Mi ovde konkretno intervenišemo amandmanom da neke stvari preciziramo. Naime, radi se o zavodima za dentalnu medicinu, kaže – obavljaju specijalističko konsultativne delatnosti iz oblasti dentalne medicine u skladu sa zakonom. Pa, kako bi obavljali nego u skladu sa zakonom.

Suština je nešto drugo. Mi ovde imamo kao društvo i te kako izražen problem oko onih mladih ljudi koji završavaju medicinske fakultete, koji po struci stomatolozi. Oni su bukvalno u odnosu na kolege koji su lekari, ako može tako da se vrši poređenje i ako je primereno takvo poređenje, još ugroženiji.

Naime, SRS uvek insistira na tome da svaki čovek koji završi fakultet u Srbiji bude od koristi ovoj Srbiji, da pokuša društvo i država na neki način da ga angažuje, da to što je stekao znanje, da to znanje stavi na uslugu i državi i svom narodu, kako bi to rekli neki. Ali, ovde imamo jedan veoma specifičan slučaj.

Većina mladih kolega koji završavaju stomatologiju počinju sa svojim radom kod privatnika. Kažem većina, ne svi, ali većina. Zašto? Zato što su ograničeni sa opremom, sa brojem ambulanti, sa tehničkim uslovima itd. Država nije u situaciji da može sada da ulazi u takvu investiciju.

Imamo jedan primer sa druge strane. Imamo kada je u pitanju podsticaj mladih ljudi koji žele da se bave poljoprivredom. Država im radi stimulacije obezbeđuje i te kako povoljne uslove da bi se oni bavili tom delatnošću privatno. Ovde, ovim mladim kolegama, stomatolozima, govorim vašim kolegama, je potrebno da posle stažiranja, onog period gde imaju tu obavezu stažiranja, da mu se pruži mogućnost da se sam bavi privatno tom delatnošću.

Nekad je to možda bilo lakše, jer smo imali čuvenu poznatu fabriku za proizvodnju opreme u oblasti stomatologije. Zvala se „Jugodent“. Za vas koji ste malo stariji to nešto znači, ali kada su došli ovi petooktobarci, oni su rekli da to ne valja, ne možemo proizvoditi opremu, mi smo tu da kupujemo opremu, „Jugodent“ je prevaziđen tehnološki, predimenzioniran sa brojem zaposlenih i tu smo uskraćeni za mogućnost da tu tehničku opremu obezbedimo od domaćeg proizvođača, ali na stranu da stavimo to šta je bilo.

Šta može država ovde da uradi? Po nama, srpskim radikalima, treba razmišljati da oni koji su zainteresovani, a pre svega mladi stomatolozi, da se bave privatno, da im država obezbedi bar približne uslove, kao za ove mlade ljude koji se bave poljoprivredom. Da im obezbede mogućnost kreditiranja, uzimanja opreme, da to bude na neki razuman period, da to bude uz neke prihvatljive kamate. Odlučiće se jedan određeni broj. Gledajte, sami ste svedoci, sve više je razvijen taj tzv. dentalni turizam, kada je u pitanju Srbija, a on se sastoji u tome što ne mali broj pacijenata iz dana u dan dolazi u Srbiju da bi koristio te usluge koje im pružaju naši stomatolozi, iz prostog razloga, iz racionalnog ponašanja. Taj kvalitet koji pružaju naši stomatolozi je jednak ili gotovo jednak kao i onaj koji je u zapadnoevropskim zemljama, ali je cena višestruko niža i to je delatnost koja osim ovog cenovnog aspekta ima i taj propagandni efekat.

Taj koji koriste usluge, prenosi to i preporučuje naše lekare. Hajde da se potrudimo da u narednom periodu bar omogućimo, damo šansu tim ljudima da kažu – imate šansu da se bavite privatno, da ne bi radili, oni manje-više rade da ne govorim za kakve nadoknade kod privatnika i koliko rade, da se dokažu kao mladi ljudi. Hvala.

Srpska radikalna stranka podnosi amandmane iz opravdanih razloga. Zato što smatramo da je nesuvislo raspravljati o tome da li je bilo dovoljno godinu dana od donošenja Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima da bi se predvidele i ovakve mogućnosti, godine 2009. je donesen Zakon o stalnim registracijama koje su imale povremeni karakter, a i tehnički uslovi pripreme za realizaciju ovog zakona. Sasvim je dovoljan i razuman period od godinu dana i mi ovde prisustvujemo izmenama koje po nama, srpskim radikalima u obrazloženju predlagača nisu baš primerene iz razloga što se ovde pravi diskriminacija.

Ovde se radi o tome da se seljacima, kako kaže, omogućava što povoljnije korišćenje poljoprivrednih mašina, priključaka i svega onoga što koriste, ali se kaže da je tehnički pregled trajnog karaktera, odnosno tehnički pregled važi sve do promene vlasnika ili promene mesta stanovanja vlasnika.

Ne mogu da verujem da predlagač izmena i dopuna nije mogao da shvati da postoji opasnost u ovoj odredbi, jer tehnički pregled, ako se napravi jednom, on važi sve dok vlasnik koristi tu mašinu, nema potrebe da ide na ponovni tehnički pregled ili periodični tehnički pregledi. Možda bi bolje bilo, zbog opšte bezbednosti, što je na prvom mestu svakog zakona o bezbednosti saobraćaja, zbog bezbednosti da se obezbede neke beneficije, odnosno sufinansira tehnički pregledi periodično, svake godine ili svake dve godine i traktora, priključnih mašina i svega onoga što koriste seljaci.

Mi znamo da se u sezoni poljoprivrednih radova povećava broj saobraćajnih udesa, ne mali broj je uzrok u neispravnosti tehničkim nedostacima poljoprivrednih mašina. Slažemo se da dozvola, odnosno registracija ne mora da se vrši godišnje ili periodično, nego da to bude stalno, ali ovde je nešto što je vođeno nekom logikom, pre svega bezbednosti građana, nije se baš ispoštovalo to. Ekonomskom logikom vođeno, jeste, izašlo se u susret onima koji koriste poljoprivrede mašine, ne koriste ih godinu dana u kontinuitetu, već koriste jedan određeni period, maksimalno tri do četiri meseca, kada bi se sve to sabralo u upotrebi su poljoprivredne mašine. Ali, imate zašto sam ispred SRS dao primedbu da mi je neozbiljno da iza ovakvog predloga u potpunosti je stao i ministar Stefanović. Zato što Nebojša Stefanović je, između ostalog svoj naučni rad, doktorski ili magistarski, radio na temu - lokalna samouprava grad Beograd.

Zašto se pospešuje korišćenje alternativnih prevoznih sredstava u urbanim sredinama, kao što je Beograd? Pa, da bi se pojeftinio, da bi se na neki način zaštitio gradski budžet, jer ogromna sredstva se izdvajaju za javni prevoz. Ako se po starom zakonu iz 2009. godine ostavi mogućnost korišćenje mopeda, motocikala u prevozu, pogotovo u urbanim sredinama, onda se izlazi u susret i gleda se taj ekonomski faktor u urbanoj sredini.

Ovo je naša primedba, konkretno moja, potpuno pogrešno protumačena. Protumačena je tako što je predlagač ovde, jednostavno lično ostrašćen protiv SRS, jer je pripadao DS, želi da spočita da mi imamo nešto protiv onih koji su bili u SRS. Ne, nego nam je drago, drago nam je kada uspeju, drago nam je kada ostvare neke svoje političke ciljeve. Svako ima pravo da menja svoje političko opredelenje, svako ima pravo da menja političku stranku. Nemamo mi ništa protiv, ali nam je žao što su neki posegli za mandatima SRS. Da budemo tu jasni, nemamo mi ništa lično protiv i ja sam naveo ministra Stefanovića, jer ponovo kažem, njegov doktorski ili magistarski rad odnosi se na funkcionisanje lokalne samouprave, konkretno grada Beograda. Možda je tu trebalo, zato smo mi intervenisali, možda je trebalo po starom zakonu iz 2009. godine ostaviti tu odredbu koja je bila sastavni deo ovog člana.

Što se tiče, amandmana koji sam lično podneo, to je tehničko pitanje. Tu privremene dozvole važe dok se tehnički ne obezbede uslovi da bi mogle da se izdaju, tzv. plastificirane i to je bilo sasvim dovoljno godinu dana da se nabavi kompletna oprema za ovo, nema potrebe da se dva puta radi, maltene jedan te isti posao.

Nije po amandmanu, nego ste mi dali pravo na repliku.

Kada je gospodin Orlić načeo jednu veoma interesantnu temu…

Ne, načeo je jednu veoma interesantnu temu i ne samo temu nego je pokazao da mi srpski radikali možemo da raspravljamo pogotovo sa ljudima koji su bili u našim redovima sasvim normalno i da tu nema nikakvog animoziteta prema ličnosti ili prema onome što ličnost govori. To je dobra ideja, uvođenje autobusa na električni pogon, ali svaka urbana veća sredina, gospodine Orliću, u svetu trudi se da izbaci što više automobila, ličnih prevoznih sredstava koje koriste građani, da uvodi nešto što je mnogo jeftinije, što manje zagađuje. Ovo jeste kao jedno od rešenja da se smanji zagađenost sredine, vazduha u Beogradu kao metropoli. Imamo mi i u Nišu i u Novom Sadu i drugim većim gradovima problem kada je u pitanju funkcionisanje gradskog saobraćaja.
Pored ovoga gospodine Orliću, morate se složiti, mora se govoriti, mora se voditi računa i o ekonomskoj strani, mora se smanjiti troškovi budžeta grada koji izdvaja za taj javni prevoz. Naravno, savremeni modernizovani prevoz svakom donosi dobro, ali što manje autobusa manje sredstava se koristi iz budžeta. To je logika koja se vodi, uostalom pročitajte rad ministra Stefanovića, pa ćete videti to.

Pošto su predsednik SRS i članovi poslaničke grupe do detalja izanalizirali ove krovne zakone iz oblasti zdravstva, zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje, bilo bi potpuno uredu da malo se osvrnemo na ovaj na brzinu nametnut zakon o sigurnosti o saobraćaju. Na brzinu zato što pred sam dan održavanja ove sednice došao je predlog da se po hitnom postupku uvrsti ova izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja.

Ima jedno pravilo koje uvek treba poštovati, koga se treba pridržavati – najgora zakonska rešenja su iznuđena rešenja. Kada donosite jedan zakon, onda on treba da sadrži sve ono što je iskustveno, sve ono što je teoretski i sve ono što, na kraju krajeva, dugi niz ili dugi period je sagledavano kao eventualno problem i na taj način kroz zakonsko rešenje se eliminiše.

Ovde smo svedoci da se donosi izmena i dopuna koja u svakom slučaju ide u prilog onima koji koriste poljoprivredne mašine, pre svega traktore i priključke, ali je na neki način presedan. Presedan iz razloga što nisu samo to kategorije stanovništva kojima treba pomoći. Kada je u pitanju bezbednost saobraćaja, kada je u pitanju registracija motornih vozila ili vozila koja koriste motor onda treba u jednom društvu sagledavati ono što je korisno, što u svakom slučaju ide u pravcu smanjenja potrošnje nafte, odnosno naftnih derivata. To je ta ekonomska korist.

Kada je u pitanju bezbednost saobraćaja treba nastojati da zakonskim rešenjima stimulišu se sve one varijante koje isključuju prevoz automobilima, da bude što manja gužva, da se smanji rizik u saobraćaju itd. To sve kada sagledate, imate jasnu sliku da pod pritiskom seljaka, ljudi koji koriste poljoprivredne mašine, vladajuća koalicija je posegla za ovim rešenjem, a sa druge strane imate drugi problem. Imate problem ovih koji su korisnici prevoza pomoću motor bicikla ili motora ili sličnih prevoznih sredstava koji po zakonu treba da izvrše registraciju svake godine tako što će morati da nabave potvrdu o tehničkim karakteristikama motora, motor bicikla ili mopeda.

Da bi se nabavila takva potvrda, mora se otići u predstavništvo proizvođača. Pošto mi nemamo proizvođače takvih prevoznih sredstava, predstavnici su još na žalost u najvećem broju iz Slovenije. To su oni „Tomosi“ koji su zaostali i voze se i dalje po Srbiji, ali to je prevozno sredstvo kada su u pitanju bicikli sa motorom ili motor bicikli, kako bi se to reklo. Plaća se do 50 evra ta potvrda i tu potvrdu svake godine vadite. Vrši se tehnički pregled i taj tehnički pregled plaća se kao u svim slučajevima i to je nešto što se direktno sliva u budžet, ali ovu potvrdu kada vadite, ona ide direktno u korist proizvođača tih prevoznih sredstava.

Imate slučaj, primera radi, proizvođača iz Japana koji nemaju predstavništvo … Recimo, „Jamaha“ nema predstavništvo u Srbiji, ima u Sloveniji. Da bi neko motor do 50 kubnih centimetara registrovao proizvodnje ove firme mora u Sloveniju da ide ili ako ima tamo nekog prijatelja da plati Slovencima kako bi dobio tehničke karakteristike za ovo prevozno sredstvo.

Šta sada treba da čekamo? Treba da čekamo pred same izbore da neko proceni da to jeste problem, pa bi eventualno korisnici tih sredstava za prevoz mogli da prilikom donošenja izmena i dopuna, kao što je ovo, da glasaju za vladajuću koaliciju i onda bi se poseglo za takvim rešenjima. Hoću da kažem, moralo se posegnuti za nekim studioznijim rešenjem koje bi obuhvatilo ovim izmenama sve. Ovako ispada da ministar na osnovu ove izmene zbog njegove nestručnosti, neznanja ili njegovih saradnika, bolje rečeno, treba da ponudi sada ostavku. Kako je mogao da predvidi ovo za traktore i priključne mašine? Kako ministar jedan, pogotovo koji je doktor, doktorirao je, kako je mogao to da izgubi iz vida? Ali, to se tako radi. To je kada želite jeftine političke poene, s tim što mi srpski radikali naglašavamo da je ovo i te kako značajna finansijska korist za one koji se bave poljoprivredom, koji koriste ove mašine.

Kada su u pitanju sredstva za opštu upotrebu, trebalo bi biti malo obrazriviji i trebalo je to pažljivije da se radi. Znate, mi generalnom prihvatamo politiku standarda EU. Mi u pojedinim segmentima kada su u pitanju sredstva za opštu upotrebu, ovde vi navodite, recimo, konkretno dečije igračke i najveći broj tih dečijih igračaka u poslednje vreme i poslednjih godina se uvozi iz Kine. Kina nije država koja radi po EU standardima, radi po svojim standardima. Te igračke koje koriste deca nisu štetna. One ispunjavaju sve uslove, ali nisu po evropskim standardima. Ne može se govoriti o slobodi tržišta, a unapred se kaže – može samo one koji se proizvode po ISO standardima, po standardima EU. To je diskriminacija. To nema nikakve veze sa privrednom ekonomijom, sa lojalnom konkurencijom ili sa bilo čim što bi moglo da znači na adekvatan način uključivanje u tržišnu ekonomiju.

Imate kozmetička sredstva koja se u sve većem broju uvoze sa istoga. Nisu to evropski standardi. Treba kontrola. Naravno da treba kontrola, ali ne treba toliko težiti tim evropskim standardima po svaku cenu. Mora se biti pažljiv tu. Mora da se kaže – da zadovoljava naše standarde, a u krajnjem slučaju Srbija je otvorena i za jedno i za drugo kao tržište, a ne da tu privilegiju imaju i te kako značajno proizvođači iz EU.

Kada su u pitanju sami ovi zakoni, krovni zakoni, ima tu jedan problem administrativne prirode. Ministre, očigledno da u to ni ova Vlada ne želi da se upušta, a to je životni problem. Evo u čemu se sastoji.

Imate slučaj kada čovek koji živi na području opštine Pančevo ili Vršac želi da obavi specijalistički pregled na prostoru grada Beograda ili da koristi usluge zdravstvenih ustanova iz Beograda. Da bi to uradio, mora da dobije odobrenje Pokrajinskog zavoda za zdravstveno osiguranje, odnosno potvrdu od zdravstvenih ustanova sa područja AP Vojvodine da one nisu u mogućnosti da izvrše takav pregled ili da pruže takvu lekarsku uslugu. Tek tada može pacijent odnosno građanin iz Pančeva da dođe i da izvrši tu lekarsku uslugu ili nešto drugo, kada je u pitanju njegovo zdravlje, u Beograd. To je van pameti. To su te administrativne granice. Prosto čovek da ne veruje.

Zamislite sad, čovek koji živi u Pančevu, samo spletom slučajnih okolnosti, administrativnih podela, on mora da ide na preglede određene vrste, ako želi da ostvari ovaj svoj cilj ili zamisao, mora da ide u Novi Sad na pregled, na institucije u Novom Sadu, da ga pregledaju neke institucije, da bi dobio potvrdu da one nisu osposobljene, da bi došao u Beograd. Ništa drugačije nije, gospodine ministre, ni kada su u pitanju osiguranici iz grada Beograda koji žive ili koji su se spletom okolnosti našli na prostoru AP Vojvodine. Te administrativne barijere su i dalje ostale i to mora da se ukine. To je van svake logike, van zdravog razuma, a da ne govorimo kakve su štetne posledice, koliko je to dodatnih troškova i kakve komplikacije izaziva kod tih građana. Hvala vam.

Za razliku od vas, ja uopšte ne gledam kakav je vaš izgled i kako se vi ponašate dok ja govorim, ali vama u svakom slučaju hvala za ove komentare kako se ja ponašam kad vi izlažete.

Smejem se zato što vi pričate nešto što nema blage veze sa životom. Ja sam korisnik takvog jednog motora sa biciklom, odnosno mopeda. Prvi kupac, vlasnik, proizvođač je „Jamaha“. Ja sam taj koji je došao u predstavništvo, nekada predstavništvo „Jamahe“ nalazi se u prigradskom naselju Novog Sada a zove se Veternik, moram sve detaljno da vam objasnim, došao sam i rekli su – izvinite, ali mi više ne predstavljamo, mi nismo više ovlašćeni predstavnici, predstavništvo je u Ljubljani. Lično sam kontaktirao, rekli su – treba da platite u visini od 50 evra da bi mi mogli da vam pošaljemo tu potvrdu o tehničkim karakteristikama onoga što vi koristite. Motor, odnosno motor-bicikl koji koristim, nije menjao vlasnika, ponovo vam kažem. Prvi sam vlasnik.

To je suština. Nije problem da je to predstavništvo kod nas pa da se plaća državi, pa da to bude u vidu takse, nije nikakav problem, mora država da puni budžet. Nego je problem što se ishitrena rešenja, bukvalno, pozitivno odnose na one koji nisu korisnici budžetskih sredstava Srbije i onih koji ne prihoduju Srbiji. To je suština, draga moja koleginice.

Ja se smejem, zato što je vaše obrazloženje isto kao ono što se uvek ponavlja, a nalazi se u kavezu, kad god se Nebojši Stefanoviću nešto smejemo, vi kažete – to je politička mržnja. Mi smo ti koji smo i te kako srećni kad neko uspe u životu, pogotovo kad je bio srpski radikal. Što bi se mi smejali? Nego je smešno vaše obrazloženje, kad niste u tematici, niste u materiji…

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u stvari ovde pristupamo raspravi nečeg što bi se najbolje moglo nazvati improvizacija. Koristeći povod zašto po odredbama Ustava zakonski nije izdefinisano pitanje finansiranja AP Vojvodine, ovde predlagač izlazi sa predlogom koji je čista improvizacija.

Naime, najbolji primer za to je upravo ovaj član 6. gde predlagač kaže da bi od ukupno ostvarenih prihoda na ime poreza na dodatu vrednost i ime akciza 30% ostajalo AP Vojvodini. Šta to znači u praksi? Trideset posto, primera radi, od akciza, imajući u vidu da je sedište Naftne industrije Srbije „Gasprom njefta“ u Novom Sadu bi značilo faktički da se najviše troši na teritoriji AP Vojvodine. Na ime te potrošnje goriva plaćaju se i akcize, što uopšte ne odgovara realnom stanju.

Tako je isto i kada je u pitanju porez na dodatu vrednost. Znači, izašlo se sa jednom cifrom, odnosno jednim procentom koji bi trebalo da zagolica one ljude koji u svakom trenutku očekuju da se što bolje živi, da poraste standard i da u Vojvodini, kao i u svim delovima Srbije, konačno dođe do ravnomernog razvoja svih lokalnih samouprava, odnosno svih regiona.

Da vidimo šta je obrazloženje predlagača, kada je u pitanju ovaj zakon o finansiranju. Oni kažu da bi to doprinelo još većem razvoju i ravnomernijem razvoju svih delova AP Vojvodine. Između redova može da se dođe do takvog zaključka. A onda kažu, u članu 6, da bi bili toliko velikodušni kada ostvare prihod na osnovu svih ovih stavki, kao što je porez na dodatu vrednost, kao što su akcize, kada se ostvari 100% popunjenost budžeta AP Vojvodine, višak bi se prosledio federaciji, odnosno Srbiji i budžetu Srbije. Zamislite kakva je to velikodušnost.

To je u stvari ona teza – gde su naši novci?Kada bi sve pare od akciza, zbog sedišta NIS-a u Novom Sadu, slile se prvo u pokrajinski budžet u visini od 30%, pa kada se na osnovu 30% od PDV, pa javnih zajmova, pa kredita, kada bi se popunio budžet Vojvodine, e, od tog trenutka, preko 100%, to bi se sve prebacilo državi Srbiji. I jasno bi se došlo do odgovora gde su naši novci.

Da bi bili ubedljiviji, predlagači ovde kažu da se ne zna koliko Vojvodina kao teritorija doprinosi punjenju budžeta Republike Srbije. Ne zna se ni koliko Vojvodina koristi ukupno sredstava iz budžeta Srbije. To do dana današnjeg niko nije precizno izračunao, niti izašao sa tačnim, ili približno tačnim podatkom, zato što je to potpuno prirodno i logično da centralna vlast vodi računa o ravnomernoj razvijenosti svih regiona u Srbiji, pa i regiona koji se zove AP Vojvodina, kao što je obaveza AP Vojvodine, administracije, tačnije rečeno AP Vojvodine, da vodi računa o ravnomernoj razvijenosti svih lokalnih jedinica samouprave na teritoriji Vojvodine.

Znači, i Republika Srbija, centralna vlast, i AP Vojvodine ne smeju da dozvole da bilo gde u Srbiji ima tzv. nerazvijenih opština. A, čemu mi prisustvujemo? Od 2000. godine, u Vojvodini, verovali ili ne, povećao se broj nerazvijenih, tzv. nerazvijenih opština. Za vreme sankcija, za vreme ratova u Vojvodini je, nećete verovati, bilo mnogo po broju manje nerazvijenih opština nego što je to nakon 5. oktobra 2000. godine.

Evo vam jedan primer. U ravnoj, plodnoj Vojvodini imate šest nerazvijenih opština. Imate opštinu Titel, koja je u kategoriji nerazvijenih opština. I sada, čovek bi mogao da pomisli da razlog leži samo u nesposobnoj centralnoj vlasti. Većim delom da, ali u AP Vojvodini u kontinuitetu je jednobrazna, jednoumna vlast 16 godina. Šesnaest godina nije bilo dovoljno da se bilo koja od ovih nabrojanih opština pomeri sa tog mesta, iz te kategorije nerazvijenih opština.

Šta to govori? To upravo upućuje da se hipotetički i usvoji ovaj zakon, da se usvoji ovaj predlog, 30% da se ustupi administraciji AP Vojvodine, ne bi bilo nikakvog pomaka. Možda bi bilo u nekom suprotnom pravcu, možda bi još bilo više nerazvijenih opština.

Zašto navodim primer opštine Titel? To je opština koja, pored plodne zemlje, nalazi se na dve reke, na reci Tisi direktno i neposredno u blizini reke Dunav. Strateški najbitnije mesto zauzima opština Titel. Istorijski gledano, uvek su se vodile borbe za tu opštinu, za tu teritoriju, zato što apsolutno velika je prednost zbog komunikacije, zbog razvoja, zbog investicija sama lokacija opštine Titel. I to je nešto što je upečatljiv primer kako se vodi pogrešna politika.

Mi ovde ne aboliramo centralnu vlast, sadašnju aktuelnu. I ona je dovoljno kriva. Zašto? Zato što eksponenti te vlasti nalaze se na čelnim funkcijama te opštine, do dana današnjeg nisu ništa uradili da bi pomerili sa mrtve tačke tu opštinu, da bi ta opština koliko-toliko davala znake da ide ka onima koje nisu nerazvijene. Jednostavno, stanje je takvo kakvo jeste.

E, sad, ovde neki poturaju tezu da su srpski radikali neargumentovano protiv autonomije Vojvodine. Srpski radikali su protiv bilo kakve autonomije. Za postojanje autonomije bilo kog dela Srbije moraju da postoje istorijski, ekonomski, politički i kulturni razlozi. Da je sve bilo provizorijum, kako ovi navode 1945, najbolje govori činjenica da je nelogično da u Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, a da u tadašnjoj federalnoj jedinici koja se zove Hrvatska ne postoji nijedna autonomna pokrajina.

Valjda je specifičnost isto prisutna kada su u pitanju i delovi Hrvatske. Kako to da tadašnji jednoumci, tzv. komunisti, nisu vodili računa o pripadnicima nacionalnih manjina koji su živeli na prostoru Istre? Kako to da su odjednom došli na ideju da samo Srbiji trebaju autonomne pokrajine? Hajde, ostavimo te istorijske havarije koje je preživeo srpski narod.

Da li danas postoji i jedan opravdani osnov za postojanje autonomne pokrajine na teritoriji Srbije? U Vojvodini istorijski ne postoji razlog. Istorijski proces se završio 1918. godine Velikom narodnom skupštinom, i to je samo vraćanje točka unazad posle 1918. godine, i to su znali komunisti kada su ponovo AP Vojvodinu pokušali da odvoje od Srbije. Da li postoji ekonomski, pa van logike, svi teže da se integrišu, da imaju veće tržište, pa vidite da svi veliki investitori iz Evrope i svega teže da osvoje tržište u Beogradu, a šta se ovde radi? Ovde se na svaki način želi postići podvojenost, da se distancira na neki način Vojvodina od Beograda, tvrdeći da sav novac ide u Beogradu.

Drugo, da li ima osnova, kada je u pitanju kultura? U suštini, kultura ne može regionalno da se definiše, ne može po regionima da se deli. Kultura, kulturno stvaralaštvo u Vojvodini je u principu kulturno stvaralaštvo većinskog srpskog naroda. Nju obogaćuju kultura i kulturna tekovina onih koji žive zajedno sa srpskim narodom.

Da li je opravdano to što na tom delu Srbije živi veći broj nacionalnih manjina? Ne može administracija AP da garantuje razvoj i bezbednost na jezik, na kulturu, na stvaralaštvo nacionalnim manjinama. To obezbeđuje Ustav ove države, i to po dve osnove. Prvo, Ustav im garantuje sva građanska prava kao svim građanima Republike Srbije. Drugo, posebna prava kao pripadnicima nacionalnih manjina.

Na najviši stepen je podignuto i zaštićeno pravo nacionalnih manjina, ali se manipuliše. Zašto se manipuliše? Zato što je to zahvalno. Kada vam zafale neki argumenti, čvrsti argumenti, onda potrčite i posegnete za time da su ugrožena prava nacionalnih manjina. Mi nismo protiv Vojvodine. Mi nismo protiv Kosova i Metohije, ali smo protiv autonomnosti bilo koje oblasti ili bilo kog regiona, i to je suština. Onaj ko ozbiljno razmatra ovaj predlog zakona vidi da je ovo provizorijum koji ima potpuno političku pozadinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gotovo da nema zahvalnije teme nego što je ova tema kandidovana od predstavnika predlagača.

Predlagač, nažalost, ne prisustvuje zasedanju Skupštine, ali je neko uzeo sebi za pravo da njen originalni predlog nama ovde predstavi u usmenoj i pismenoj formi. Šteta što nije predstavnik predlagača, zato što bi to bilo interesantno gledati, takmičenje i nadmetanje ovde ko je veći autonomaš, da li predstavnici Demokratske stranke ili predstavnici Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ta trka traje još iz ranijeg perioda i pitanje je da li će i kako će se završiti. Koliko ja imam informacija, a javnost da obavestim, najverovatnije će jedan od predlagača, što bi se reklo originalni plagijator, preći u redove Lige socijaldemokrata Vojvodine i tu će biti programsko i političko pomirenje i to taman toliko koliko se oni razlikuju u svojim političkim stavovima kada je u pitanju političko i ustavno uređenje Republike Srbije.

Zašto je ova tema zahvalna? Zato što u jednom delu Srbije koji se zove AP Vojvodine, pričajući priču na temu – biće nam bolje ako imamo veći stepen autonomije, uvek izaziva određene reakcije, a one se ogledaju u većem broju glasova za onoga ko zagovara bolju budućnost ili svetlije dane ako dođe do veće samostalnosti Vojvodine.

Ovde u ovom predlogu ili plagijatu od predloga postavlja se nekoliko pitanja koja u svakom slučaju zaslužuju odgovor ili pokušaj da damo odgovor. Prvo pitanje je zašto se nije poštovao Ustav, ustavna odredba član 184, koji je donesen 2006. godine, koji obavezuje da se do 2008. godine donese zakon o finansiranju AP Vojvodine? Odgovor se traži od nas koji smo u ovom sazivu koji nemamo baš nikakve veze sa odlukama koje su donesene u tom periodu. Tada je apsolutnu vlast imala DS na republičkom nivou i njeni koalicioni partneri.

U pokrajinskom parlamentu vlast su činili DS, LSDV i njihovi koalicioni partneri i kod njih je što bi narod rekao – i nož i pogača bili. Zašto nisu poštovali Ustav i doneli zakon o finansiranju? Možda da se traži deo odgovora u činjenici da su bili preokupirani mnogo važnijim, mnogo bitnijim, za njih, poslom, a to je stvaranje tzv. statuta AP Vojvodine ili tačnije rečeno pravljenje, pisanje, poluustava, poludržave Vojvodine.

Zašto mi ovo tvrdimo, srpski radikali? Pa, zato što smo posle 5. oktobra već imali Ombudsman zakon koji je usvojen na veoma, veoma čudan način. Usvojen na bazi političkog dogovora, omnibus zakon usvojen tako što su se dogovorili Nenad Čanak i Zoran Đinđić, i zamislite koji je to stepen demokratije. Dogovorili se njih dvojica. Zoran Đinđić, kao predstavnik tadašnje izvršne vlasti i predsednik DS, da bi zadovoljio političke apetite svog koalicionog partnera, rekao je - ovaj zakon će biti usvojen. Taj zakon je na neki način početak osamostaljivanja AP Vojvodine.

Kasnije je predlagan osnovni zakon, koji je trebao da bude razmatran 2003. godine. Za one koji nisu upućeni, samo da ih podsetim, predlagač tog zakona, autor, čovek koji je stajao iza toga, sa svim svojim političkim i drugim kapacitetima, bio je Nenad Čanak. Nazvao je to osnovni zakon.

Prvo, da li ga je neko pisao, ali prepoznaje se vaš rukopis, gospodine Čanak. Znate, i te kako je prepoznatljiv vaš rukopis. Osnovni zakon je bio karakterističan za Saveznu Republiku Nemačku 1949. godine, u stvari to je drugi naziv za Ustav Savezne Republike Nemačke, i ovo je isto trebalo da ima funkciju kao Ustav ili budući ustav AP Vojvodine.

Šta se predlagalo? Predlagala se veća samostalnost u zakonodavnoj, u izvršnoj i u sudskoj vlasti. Išlo se čak toliko daleko da se ostavila i jedna mogućnost da se ima i centralna banka.

Zašto nije usvojen ovaj zakon? Spletom slučajnih okolnosti, zato što se desio atentat na Zorana Đinđića i došlo je do odlaganja. Demokratska stranka nije htela da usvaja ovaj osnovni zakon koji bi se odnosio na AP Vojvodinu i tu je jednostavno prolongirano donošenje bilo kakvog akta koji bi definisao veću samostalnost AP Vojvodine.

Godine 2008, osim ovog posla koji se odnosi na pripremanje novog statuta, DS svim svojim kapacitetima bila je angažovana na razbijanju SRS. Zašto? Zato što je to pre svega njihova politička procena bila, a bila je politička procena i onih koji im daju naloge.

Od 2000. godine procena zapadnih zemalja bila je da im ni jedan zakonski projekat, ni jedna zamisao koja je vezana i za Kosovo i Metohiju, a pogotovo za Vojvodinu, neće proći lako jer je SRS bila i te kako značajan i jak politički faktor na političkoj sceni Srbije, a pogotovo SRS je bila i te kako jaka i značajna kao politička stranka na prostoru AP Vojvodine. I to je bio glavni zadatak kojim su se bavili iz DS i njihovih koalicioni partneri.

Šta je krajnji ishod? Krajnji ishod je da kada je SRS razbijena, da se pristupilo donošenju novog statuta AP Vojvodine.

Srpska radikalna stranka, opterećena svojim unutrašnjim problemima, nije mogla na adekvatan način da se suprotstavi, tačnije rečeno nije imala dovoljno snage, nije imala dovoljno poslanika da spreči donošenje ovog statuta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Tada su u SRS i te kako značajnu ulogu igrali ljudi koji se sad nalaze u SNS i možda ste primetili da u toku jučerašnjeg dana, neki od njih su potpuno ponovili govor koji su imali u godini kada se vodila rasprava oko usvajanja u Narodnoj skupštini statuta AP Vojvodine, sa puno argumentacija, sa niz činjenica, jasno predočili kakva je opasnost od usvajanja protivustavnog statuta AP Vojvodine.

Desilo se da je Ustavni sud poništio taj akt ili delom njegove tačke ili njegov sadržaj koji je bio protivustavan. Ja vas samo podsećam da je u tom statutu predviđeno da Vojvodina čak ima i predsednika, da je Novi Sad glavni grad, da ono što je nažalost ostalo Vojvodini ima i predsednika Vlade.

Gde to imaju sistemi, paralelni sistemi da funkcionišu da u jednom delu Srbije imate predsednika Vlade i da na nivou centralne vlasti imate predsednika Vlade? To retko gde ćete naći osim u Srbiji, ali to je bilo zadovoljenje političkih apetita.

Šta je ovde argumentacija? Ovde je argumentacija da ako se pristupi ovome poslu, onda će se mnogo bolje živeti u kako kažu „nekada bogatoj Vojvodini“. Hajde jednom da izađemo iz tih zabluda. Sami učesnici svih događaja sedamdesetih godina, nosioci političkih aktivnosti, mnogi od njih su priznali da su sedamdesete godine zabeležene kako neki kažu kao zlatne godine prosperiteta na bazi stranih kredita, na bazi nečeg što su generacije kasnije prihvatile kao dodatni teret na i ovako iscrpljene, izmučene i opljačkane ekonomije Republike Srbije.

Tu sa tim zabludama treba prestati. Ne kažemo mi da nije poljoprivredno Vojvodina bila razvijena, ali ne tako kako je prikazuju i kako uporedno prikazuju ovde neke podatke. Evo vam jedan podatak, kada je u pitanju poljoprivreda, kada je u pitanju proizvodnja pšenice, ovo je podatak koji je još iz perioda SRJ, tada je Vojvodina proizvodila milion i 100 hiljada tona pšenice, a ostatak, kako bi se to moglo reći, Srbije 900 hiljada tona pšenice.

Samo da vam bude jasno, za prehranjivanje kompletnog stanovništva sa robnim rezervama bilo je potrebno za Saveznu Republiku Jugoslaviju 800 hiljada tona pšenice. Ovo je relevantan pokazatelj, ovo su zvanični podaci iz Privrednika Republike Srbije, koji na bazi praćenja jasno pokazuje koliko je to razlika nekih 200 hiljada tona pšenice. Ništa dalje nije kada su u pitanju i ostale poljoprivredne kulture.

Prema tome, nemojte da se zavaravamo da zamenom teza govorimo kako Vojvodina, kako bi to neki rekli, Vojvodina prehranjuje Srbiju. Ne. Jednako Srbija učestvuje u svim svojim delovima i kada je u pitanju i prehrambena industrija i kada je u pitanju poljoprivreda i nema potrebe za manipulisanjem, nikakvih potreba nema. Manipulisanje služi samo da bi se oni naivni, još jednom, dodatno prevarili.

Setimo se samo 2000. godine posle 5. oktobra šta su govorili po Vojvodini ovi koji su pripadali DOS? Rekli su – kada mi dođemo na vlast, mnogo će biti bolje seljaku u Vojvodini, generalno u Srbiji, ali akcenat je stavljen na Vojvodinu.

Šta se desilo seljaku? Desilo se sledeće, rekli su mu – Pošto ti je stara mehanizacija, moraš da zanoviš mehanizaciju da bi savremenim metodama obrađivao svoju zemlju. Da bi kupio novu mehanizaciju, seljak je morao da se zaduži, da podigne kredit, da li je tako? Otišao je, založio je svoju imovinu kao hipoteku, kupio je nove traktore, najviše su to „Džondirovi“ traktori jer su IMT potpuno uništili, nije bilo domaće proizvodnje traktora i šta se desilo? Prvi put kada je seljak trebao da preda svoju letinu, da na taj način ubere neki prihod da bi platio rate na osnovu kredita, tada je pala otkupna cena i seljak je video da jednostavno iz godine u godinu sve dublje pada u dugovanja, nije mogao više da izdrži, upadao je u dužničko ropstvo.

Šta mu je ostalo? Ostalo mu je samo da radi onaj posao koji najbolje zna, a to je da obrađuje zemlju. Kod koga? Pa, kod tajkuna koji su bliski DOS-u, a koji su u međuvremenu pokupovali zadruge i poljoprivredne kombinate i šećerane i to sve ukupno plaćali nekoliko evra.

Setite se samo afera vezanih za šećerane. Šećerana u Pećincima plaćena tri evra, s tim što je kupac preuzeo obaveze da izmiri prema državi svoja dugovanja. Vlada u međuvremenu donese uredbu i oslobađa novog kupca svih obaveza koje ima prema državi i faktički jedna fabrika šećera u Pećincima kupljena je za tri evra. To su ti tajkuni. To su ti novi bogataši, to su ti zaljubljenici u poljoprivredu koji su od poljoprivrede znali o zemlji samo onoliko koliko imaju zemlje u saksijama kod svojih kuća.

Šta se dalje dešavalo? Doveli su u dužničko ropstvo seljaka u Vojvodini. Sada ta briga za seljakom, ta briga za radnikom se izražava u trenutku kada se oseća da bi eventualno moglo doći do novih izbora. Novi izbori treba da obezbede realnu sliku kakvo je raspoloženje i kakvu podršku imaju pojedine političke partije.

Mi u SRS jasno upozoravamo da ovakav način predizborne kampanje koju vode neki na račun dela stanovništva Srbije koji živi u autonomnoj pokrajini ima tragične posledice, a one se ogledaju u sledećem – da ćemo postići takvu podvojenost unutar građana Srbija da će oni koji žive na prostoru AP Vojvodine biti ljubomorni ili zavidni onima koji žive u drugim delovima Srbije. U čemu to ljubomorni? Zato što su jednako bedni i siromašni, kao i oni u drugim delovima Srbije. Zašto bi bio ljubomoran ili zašto bi bio kivan čovek koji živi u Novom Sadu na onoga ko živi u Beogradu? Zato što živi jednako ili isto bedno, siromašno, bez posla i bez adekvatnih primanja. E, to je opasnost koja se krije u ovakvim ili sličnim predlozima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova rasprava o predlogu LSV je u svakom slučaju trebala na osnovu odluke da se u dnevnom redu i treba da bude ozbiljna. Nakon izlaganja gospodina Pastora mi ovde prisustvujemo jednoj veoma čudnoj situaciji.

Doktor Vojislav Šešelj je istakao argumentaciju vezano za obrazloženje i sam predlog koji je izneo ovlašćeni predstavnik, pri tome ukazao na nepobitne činjenice da je ovo u stvari plagijat koji je prepisan od Aleksandre Jerkov. Čovek može nekako da prihvati da je to urađeno iz namere da se kad-tad stavi na dnevni red ovakva jedna tačka kao što je ova, međutim sada smo svedoci da je u stvari Aleksandra Jerkov plagijator. Ona je prepisala, odnosno ukrala ideju, a samim tim i tekst predloga od Skupštine Vojvodine, odnosno nacrt predloga Skupštine Vojvodine i ovo sada potpuno poprima neke čudne obrise blago rečeno.

Mi sada treba da raspravljamo ozbiljno oko ustupanja dela prihoda, kako ovde zahtevaju, AP Vojvodini, a u stvari ni sam predlagač nije originalan u svojim predlozima. Kada bi eventualno mogla ovoj sednici da prisustvuje i ona koja je 2016. godine predložila, a ni ona nije originalni predlagač.

Stoga, shodno članu 68. predlažem da se formira jedna komisija koja će utvrditi šta je i kakav je originalni tekst ovog predloga i ko je taj koji je originalni predlagač da bi ovo moglo da bude na neki način ozbiljna rasprava? Ovako se vrtimo oko rasprave o plagijatima. Niti Nenad Čanak zna šta predlaže, niti zna Aleksandra Jerkov. Sada čujemo, možda je eventualno originalni tvorac ovog nacrta predloga Skupština AP Vojvodine, pa da zamolimo da odložimo ovu sednicu, formiramo komisiju da ta komisija utvrdi ko je originalni predlagač.

I ovaj predlog zakona se svodi na isto. Radi se, naime, da bi se uklopili u standarde Evropske unije. Ali, ono što je zabrinjavajuće, to je činjenica da svi mi znamo da bez obzira šta uradili, koja poglavlja otvorili i kako se uklapali u te standarde, Poglavlje 35 je ključno poglavlje za „ulazak“ u Evropsku uniju i toga smo svi svesni.

Poslednjih dana intenzivira se na insistiranju priznavanja i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, priznavanja nezavisne države Kosovo. Ovo je samo šminka pred javnošću da se mi bavimo standardizacijom koju je usvojila od ranije Evropska unija, a još veća bruka je za ovaj visoki dom što nijednog jedinog trenutka se nije pojavio ministar resorni koji se bavi ovom problematikom, a najveća sramota za sve nas je što vladajuća koalicija do sada nije smenila ministra Rasima Ljajića zbog svega onoga sa čime je upoznata javnost, zbog njegove kompromitovanosti i svega onoga što on čini. Lako je u javnosti, kako on to čini, pravdati se i govoriti – ja sam nevin. Zašto ne dođe ovde pred nas u parlament? Funkcija ministra i javne ličnosti podrazumeva ne samo da se hvali i da se pričaju hvalospevi i da se u Evropi zaslužuju te pohvale, nego podrazumeva i da se kritički osvrne opozicija, kakva je SRS, na njegov rad, na sve ono što je vezano za njega, na kraju krajeva, i njegovo delovanje i van Ministarstva. Upoznati smo, zahvaljujući tome što je jedan tom objavljen, knjiga jedna je objavljena o svemu onome čime se bavi ministar dugogodišnji, bukvalno je ministar otkad su uspostavljene Olimpijske igre.

Intencija SRS je da se uklopimo u ovu digitalizaciju koja je kapitalni zaokret u radu ove Vlade, kako je u svom ekspozeu izjavila i predsednik Vlade.

Shodno tome, mi predlažemo da se rokovi smanje, pošto je to savremeni način razmene podataka. Umesto osam dana, koje ovde predlagač zakona predviđa, da se dostave podaci administratoru i zamenicima administratora, ministru, mi predlažemo da to bude tri dana. Amandman nije prihvaćen iz nama nepoznatih razloga.

Ako digitalizacija podrazumeva nešto što je ubrzano, a vreme i te kako znamo šta znači, kratkoća vremena u administrativnim poslovima, ne vidimo razloga zbog čega se ovaj amandman odbija? U obrazloženju se kaže da je osam dana sasvim dovoljan rok. Pa, dovoljan je rok i 15 dana, i 16 dana, ali ovde je tri dana. Zašto? Zato što administratori koji rade na pojedinim nivoima, da li lokalne, pokrajinske ili republičke vlasti, oni su lica koja treba i te kako proveravati, jer su ovo veoma, veoma poverljivi podaci.

Ono što mi srpski radikali imamo generalno kao primedbu kada je u pitanju ovaj Centralni registar, to je još od ranije, a vezano je za neki drugi zakon koji se koristi u funkcionisanju ovog zakona, a to je da se jedinstveni matični broj građanina koristi kao osnovni podatak, odnosno podatak na osnovu koga se određuje ili na osnovu koga se vode sve evidencije za građane Srbije.

Srbija je jedna od jedinstvenih zemalja u kojima je jedinstveni matični broj građana taj podatak koji se koristi kada je u pitanju određivanje karakterističnog broja. Recimo, u susednoj Hrvatskoj imate slučajni odabir ili matematičku kombinaciju brojeva koja se dobije kao identifikacioni broj za građanina, a mi i dalje ovde imamo sve podatke kao na dlanu iznešene.

Nemojte zaboraviti, samo vas podsećam, da toliko hvaljeni elektronski dnevnici, primera radi, ne zamenjujem tezu nego samo dajem primer, elektronski dnevnici kada se desi neki problem i kada oni koji koriste, upotrebljavaju takvu vrstu evidencije u školama, pozovu da bi ispravili problem. Znate kakav odgovor dobiju? Prvo kontakt ostvaruju sa centralom. Na centrali im se javlja neko ko kaže – prosim. Većina naših ljudi misli da je to Slovenija, međutim kasnije se ispostavi da je to iz Zagreba centrala, centrala je u Zagrebu. Ti podaci iz elektronskih dnevnika su na raspolaganju u centrali koja se nalazi u Zagrebu, a dalje neka građani izvode zaključak mi nećemo ništa da prejudiciramo ili da neke crne slutnje, kako bi se to reklo, da iznosimo. Tako i sa ovim podacima gde je dan, godina, mesec, čak i mesto stanovanja do svih detalja koji su vezani za ličnosti, iznešena kroz JMBG, nije dobra. Ne shvatamo zašto ovaj amandman nije prihvatila Vlada. Hvala vam.

Ovi predlozi su sa razlogom da se otvori Poglavlje 12, a otvaranje Poglavlja ima za cilj ulazak u EU. Sada kad ovo sluša i gleda običan građanin Srbije, ima utisak da je jako dobro što pre ući u tu EU, pogotovo kada je u pitanju oblast poljoprivrede, jer, Bože moj, ako usvojimo sve te standarde mi ćemo višak hrane izvoziti u EU, ili kako to neki nadobudni predstavljaju, da je sve veći i veći izvoz u EU.

Međutim, šta je realnost? Realnost je potpuno suprotna. Ne može niko ko iole ima zdravo rezonsko razmišljanje da poveruje da ćemo mi višak paradajza izvoziti u Francusku, pa Francuzi ga bacaju. Da ćemo višak krompira izvoziti u Nemačku, pa Nemci ga bacaju. Da ćemo višak grožđa izvoziti u istu tu Francusku, ili Italiju, oni ga imaju u višku.

Šta je suština? Suština je prihvatanje standarda ISO standarda, evropskih standarda, da se otvori ovo tržište za evropske proizvode. Ovde je dobra stvar što ministar prvi put okreće stvari, ne nose ga ni inercija, niti emocije, nego stavlja nešto što je realnost. Šta je realnost? Nama je realnost sve ono što možemo da proizvedemo, možemo da prodamo, na evro-azijsko tržište, pre svega u Ruskoj Federaciji.

Šta je s druge strane? Ono što je potrebno za poljoprivredu, sva sredstva, repromaterijali, to se proizvodi u Rusiji, proizvodi se, istine radi, po njihovom standardu, po GOSTU, a ne po ISO standardima, ali vidite da i ta Evropa razvijena, prihvata ruske proizvode. Zašto? Zato što su jeftiniji, zato što su istog kvaliteta, a mi jednostavno pokušavamo po inerciji, nošeni emocijama po svaku cenu da uđemo u tu EU.

Mi ovde amandmanima želimo da što ubedljivije delujemo kako bi shvatili da se okrećemo raciu, a ne emocijama. Racio govori da treba ići tamo gde naša roba može da se plasira, i treba ići tamo gde smo konkurentni sa svojom robom.

Mi ovde predlažemo da se podzakonski akti donesu u roku od šest meseci. Ministarstvo ovo ne prihvata. Ne prihvata iz razloga što kaže da je dovoljno i godinu dana da se predlože podzakonski akti. Zašto podzakonski? Zato što upravo regulišu ovo o čemu je ministar govorio. Regulišu još preciznije, još tačnije odnosi sa tim tržištem i uvoz robe iz Ruske Federacije.

Nama je tu veliki problem, taj uvoznički lobi. Mi možemo da budemo žrtva uvozničkog lobija koji je već uspeo da uništi sve proizvođače u Srbiji veštačkog đubriva, koji je mnoge proizvođače zaštitnih sredstava već doveo na rub, ili na ivicu propasti. To je ono o čemu ministarstvo mora u podzakonskim aktima, zato mi insistiramo da skrati taj rok na šest meseci. U podzakonskim aktima jasno da se definiše kako bi zaštitio domaće proizvođače.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je interesantno da je predlog Ministarstva za poljoprivredu koji je u suštini, kako je to iz obrazloženja ministra rečeno, prilagođavanje evropskim standardima, tačnije rečeno otvaranju Poglavlja 12, nešto što hronološki može da se posmatra u poslednjih 20 godina jednostavno može da se svede pod sve veću i veću tehnološku zavisnost Srbije od tzv. Evropske unije.

Kada je u pitanju finansijska zavisnost, onda je to potpuno jasno da smo mi tu bili blizu ili smo i dalje blizu tog finansijskog ropstva ili dužničkog ropstva, kako se to govori kolokvijalno.

Kada je u pitanju tehnološka zavisnost, ona datira još iz ranijeg perioda, ali intenzivno je prisutna od 5. oktobra 2000. godine. Podsećam vas samo na neke činjenice kada je posle Petooktobarske revolucije došao onaj talog i zauzeo funkcije u Srbiji, oni su nas ubeđivali da moramo prihvatati evropske standarde. Kada je u pitanju privreda, potpuno su uništili sve fabrike, a kada je u pitanju poljoprivreda sistematično su počeli da uništavaju, ne samo rasprodajom zemljišta i imovine, nego tako što su počeli da zatvaraju redom sve fabrike koje su se bavile proizvodnjom preparata ili onoga što je potrebno za poljoprivredu.

Jedan od karakterističnih primera je bio proizvodnja veštačkog đubriva. Sećate se kako su redom počele fabrike da se zatvaraju, sve uz objašnjenje da je to prljava tehnologija, da se ne isplati više proizvoditi veštačko đubrivo organskog, neorganskog porekla nema nikakve veze, sve je to mnogo jeftinije kada se to uvozi i uostalom, zastarela tehnologija proizvodnje, u ovom slučaju veštačkog đubriva je dodatni argument koji su koristili, jer EU ima savremenu tehnologiju. I šta se desilo? Evo, ovih dana je najaktuelnija poslednja fabrika veštačkog đubriva, takozvana „Azotara Pančevo“ se zatvara. Šta je posledica toga? Posledica toga je, gospodo, da mi više nismo samostalni kao država, ili suvereni kao Vlada da određujemo, kakva će cena, i koja će cena biti poljoprivrednih proizvoda. Ako vam neko određuje kolika je cena uvezenih preparata repromaterijala, onda se to odražava i na finalni proizvod. To je nešto što je simptomatično, da se razumemo nije to samo kada je u pitanju Srbija, to je u pitanju sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka.

Ono što je 05. oktobra došlo sa tim talasom ili poplavom kriminala, to je da se ne uništava samo proizvodnja kada je u pitanju preparati i veštačko đubrivo, nego i semenska roba. Zašto? Zato što je Srbija, spletom okolnosti bila poznata po tome što zahvaljujući svojim institutima razvijala sopstvenu tehnologiji pri proizvodnji semena.

Počela je priča i objašnjenje da mi ne možemo u tako jakoj konkurenciji da nastupamo na svetskom tržištu, da je prevaziđeno to što radi institut, primera radi u Zemunu i u Novom Sadu, da postoji mnogo jeftinija semena i da se sa jeftinijim semenima može više profitirati. Pri tome se potpune zaboravila činjeni da je dominantnu ulogu kada je u pitanju semenska roba imala Srbija nasleđeno od bivše Jugoslavije u bivšim Republikama Sovjetskog Saveza. To je ogromno tržište i kada se slučajno neko pita tadašnje vlastodršce – kako to da mi odustajemo od tolikog velikog tržišta kao što je Rusija, kao što su bivše republike Sovjetskog Saveza? Onda su rekli - nema nikakve veze. Mi ćemo u tehnološkoj saradnji sa stranim proizvođačima i dalje izvoziti na tom tržištu. To je rešenje čitavog ovog rebusa, izlazak iz čitavog ovog galimatijasa, koji se zove – novi tehnološki proces koji se primenjuje u Srbiji.

Strani proizvođači su na osnovu licenci počeli da proizvode u Srbiji i izvoze na tržište država bivšeg SSSR zato što Srbija ima veoma povoljne odnose pogotovo u oblasti trgovine pre svega sa Ruskom Federacijom, a i sa mnogim republikama Sovjetskog Saveza. Tako se dodatno jedna država kao što je Srbija porobljava.

Ono što je glavna tema i što je cilj tog tzv. Poglavlja 12, koje treba da se otvori, to je bezbednost hrane. Mi ovde treba da donesemo zakone koji se uklapaju u evropske standarde. S tim zakonima treba da obezbedimo veću sigurnost hrane biljne i životinjske i drugog porekla koju ćemo mi konzumirati, koju ćemo izvoziti.

Zamislite šta se u ovim izmenama i dopunama zakona predviđa? Ovo je prvi put da jedan ministar i jedno ministarstvo prizna da je faktički, između redova prizna, da je EU velika zabluda, da je to magla i da treba da izlazimo iz te zablude i da više ne verujemo u tu maglu. Samo ministarstvo ovde predlaže da proizvodnja zaštitnih sredstava za biljke i dalje bude zastupljena kada je u pitanju domaći sektor sve do ulaska u EU. Ranije se to po automatizmu, kako je i ministar u svom obrazloženju rekao, podrazumevalo, prelazi se na standard EU i takvi se zakoni usvajaju ili na osnovu vidovitosti pojedinih tzv. Zorki koji su bili predsednici vlada i razni ministri, koji su nam proračanski predviđali da ćemo ući 2007. godine u EU, pa onda 2013. itd. Prvi put da jedno ministarstvo izađe i kaže – sve su to zablude, mi moramo da vodimo računa da sačuvamo postojeće kapacitete u proizvodnji zaštitnih sredstava, a o Evropi, kao ona serija Đekna – kada će, ne zna se i to je veoma važno i bitno.

Zašto je važno i bitno da ministarstvo na osnovu primedbe srpskih radikala obrati pažnju na nešto što je veoma bitan i važan faktor u ishrani stanovništva u Srbiji, a to su mesne prerađevine koje u mnogim slučajevima se proizvode tako ili stvaraju tako što se uvozi meso iz inostranstva, meso iz robnih rezervi drugih zemalja. To meso iz robnih rezervi je godinama, decenijama bilo smešteno u hladnjačama, u određenim prostorima koji služe za to, a onda uvoz u Srbiju podrazumeva da se termički i mehanički tako meso preradi, da se pretvori u mesne prerađevine kao što su kobasice, kao što je salama, kako onaj nesretnik reče, mortadela onom predsedniku Italije itd.

Uvek se tvrdi da je ta hrana bezbedna. Jeste, formalno jeste. Zašto? Zato što ta termička obrada je nešto što garantuje ispravnost te hrane, ali sva svojstva koja bi treba da ima takva prerađevina, odnosno takav proizvod, nisu prisutne. Zašto nisu prisutna? Zato što po prirodi i logici stvari, a i nauka je to objasnila, dugogodišnje stajanje na niskim temperaturama oduzima i određena svojstva, gubi svoja određena svojstva mesa koje se nalazi u robnim rezervama.

Šta je ovde urađeno? Gotovo ništa. Zašto? Zato što se kaže čak i ovde – oni repromaterijali, u ovom slučaju meso koje služi za preradu i izvoz, oni ne podležu toj tzv. kontroli Nacionalne laboratorije, ne podleže onim kontrolama kako je predviđeno i za ostale supstance, odnosno ostala sredstva koja se uvoze.

Mi smo sada u situaciji da faktički sve ono što je otpad, sve ono što nije više za upotrebu u inostranstvu, mi uvozimo. Setite se samo da je ne tako davno u Srbiji bila prisutna jedna velika količina mesa koja je uvezena iz Argentine, koja je po starosti mnogo iznad nas koji ovde sedimo u ovoj Skupštini, pa se onda utvrđuje da li je 50 ili 60 godina, ali hajde da uozbiljimo stvari. To je veoma opasno. Zašto? Zato što dve stvari, po nama srpskim radikalima, ovde veoma bitne nisu uvedene u regulativu. Prvo, vremenski da se ograniči mogućnost upotrebe mesa i mesnih prerađevina koje se nalaze u robnim rezervama. Ne da bude ovo „upotrebljivo je do“, pa onda kažemo - ne gube se svojstva, može to da se konzumira, nego jednostavno moramo da odredimo da više od šest meseci ne može da se upotrebljava to. Drugo, ono što je krucijalno to je da se uvodi carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Bez carine mi smo otvoreno tržište i naša poljoprivreda je osuđena, ovako osiromašena i ovako ogoljena, na potpunu propast jer ne možemo da budemo konkurentni sa pionirom u proizvodnji semenske robe, ne možemo da budemo konkurentni sa proizvođačima i prerađivačima mesa i mesnih prerađevina. Hvala vam.

Ovde SRS predlaže da se stav 17. u ovom članu izbriše, zato što se radi o nečemu što se podrazumeva, što je logično, adekvatnu zamenu za nastavnika koji ne može da obavlja svoju funkciju, adekvatno treba tražiti stručnu zamenu i tu je potpuna logika stvari, jer ne može fiziku da predaje, da zamenjuje nastavnika neko ko nije završio fiziku.

Šta je suština? Ma može, kod vas može sve. Kod vas može i diploma za 24 časa da se dobije, a kada vam oduzmu diplome, ostaje vam znanje. To je to. Kod vas je to fenomen.

Suština je sledeća. Mi smo svedoci da sistem obrazovanja više određuje, odnosno o njemu odlučuje više MMF, nego što to ima mogućnost Vlada, odnosno resorno ministarstvo. Mi znamo dobro da MMF striktno propisuje kakva treba da izgleda mreža škola. Ona je, naravno, zasnovana na osnovu raspoloživih finansijskih sredstava koje određuje i dozvoljava MMF. Mi imamo sistem u osnovnom obrazovanju, a broj škola se određuje onoliko koliko ima novca.

Broj zaposlenih u određenim školama, onoliko koliko ima novca i hajde da to bude neka logika stvari, da taj MMF, taj policajac koji vodi računa o vraćanju sredstava koje daju svetske banke, da određuje na neki način, da bude to u sklopu raspoloživih finansijskih sredstava, ali oni idu korak dalje i kažu – u razredu može da bude maksimalan broj učenika toliki, da bi bili finansijski efikasni.

Kakve to veze ima? To do dana današnjeg niko nije objasnio. Ima iz ranijih perioda, vidim da ovde ima onih nostalgičara, samo da im kažem da je Tito umro, iz ranijeg perioda kada je Stipe Šuvar donosio tzv. reforme u školstvu, pa je upropastio generacije i generacije. Ima i kasnije, posle 5. oktobra kada su nas ubeđivali da su to evropske tekovine, evropski standardi.

Pre neki dan smo ministre, ovde upravo govorili o dva primera srednjih škola, gde Srbija, odnosno ministarstvo, a samim tim i Vlada, ostala je tradicionalno naklonjena obrazovanju, kada je u pitanju Matematička gimnazija i kada je u pitanju Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“.

Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ je bila predmet transformacije u obrazovanju, pa su izmišljali sve i svašta, da bude jezička, da bude prirodno-matematička, da bude ovakva, dok nisu vratili ono što je u prirodi te gimnazije, da elitni učenici po svom uspehu pohađaju tu gimnaziju i da se u njima otkrivaju budući talenti za različite oblasti, za matematiku i prirodne nauke i društvene nauke.

Matematička gimnazija u Beogradu, na koju smo svi ponosni, ministre, ni jednu jedinu reformu može se reći slobodno, nije prihvatila, kada su u pitanju sugestije MMF, nego su nastavili starim planom i programom, prihvatajući sve te didaktičke metode koje se primenjuju u savremenom vremenu. Nisu ni oni imuni na to, ali su zadržali, zahvaljujući tom, pre svega, kada je u pitanju nastavnički kadar, kada su u pitanju ljudi koji rade u toj gimnaziji i tu su zadržali kriterijume. Nama je kriterijum pao onog trenutka, gospodine ministre, kada su u školama počeli da predaju tzv. sorbonci. Sorbonci su oni koji su predavali praksu, praktičnu nastavu, a onda preko noći promovisani u nastavnike tehnički oblasti, pa su završavali kao i ove naše kolege, drage u ovoj Skupštini, preko noći su završavali fakultete, magistrirali, doktorirali, šta su sve radili. To je bila politehnička nekada u Rijeci, to zna Atlagić, možda je on imao nekoga ko mu je blizak, i kada pitate šta je završio nekoga, on kaže politehničku i tu prestaje svaki razgovor, jer se nije znalo za šta je ta škola i kada završi tu školu, za šta je čovek kvalifikovan. Hvala.