijim kaznama na osnovu poreskih propisa, gde su kazne milioni, zatvaranje itd.
Zato je potrebno njima desetogodišnji rok da slobodno mogu da se vraćaju, da vrše kontrolu i da vrše pritisak prema poreskim obveznicima.
Što se tiče onog najčešćeg poreza na dodatu vrednost koji se plaća kada je u pitanju ova roba koja se svakodnevno kupuje u prodavnicama, moram da vam kažem da verovatno većina firmi u Srbiji uredno izvrši obračun kako bude stanje na računu. Tako će da se desi, a kod većine dolazi do blokade, plaćanje kazni i prinudne naplate poreza na dodatu vrednost. To je naša realnost i zato je potrebno produžiti ovaj rok.
Slažem se, kada bi se rok odnosio samo na ovo što je specifično, gde je pravo na odbitak skopčano sa nekim rokom korišćenja opreme, dobara itd. ima logike da se ta dokumentacija čuva i da se uvek prilikom svake kontrole dokazuje. Za ono što je 90 i više procenata ukupnog prometa, nema potrebe da se ta dokumentacija toliko čuva. Mnogo značajnija dokumentacija u knjigovodstvu se ne čuva toliko dugo.
Zna se, trajni dokumenti, trajno se čuvaju, to su podaci o primanjima zaposlenih radi ostvarivanja prava na penzijsku i invalidsku zaštitu, odnosno M4 i sve one druge evidencije. Zna se da se završni računi čuvaju, zna se bilans stanja i bilans uspeha i ona dokumentacija u kojim rokovima se čuva. Kod ovih stvari, propisivati ovako duge rokove, obaveznog čuvanja dokumentacije, samo ukazuje da se nešto ozbiljno sprema.
Član 32. st. 1. i 2. ni sada nisu promenjeni. Oni su postojali prilikom donošenja Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Ako su tada postojali i bilo propisano da 10 godina se čuva dokumentacija ako je u pitanju ova oprema, zašto tada u članu 47. nije navedeno da se 10 godina čuva dokumentacija, nego je stavljeno samo pet godina. Znači da se radi o nečemu što je osmišljeno i verovatno će to biti vrlo dobro sredstvo pritiska da nekritički, jednostavno i stranka u postupku ne postavlja pitanje, nego samo da kaže – daj da platim, pa koliko ispadne, šta ispadne, samo da se spasim od ovih. Sami znate kako izgleda njihova kontrola i kada oni uđu.
Doduše, moram da se malo začudim, zar je moguće da se produžava rok, s obzirom na to da, vi se sećate da je Mlađa skoro izmislio one čitače na daljinu, one releje itd. Svi su u obavezi i daljinski čitač da imaju za fiskalnu kasu. To je verovatno posao u vrednosti 20 do 30 miliona evra u Srbiji. Rokovi su istekli, svi su se pokrili time što imaju zaključen ugovor sa "Galeb grupom" koja to nabavlja, a ona treba da obezbedi opremu, da montira, pa da krene itd. Naravno, Mlađa je izabrao svog dobavljača, tip čitača itd.
(Nikola Novaković sa mesta: Nije tačno.)
Nije tačno? Izađite za govornicu pa mi kažite da nije tačno, a ja ću da pozovem privrednike, da gospodinu Novakoviću pošalju pismo i da dokažu ko je u pravu, da li Novaković ili ja.
Da li je dogovoreno? Molim privrednike koji su zaključili ugovore o nabavci tih daljinskih čitača neka kažu koliko košta, u kom roku će da dobiju, koliko to privrednih subjekata treba da obezbedi. Onaj modem neka, takođe, opišu neka se napravi procena koliko to košta, neka se kaže, neka privrednici kažu zašto je Mlađan Dinkić krenuo, na to, neka se kaže gde će te pare u većini da završe. Ako mislite da je to nešto neophodno radi elektronskog praćenja, u zabludi ste.
Radi se o velikom poslu, kao što je bio veliki posao sa fiskalnim kasama, radi se o ogromnom poslu, a posebno, gospodine Novakoviću, objasnite ko će da plaća modemsku vezu i zašto? Sve ja znam za vas stručnjake, sve mi osporavate, a posle pet meseci dođete i kažete mi bio si u pravu. Sve ste mi osporavali, nikada niste rekli, u pravu si, ali posle pet meseci kažu – bio si u pravu ili vi kažete ili Mlađa menja u zakonu, dogovorite se.
Slična vam je situacija i sa kreditnim karticama za plaćanje. Svi moraju sada da imaju čitače, sada se zna, tri su licencirana koji idu, monopol, (tu je da napravi monopol). Koji je efekat te kontrole? Nikakav suficit budžeta u junu mesecu! On ne zna. Jer, suficit može da postoji tek na kraju godine, višak prihoda nad rashodima i tek se onda primećuje. Šta ako udari neka elementarna nepogoda, gde mu je onda suficit? Nemojte da mi držite predavanja. Ako mi ne verujete, idite na fakultete, idite na akademiju, idite na institute, posetite nekog bankara, privrednika, pitajte ga kako je na njegovoj koži i kako doživljava ove vaše izmene, namete?

Naravno, i neflaširana voda za piće podleže porezu na dodatu vrednost. Znate i sami da je to nova inovacija i to će blagotvorno da utiče, jer dok piju vodu neće plaćati 18% nego 8%. Za 10% jeftinije.
Što se tiče člana 22. ovde je interesantna stvar da se jedno pravo poreskog obveznika, koje se zove poreski kredit, pretvara u nešto što sa velikim mukama čovek može da realizuje. Vrlo prosto i jednostavno. Prethodno je platio čovek porez i on je u većem iznosu nego što treba da se plati, to je nesporno utvrđeno.
Stav 1. kaže da poreski obveznik ima pravo da traži povraćaj, a kako će se izvršiti povraćaj kaže poslednji stav – ministar bliže uređuje postupak ostvarivanja prava na povraćaj PDV. Tu sada možete da očekujete različite kvake, te zahtev, te taksiran, te tri primerka, te u ovoj službi, u onoj službi, pogrešan broj, matični broj, tu će svega i svačega da bude zbog silnih mogućih evidencija. Znači, računajte da će biti kao golgota.
Drugo pravo jeste pravo iz stava 2. – ako se obveznik ne opredeli za povraćaj iz stava 1. ovog člana razlika se priznaje kao poreski kredit. Znači, ako ne traži da mu se to vrati uračunava se kao iznos poreskog kredita. Onda ide ovo što je predlogom za izmenu ugrađeno – poreski obveznik može da traži povraćaj neiskorišćenog iznosa kredita.
To je ona situacija kada dođe do drastične razlike. Napravljena je greška. Uplaćen je veći iznos koji prevazilazi verovatno nekoliko puta poresku obavezu i on stoji tamo kao porez i u jednom drugom vremenskom periodu zaračunavanjem može da saldira to stanje. Pošto se pretpostavlja da će to dugo da traje zbog samog iznosa onda i taj poreski kredit, deo tog poreskog kredita ima rezona da se vrati poreskom obvezniku jer su to njegova sredstva. Ne radi se sigurno o malim sredstvima nego o velikim sredstvima.
Tu sada dolazi na scenu opet ovaj naš prijatelj – poreski obveznik može da traži povraćaj neiskorišćenog iznosa poreskog kredita iz stava 2. ovog člana podnošenjem zahteva najranije istekom roka za podnošenje poreske prijave za tekući poreski period. Znači, istekom nekog kvartala on stiče pravo najranije da potraži svoje. Ovo ne može da stoji u zakonu.
Šta ga dalje čeka? Čeka ga stav 4. koji kaže – povraćaj iz stava 1. i 3. ovog člana vrši se najkasnije u roku od 45 dana, odnosno u roku od 15 dana za obveznike koji pretežno vrše promet dobara u inostranstvu po isteku roka za predaju poreske prijave. Znači, najranije po isteku roka, najranije 45 dana po isteku roka, odnosno od dana podnošenja zahteva iz stava 3. ovog člana. To znači da država koristi tuđe pare, bukvalno rečeno država koristi tuđe pare. To može da iznese neki put tri, četiri, pa čak i šest meseci.
Teoretski je moguće da neko šest meseci koristi tuđe pare. Budžet verovatno koristi tuđe pare. Čovek je u postupku vraćanja i nada se danas, sutra, podnosi zahteve, čeka da istekne ovaj rok da bi podneo zahteve, pa čeka u okviru ovog roka da se to završi.
Gledajte sada nešto što ne bi smelo da stoji, sledeći stav kaže – Vlada Republike Srbije propisuje kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje šta se u smislu ovog zakona smatra pretežnim prometom dobara u inostranstvu, a onda sledeći stav – ministar bliže uređuje postupak ostvarivanja prava na povraćaj PDV, kao i postupak i uslove za povraćaj PDV umesto poreskog kredita. Sve ove članove koje menjate, ako pogledate, u poslednjem stavu stoji – ministar propisuje, ministar piše zakone, ministar piše Ustavnu povelju, ministar definiše, sve ministar radi.
Najkrupniji posao koji Vlada radi jeste da propisuje kriterijume da se utvrdi da li ta firma pretežno izvozi. Verovatno se sagledava ukupan obim poslovanja, pa se kaže da ona pretežno izvozi i zato što pretežno izvozi njoj ćemo da vratimo u roku od 15 dana, a ne u roku od 45 dana. To je ono što ste se hvalili, kao pomoć i stimulacija izvoznicima, u poreskoj politici pomoć i stimulacija izvoznicima.
Nepotrebna promena, potpuno nepotrebna promena Predlogom ovog zakona. Ova promena je potrebna Ministarstvu finansija jer ona zaokružuje priču Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, zaokružuje priču na pogrešan način. Opet vam kažem da to radite na pogrešan način. Pogrešno ste procenili poreske stope. Pogrešno ste odredili rok, pogrešno ste uradili postupak i onda imate ovu situaciju koju imate.
Naša privreda ne radi. Ne može da se usaglasi kantar sa robama i sa novcem i veštački se drži stabilnost valute, a pada realno životni standard građana. To sve ima neke svoje kapacitete, to sve može donekle da ide. Čini mi se da ste došli do dna, a nemate ni program, niti viziju gde treba šta popuštati i oživljavati privrednu aktivnost. Situacija je vrlo ozbiljna, ali vi to ne želite da shvatite i pošto ne želite da shvatite onda je iluzorno da vam objašnjavam.

Pošto se amandman odnosi na član koji reguliše opomenu, ja opet moram da istaknem neke stvari koje ne mogu da stoje u ovom članu, a to je sada član 71. Kažete ovako – "Poreska uprava će poreskom obvezniku koji, u celosti ili delimično, nije o dospelosti platio porez, odnosno sporedno poresko davanje". Moram da vam kažem da kroz ceo zakon vi ne pravite razliku.
Kada pričate o poreskom rešenju, onda morate da koristite reč "rok". Kada govorite o potraživanju, onda možete da pričate o dospelosti. U pojmu dospelosti sadržan je i datum, kada je prestalo više da postoji to vreme u kome je neko nešto mogao dobrovoljno da uradi.
Pošto se kod vas ne pravi ta razlika i ceo taj zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji praktično reguliše rešenje, pored ovih drugih stvari, jedan vrlo specifičan upravni postupak, kod vas dospelost može samo da se javi u fazi prinudne naplate. Sve ovo što vi tražite da se tumači kao dospelost je u stvari reč rok. To je ta velika greška. Zbog te velike greške onda sada činite nešto što je nemoguće, a vi ga ubacujete u stav 2.
Na stranu to što skraćujete rok. Do sada je bilo kada poreski obveznik dobije opomenu, on ima u roku od 10 dana da dobrovoljno ispuni svoju poresku obavezu, a ukoliko to ne ispuni, onda poreska uprava stiče pravo da pristupi prinudnoj naplati poreza.
Šta sada vi ubacujete ovde? U stavu 2. kažete, znači, smanjuje se rok od pet dana od dana prijema opomene, nalaže se da plati dobrovoljno, kažete, "sa obračunatom kamatom od dana izdavanja opomene".
Opomena je izdata, pošto je potraživanje već dospelo, "do dana uplate dospelog poreza". Odakle vi znate kada će on da uplati? Vi ste verovatno hteli da pokrijete period od 10 dana, pet dana i da mu tada date obračunatu kamatu, iznos kamate. Vi ste sve obrnuli, jer vi ovo ne možete da ispunite.
Kako možete da dostavite čoveku obračun kamate za buduće nešto, a vi ne znate, kada će on da uplati. Tek kada se uplati vidi se koliko je bilo kašnjenje, pa se primeni kamatna stopa, pa se utvrdi koliko to u novcu iznosi. Vi ste praktično sada definisali buduće potraživanje, iznos budućeg davanja. To je nemoguće. Da ste rekli, da uz opomenu dostavljate obračun sa obračunom kamate, od dana dospelosti do dana uručivanja opomene ja bih vas shvatio.
To je ono što banke sada koriste. Neko je imao obavezu da plati 30. nije platio 30. već 5. ili 6. ono što je bio dužan, a oni su primili uplatu i već 7. ili 8. obaveštavaju kolika je njihova obaveza po osnovu kamate, zato što nije na vreme platio za to vreme, ali oni imaju presek, pa mogu da utvrde iznos kamate.
Vi ovde definišete nešto, uopšte ne znate kada će biti presek, jer kažete, sa obračunatom kamatom od dana izdavanja opomene. Znači, danas do dana uplate dospelog poreza, a to će biti u budućnosti. Kako ste izračunali koliko će dana on da plati? Kako ste izračunali kog dana ćete prinudno da izvršite? Kako ste mogli buduću situaciju da pretvorite u nešto realno? To je nemoguće. Vi ste morali poreskom obvezniku da izračunate kamatu, jer kada je trebalo da plati, nije platio. Vi ste ga opomenuli i do dana izdavanja opomene verovatno je prošao neki period, a i za taj period se obračunava kamata na dospelo potraživanje.
Vi ste ovo skroz permutovali. Napisali ste nešto što je pravno nemoguće.

Ovim članom Predloga zakona unosi se novo poglavlje u Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji i to poglavlje glasi: – "Privremena mera obezbeđenja poreskog potraživanja u prinudnoj naplati iz novčanih sredstava poreskog obveznika". Kreće sa članom 87a. Šteta što nema ovde predstavnika Vlade da objasni gde su sve pogrešili.
Ako je u pitanju privremena mera onda bi naslov morao da glasi – privremena mera nad novčanim sredstvima poreskog obveznika. Moglo bi i drugačije da bude. Moglo bi da bude, možda zbog sadržine, kako oni to vole da pišu – privremena mera obezbeđenja poreskog potraživanja u postupku prinudne naplate nad novčanim sredstvima poreskog obveznika. To bi odgovaralo jednoj tehnici u pravu, koja je zastupljena u mnogim našim propisima, pre svega mislim na Zakon o izvršnom postupku i na ostale propise gde se govori o privremenim merama kao sredstvima obezbeđenja nekog potraživanja. Vidite da su sve zbrkali, čak i pojmove.
Onda član 87a u prvom stavu propisuje – "Radi obezbeđenja naplate poreza i sporednih poreskih davanja posle početka postupka prinudne naplate". Posle početka postupka prinudne naplate – ne može da bude tako, nego u postupku prinudne naplate.
Kaže se – iz novčanih sredstava. Treba da bude – na novčanim sredstvima poreskog obveznika, sa njegovog računa, a ne na njegovim računima. "Na osnovu rešenja iz člana 92. stav 2. ovog zakona, Poreska uprava rešenjem ustanovljava". Ne ustanovljava, nego izdaje privremenu meru obezbeđenja naplate poreskog potraživanja.
Ako ste utvrdili ovu razliku, između onoga što je ovde napisano i onoga što sam potencirao da treba da stoji, mogli ste da primetite da postoji velika razlika. Ali, po pravilu, u postupku prinudne naplate poreza mi imamo pravno do kraja rešenu pravnu situaciju. Ona se ogleda u tome što su istekli svi rokovi za dobrovoljno plaćanje poreza, što je porez obračunat i vodi se kao dospelo potraživanje, ali iz jednog javno-pravnog odnosa, jer ceo poreski sistem je taj tzv. javno-pravni odnos.
Dalje, doneto je rešenje o prinudnoj naplati i sada se samo biraju sredstva kako će da se izvrši, ako mogu da kažem, unovčavanje, ako je u pitanju pokretna, nepokretna stvar, pa zašto ne reći i ukoliko su u pitanju potraživanja i sredstva na računu poreskog dužnika, gde je praktično vrlo retko ili praktično nemoguće da se koristi ova vrsta mere obezbeđenja potraživanja države prema poreskom obvezniku.
U prethodnim odredbama govori se o konstituisanju založnog prava u korist Republike, po osnovu potraživanja koja ima za neizmirene poreze prema odgovarajućem poreskom dužniku. Mi smatramo da ova mera nije potrebna. Ali, ako je cela operacija sa ovim članom vezana za ovo što stoji u članu 2. (gde se praktično zabranjuje da poreski dužnik, bez obzira na blokadu računa, putem cesija, asignacija i na drugi način raspolaže svojom imovinom,) onda ste izabrali pogrešan put i ovde pokazujete da u postupku prinudne naplate poreza ne baratate svim sredstvima koja stoje poreskoj upravi na raspolaganju. Zato pribegavate ovoj meri koja je u nekim momentima gotovo nemoguća.
Asignacija i cesija, bez obzira što vi smatrate da se tajno odvija između poverioca, dužnika ili većeg broja lica, moram da vam kažem da su u dosadašnjem postupku za proteklih nekoliko godina to bili jedini instrumenti da firma može da opstane. Uzmite velike firme koje su još neprivatizovane, koje imaju još zaposlene radnike. Kada Poreska uprava blokira njihov račun oni su, da bi mogli da žive, da bi imali neku privrednu delatnost, morali da idu na cesije i asignacije i na drugi način da obezbeđuju sredstva, da rade da bi, između ostalog, izmirili poreski dug. Vi sada gasite i to sredstvo.
Slažem se kada je u pitanju neka polumafijaška organizacija ili neko privredno društvo, bez zaposlenih, sa samo nekim prolaznim računom gde se preko njega sve i svašta dešava, da treba da primenite neku meru, ali znajući vas koji primenjujete ove propise vi ćete kompletnu društvenu privredu da ugasite.
Kako neka firma može da radi kada ste vi njoj blokirali račun zbog neplaćenog poreza? Ako dobijete ovo ovlašćenje da privremenim merama možete radi obezbeđenja potraživanja Poreske uprave da zabranjujete sve, onda napišite jedan član – ko ne plati porez stelja se i firma se odmah gasi. To je vama smešno, ali u praksi se te stvari dešavaju.
Uzmite bilo koje društveno preduzeće koje nije privatizovano, koje ima obaveze koje nije izmirilo po osnovu poreza, ugasite mogućnost za cesiju, za asignaciju i da na neki drugi način sa svojim dužnicima dogovaraju i razvijaju neke poslove, ta firma više ne postoji.
Ako vam je cilj da pogasite sve firme, dajte jedan dekret – od sutra ne postoji ni jedno društveno preduzeće. Biće mnogo lakše i vama i biće mnogo korektnije prema tim ljudima da više ne dolaze na posao, da znaju da nemaju nikakvu perspektivu, da znaju šta ih čeka.
Ne možete vi nedostatak privredne aktivnosti u Srbiji da rešavate na način kako ste zamislili, sa poreskom politikom i ovim poreskim postupkom. Ako ovamo nema dobre klime za privrednu aktivnost, a vi istovremeno, na ovaj način, stežete privredu, to je ubistvo privrede.
Da ovamo imate dobru kamatnu politiku, da postoji neki sistem spoljnotrgovinskih odnosa, da je naše tržište zaštićeno, da malo prioriteta na našem tržištu imaju i naše privredne organizacije, da je moguće da se razvijaju i neki programi, da se ulaže, da su bankarska sredstva koja se koriste jeftinija, onda da vas čovek i shvati što stežete sa naplatom poreza. Da je PDV 14 umesto 18 %, da su razvučeni neki rokovi, da postoji neka tolerancija zakonom propisana, pa da vas čovek i shvati kada idete sa ovom privremenom merom. Ovom stežete i ovamo stežete, privreda ne može da živi.
Da ne bude zabune, pogledajte koliko su navodne banke iz inostranstva prepravile naše bankarsko tržište. Jedna banka danas ima 100 miliona evra na svom računu. Zbog Jelašićeve politike oko rezervi 25 miliona nije u funkciji sa 75 miliona ta banka izuzetno dobro radi, plasira kredite. Objasnite mi da li bi ta banka pod istim uslovima mogla da radi u Austriji ili Nemačkoj? Ne bi mogla da radi.
Kako ona to kod nas radi? Radi, jer je skup kredit koji ona daje građanima. Skupa je garancija koju ona daje privredi. Ko je omogućio da to sve bude skupo – Mlađan Dinkić i Miroljub Labus?! Jer sadrže nenormalne rezerve, potpuno nenormalne rezerve!
Strancima odgovara ovde, mogu da izvlače veliku kamatnu stopu i da podnose te velike rezerve koje su u obavezi da odvajaju. A naša privreda ne može sada ni preko asignacije, niti preko cesije da se bori za vazduh, nego prinudna naplata i u postupku prinudne naplate i privremena mera, kojom se obezbeđuje potraživanje.
Molim vas, privremene mere se izdaju dok potraživanje nije sudski završeno ili u nekom postupku, a vi u postupku izvršenja tražite privremenu meru. Da li ima još nešto što možete da izmislite? Da li postoji još nešto što može da se izmisli?
Izmislili ste i založno pravo na svim sredstvima u korist Republike za neizmerene dugove, pa i onu zalogu koja ide po osnovu neisplaćenih kredita po onim propisima o bankarskom poslovanju, oko privatizacije – kako privreda da živi? Kako naša privreda da živi? Sve što ne ugasite u privredi merama ekonomske politike, merama poreske politike, zakoljete do kraja. Da li vam je to misija?
Ako vam je to misija, izglasajte jedan propis – u Srbiji više ne postoje društvena preduzeća! U Srbiji više ne postoji nijedno preduzeće koje nije kooperativno sa Mlađanom Dinkićem! Napišite to da bude svima jasno. Ne bi ni ove rasprave trajale ovako dugo, koje su poprilično neefikasne, ali ovo pričamo građanima, privrednicima, shvataju oni koji se malo razumeju u ovu oblast. Mi malo pomažemo da se to razotkrije, da javnost sazna kakva je to strategija Vlade Republike Srbije.
Pokušavamo da vam kažemo koji su dometi, šta će da se desi. Smeškate se – nije tako. Preterujete i uvek za pet meseci potvrdite ono što smo vam rekli. Ne može privremena mera obezbeđenja potraživanja u postupku prinudnog izvršenja! Ne može i kraj priče! Ko tvrdi da može neka dođe i neka nam dokaže, postoji u toj zemlji, postojalo je u našim propisima nekada – u kojim propisima, kako je bilo definisano, da li kao privremena mera, da li kao neka druga mera, uđite u raspravu.
Ovako, napiše se nešto i baci se narodnim poslanicima. Sada mi moramo da dokazujemo šta sve tu ne valja, a niko ko zastupa ovaj predlog zakona ne dolazi da hvali zakon i da kaže divno je, u skladu je sa Ustavom, u skladu je sa ovim propisima, u skladu je sa međunarodnim standardima – ne, nego ćutanje. Zašto ćutanje? Zbog toga što 126 glasova mora da bude prilikom glasanja. To je demokratija i to je odraz ustavnosti i zakonitosti.
To što radite potpuno je pogrešno.

Član 18. Predloga zakona odnosi se na član 101. koji ima naslov "Zaplena pokretnih stvari". U svim pravilima gde se prinudno vrši izvršenje nekog administrativnog akta, upravnog akta ili kada je u pitanju neko sudsko izvršenje, kada se izvršenje sprovodi nad pokretnim stvarima, a ukoliko je u pitanju namirenje novčanog potraživanja, onda kao pravilo navodi se da se vrši popis, procena, prodaja i namirenje.
U okviru ovoga postoje i međufaze. Znači, posle popisa i procene moguće je da se ide i na zaplenu, odnosno oduzimanje pokretnih stvari, pa u okviru prodaje moguće su i još neke međufaze. To je do sada bilo ne samo u Zakonu o izvršenom postupku, nego i u našim poreskim propisima, koje su na gotovo identičan način uređivale postupak prinudne naplate poreza radi ostvarivanja novčanog potraživanja, ali na pokretnim stvarima.
Član 101. je tako koncipiran da obuhvata ne samo ovo što sam naveo, što je bio vid jednog klasičnog izvršenja, nego je obuhvatio nešto što nije ni promenjeno, a nalazi se u prvom stavu tog člana – popis pokretnih stvari na kojima je upisana zaloga u korist Republike ili je pokrenut postupak ustanovljavanja založnog prava u korist Republike.
Znači, to je jedan omnibus član koji reguliše zaplenu pokretnih stvari bez obzira na pravni osnov iz poreskog zakonodavstva. U tom smislu je to jedan generički član koji to reguliše.
Šta ne valja u ovom članu? Prvo, ne valja to što predlagač ovog zakona ne može da prihvati da (oduvek je bilo i uvek će biti) u postupku prinudne naplate poreza službeno lice, bez obzira da li to bio izvršitelj ili neko drugi, za sve što uradi mora da napravi zapisnik. Ta obaveza mu polazi iz Zakona o opštem upravnom postupku, a ne iz ovog zakona.
Vidite, sada se ovom intervencijom Predlogom za promenu ovog zakona stav 2. člana 101. dopunjuje rečima: "o čemu se sastavlja zapisnik". Kao da se do sada nikada nije sastavljao zapisnik, pa se posebno potencira da mora da bude zapisnik. Oduvek se pravio zapisnik. Na šta se odnosi? Popisana pokretna stvar oduzima se od poreskog obveznika po isteku roka iz člana tog i tog, o čemu se sastavlja zapisnik. Sada se dodaje kao epohalno otkriće da je potreban zapisnik. On je i do sada bio ovde, morao je da postoji.
Sledeća intervencija odnosi se na stav 3. Kaže: "Izuzetno, ako postoje osnovi sumnje da će poreski obveznik ugroziti prinudnu naplatu poreza tako što će sakriti, otuđiti, uništiti ili učiniti neupotrebljivom popisanu pokretnu stvar, uključujući i popisanu pokretnu stvar na kojoj je, u skladu sa zakonom, ustanovljeno založno pravo Republike, pre ili u postupku prinudne naplate, stvar će se oduzeti u momentu popisa. Sledeći stav govori o tome da sve to zavisi od procene, odnosno da li poreski izvršitelj osnovano sumnja osujećenje.
Tu se sada vidi da, praktično, ljudi koji su predlagali ovo, oni uopšte ne rade u poreskoj upravi, oni nisu u dodiru sa stvarnošću, oni ne znaju kako je to teško kada se ode negde da se naplati porez, tako što ljudima treba da se oduzme neka pokretna stvar iz kuće da bi se namirilo neko, 'ajde da kažem, potraživanje. Tu postoji nekoliko sistema ili nekoliko vidova kako to sve može da se uradi, a da ne dođe do nekih većih problema.
Ukoliko se radi o pokretnoj stvari, kada je u pitanju umetnička slika, vajarsko delo ili neka dragocenost – ona se popisuje, procenjuje i odmah nosi. Tu nije nikakav problem. Ali, postoje situacije kada nije moguće da se to iznese, a da bi se predupredilo osujećenje naplate poreza i u postupku prinudne naplate poreza, kada se radi o glomaznim stvarima, a poreska uprava nije osposobljena da dislocira to, sa mesta gde se to nalazi na neko drugo mesto pod kontrolom poreske uprave, onda se pribegava jednoj drugoj meri – da se to smešta u jednu prostoriju poreskog obveznika, to se pečati i na taj način se obezbeđuje zaštita pokretnih stvari.
Vi čak ni to ne želite da primenite, tim pre, što je sankcija za skidanje pečata i plombe već krivično delo, ali vi volite da zaplašite ljude. Na kraju ste promenili nešto, nepotrebno. Nije trebalo da menjate poslednji stav uopšte. Kaže – o izvršenoj zaposleni pokretnih stvari sastavlja se zapisnik. Tu je neko hteo da bude mnogo pametan, pa kaže: "U slučaju iz stava 3. ovog člana, sastavlja se zapisnik o popisu, proceni i zapleni pokretnih stvari". Tu ste kao to rešili, a što li ste menjali ovo kada uopšte niste svesni problema procene.
Lako je popisati, ali kako će neko da proceni umetničko delo, kako će da proceni neku stvar koja mu nije u svakodnevnoj upotrebi, da ljudi koji se bave ovim poslom, poreski izvršitelji, možda u životu nisu imali prilike da vide neku stvar, a koja je podobna da bude predmet na kome će da se sprovede prinudna naplata poreza. Zato se u pomoć pozivaju pravila i praksa opšteg upravnog postupka. Ona je bogata, postoje rešenja.
Vi ste u nameri da to nešto sredite, u suštini, unakazili ovaj član. Zato smo mi i podneli ovaj amandman kojim tražimo da se briše član 18. Predloga zakona. Može da stvori samo još veću konfuziju, pogotovo u ovim stvarima kada, to su mučne stvari kada se ulazi u stan, oduzimaju pokretne stvari, da bi se naplatio neki porez koji porodica nije mogla da plati.

Molim vas da imate posebno u vidu želju predsednika da se što pre obave izbori, tu ćemo da mu pomognemo. Gospodin Čolić je podneo amandman. Amandman se odnosi, praktično, na član 106. (Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji) a on ima naslov – "Zaplena nepokretnosti koja nije upisana u odgovarajući registar". Nepokretnost, verovatno se misli na zemljište i na objekte, ali ne znam zašto su napisali ovo – "koja nije upisana u odgovarajući registar".
Za poreski postupak uopšte nije bitno da li je upisano ili nije upisano u neki registar, jer porez na imovinu se plaća na sve objekte, pa bez obzira da li ima upotrebnu dozvolu ili nema upotrebnu dozvolu, bez obzira da li je uknjižen ili nije uknjižen. Ne znam zašto se to posebno potencira, osim ukoliko neko sa zabeleškom, koju može da stavi u neki registar kada je u pitanju upisana nepokretnost, sprovodi jedan oblik izvršenja, a kada su u pitanju ove neupisane nepokretnosti, neevidentirane nepokretnosti, onda praktično nema gde da se upiše, pa verovatno to je neki razlog.
Nije mi jasno zašto su zaplenu nepokretnosti tumačili na taj način da može biti efikasna ukoliko se taj član dogradi sa novim stavom 5. – "U slučaju iz stava 4. ovog člana, policija je dužna da pruži zatraženu pomoć u najkraćem roku od prijema poziva".
Policija je kod nas reč koja se koristi u žargonu. Da je kojim slučajem ovaj što je pisao ovaj propis gledao Zakon o unutrašnjim poslovima onda bi znao da tamo postoje zaposleni, ovlašćena službena lica. Tamo nema policije.
Tamo zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova sa uniformom ili bez uniforme može biti samo ovlašćeno službeno lice ili neko ko je zaposlen, a nema ovlašćenja, a ima drugačiji naziv.
Vi ste ovde upotrebili reči – "policija je dužna". Kada kažete policija ne zna se da li ministar, da li ministarstvo, gradski sekretarijat, opštinski sekretarijat na šta se odnosi. Ljudi koji rade u zgradi MUP nisu svi ovlašćena službena lica da bi mogli ovo da rade. Postoje ovlašćena službena lica koja mogu da upotrebe pendrek, ko može da upotrebi pištolj, ko može da privede, ko može da saslušava, ko može da razotkriva, ovlašćeno službeno lice za regulisanje saobraćaja itd.
Mlađa je rekao da policija mora da bude tu, a vi ste se uplašili i kažete – policija. Nije ovlašćeno službeno lice. Svako ko ima ovlašćenje dobija poseban papir gde mu je napisano u kom domenu je ovlašćen da primenjuje propise, da interveniše i da postupa.
Vama nije bila dovoljna postojeća formulacija da poreski izvršitelj u slučaju ako ga ometaju neka lica prilikom sprovođenja prinudnog izvršenja ima pravo da pozove Ministarstvo unutrašnjih poslova, njihovu organizacionu jedinicu da oni obezbede da on može na miru da radi svoj službeni posao poreskog izvršitelja. To vama nije bilo dovoljno, nego baš imperativna, naredbodavna norma u poreskom postupku koja se tiče pitanja koja se regulišu Zakonom o unutrašnjim poslovima.
Mlađa hoće da bude ministar policije, ali bez promene Zakona o unutrašnjim poslovima. Promenom poreskog zakona, a ovde se kaže – "policija je dužna da pruži zatraženu pomoć u najkraćem roku od prijema poziva".
Vrlo često, kada se radi o popisu, proceni, prodaji i namirenju ili iseljenju nekog lica, (neko lice mora da se iseli ukoliko se nepokretnost prodaje) ti što ih vi nazivate policajci, moraju da budu prisutni, da obezbede to mesto. Često puste suzu kada pogledaju šta se radi, a moraju da asistiraju i da budu prisutni. Zbog toga u našim propisima stoji odredba koja kaže da se obaveštava nadležni organ, MUP i organizacioni oblik koji je dužan da pruži asistenciju da se obezbedi da ne bi bilo nekih nemira.
Ta formulacija vama nije bila dovoljna, već Mlađko je zaključio da mora. Čim krene poreski izvršitelj, nešto je komplikovano i tu mora da bude policajac. Ne može da kaže – ne mogu da obezbedim čoveka tog i tog dana, nego da vidimo neki sledeći dan.
Mora da bude ukoliko poreski izvršitelj proceni da bi mogao da ima problema. Naravno da će da ima problema ako izbacuje ženu, decu i čoveka iz kuće, naravno da će da ima problema.
Pri tome podsetite Mlađu da je 2003. godine u ovoj Skupštini na mišiće proguran Zakon o lustraciji. Moram da vam kažem ako ovu odredbu primenite potpadate pod odredbu Zakona o lustraciji, jer ste svesni posledica i svesni da Zakonom o poreskom postupku i poreskoj upravi ne mogu da se propisuju pravila ponašanja MUP. Ovo vas podsećam zato što znam da će da se napravi greška, možda i nesvesno, ali greška će sigurno da se napravi.
Ako je propis koji reguliše poreski postupak i poresku administraciju onda se usredsredite na ono što je sadržina te oblasti i šta obuhvata tu materiju. Odredbe sporednog karaktera, naredbodavne, kako po dikciji ispada da je ova, izbegavajte, jer deluju prvo uvredljivo za MUP. Sasvim prirodna bi bila Jočićeva reakcija – ko je taj Mlađan Dinkić da mi sada popuje u svom zakonu kako će moji policajci da rade i šta će da rade. Sa puno prava, zato što međusobno komuniciraju državni organi na principima ravnopravnosti i podeljene nadležnosti, tačno se zna ko je za šta nadležan u skladu sa Ustavom i zakonom.
Za jednu ovakvu normu vi biste morali da nam pokažete saglasnost MUP da je saglasno da se ovo ubaci jer navodno nemaju vremena da promene Zakon o unutrašnjim poslovima itd.
Međutim, vi niste ni pitali MUP. Prosto me čudi da niste upisali ovde avione i rakete. Na poziv Mlađana Dinkića Helikopterska jedinica Vojske Jugoslavije nadleće nad objektom koji treba da se zapleni i onda onaj general ratnog vazduhoplovstva kaže: ja nemam goriva, ali moram da postupim po naredbi, da obezbedim helikoptere jer je Mlađa u poreskom zakonu napisao – rakete i haubice ima da koristimo u postupku naplate. Ne znam, organizujte neki pregled dokumenata pre nego što ih šaljete ovamo.

Ovaj amandman se praktično odnosi na član 109. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Novina je što se menja sadržina jednog stava, a odnosi se na prinudnu prodaju nepokretnosti: "Nepokretnost se može prodati na prvom usmenom javnom nadmetanju za iznos manji od 75% od utvrđene početne vrednosti, odnosno po ceni nižoj od 50% od utvrđene početne vrednosti, na drugom usmenom javnom nadmetanju, ako se sa tim pismeno saglasi poreski obveznik". Isti je princip kao kod prodaje pokretnih stvari. Znači, uz saglasnost poreskog dužnika može da se ostvari i niža cena.
Međutim, ne znam zašto je bilo potrebno da se ovo ubacuje u ovaj predlog zakona. Evo zbog čega ovo potenciram. U ovom postupku sve zavisi od toga kako će da se izvrši procena, da li je u pitanju pokretna ili nepokretna stvar, ko će da vrši procenu i koliko će ta procena da bude kvalitetna. Ukoliko je procena kvalitetna onda verovatno javno nadmetanje ima neki svoj smisao, jer se na javnom nadmetanju, po pravilu, ide na ostvarivanje veće cene od one koja se vodi kao početna.
Uvek u ovim postupcima kada se prodaje, bilo da se radi o pokretnim ili nepokretnim stvarima, uvek se vodi računa da po završenoj prodaji i namirenju poreske uprave preostane nešto što se predaje poreskom dužniku.
Ako mislite da ova odredba može da olakša stanje poreskom dužniku koji strepi nad tim da li je zatvorio poreski konto. On je ušao u postupak prinudne naplate jer nema sredstava. On će na neki način zainteresovan da se to što pre zatvori, da ga ne bi opterećivala ni kamata, ni troškovi postupka, a kada se dva puta oglašava to su sigurno troškovi.
Vi ovde pro forme dajete pravo poreskom dužniku da on učestvuje na neki način u postupku javnog nadmetanja, a ustvari vršite pritisak na poreske dužnike da se što jeftinije proda nepokretnost, svesni toga da prilikom procene posao nije urađen kvalitetno.
Kada kažem procena, to ne znači da se gleda po veličini, jedinici mere i na drugi način, već svaki lokalitet ima neku svoju specifičnost. Verovatno negde na periferiji Beograda jedan ar nije tri hiljade evra, ali u Valjevu je tri hiljade evra jedan ar. Postoji razlika.
Da ne pričam koja je cena poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, ali u Mačvi je to nekoliko puta skuplje, pa čak i u nekim mestima u Šumadiji, koja su bliža naseljenim mestima i gradovima.
Znači, taj lokalni faktor je vrlo značajan, a to je taj tržišni faktor i sve zavisi od procene. Vi želite navodno jednu objektivnu normu, gde ćete da pokrijete nedostatke pogrešnih procena na taj način što, ako treba i dva puta ima da se ide na javno nadmetanje, a onda će poreski dužnik po sistemu da mu se sve smučilo preko glave da kaže; dajem saglasnost neka se proda budzašto, samo da ja nemam više veze sa Mlađanom Dinkićem. Tu je cela poenta.
Ne vidim razloga zašto ste ovo promenili kada je to moglo da ostane bez bilo kakve promene. Nešto slično ste već imali. Da ste kojim slučajem poreskog dužnika uključili u postupak procene da se čovek pita, kupio si tu i tu mašinu i koliko si je platio, (toliko i toliko, koliko je godina prošlo, ona ima neku amortizaciju) došli biste do pravilne procene. Ne, ovde se ide na silu, na silu i krajnja instanca jeste, na silu se obezbeđuje saglasnost čoveka da prihvati da i ispod vrednosti, znači i manje od 75% od početne vrednosti nepokretnosti se ta nepokretnost proda.
Morate imati u vidu, da u zavisnosti od lokaliteta, urbanističkih uslova i drugih stvari, nije baš tako jednostavno kako ste zamislili i ovde zapisali to manipulisanje, ne u negativnom smislu značenja reči manipulisanje, nego jednostavno transferisanje i manipulacija, rad sa tim nepokretnostima. To ste pogrešno shvatili.
Imate situaciju gde vam urbanistički propisi zabranjuju bilo šta da radite. Propisi o zaštiti kulturnih dobara će vam zabraniti. Ali ja znam, vi sada imate silinu, želite da popunite budžet, želite da obezbedite sredstva na sve moguće načine, dajete što rigoroznije poreske propise, što rigorozniji postupak, postupak u kome nema čoveka i ne ceni se čovek – prosto ne shvatate da postoji i situacija kada objektivno čovek nije u mogućnosti da plati porez. Kada kažem čovek, mislim i na privredni subjekat i na fizičko lice, a svodim sve na čoveka, jer sve što se radi u ovoj skupštini tiče se ljudskih prava.
Doveli ste privredu u situaciju da ona ne može, i kada bi htela, ne bi mogla da ispuni obaveze. Onda dolazi Mlađin bič koji to treba da reši. Ne može to tako da se rešava. Bez obzira što ovo nije načelna rasprava, morate da znate i motive zbog kojih mi pokušavamo da vas sprečimo u ovim promenama Poreskog zakona, jer u ovim promenama ne vidite ljude, vidite samo konto – uzimala davala, izlaz ulaz, potražuje duguje. Ako samo tako posmatrate Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, onda ste na pogrešnom putu i biće loše.

Ako bi se primenila logika koja je rukovodila predlagača da promeni, odnosno da pojasni i da učini još rigoroznijom odredbu člana 135. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a tiče se poreske policije, onda je on to uspeo.
Ovde je čak navedeno, tumačim: "Radi otkrivanja poreskih krivičnih dela i njihovih izvršilaca, Poreska policija u pretkrivičnom postupku može da postupa kao organ unutrašnjih poslova i ovlašćena je da, u skladu sa zakonom"..."preduzima potražene radnje, izuzev ograničenja kretanja". To je policija u policiji.
Ne znam kako možemo jednim poreskim propisom da devalviramo Zakonik o krivičnom postupku. To je zabranjeno. Ako bi se primenila ova logika, onda bi carina mogla da hapsi, da saslušava, da vodi islednike, da traži, da radi, itd. Po toj logici, verovatno bi mogla i upravna inspekcija, budžetska inspekcija, koja kontroliše budžete. Ako bi po toj logici izveli ovakve zaključke, onda bi u ovoj zemlji svako mogao da hapsi ko radi u državnoj službi. Svako bi mogao da ima status organa unutrašnjih poslova iz Zakonika o krivičnom postupku kojim se reguliše tzv. pretkrivični postupak, jer ne vidim zašto budžetska inspekcija ne bi imala ovo što ima poreska policija. Ne vidim zašto carina ne bi imala ovo što ima poreska policija. Ne verujem zašto inspektori ili zaposleni u Upravi za javne nabavke ne bi mogli isto ovo da rade, Uprava za javna plaćanja.
Onda možete da date i svim agencijama. Evo, ova radio difuzna, ona bi mogla sa uniformama da skida predajnike, da privodi. Možete da zamislite oni privedu Karića, nešto oko frekvencije nije u redu. Ne može, ljudi. Ne može! Pretkrivični postupak, zna se, vodi samo organ unutrašnjih poslova, a svi drugi inspekcijski su u kontaktu sa organom unutrašnjih poslova. Uostalom svi drugi imaju obavezu da otkrivaju krivična dela, ali ukoliko posumnjaju da postoji nešto, pravi se zapisnik o kontroli, prosleđuje se Ministarstvu unutrašnjih poslova, organu unutrašnjih poslova koji preduzima dalje poslove, ukoliko smatra da ima nečega do krivične prijave, dok tužilac ne pogleda i ne kaže – dopunite mi, itd.
Svi inspekcijski organi su, praktično, na tom istom putu. Oni pomažu organu unutrašnjih poslova koji je jedini ovlašćen da vodi pretkrivični postupak. Ne može jedan ministar da kaže – hteo bih da moji policajci imaju ovlašćenja iz Zakonika o krivičnom postupku u smislu ovlašćenja vezana za pretkrivični postupak. To ne može.
To je Đelić ovde na jedvite jade izgurao 2002. godine. On je hteo i pištolje, revolvere, obezbeđenje, haubice, svašta je hteo. Eto, hteo Đelić, pa eno ga – šeta se. Vi tražite još više, znači šetaćete se i vi uskoro. Vodite i vi računa. Ne može to tako. Narušava se pravni poredak zemlje. To što je Mlađan Dinkić, kao političar, kao asistent, kao guverner, kao ministar zloupotrebljavao neka svoja službena ovlašćenja, pa se upuštao da komentariše neke stvari, to nije "reper". To je izuzetak. To ne sme da se radi.
Da bi ostvario svoje želje, svoje političke stavove, hajde da mu damo i policiju. Otvorimo onda poseban zatvor za izdržavanje kazne zatvora zbog krivičnih dela poreske utaje, pa smejao bi nam se ceo svet. Kažite mi, gde ovako nešto postoji na kugli zemaljskoj? U ovakvom ili sličnom sistemu kao što je kod nas, to ne postoji, to ne može da postoji.
Onda na kraju, nisam hteo sve da čitam zato što je ovo tragikomično što ste napisali. Kaže: "Oblik i način ostvarivanja saradnje iz stava 5. ovog člana sporazumno će svojim aktom bliže urediti ministar finansija i ministar unutrašnjih poslova". Naravno, asocira se na neku saradnju koja može da postoji. Saradnja mora da postoji. Saradnja postoji. Saradnja je propisana i Zakonom o unutrašnjim poslovima i Zakonikom o krivičnom postupku i drugim propisima. Ali, da sada pravite svoju posebnu stranačku policiju, kao poresku policiju, koja će sve da radi samo što ne može da liši slobode, pa još tražite da javni tužilac poreskog policajca prihvati kao da je predstavnik organa unutrašnjih poslova. To je nemoguće.
U delu u kojem se reguliše postupak, tužilac postupa na osnovu Zakonika o krivičnom postupku. Kada je u pitanju nadležnost na osnovu Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o uređenju sudova, primenjuje krivični zakon – jedan republički ili onaj osnovni, kako se zove. Mora da ima uvid i saznanje o Zakonu o unutrašnjim poslovima. To je ceo gabarit propisa koji se tiču njegovog posla.
Kada mu se javi poreska stvar da bi on zastupao optužbu kako treba, on konsultuje poresku policiju, poresku upravu da mu se objasni šta znači ova stavka, da zna da protumači vaš zapisnik, kao inicijalni akt na osnovu koga je organ unutrašnjih poslova proveo neke istražne radnje, isledio, rasvetlio, pa utvrdio ko je odgovoran. Ali, vi pošto ne znate, pošto želite sve to da uradite na brzinu, onda u sledećim članovima, gde propisujete krivična dela, neću o tome da vam pričam, pošto će drugi o tome da pričaju, kaže – ko u nameri da ostvari.
A ko je taj? Kako ćete da utvrdite nameru? Kako ćete da utvrdite nameru nekome u nekom preduzeću sa 2000 zaposlenih; gde postoji služba, 50 ljudi koji rade samo poresku dokumentaciju i jednog direktora koji je ovlašćen da potpiše, koji može jedanput ili pet puta u toku godine da potpiše nešto što mu služba da. Ko je tu imao nameru? Kako ćete vi da utvrdite tu nameru? Odakle vam pravo da u svakom propisu propisujete krivična dela? Ako to tako ide, onda nam ne treba Krivični zakon.

 I ovo je jedan u nizu amandmana koji ima za cilj da popravi ovo što je predloženo od strane Vlade, a tiče se Zakona o carinskoj tarifi, ovo se konkretno odnosi na tarifne oznake. Pošto većina ne prati koje su tarifne oznake u pitanju, radi javnosti, moram da kažem da se to odnosi na Glavu 2. – Meso i drugi klanični proizvodi za jelo. Ove konkretne tarifne oznake odnose se za razne vrste konfekcioniranog mesa, gde je Vlada predložila da carinska stopa bude 30%, a SRS predlaže da ta stopa bude 50%.
Znači, praktično, radi se o gotovim proizvodima koji se uvoze. Jedna kategorija može i kasnije da se obrađuje, ali u suštini, radi se o gotovim proizvodima. Nije u pitanju, znači, sirovina, već je u pitanju roba, viši stepen obrade i kao takva, koja se, takođe, proizvodi u zemlji, nameće se potreba da se carinska stopa odredi i da bude viša od ove koja je predložena. A koji su razlozi? Razlozi su vrlo jednostavni. Carina, pre svega, ima za cilj da zaštiti domaću proizvodnju i ukoliko carinskom politikom ne štitimo domaću proizvodnju, onda nije čudo što je ovakav životni standard.
Skrenuo bih pažnju i na pojedine članove Predloga zakona o carinskoj tarifi, pogotovo na član 3. i 4.
Član 3. poslednji stav glasi: "Vlada usklađuje nomenklaturu Carinske tarife, na nivou širem od šestocifrene numeričke oznake, sa Kombinovanom nomenklaturom Evropske unije i propisuje jedinice mere za nove tarifne stavove uz zadržavanje propisanih stopa carine". To znači da Vlada pod određenu carinsku stopu može da prevede i neki drugi proizvod na bazi neke nove šifre, nove nomenklature.
A na Zapadu se pojavljuju i takvi proizvodi koji ne mogu da se razvrstaju u neku od postojećih tarifnih stavki, pa onda ima potrebe da se ta tarifna stavka širi kod nas, pošto je ta nomenklatura tarifnih stavki nešto manja nego u ujedinjenoj Evropi, onda je Vlada za sebe zadržala ovo pravo da praktično ne tumači, nego propiše podzakonskim aktom gde pripada jedan proizvod.
Ono što stoji u članu 4. poslednji stav: "Carinjenje proizvoda iz stava 1. ovog člana vrši se na način koji propiše ministar nadležan za poslove finansija". Radi se o nesastavljenim proizvodima.
To je ranije bio put zloupotrebe ( pre svega, odnosi se na industrijske proizvode), kada neki sa zvučnim imenima: "Lale", "Cile", "Mile", itd, u uslovima kada, recimo, kod nas ne postoji neka proizvodnja ili je nekada postojala, pa je to neko ugasio, oni uvoze pojedinačne komponente koje su po određenim tarifnim brojevima razvrstane sa nižim carinskim stopama zato što se radi o poluproizvodima, repromaterijalu, zašto ne reći i rezervnim delovima.
Onda, kada to sve lepo skupe, oni naprave nov frižider, nov televizor, naprave potpuno nov proizvod. On, kao takav, kada bi se kojim slučajem uvezao, imao bi daleko višu carinsku stopu. Mlađan Dinkić se baš uhvatio za ono gde postoji mogućnost malverzacije. To stoji u ovom predlogu zakona, član 4. odnosi se na stav 1. i 2. Niko to ne prigovara. Neki, koji se malo razumeju, skrenuli su nam pažnju da je to ostalo u rukama pojedinca.
Da bi se shvatio kompletan stav SRS povodom ovog dela carinske tarife koji se pretežno odnosi, do sada što smo razmatrali, na živu stoku, meso i mesne prerađevine, skrenuo bih vam pažnju, a preskočiću ovaj deo koji se tiče naših obaveza prilikom ulaska u EU, odnosno ispunjavanja uslova za ulazak u EU, hoću da vam kažem, sa ovim problemom nekontrolisane liberalizacije, koja je krenula, bukvalno rečeno, od novembra 2000. godine, kada nova vlast nije imala nameru da pogleda u carinske tarife i da vidi kako se štite naši proizvodi, nego je jednostavno otvorila naše tržište, dala ga na poklon strancima.
I da bi ga dala na poklon strancima, morali su da naprave masakr sa carinskim tarifama, da to harmonizuju, prilagođavaju, pa čak su išli toliko daleko da su pričali o nekim standardima Svetske trgovinske organizacije i one rotarijanske organizacije. Pročitaću jedan deo jednog teksta, koji je nekada napisan, prošle godine, a tiče se dileme šta mi sve to treba da preživimo i kakva su iskustva drugih država istočnog bloka, koje su pre nas krenule u tu fazu ulaska u EU, a tiče se, naravno, i ovoga što je danas na dnevnom redu.
Često u našoj javnosti slušamo fraze o državama koje su nekada bile iza nas, a sada su u EU ili samo što nisu ušle. Međutim, konkretni podaci o njihovom položaju nisu tako idilični, posebno u poljoprivredi. Radi vašeg saznanja preko 40% propisa EU odnosi se na poljoprivredu. EU ima ekonomsku snagu i ove potencijale zato što je obezbedila prehrambenu sigurnost država EU rigoroznim propisima, standardima i zaštitila svoje tržište, učinila ga je nedostupnim ostalim državama van ovog sistema i čuvajući poljoprivredu oni, praktično, obezbeđuju sebi dobre uslove za industrijski razvoj.
Ovo pričam da bi naši shvatili da poljoprivreda nije "mačji kašalj" i da poljoprivreda ne može da se prepusti tako neodgovornim osobama, kao što su ove koje već nekoliko godina vode poljoprivredu.
Evo jednog primera, ja sve na bazi analize podataka koje je objavila dosovska vlast preko svojih instituta u periodu 2001-2004. godina.
U Mađarskoj su protekcionističke mere EU dovele do orijentacije tamošnjih poljoprivrednih proizvođača na Rusiju. Kada je ministar Jožef Torgijan i regionalni razvoj pokušao 1999. godine da poveća subvencije u proizvodnji žitarica, ubrzo je uvideo da su najosnovniji delovi, najunosniji delovi poljoprivrede u stranim rukama i da je napravio grešku, koja ga je koštala položaja. Dok je u 19. i 20. veku Mađarska bila izvoznik žita, mleka, mesa, ćurana itd, poslednjih godina raste uvoz poljoprivrednih proizvoda, od 25% na 44%.
Udeo poljoprivrede u bruto nacionalnom proizvodu je opao od 1990. do 2000. godine sa 12,5% na 8,3%. Mađarska nije imala oružane sukobe na svojoj teritoriji. Pad zaposlenosti u ovom sektoru iznosi 50%. Poljoprivredna proizvodnja posle uspešnog puta (pod navodnicima) ka EU je 29% manja nego 1990. godine. Ovi podaci su naročito iznenađujući, imajući u vidu reljef Mađarske. Prisetimo se da nisu imali ni rat, ni sankcije. Oko 4.000 na izvoz orijentisanih jedinica je prema kriterijumima EU sposobno za konkurenciju. Njih velikim delom vodi strana ruka preko tzv. zakupaca, koji su ih zakupili od državnih agencija za privatizaciju i holding kompanija.
Sa ovim stranim sektorom u Mađarskoj poljoprivredi treba da se takmiči 1,2 miliona sitnih seljaka. U proizvodnji jestivog ulja, piva, duvana 90% su sitni poljoprivrednici. Prema procenama mađarskih privrednih komora 2001. godine 60.000 hektara se de fakto nalazilo u rukama austrijskih državljana. Unija iz Brisela nastoji da legalizuje ove protivzakonite ugovore o zakupu. Godine 2001. došlo je do spora između mađarskih poljoprivrednih radnika i austrijskih seljaka koji poseduju zemlju.
Poljska je u sličnoj situaciji kao i Mađarska. Prehrambena industrija je u stranom vlasništvu. Godine 1989. 30% Poljaka je živelo od poljoprivrednih proizvoda dobijenih na svojim imanjima. Godine 2002. taj procenat je pao na 18%. Francusko mleko, nemačke, holandske svinjske polutke su osvojile poljsko tržište.
Jedini jeftini krediti koje su uzimali poljoprivrednici su poskupeli, kada su dospeli za naplatu. Četiri do osam miliona poljskih poljoprivrednika nemaju pravo na subvencije koje imaju francuski, nemački i austrijski seljaci. Agrarni viškovi se iz zapadne Evrope plasiraju na poljsko tržište. Tako se socijalni nemiri i štrajkovi poljoprivrednika izbegavaju na Zapadu i premeštaju na Istok.
Subvencije omogućavaju da dva seljaka u Holandiji proizvedu istu vrednost dobara kao 25 seljaka u Poljskoj. Redovno se javljaju sukobi između poljoprivrednog sindikata "Samoodbrana" i poljske policije i blokade puteva. Preko ugovora o zakupu inostrani vlasnici su stekli posed i nad poljoprivrednim zemljištem. Cena zemljišta je do 13 puta niža, nego u Nemačkoj. Poljski seljaci su 1999. godine blokirali granične prelaze u bezuspešnom pokušaju da spreče jeftin uvoz iz EU. Godine 2002. komesar EU za agrar, Franc Fišler, je bio izviždan u poljskom Parlamentu.
Na sastanku u prvoj polovini januara 2005. godine predstavnici prehrambene industrije Slovenije su ocenili da se nalaze u teškoj krizi koja će eskalirati ove godine. Glavni razlog za to je nemogućnost prodaje svojih proizvoda na tržište EU.
U prvih 10 meseci 2004. godine uvoz hrane je povećan za 8%, a izvoz smanjen za 10%. Najviše se uvozilo stranog mleka, mlečnih proizvoda, alkoholnih pića, bezalkoholnih pića i šećera. Najveći problemi se očekuju u klaničarskoj, mlečnoj i mesnoj industriji, preradi žita i proizvodnji bezalkoholnih pića.
Zemlja u kojoj se najviše izvozi slovenačke hrane nije članica EU. To je Hrvatska. Godine 1991. slovenačka prehrambena industrija je zapošljava 36.000 radnika i ostvarivala 5% bruto nacionalnog proizvoda. Danas zapošljava 19.000 radnika i ostvaruje 2,38% bruto nacionalnog proizvoda.
Od 1. januara 2004. godine Slovenija nema pravo da proizvodi kranjsku kobasicu, jer ima više vode nego što je propisano. Slovenački seljaci su po ulasku u EU izgubili pravo na subvencije koje su se mogle meriti sa olakšicama u starim članicama EU. Zabranjeno je, 30. decembra 2002. godine u Kopenhagenu, da nove članice imaju više od 25% subvencija u odnosu na subvencije koje EU daje starim članicama.
U periodu od 1986. do 1999. godine u EU je rasla podrška poljoprivredniku. Istovremeno, u Češkoj i Mađarskoj je pala sa 66% na 25%. Godine 1997. državne subvencije su pale na 9%. Godine 1991. Češka je imala suficit od 120 miliona dolara u trgovini poljoprivrednim proizvodima, a 1999. godine zabeležila deficit od 430 miliona u odnosu na EU. Neprozirni ugovori o zakupu masovno postoje i u Češkoj, uglavnom sa nemačkim seljacima.
Slično je i u Slovačkoj, slično je i u drugim državama, vreme ističe, nemam razloga da vam ovo čitam, to su izvori vaši, vaši podaci su "Proširenje na istok" knjiga autor Hans Hofbauer, "Privredni pregled" i "Bela knjiga" u izdanju Ekonomskog instituta.
Znači, put nam je trasiran ovom vladom, ovo nema veze sa harmonizacijom i usklađivanjem, ovo samo ima veze sa uništavanjem srpske poljoprivrede, srpskih poljoprivrednih proizvođača svim merama, a danas je na dnevnom redu jedna mera, to je Carinska tarifa, to su stope carina koje se propisuju. Kao što vidite ide se sa nižim carinama da, što jeftinije ili po datim cenama sa još malom carinskom stopom, dolazi roba iz inostranstva i tako guši našu proizvodnju.
Zato SRS podnosi ove amandmane, traži da se povećaju stope carina, da bi se zaštitilo naše tržište. Moram da vam skrenem pažnju, zbog jedne insinuacije koju sam malopre čuo sa ove govornice, ovo nije naš put i oni koji su glasali o evropskom putu nisu glasali da se carine ovako nisko postave da bi se uništila naša proizvodnja.

Pre nego što pređem na ovaj amandman koji se odnosi na član 4. pod naslovom - Otplata zajma, moram da upozorim javnost u Republici Srbiji da je krajem 2001. godine u Saveznoj skupštini ratifikovan jedan veliki broj sporazuma koji je zaključen, a počev od onog prvog sa vladom Švajcarske, pa kasnije praktično čitav set sporazuma koji je zaključen sa Evropskom investicionom bankom, a koji su se ticali i makroekonomske stabilnosti i navodno pomoći, odnosno davanja zajma za našu infrastrukturu i neke druge potrebe.
To su sve bili zajmovi koje je, moram da kažem, prihvatio Miroljub Labus, jer je on bio na čelu pregovaračkog tima. Da podsetim, to je ona j period kada Miroljub Labus nije dozvoljavao nikome da se meša u ekonomske poslove Savezne vlade. On je vodio ekonomsku politiku DOS-a, bio je neprikosnoven. Naravno, saučesnik je bio, sa druge strane ili preko puta, Mlađan Dinkić, koji je držao Narodnu banku Jugoslavije, u to vreme.
Šta je karakteristično za te sporazume koji su zaključeni? Imali ste prilike vrlo često da čujete kako su to sporazumi sa najpovoljnijim uslovima, sa dugim periodima počeka pre nego što krene otplata prve rate itd. To su sve zajmovi koji se mogu tumačiti kao - dajemo vam zajam, ali vam ujedno i zavrćemo ruke. To su zajmovi po sistemu štapa i onog povrća. Sistem je tako karakterističan i poznat, jer se dešavao, verovali ili ne, u proteklih 15 godina, na teritoriji bivše Jugoslavije, a pogotovo je on korišćen kada je u pitanju ona teritorija gde žive Srbi.
Moram da vas podsetim da su svi ti zajmovi imali svoje anekse. To su identični aneksi. Tu je, u zavisnosti od zajma, bilo propisano između 10 i 12 uslova koje mora da ispuni SRJ. Samo da vas podsetim, uslov je bio da se cena lekova podigne na evropski nivo, da se usklađivanje penzija vrši uprosečenom stopom, pola da zavisi od rasta cena na malo, pola od rasta troškova života.
Tu su bili i uslovi koji su se najdirektnije ticali naše odbrambene moći, vojske i policije. Tu je uslov bio bezuslovna saradnja sa Haškim tribunalom. Tu je bio uslov i progon političkih neistomišljenika, progon predstavnika vlasti koja je skinuta 5. oktobra 2000. godine.
Po tom osnovu su krenule one brojne krivične prijave, one optužnice i oni optužni predlozi. Javnost se seća, to je onaj period kada je prvo u novinama gospodin Anđelković, pošto je on prisutan, mogao da pročita da je nešto loše uradio, a da krivična prijava dođe kasnije ili možda čak ni danas ne dođe.
To se pravdalo time da mora da se prinese neka žrtva, kako bi se obezbedio kredit, obezbedio zajam. Sve je bilo žrtva, samo da se obezbedi zajam, jer bez tih sredstava nema razvoja, nema krpljenja rupa.
Tu su krenuli razni krediti, po raznim osnovama, za razne namene, a kako je vreme odmicalo, mi smo postali svedoci, i kada je u pitanju elektroprivreda, i kada je u pitanju putna privreda, i kada je u pitanju makroekonomska stabilnost, pa još kada je u pitanju onaj sporazum o sukcesiji, pa kada je u pitanju i regulisanje spoljnog duga prema Londonskom i Pariskom klubu.
Videli smo da nikakve koristi od tih zajmova nema. Ima jedna korist: 25-35% ostaje kod zajmodavca, zato što to on usmerava ka konsalting uslugama, odnosno primorava nas da koristimo usluge odabrane firme iz inostranstva ili iz naše zemlje, gde se tako lepo operu te pare, a država zadužuje i zadužuje.
U različitim igrama oko ovoga, sada se vraćam na ono što je propisano članom 4. ovog predloga zakona, sa zakašnjenjem, posle nekoliko godina dolazi ovaj zakon kojim Srbija daje kontragaranciju, jer državna zajednica formalno-pravno i ne može biti neki značajan garant, pošto ne raspolaže imovinom. Kontragarancija je duplo obezbeđenje.
U članu 4. se, u okviru ove kontragarancije, kaže: "Otplata zajma vrši se po nalogu zajmoprimca, preko evro računa zajmodavca kod banke u Luksemburgu, broj računa, ili preko drugog računa koji zajmodavac bude dao zajmoprimcu i zastupniku putem pismenog obaveštenja najmanje šest radnih dana pre relevantnog datuma dospeća." Mislim da su polugodišnji rokovi otplate ovog zajma.
Vidite i sami, taj princip ovde važi, ali ako ste primetili član 4. ili član 5. kod drugih sličnih zakona o kontragaranciji, onda ste mogli da vidite da su različite banke u opticaju, gde se nalaze računi, preko kojih se vode ova sredstva. Puno puta se tu nalaze i domaće banke, ali i neke strane banke.
Znači, nema jedinstvenog sistema u pregovorima između Evropske investicione banke i onih predstavnika koji su u ime, u ono vreme SRJ, pregovarali. Naravno, mi sumnjamo da je ovo čist posao, jer nemamo ni informacije, nemamo ni saznanja da li su ova sredstva namenski potrošena, da li se namenski koriste, u kom smislu se sredstva koriste, preko kojih nosilaca poslova, da se možda i u tom delu sredstva našeg zajma, koji opterećuje celu Republiku Srbiju, na neki način izvlače, odlaze prema inostranstvu ili odlaze prema ovoj odabranoj grupi koja je jedina sposobna da finansijski posluje sa institucijama, državnim i paradržavnim, ali eminentno institucijama koje su pod kontrolom Labusa i Dinkića.
Ovi zakoni su jedan klasičan primer gde se politička procena, samovolja nekoliko ljudi, kao pojedinaca, promoviše u državnu politiku. Radi vašeg saznanja, moram da vam kažem da je 2001. i 2002. godine bilo oštrih sukoba u tada jedinstvenom DOS-u, što je jedna grupacija koja nije politička stranka, koja je osnovana po nalogu MMF-a, finansirana ovde do negde kraja 2002. godine, kada su i oni videli da više nema potrebe da se to finansira, već su im dali nalog da naprave svoju stranku.
Tada su krenuli da prave svoju stranku, ali u tom celokupnom periodu je bio očigledan sukob između ekonomske elite, političara koji se bave ekonomijom i finansijama i, ako mogu da kažem, ovog dela vlasti tzv. opšte politike, opredmećene u Vladi Republike Srbije. Taj sukob je latentan bio, uvek je bio prisutan. Malo je javnost imala prilike da čuje o tom sukobu.
Međutim, tu je došlo do svojevrsne podele posla. Vlada i ono što je pod kontrolom Vlade, verovatno su to ta javna preduzeća koja su, u krajnjem slučaju, krajnji korisnici ovih kredita, bili su u jednoj igri sa Vladom, a ovaj drugi deo - pregovaranje, konsalting usluge, upućivanje, otvaranje računa itd. taj deo je bio pod kontrolom G17 plus.
Pozivam vas da razmislite, bez obzira što će to nekome delovati možda malo i besmisleno, da kod jednog zakona o kontragaranciji verovatno i postoji obaveza da se da kontragarancija, a mene samo zaprepašćuje da se kontragarancija daje sa ovolikim zakašnjenjem. Garancija i kontragarancija se daju onog momenta kada se zaključi sporazum, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja zajmodavca.
Sa velikim zakašnjenjem se ide sa ovim kontragarancijama. Verovatno kontragarancija u početku i nije bila tražena, ali zbog političke nestabilnosti i ovih odnosa između predsednika Republike Crne Gore i predsednika Vlade Crne Gore i ostatka sveta, jer oni su takav planetarni program, i te političke nestabilnosti, zajmodavci traže ta posebna obezbeđenja, to je novo sredstvo obezbeđenja koje im garantuje održivost tog potraživanja na jedan dug vremenski period, tim pre što su ovi sporazumi skopčani i sa nekim periodom, čini mi se oko pet godina od početka korišćenja, da tek posle pet godina ide otplata prve rate.
Znači, nekima će delovati, šta to radikali prigovaraju, kada to mora navodno. Ne mora. Ako već mora, onda dajte da se svaki dinar, svako sredstvo namenski utroši, da od toga ima neke koristi, neke beneficije za građane. Jer, ljudi ne mogu da shvate, tolika je pomoć došla za elektroprivredu, toliki remonti, tolike stvari, a cena električne energije se kod nas formira nezavisno od ekonomskih kriterijuma i troškovnog principa u zemlji, nezavisno od socijalnog pogleda, nego po nalogu.
A taj nalog je bio i decembra 2001. godine kada se usvajao ovaj zakon kojim je ratifikovan ovaj sporazum, gde je rečeno da cena električne energije za stanovništvo mora sukcesivno da raste dok dostigne cenu koja je prihvatljiva i primenjiva u Evropi.
Kakve koristi kao država i kao narod imamo od tih zajmova? Valjda, ako su ti zajmovi da se nešto rekonstruiše, a elektroprivreda je opšte dobro svih građana, a imajući u vidu kakav je socijalni položaj građana, zašto bi mi morali da pratimo cenu koja je u Evropi? Zašto bi morali da pratimo? Valjda je neka korist postignuta na taj način što su došla sredstva za remont i za nove investicije u elektroprivredi. Kako je to moguće, došle pare, a nama skuplja struja? O čemu se radi?
Podsećam vas samo na 2000. i 2001. godinu, u to vreme bio je ministar industrije i energetike u Srbiji Goran Novaković, zatim, Kori Udovički, koja je rekla - ko ne može da plati struju neka proda stan koji je maltene besplatno otkupio, pa neka nađe jeftiniji stan, a sa onom razlikom, da ima spremljene pare, da otplaćuje struju. Gde je tu korist građanima Republike Srbije?
Gde je korist od ovog zaduživanja? Nema koristi, samo postoje nameti, samo su još skuplje i za građane teže obaveze koje imaju na bazi blagostanja koje je podelio Dinkić, Labus i kompanija, koja je dobila ekskluzivno pravo da pregovara. Mi ne znamo da li su izboksovali najbolje uslove za našu državu. Evo, kako se to klupče odmotava, kako kojeg dana dolazi neki zakon o kontragaranciji, mi vidimo da je to bilo nepovoljno, da nije bilo u interesu građana.
Što se tiče namenskog korišćenja sredstava, mi možemo svakodnevno da pravimo poneki anketni odbor i da samo konstatujemo brojne nepravilnosti u trošenju tih sredstava.
Zato predlažemo da se ovaj amandman usvoji, da bismo Vladi skrenuli pažnju na opasnost dužničke krize koja će za godinu - godinu i po da zavlada, jer naša privreda ne radi, naša privreda se guši. Gde je onda novostvorena vrednost?
Novostvorena vrednost nije u zajmovima. Novostvorena vrednost je u radu, robama, uslugama, u bruto društvenom proizvodu koji treba da raste. Kako naš bruto društveni proizvod da raste kada stagnira industrijska proizvodnja, kada stagniraju sve privredne aktivnosti.
Želimo da vam skrenemo pažnju - i vama koji odlučujete o ovome i javnosti Srbije - na sve pogubne posledice ove politike koja se vodi od 25. januara 2001. godine do danas.

Dobro je što ste citirali šta je bilo na dnevnom redu, jer sada postoji razlika. Prethodna tačka je izmirivanje dospelih obaveza, što znači da su sredstva zajma već potrošena, a ova tačka se potpuno drugačije zove: o davanju kontragarancije Evropskoj investicionoj banci za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja.
Mislim da je možda sada potrebno da bude prisutan neko iz Vlade i da nam objasni o čemu se ovde zapravo radi. Ako pogledate razloge za donošenje zakona po hitnom postupku, onda ćete jasno da utvrdite da je tu napisano – hitan postupak proizilazi iz činjenice da je uslov za povlačenje sredstava po ovom zajmu kod Evropske investicione banke, u iznosu od 50 miliona evra, izdavanje kontragarancije Republike Srbije.
To znači da su ta sredstva na nekom računu i čim dođe kontragarancija, onda Republika Srbija preko ovih svojih institucija može da povlači ta sredstva i da koristi za ove namene za koje je i ugovoreno. Međutim, naša javnost ima potpuno drugo saznanje. Od 66 miliona, na koji iznos je zaključen ugovor o zajmu, 50 se odnosi na Republiku Srbiju, a 16 na Republiku Crnu Goru. Ovo što je namenjeno po tom zajmu Republici Srbiji odnosi se na poslove koje bi trebalo da uradi Republička direkcija za puteve i na poslove koje treba da uradi Javno preduzeće Aerodrom "Beograd".
Predlagač je u obrazloženju tačno naveo o kojim poslovima je reč. Dobijanjem zajma omogućeno je finansiranje, sanacija i rekonstrukcija puteva, stabilizacija klizišta, popravka mostova, izgradnja novih objekata na graničnim prelazima, kao i sanacija glavne infrastrukture aerodroma. Glavna infrastruktura aerodroma, to potenciram, uključujući i objekte i površine za vazdušni i drumski saobraćaj.
Ako se pogleda namena ovog kredita, za koje poslove je to namenjeno, šta treba da se uradi sa tim parama, onda se sa pravom postavlja pitanje pošto je rekonstrukcija aerodroma završena 2003. ili 2004. godine.
Sećam se da je bila čak afera oko cene fikusa i oko onog specijalnog salona, gde su potrošena velika sredstva. Na čelu te operacije je bila jedna gospođa ministar, poznata po tome što je njen svekar ubedljivo najstariji disk džokej u Srbiji.
Naravno, nije ona samo to radila, radila je i druge stvari, ali neko iz Vlade treba da nam objasni da li su ta sredstva povučena, da li su bila u nekoj funkciji.
Izražavam sumnju da će ta sredstva tek da dođu, jer prosto ono što smo imali prilike da čujemo u medijima prilikom rekonstrukcije aerodroma, prilikom rekonstrukcije puteva u režiji ministarka, Čume i ostali, ova sredstva su bila izvor, ovim sredstvima je vršena rekonstrukcija.
Ovde u razlozima za hitan postupak, naravno, hitan postupak posle dve i po godine od usvajanja Zakona o zaduženju, čudi me da je tek sada hitan postupak za kontragaranciju, valjda ako nam je pre dve i po godine bilo hitno potrebno da obezbedimo sredstva za sanaciju, onda je trebalo po logici stvari odmah da se da kontragarancija da bi se što pre sredstva povukla. Izražavam sumnju, mislim da su ova sredstva itekako potrošena, a da kontragarancija Republike Srbije je naknadni uslov zbog političke nestabilnosti i previranja koja se dešavaju kod nas.
Samo da vas podsetim, u novinama je objavljeno da su ta sredstva namenjena za sređivanje nekih deonica autoputa prema Kumanovu i to u susret Olimpijadi koja je bila prošle godine u Grčkoj, pa je i to promašaj. Hoću da kažem da je jedna garnitura ljudi, koja je ščepala ovaj posao da radi, prevarila inostranstvo, a nas zadužila. Znači, i one tamo su prevarili, jer verovatno rekonstrukcija aerodromske zgrade ne bi ni u Parizu, ni u Londonu iznosila toliko, ako se pogledaju cene piksle, zlatne kašičice, fikusa itd.
Samo da vas podsetim, na kraju one vlade na čijem čelu je bio Zoran Živković, on je tražio njeno razrešenje. Prvo je u javnosti bilo - podnesite ostavku, a na kraju je zvanično podnet predlog da se ona razreši dužnosti ministra za saobraćaj i veze.
Zato mislim da je danas bilo nužno da ovde bude predstavnik Vlade, da nam prvo objasni to, da li ova sredstva tek dolaze ili su ta sredstva potrošena. Ako ta sredstva tek treba da dođu, onda ni za živu glavu niko nema pravo da digne ruku i da glasa za kontragaranciju, jer znamo kako se troše ta sredstva.
Jači smo, imamo neko iskustvo, i na bazi ovakvih i sličnih kredita 2001. godine pravljene su strateške pozicije na našem tržištu, tako da su narkodileri, preprodavci, odmah se prešaltovali i otišli u uzorne proizvođače asfalta, vlasnike mašina, jedinih mašina u zemlji koje mogu da rade neki posao. I, naravno, Direkcija za puteve, Javno preduzeće "Beograd put" ili neko dugo, to su samo obične transmisije preko kojih navodno sve ide, ali se zna gde završava.
Sećate se onih tendera nameštenih, tako je barem u javnosti bilo priče, pa su se iz Direkcije pravdali ko je bio najpovoljniji, zašto je bio najpovoljniji i ovi krediti su vezani kombinacijom nekoliko pobrkanih osećanja. Onaj ko daje računa i na neku korist. To su neke usluge, obrade zahteva, kredit, otvaranje računa i tu kaplje njima.
Ovde država iskazuje potrebu, ovo realizuje preko svog glavnog preduzeća i to je ta veza sa članom 2. ovog predloga zakona, koja definiše obim tih sredstava, pošto je zajam 50 miliona i kontragarancija se daje za pokrivanje tog zajma, ali sigurno i za kamate i ostale troškove koji prate ovo.
Ako se uzmu ostali uslovi korišćenja ovog kredita, on u krajnjem ne može nikako da se svede na 50 miliona evra, nego daleko veći iznos, jer ide kamata, idu troškovi i ako se zakasni sa plaćanjem, znate i sami kako se to zaračunava ili se aktivira kontragarancija, gde se sredstva obezbeđuju u budžetu.
Što se tiče ovog dela zajma, znači ceo paket je 66 miliona, a 50 miliona je namenjeno za Srbiju, autoputevi i aerodrom. Odmah ste videli kakvo se interesovanje pojavilo, a sada imamo novu grupaciju ljudi koji su zainteresovani za puteve, koji nikada nisu bili u putnoj privredi, oni sada otkupljuju jedno po jedno preduzeće za održavanje puteva, jer očigledno to je ta neka strateška pozicija i verovatno će još biti potrebno investicija u našu infrastrukturu.
Znate i sami, svaka investicija u infrastrukturu povlači i neke druge privredne grane, pa pošto tog zdravog novca, normalnog novca u platnom prometu nema, onda dolazi do svojevrsnog pregrupisavanja, tako da oni koji su nekada radili mleko sada pokazuju veliko interesovanje za mašine koje sređuju auto-puteve, da bi se opet preko Zakona o javnim nabavkama, a to je zakon o nameštenim nabavkama, dvojica-trojica u bilo kom postupku izdvojili, pa onda aneksima znate kako to ide.
Sada je centralno pitanje zašto građani Srbije treba da plaćaju besomučno bogaćanje odabrane grupe pojedinaca. Te normalne pare, zdrave pare, nalaze se na tačno određenim mestima. Vi u Srbiji imate pet lokacija po privrednim granama, po sedištu gde se nalaze firme, banke itd. Tu pristup imaju samo odabrani.
Ovo je dobar izgovor, jer retko možete nekog u Srbiji da ubedite da nije potrebna rekonstrukcija puteva, svi znaju da je potrebna rekonstrukcija puteva, godinama su izostale investicije u putevima, jednostavno nije bilo sredstava, nije bilo reproduktivne sposobnosti naše Direkcije za puteve, pa čak ni za ono tekuće održavanje, a kamoli za nešto novo.
Pripremaju se, znate i sami, dve koncesije, takođe vezane za ove glavne puteve. Nama je već naknada za korišćenje puteva na nivou evropske cene, pođite Beograd-Niš i videćete koliko ćete dati samo za putarinu, ali nam plate nisu evropske, standard nam nije evropski. Ne možemo da plaćamo, ne možemo da izdržimo. Ne može običan građanin to da izdrži, neizvestan mu posao.
Samo još nekoliko interesantnih stvari; formalno-pravno ovaj kredit plaćaće Republička direkcija za puteve i JP aerodrom Beograd. Sada ne ulazim da li je to baš pravi naziv, verovatno jeste, a onda se postavlja pitanje, a šta radimo mi sa tim delovima naše strukture privredne kojima je namenjen ovaj zakon.
Šta je to urađeno sa Aerodromom, šta je to urađeno sa našim autoputevima, ne samo u kakvom su stanju, nego kakvo je opredeljenje države prema tim nesumnjivo opštim dobrima za sve građane Republike Srbije.
Onda prvo slika Aerodrom-JAT čini neko jedinstvo, a u JAT-u do pre dva-tri meseca bilo je svega i svačega, pa su nam dolazili stranci da popravljaju avione, produbljivao se taj haos. Putna privreda; nema mosta oko koga mogu da se dogovore da li treba rekonstrukcija ili treba sanacija ili treba nešto da se radi; da li treba da bude u istoj ravni, da li treba dva metra niže ili dva metra više, paralelni most koji ide pored Beške.
A samo sam vas podsetio za Bešku, a ne želim da otvorim temu, obzirom da smo predložili formiranje anketnog odbora, nažalost, zbog stručnih pitanja, iako Skupština nije stručni organ, jednostavno da bi se razuverili neki koji uporno odbijaju nešto, i onda smo morali da uzmemo naučnu studiju ljudi koji su to kontrolisali i videli i ukazali na sve probleme koji postoje na tom objektu.
Zašto to kod nas tako ide? Dokle to može kod nas tako da ide? Jedni se zadužuju, drugi distribuiraju, treći formalno-pravno koriste, četvrti zgrću pare, svi plaćamo, Direkcija treba da isplati. Šta će biti ako se ugrozi poslovanje, Direkcija jednostavno ne može da naplati, izostanu očekivani prihodi, onda se aktivira kontragarancija.
Tu se nalazi odgovor na pitanje, zašto se u ovoj zemlji nepotrebno drže toliko visoke devizne rezerve. Devizne rezerve u ovoj zemlji nisu u funkciji stabilnosti naše valute. Stabilnost dinara i kurs može da se očuva sa daleko manjom količinom deviza koje bi se našle u rezervama NBS.
Ovolike devizne rezerve su pre svega u funkciji garancije stranim zajmodavcima da će njihovi krediti pod svim uslovima biti vraćeni, pa čak i pod uslovom da u Srbiji građani umiru na ulicama, njihova potraživanja su obezbeđena, postoje velike devizne rezerve, a tu bi morao guverner NBS da nam kaže gde čuva devizne rezerve Republike Srbije.

Ponovo protestujem što nema predstavnika Vlade kada se razmatra i ovaj predlog zakona. Da je kojim slučajem predstavnik Vlade ovde, ubedio bih ga da se usvoji ovaj amandman.
Amandman se odnosi na član 5. ovog predloga zakona, pa član 5. glasi: "Otplata zajma vrši se po nalogu zajmoprimca, preko NBS, u evrima". Kako ovo može da bude u Zakonu o kontragaranciji? Ovo je materija koja je regulisana sporazumom o zaduženju. U tom sporazumu tačno je propisano koja je obaveza zajmoprimca. Propisano je kako on vraća zajam, u kojim rokovima, u kojim tranšama, kako povlači, kako vraća zajam, koja je kamata, koji period.
Zašto ova odredba u zakonu o kontragaranciji? Ovo je u direktnoj suprotnosti sa onim što je pravilo ponašanja i pravilo rada u ovoj oblasti i u sukobu je sa onim što smo prošle nedelje pričali povodom zakona o javnom dugu. Kako je moguće da mi zakonom o kontragaranciji propisujemo gde dajemo sredstvo obezbeđenja?
U običnom poslovnom odnosu neki posao zavisi od toga da li je zajmoprimac obezbedio garanciju neke banke. To je običan pravni posao. Ovaj zakon je samo put kojim se daje jedna garancija, dupla garancija, kontragarancija kojom Republika Srbija garantuje svojom imovinom da će zajam biti vraćen.
Kako u tako jednom papiru, u jednom takvom zakonu može da stoji ova odredba, koja ulazi u nešto što je pitanje odnosa poverioca i dužnika, a Republika Srbija je eventualni dužnik ukoliko se aktivira kontragarancija? Neko je smatrao da ako podnese predlog zakona o kontragaranciji i tu stavi samo dva-tri člana, da je to nedovoljno, pa onda natrpa još nekoliko članova, nije bitno šta piše u članovima.
Mi smo, naravno, podnosili amandmane i mahinalno je tamo neko u Vladi sedeo i zauzimao neko mišljenje, amandman se ne prihvata, amandman se ne prihvata, isto obrazloženje itd, a sada nam je potreban predstavnik Vlade da nam kaže zašto odredba člana 5. mora da stoji u Zakonu o kontragaranciji.
I kod garancije i kod kontragarancije, kada se pravi jedan specifičan odnos po osnovu sredstva obezbeđenja plaćanja, kontragarancija je sredstvo obezbeđenja plaćanja, u tom odnosu se propisuju uslovi pod kojima se daje kontragarancija. Nije moguće da mi dajemo kontragaranciju pod uslovom da otplatu zajma vrši zajmoprimac preko NBS. To je već sadržano u osnovnom ugovoru na osnovu koga je i došlo do zaduženja.
Slično je i sa sledećim članom. Pogledajte, kaže - sredstvo za otplatu zajma obezbediće korisnici zajma. Kakve to veze ima sa zakonom o kontragaranciji? Ako je zakonom o kontragaranciji trebalo da se reguliše odnos između Republike Srbije kao kontragaranta i krajnjeg korisnika sredstava zajma, onda nema mesta ovoj odredbi u ovom zakonu.
Ali, taj odnos je definisan i drugim zakonima koje smo imali prilike da raspravljamo u ovoj skupštini, većina ih je izglasala, a ja ću samo kao asocijaciju da dam primer Rudarsko-topioničarskog basena Bor, gde je država preuzela obavezu i po tom osnovu po drugi put stekla svojinu nad RTB Borom.
Potpuno identična situacija i zašto se opterećujemo sa nekim odredbama koje apsolutno u pravnom životu ništa ne znače. Ovde se ubacuje da se jednostavno prikrije i zamagli ta suština i verovatno ćemo do kraja rasprave povodom ovih nekoliko tačaka koje čine neko jedinstvo napokon dobiti odgovor da li je ovaj zajam potrošen ili tek treba da se uzme, jer po slovu zakona, odnosno poglavlje 6. obrazloženja - razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, ovde je navedeno da je pre dve godine zaključen ugovor, sad je hitno da se da kontragarancija da bi se koristila sredstva.
Ali, ono što znamo u javnosti, ta sredstva su već potrošena i na bazi tih potrošenih sredstava čitav niz afera je drmao Srbiju od 2002. godine do danas. I autoput, i onaj salon na aerodromu, sa onim ikebanama i onim fikusima itd. Zašto se onda u Predlog zakona nešto ubacuje što nije materija? Kako je ovo moglo da prođe u Sekretarijatu za zakonodavstvo Republike Srbije? Ovo nije materija ovog zakona.
Ako ste se dvoumili oko prethodnih amandmana, ovde nikako nećete da pogrešite ukoliko usvojite ovaj amandman, jer amandmanom se izbacuje iz Predloga zakona nešto čemu nije ni mesto da bude u ovom zakonu.