Hajte, gospodine Dinkiću, ponovo ga uzmite u stranku, vidite da sve zna.
Samo radi pojašnjenja, rekao sam, nisam bio precizan kada je govorio o olakšicama, a to može da se vidi i iz stenograma na primeru Beograda i Novog Sada.
Iz tog razloga, čak i u zakonu precizirano je u smislu da je cenzus 5.000 i da se oporezuje samo ona razlika između 5.000, ali ne vidim razloga zašto ste potencirali na regionima, odnosno na gradovima.
Možda ste hteli da kažete na primeru gde su po primanjima ti gradovi u samom vrhu, ali onda ste mogli da nađete i primer opštine Beočin. To je opština koja po glavi stanovnika i po zaposlenima ima najveća primanja, ali to sada nije bitno.
Ono što je suština, nisam ni rekao da ste vi lično čovek i ministar koji smetate ili pokušavate da sprečite ovakvu investiciju u Novom Sadu, već sam rekao, sad istine radi niste, ali vaše kolege, pojedine kolege jesu. A zašto?
Zato što osim nekih ličnih razloga, oni i dalje ljudi ne znaju da su ministri, a oni će saznati da su ministri kada im vi saopštite jer ste inače stručnjak za marketing, sa onim bubnjarem, a to bi bilo najbolje sa vašim prijateljem da im saopštite, jer oni samo ton i zvuk bubnjeva mogu da čuju, već kada završe svoj mandat, onda će.
Šta je suština ove investicije? To je zemljište koje je privatno vlasništvo kupljeno od švajcarske kompanije, gde lokalna samouprava nije imala nikakvog uticaja, ali je na teritoriji grada Novog Sada i samo prisustvo visokih funkcionera SRS je bio dovoljan razlog da se već na početku najavi mogućnost sprečavanja realizacije takve investicije.
To javnost treba da zna, to vama ne govorim, već javnost treba da bude upoznata sa tim.
Samo zato što je na teritoriji grada, gde je SRS sa svojim koalicionim partnerima, odnosno gde drži vlast, samo zato što je Tomislav Nikolić, kao najistaknutija politička figura SRS prisustvovao tom potpisivanju, na poziv, sa jedne strane investitora iz Švajcarske i izvođača radova iz Rusije, i uz prisustvo ambasadora, to je razlog da se spreči ovakva investicija i to je prava slika i prilika kako i na koji način funkcionišu pojedini ministri.
Vi imate još veću odgovornost od tih pojedinaca avanturista, vi ste u proteklih mesec dana postali relevantna politička ličnost i ne samo kao ministar da stojite iza ovog zakona, nego morate kao lider političke partije da budete garancija. A sve ovo što sam naveo je niz primera gde ste pokazivali nedoslednost, a primer vašeg bivšeg lidera je ne samo vama primer za nauk, nego svima onima koji isto kao vi kažu, neće iz Srbije, pa naravno, širok je to pojam, različiti lokaliteti gde će pojedini da borave u Srbiji, ali građani Srbije znaju da svako mora da odgovara pred zakonom.
To ste uostalom videli sa svojim koalicionim partnerima koji su vas kasnije, istine radi, progonili, koji su vas kasnije protivzakonito smenjivali sa mesta guvernera Narodne banke, ali ste bili opčinjeni sa njima, hvalili ste sve njihove poteze i nemojte dozvoliti sebi da zaboravite primer vašeg bivšeg predsednika.

Nacionalna strategija počiva, prema predlagaču, na nekoliko hipoteza od kojih ona prva i najvažnija, o potrebi donošenja novog ustava Republike Srbije, predstavlja samo lepu želju predlagača, koji nema dovoljan broj poslanika ni za skupštinski kvorum, a kamoli za donošenje novog ustava.

Ključna načela na kojima se zasniva nacionalna strategija jesu da sudska vlast treba da bude nezavisna, transparentna, odgovorna i efikasna. Pri svemu tome, predlagač nacionalne strategije, u ovom slučaju Ministarstvo pravde Republike Srbije, priznaje da je pravosudni sistem loš, da je poverenje građana u isti nikakvo i da ga u celosti treba reformisati.

Predlagač bi samim priznanjem trebalo uz nacionalnu strategiju da dostavi pismenu ostavku ministra pravde. Pri svemu tome, Ministarstvo je dopustilo sebi da pred Narodnu skupštinu iznese jedan ovakav, da ne kažemo dokument, već pamflet bez jasne uloge delovanja pravosudnog sistema u njoj.

Predlagač ne samo da predlaže jednu nacionalnu strategiju koja je loša, skupa i iznad svega neefikasna, već ne razlikuje ni osnovne pojmove. Tako se sve vreme tvrdi da je cilj sprovođenja nacionalne stretegije ostvarivanje načela pravde, umesto ostvarivanje načela zaštite prava. Pravdi kao filozofskom pojmu nema mesta u nacionalnoj strategiji niti u zakonima, već se isključivo može govoriti o zaštiti prava.

Nadalje, predlagač tvrdi da su sadašnja rešenja u pravosuđu loša, nudeći nam umesto toga još gora. Predlagač ne razlikuje nezavisnost suda od samostalnosti tužilaštva, niti se u nacionalnoj strategiji bavi ozbiljnije advokaturom kao delom korpusa pravosudnog sistema. Dakle, ne radi se o potrebi za donošenjem novih zakona, već je sadašnja vlast apsolutno nesposobna da u potpunosti primenjuje zakone i ustavna načela, kada je pravosuđe u pitanju.

Danas je načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku svedeno na manipulacije izvršne vlasti u oba ostala segmenta vlasti, te se tako Ministarstvo pravde može pohvaliti isključivo brojem uhapšenih sudija, lošim materijalnim položajem zaposlenih u pravosuđu i neažurnošću sudske vlasti.

Narodna skupština Republike Srbije, kao najviše predstavničko telo građana Srbije, danas bira i razrešava nosioce pravosudnih funkcija i to na predlog Visokog saveta pravosuđa, nakon što ti predlozi budu razmotreni u nadležnom skupštinskom odboru.

Ovakvo rešenje, koje podrazumeva da o nosiocima pravosudnih funkcija odlučuje najviše i najlegitimnije telo Skupština Srbije, u praksi se pokazalo kao manje loše od onoga koje predlaže nacionalna strategija.

Individualnu nezavisnost sudija do danas je garantovala Narodna skupština Srbije, da bi se nacionalnom strategijom uspostavilo nekontrolisano i samo sebi dovoljno telo nazvano visoki savet sudstva.

Ovakvo telo preuzima sve ingerencije Visokog saveta pravosuđa, Velikog personalnog veća, ministra pravde i predsednika Vrhnog suda Srbije.

Uspostavljanje visokog saveta sudstva dovelo bi sve nosioce pravosudnih funkcija u položaj potpune zavisnosti od blagonaklonosti istog, dok bi izbor nosilaca pravosudnih funkcija bio spisak lepih želja članova visokog saveta.

Prosto je zaprepašćujuće da se predlaže izbor sudija od strane ovakvog tela, kao da će ono moći da ima uvid u rad i u stručno usavršavanje kandidata za izbor u zvanje sudija.

Pored toga što visoki savet sudstva broji samo dva člana koje predlaže Skupština, ovakvo telo nije reprezentativno, nije ni efikasno, već je uz sve to vrlo skupo.

Naime, nacionalna strategija predviđa i postojanje administrativne kancelarije ovog tela i maltene uvodi paradržavni politički subjekt, koji je nezavisan od bilo koga i koji ne odgovara nikome.

Predlagač nacionalne strategije sve vreme tvrdi da je njegova ideja i potreba građana Srbije formiranje nezavisnog pravosuđa, a pri tom se predlaže potpuno idiotska ideja da se za prvi izbor za sudijsku funkciju kandidati biraju na određeno vreme od tri godine, da bi nakon toga visoki savet sudstva doneo odluku o stalnom imenovanju na sudijsku funkciju, koju čak ni ne potvrđuje Narodna skupština Republike Srbije, već samo deklarativno potvrđuje predsednik Narodne skupštine. Takvo rešenje dovodi novoizabrane sudije u položaj apsolutne zavisnosti od visokog saveta sudstva i dobre volje njenih članova.

Apsolutno je nezamislivo, u bilo kojoj parlamentarnoj demokratiji, da se sudije biraju na određeno vreme, kao da se radi o pripravnicima.

Takođe je apsolutno nezamislivo da se Narodna skupština Republike Srbije ne pita ni oko izbora sudija, ni oko finansiranja pravosudnog sistema.

Umesto što predlaže ovakvu nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, Ministarstvo pravde bi trebalo ili je trebalo da Narodnoj skupštini podnese izveštaj zašto je materijalni položaj ne samo sudija, već i svih zaposlenih u pravosuđu, katastrofalan.

Na koji način i iz kojih budžetskih sredstava se trajno može rešiti pitanje finansiranja sudova i tužilaštava, a da ista ne budu zavisna od dobre volje izvršne vlasti.

Ministarstvo pravde bi trebalo da iznese tačne podatke o visini procenta naplate sudskih taksi, ako postoji suficit u budžetu, a postoji, da predloži način stalnog finansiranja i konstantnog poboljšanja uslova zaposlenih u pravosuđu.

Ministarstvo pravde se ne bavi uslovima za rad sudija i tužilaca, ne govori o nepostojanju sudnica, skučenosti i nedovoljnoj opremljenosti sudskih zgrada, te tako imamo slučajeve da su sudnice u velikim sudovima u isto vreme i kabineti za rad sudija i da ne postoji adekvatna fizičko-tehnička zaštita kako sudova tako i samih sudija, da se sudijama preti u samim sudovima i van njih.

Ministarstvo pravde Republike Srbije umesto što podučava narodne poslanike o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, treba da odgovori na pitanje kada i u kom roku i od kojih sredstava će tužilaštva biti izmeštena iz zgrada sudova.

Današnje stanje da se tužilaštva nalaze u sudskim zgradama direktno je u suprotnosti sa načelom nezavisnosti suda i samostalnosti tužilaštva. Nema odgovora na pitanje kada će tužilaštvo u Republici Srbiji početi da radi svoj posao, da za isti odgovaraju.

Tužilaštva u Srbiji ne rade svoj posao. Prema Zakoniku o krivičnom postupku oni nisu stranka u postupku pred sudovima, niti neko ko bi trebalo da vodi i upravlja pretkrivičnim postupkom, koji sprovode organi unutrašnjih poslova.

Nema pomena o sudijskom i tužilačkom budžetu, niti odgovornosti tužilaca za beskrajno duge krivične postupke, koji se na kraju završavaju odustankom tužilaca od daljeg krivičnog gonjenja.

Ministarstvo pravde, umesto da predloži način za efikasniji rad sudova i sredstva kojim bi se obezbedila ekonomska nezavisnost sudova, predlaže da se usvoji jedna krajnje nedefinisana nacionalna strategija, koja cela počiva na jednoj jedinoj pretpostavci, kada će oni koji neminovno gube vlast istu osvojiti ponovo, kako bi bili u stanju da donesu novi ustav i uvedu transparentne sudove i transparentne sudije, nakon čega će nam svima biti bolje.

Nacionalna strategija, sem toga, predviđa usvajanje zakona o obuci sudija i javnih tužilaca, kao i ustanovljavanje nacionalnog instituta za obuku u pravosuđu.

Iz tog direktno proizilazi zaključak da, uvođenjem tzv. završnih ispita na nacionalnom institutu za obuku u pravosuđu, sudije koje su izabrane nisu obučene i da će im sertifikat za sudovanje davati opet potpuno odvojeno i ni od koga kontrolisano telo nazvano nacionalni institut.

To je još jedan način da se pored visokog saveta sudstva direktno utiče na nezavisnost sudija, a imajući u vidu i predlog da se sudije prvi put biraju na privremeni period od tri godine, nacionalna strategija predlaže da Narodna skupština Republike Srbije dopusti sebi takav luksuz da kompletan sistem sudstva izmesti van institucija sistema i poveri ga na milost i nemilost transparentnim poznavaocima pravosuđa. Osim što nudi krajnje loša rešenja, nacionalna strategija je nedorečena u oblasti tužilaštva, trgovinskih sudova, advokature i njihovog postojanja i delovanja.

Stoga je najbolji predlog koji se Ministarstvu pravde može uputiti sledeći: nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa, gospodine ministre, povucite i za promenu počnite da se bavite svojim poslom. Obezbedite uslove za rad sudija, sudova, obezbedite efikasnu kontrolu tužilaštva i tužilaca i podnesite izveštaj ovoj skupštini, ne o transparentnosti pravosuđa, već o broju rešenih predmeta, broju procesuiranih i završenih krivičnih postupaka, o smanjenom broju pritužbi građana na rad sudova i tužilaštava.

Podnesite izveštaj o dobrom standardu sudija i tužilaca, pa onda sa punim pravom tražite od narodnih poslanika da vam veruju da će sve biti bolje ako usvojimo nacionalnu strategiju.

Nacionalna strategija reforme pravosuđa, u suštini, predstavlja neuspešan pokušaj nevladinih organizacija da kroz isti ostvare svoje ciljeve, dobijene samo njima znanim centrima i od samo njima znanih nalogodavaca. Ovo je, bog te pita, koji po redu zakon, koji dobijamo, a u skladu je sa svim onim što proklamuju nevladine organizacije. Hvala.

 Dužnost je svakog poslanika da sa ove govornice govori istinu. Čuo sam ovde od poslanika Albijanića da je izrekao ono što je u suprotnosti sa istinom, a to je kada su u pitanju rezultati izbora u Bačkoj Palanci.
Kako bi potkrepio tu svoju neistinu, rekao je, on je otvorio predizbornu kampanju te njegove poslaničke grupe ili stranke, kako se zove, ili nevladine organizacije, rečima, on će upristojiti srpske radikale. Možda SRS ne bi imala ovako dobre rezultate u Bačkoj Palanci da upravo ovakvi nisu išli da vode predizbornu kampanju svojih stranaka. Možda bi imali manje glasova, a samim tim i procentualno manje učešća u vlasti da ovakvi nisu bili tamo.
Zahvaljujući ovakvim pojedincima, njihovom učešću u parlamentarnom životu, učešću njihove stranke u vlasti, SRS je zabeležila bolje rezultate u odnosu na prethodne izbore. Uvek kada budu izbori na lokalnom ili na bilo kom drugom nivou, pojavite sve vi kao ličnost, i uvek upristojite SRS i mi ćemo vam biti zahvalni.
Gospodine Albijaniću, meni se prosto nameće razmišljanje, da je pri vašem rođenju prvo izlazila policija da izvrši uviđaj, i da vidi da li ste ljudsko stvorenje ili neko drugo, a kasnije vam utvrđivali pol. Nemojte se kačiti sa SRS, jer samom činjenicom da se time bavite vi nanosite štetu vašoj stranci.

Nije to, predsedniče, kako ste vi interpretirali. Radi istine samo sam spomenuo činjenicu da je možda eventualno milicija prisustvovala. Ko ovlašćenje ima nego policija da potvrdi da li je nešto u skladu sa zakonom, odnosno da li je istinito ili nije istinito. Nisam ni jednog trenutka mislio da se mešam u privatni život.
Uostalom, nemam potrebu u takvu konfuziju da ulazim. Prema tome, gospodine Albijaniću, kada god imate priliku, vi izađite za govornicu i polemišite sa srpskim radikalima. Svaka vaša polemika donosi određenu popularnost SRS. Unutar vaše stranke valjda će jednom da shvati i ova vaša frakcija kako vi i na koji način doprinosite popularnosti svoje stranke i mi u to nećemo da se mešamo.
Upadate ovde kao specijalne jedinice, kao padobranci, a onda otvarate polemiku sa SRS, a poslanici SRS polemišu sa ministrom Parivodićem, čovekom koji čak i u javnosti ne krije da ima simpatije prema SRS. Takve simpatije čovek ima da čak kaže da taksa koju treba Lafarž da plati, zavisi da li je predsednik opštine Beočin ustao na levu ili desnu nogu. Zamislite kakva je to simpatija. Gospodine Parivodiću, ako budete pogađali koja je noga, možda ćete naići na iznenađenje.

U novijoj istoriji višestranačkog parlamentarizma dešavalo se svašta u Skupštini, dešavalo se da nas srpske radikale hapse, da nam preko noći skidaju imunitet, dešavalo se da nas sprovode u zatvore, pripremaju za zatvorske ćelije, prete, vrše pritisak na nas, čak i da prete članovima naše porodice, ali ono što se dešava nakon petooktobarske revolucije bukvalno prevazilazi svaku meru.
Čim se posle petooktobarske revolucije u ovoj sali, skupštinskom domu, formirala tzv. novodemokratska većina bilo je svima jasno da je njihov osnovni cilj i zadatak da pošto poto ukinu SRS. Sve ostalo je bilo nebitno.
Nije ih interesovalo ni kako to u Srbiji narod živi, ni kako će oni eventualno naći mogućnost da pomognu tim građanima, nije ih interesovalo u kakvom je stanju privreda, ni poljoprivreda, ni kako se to treba i na kakav način voditi Vlada i ova država. Samo ih je interesovalo da što više iskompromituju SRS i pojedinačno srpske radikale. Videli ste šta su sve činili, kojim sredstvima se koristili.
Na kraju, morali su da prihvate, a neki su i sada ovde pojedinačno prisutni u ovom sazivu, da je ta borba i takav način političke borbe protiv SRS morao da doživi propast.
Ali, istine radi, treba reći da se SRS kada god je napadnuta brani svim dozvoljenim sredstvima. Mi, srpski radikali, sa ove govornice u političkoj borbi kada osetimo da nas neko napada, da kinji SRS, da se koristi svim nedozvoljenim sredstvima, koristimo uobičajena parlamentarna sredstva i načine da se suprotstavimo onima koji imaju takvu želju.
Bilo je ovde i teških reči. Izgovarali su poslanici jedni drugima sve i svašta, nazivali se svakakvim imenima, iznosili istine, poluistine, ali to je sve u okviru parlamentarnog života. To je sve između poslanika i pojedinih poslaničkih grupa.
Nikada u novijoj istoriji se nije desilo da ministar ili bilo koji član Vlade uzima sebi za pravo da poslanike naziva barabama i primitivcima.
Čak i ono što govorite, onaj režim Slobodana Miloševića koji je bio tako okrutan, ni njegovi ministri nisu uzimali sebi za pravo, niti se upuštali da poslanike kvalifikuju na ovakav ili onakav način.
Prihvatali SU sve kritike i diskusije poslanika, izlazili kao članovi Vlade i sa ove govornice u većini slučajeva obrazlagali zakon, čiji su oni bili predlagači.
Najbolji primer je, između ostalog, ako želite da znate i učešće SRS u Vladi. Ovde su bili prisutni poslanici opozicije. Nijedan ministar SRS nijednog trenutka nije smeo ni da pomisli da se obračunava sa poslanicima, pogotovo sa opozicionim poslanicima na način kako to nije primereno.
Prisustvovali smo ovde situaciji kada je ministar, predlažući zakon, jasno obmanuo javnost i nas poslanike, iznoseći podatke da su povećana sredstva za opštinu i visinu od 9%. Prostom računicom, ne poznavajući mnogo ekonomiju, matematiku, čovek može da dođe do podatka, da je to mnogo manje.
Iznosio je podatke koji se odnose na ustupanje sredstava opštinama gde je isto obmanuo javnost i nas poslanike. Ako se za nešto što nije istina od strane poslanika kaže da je laž, onda mi poslanici možemo da polemišemo, i mi srpski radikali nemamo ništa protiv da poslanici njegove poslaničke grupe polemišu sa nama, pa i da koriste neke reči koje nisu primerene.
Ali, da izađe ministar i da uz to izlazi ova njegova struja iz njegove partije, da nas naziva barabama i primitivcima, a oni da to potvrđuju iznoseći činjenice kako su sigurni da je SRS nastala na neki volšeban način, od državnih institucija, ili kako kažu – od DB-a. Valjda je 15 godina dovoljno vremena da svako proveri i da se uveri da je to laž.
Ali, ne ljutimo se mi kada kolege usled nedostatka argumenata iznesu i takvu laž, ali ne možemo dozvoliti da presedan, koji se po drugi put ponavlja od strane ministra finansija, postane pravilo ponašanja članova Vlade.
Ne što nećemo mi da dozvolimo, nego onaj ko je najodgovorniji, predsednik parlamenta, treba to da spreči, on je najodgovorniji. Kako ga je izbacio zbog farmerica, ovo je teži prekršaj, ovde nije u pitanju oblačenje, spoljni izgled, nije u pitanju, kako bi vi to modernim rečnikom rekli, stajling, ovo je pitanje uvrede svih onih koji su glasali za SRS, svih onih građana koji su sve više i više uvereni i ubeđeni da Srbija tone u propast zahvaljujući Mlađanu Dinkiću.

Dame i gospodo, raspravljamo o jednom predlogu zakona koji je nezahvalan, u principu, i za onoga ko ga predlaže, a pogotovo za onoga koji bi nekom dubljom analizom došao u situaciju da transferna sredstva koja su namenjena jednoj opštini smanjuje da bi povećao transferna sredstva drugoj opštini.
Ovo je uvek bio i ostao način kako da se u skupštinskoj raspravi sprovede jedna lokalna populistička politika, kako da se pojedini poslanici istaknu sa ove govornice, tako što će da se zalažu za povećanje sredstava njihovoj opštini, a onda redovno, kao dežurni policajac, izlazi ministar, koji je poznat, inače, kao čovek koji ne govori istinu, to je kontinuitet kada je taj čovek u pitanju, i onda kaže: slažem se, ali recite kojoj opštini da oduzmemo. To je metod i način rada koji primenjuje ovaj ministar, bez obzira da li je u funkciji guvernera ili ministra finansija.
I danas je, prilikom obrazlaganja, uvodnog izlaganja, izneo niz netačnih informacija. Da ne govorim ono što je više puta od strane SRS, radi podsećanja, napomenuto. Prošle godine kada se vodila rasprava o ovom zakonu, obećao je da više neće biti po tim kriterijumima, pa je, vidimo i sami, što bi se srpski reklo, slagao je. Možemo mi da kažemo da nije ispunio obećanja, ali nije adekvatan izraz, bogat nam je jezik, a pogotovo za ličnost adekvatan izraz. Znači, slagao je.
Drugo, rekao je da je realno povećanje sredstava kada su u pitanju transferna sredstva koja se poveravaju opštinama. Gde je tu istina? Istina je samo u nominalnoj vrednosti koju je izrazio, ali realno povećanje tzv. poverenih sredstava ne vidi se nigde. Vidi se kod opština, otprilike, da je povećanje, a ne toliko koliko je rekao ministar.
Kada su u pitanju gradovi, onda je došlo do realnog smanjenja sredstava koja su poverena.
Na prvi pogled, diskutabilno je, možemo da raspravljamo koliko je priznata inflacija u odnosu na realnu, koliko će ministar konačno da prizna da je inflacija, da li je dvocifrena, da li 12 ili 17%, ali suština je sledeća. Jedan od kriterijuma zbog čega se poveravaju ovolika sredstva, npr. gradovima, jeste da održe postojeću infrastrukturu kada je u pitanju školstvo, zdravstvo, pogotovo kada su u pitanju predškolske ustanove. Isto tako se u kriterijume podrazumeva nivo razvijenosti i opremljenosti tih ustanova.
Šta sada radi ministar? Ministar svesno smanjuje sredstva koja se opredeljuju gradovima. To je jedino što se vidi jasno iz ovog predloga zakona. Ta priča o realnom povećanju sredstava na primeru gradova vidi se da nije utemeljena na istini, odnosno nije utemeljena u ovom dokumentu. Ponovo ispada da ministar svesno obmanjuje, što bi se reklo laže.
Kada su u pitanju opštine, postoje odranije ustaljeni kriterijumi na osnovu kojih se opredeljuju sredstva. Jedan od njih je ukupan broj stanovnika, površina na kojoj se rasprostire ta opština, razvijenost infrastrukture, broj zaposlenih koji su u oblasti obrazovanja, broj zaposlenih u oblasti zdravstva, broj zaposlenih koji su npr. u predškolskim ustanovama.
Kada pogledate u odnosu na broj stanovnika, ako uzmete prostu analogiju, da je tu i razvijenija infrastruktura, da je broj zaposlenih veći, da je nivo infrastrukture mnogo viši, videćete da je tu primenjen poseban kriterijum, koji u osnovi ima da bi ministar i dalje lagao, ali kriterijum koji ima za posledicu sledeće: da tamo gde nisu partijski istomišljenici, gde nisu isti ideološki sledbenici, tamo je uzet kriterijum ministrova volja, ili bolje reći, samovolja.
Kakve će to posledice izazvati, to njega ne interesuje. Zašto? Zato što računa da će te opštine, htele ili ne, doći u priliku da mole njegovu visost, najvećeg lažova u Srbiji - ministra Dinkića. Zašto? Zato što će održavanje škola, predškolskih ustanova i zdravstvenih ustanova doći u pitanje. Ako je sada inflacija zvanično priznata i od strane nekih članova Vlade 17%, ovo je projektovana dodela sredstava koja podrazumeva da će inflacija biti mnogo veća nego što je ministar projektovao prilikom dodele. Pitanje je gde će se ta inflacija zaustaviti. To je realni gubitak.
Šta je suština? Suština što za ovaj novac svaka opština mora obezbediti materijalna sredstva ili uslove za održavanje infrastrukture. Cena tih sredstava raste, a sredstvima koja se opredeljuju opštini, na bazi mesečnog uplaćivanja, realno im pada vrednost i doći će u situaciju, hteli ili ne, da mole ministra.
Kada se ministar moli, podrazumeva se da uvek ide jedan politički uslov, koji je karakterističan, između ostalog, za ministra. Gde se god pojavi na teritoriji Srbije, ako počnu predsednici priču oko povećanja sredstava, oko podrške neke investicije, on kaže - može, ali osnujte stranku, dajte mi članove, pa ću da vidim, i to ne G17, nego neku njegovu struju.
Nemojte da mislite da izmišljam, to pojedini iz G17 dobro znaju. Ako žele da potvrde, bićemo im zahvalni, ne mi srpski radikali, nego građani Srbije da vide koji je kriterijum. To je suština na kojoj bazira ministar Dinkić transferna sredstva i dodelu tih transfernih sredstava pojedinim opštinama i gradovima.
Kakva nam je perspektiva, kakva je budućnost? Jasna - doći će do bankrota opština i gradova, a pri tome će ministar da se ponaša kao gospodar koji će odlučivati, uslovno rečeno, o životu i smrti. To je najgora situacija. Nije ovo prvi ministar koji ovako radi. Radili su i mnogi pre njega, ali na svu sreću nisu bili pun mandat. Mislim da će takva sreća ponovo da obraduje građane Srbije i da ni ovaj neće biti pun mandat.
Da ostavimo lik i nedelo ministra, da vidimo kako realno stoji kada je u pitanju raspodela ovih sredstava. Kaže: kriterijum nerazvijenih opština. Ima kriterijuma gde je mogao na neki način da se da prioritet i onim opštinama koje imaju poseban tretman, iz više razloga, devastiranim opštinama. Ima niz razloga zbog čega mnoge opštine treba da imaju poseban tretman kada su u pitanju i transferna sredstva.
Koji je kriterijum i ovde primenio? Tamo gde mu treba da ispuni svoju ideju, da ostvari cilj, da politički odobrovolji, da li svoje koalicione partnere ili svoje stranačke kolege, tamo je koristio taj kriterijum, najverovatnije uz obrazloženje da su to nerazvijene opštine. Tamo gde su suprotni partijski interesi, gde nisu ideološki opredeljeni kao ministar, tamo je rekao: čekajte zakon o povraćaju imovine.
Evo ga, stiže čuveni ministar koji je sa ove govornice izneo jednu veliku neistinu. Zašto vam govorim da ste najveći lažov? Bar bi bilo normalno da izađete i da se izvinite osobi koju ste prozivali sa ove govornice, braneći Zakon o budžetu ili braneći onaj Zakon o korupciji, koji je već zakon bio, da izađete i da se izvinite, a ne da koristite i zloupotrebljavate neke informacije koje su u domenu bankarskih tajni, pa onda ih zloupotrebljavate tako što mislite da skrenete diskusiju. Dobro je, kad god došli dobrodošli.
Ono što je evidentno i činjenica je da mi srpski radikali nemamo ništa protiv što su se eventualno i veća sredstva pojedinim opštinama dodeljivala. Mi nismo politička partija koja će koristiti tu činjenicu da kažemo - znate, ministre, niste bili u pravu.
Treba tim opštinama da se dodele sredstva, ali ne smeju se uskraćivati sredstva drugim opštinama.
Ne može niko da se otme utisku kada pogleda ovaj papir da tačno vidi gde je ministar bio darežljiv, pogotovo kada su u pitanju opštine gde su srpski radikali ili opštine gde su političke partije koje su van koalicione vlasti. Tu je jasan kriterijum, tu ne treba baš puno da razmišljate ili da mislite da je neki drugi razlog. Tačno je video, da li je on ili su njegovi saradnici imali zadatak da to pomno prate, ali to vidite.
To ne bi, na kraju krajeva, bila neka šteta kada je u pitanju delovanje SRS, ali kada pogledate teritoriju Vojvodine, onda ste direktno oštetili 14 ili 20 opština u Vojvodini. Ne možete vi tako ostrašćeni politički da jednostavno stavljate znak jednakosti između političke partije koja drži vlast i interesa građana te opštine. To je propast i to vodi ka propasti.
Mi smo uvek za to da se što veća transferna sredstva dodeljuju opštinama, ali ono što je činjenica to je kada pogledate potrebe kada su u pitanju povereni poslovi pojedinih opština, koje im je poverila Vlada, nisu se promenili. Njihov nivo, njihov oblik nije promenjen, ali sredstva koja se dodeljuju za obavljanje tih poslova su smanjena.
Ne govorimo mi da bi trebalo da se poveća po nekom pravilu, ali koja je to logika, kako onda objašnjava ministar, kaže - uzeti su kriterijumi da na osnovu obima i nivoa poslova koje obavljaju opštine kao poverene poslove, njima se dodeljuju ta sredstva. Niti je obim, niti nivo smanjen, niti povećan, ali sredstva smanjena. Znači, i taj kriterijum služi, uslovno rečeno, kao opravdanje za sve neistine koje iznosi.
Neko je ovde dobro rekao, umesto da priča o ovom zakonu, valjda mu podmetnuli drugu fasciklu, pa on krenuo neku priču koja nema veze sa ovim zakonom. Ovaj zakon direktno utiče na sudbinu opština i na svu sreću nisu ovo najznačajnija sredstva. Imaju izvorni prihodi. U većini opština snaći će se, što bi narod rekao, izaći će iz ove krize.
Ali ovaj zakon, osim ovoga o čemu mi srpski radikali govorimo, osim nekih čudnih kriterijuma i osim namere Ministarstva finansija da na najdirektniji način danas-sutra uslovljava opštine, pokazuje kakvu će politiku voditi Ministarstvo i kada su u pitanju izvorni prihodi.
Zašto? Zato što sada već u članu 6. zakona koji predlaže, u drugom stavu, predviđa nešto što nije u skladu ni sa jednim zakonom, da će reagovati ako se ne ispoštuje kolektivni ugovor od strane lokalne samouprave. Kakve veze ima lokalna samouprava sa kolektivnim ugovorom? Kakvog razloga ima da se već u ovom zakonu najavljuje da će ministar reagovati kada su u pitanju izvorni prihodi.
Jer ako sebi dozvoljava tako nešto, ko će ga sprečiti sutra da zađe i zavuče ruku u kase opština, pogotovo kada imamo ovaj centralni trezor.
Onda možemo samo boga da molimo ili da gledamo u karte ili u nešto drugo, da pogađamo kada će se smilovati Mlađan Dinkić, čuveni razbojnik, razvratnik i lažov, pa da dodeli opštinama pare. Šta je, blage sam izraze našao za to?

I suviše su blagi. Ima narod još adekvatnije izraze, ali nije ovo mesto i način da ih koristim. Baš je on za ulicu, u pravu ste, koleginice. On jeste za ulicu i to je sramota imati i na ulici. Zašto? Zato što sve više dolazi do izražaja njegova samovolja. On je uzeo sebi pravo, iz nama nepoznatih razloga, da određuje sudbinu ove Srbije, i kada su u pitanju opštine, i kada je u pitanju Republika, i kada je u pitanju kompletno finansijsko funkcionisanje i  kontrola Srbije.
To niko do sada nije uzimao sebi za pravo koliko on. Ali, ako ga ne sprečimo sada, jasnim upozorenjem građanima Srbije, koristeći ovu priliku kada je rasprava o dodeli sredstava opštinama i gradovima, pitanje je kada će se ovakav čovek sprečiti.
Samo vi jaučite, ali biće vam kasno, verujte biće kasno. Evo vam jedan primer za pouku, tako su oni koji su isto kao i vi iz nevladine prešli u političku organizaciju, bili sve i svja, žarili i palili, živeli kao parazit na infrastrukturi jedne stranke, bukvalno bili svemoćni, svemogući, pa su isto kao i vi što sada, kolege i koleginice, jaučete iz klupe, njihove kolege jaukale, međutim, nije im vredelo.
Događaji i situacija su jednostavno nametnule rešenje da lopovi i kriminalci moraju u zatvor. Zašto? Bez obzira kojoj političkoj partiji pripadali, bez obzira kako i na koji način učestvovali u vlasti, oni su poznati i prepoznatljivi po svojim delima. Ta njihova dela, lopovluk i kriminal, direktno šteti građanima Srbije i ne možemo razgovarati o unapređenju rada i funkcionisanju opština i gradova dok lopovi i kriminalci ne podnesu račun.
Mi razgovaramo o tajkunima, o podmićivanju, a pred nama sedi član Vlade koji je provaljivao, upadao sa dugim cevima, stavljao čarapu na glavu. Šta kolega, zbog čarapa aplaudirate ili zbog glave? I jedno i drugo možemo da vam nabavimo, nije to problem, ali imate ministra koji vam je član stranke.
Morate jednostavno korigovati rad i način rada ovog ministarstva. Zašto? Zato što će se to, kako su pojedine kolege iz SRS rekle, već sledeće godine jasno odraziti na funkcionisanje lokalne samouprave.
Oni koji misle da su dobili dovoljno sredstava, sada ih upozoravamo da se grdno varaju. Ovo su samo poverena sredstva, transferna sredstva za poverene poslove koje obavlja opština.
A pitanje je kako će one izvorne prihode ostvarivati. Zašto? Zato što su oni direktno u funkciji ili u zavisnosti od privrednog razvoja, zato što su direktno u funkciji i u zavisnosti od toga koliko se na opštini izvrši prometa i u kom obimu, koliko se, što bi narod rekao, istrguje, šta imaš da prodaš, šta imaš da kupiš. Ima da se proda strana roba, ali nema para da se kupi.
Puni se kasa iz primanja, iz tzv. dohodaka, ali kako će se puniti kada ljudi sve više i više, odnosno sve veći broj je onih koji su bez plata. Gde je uzrok? Nije uzrok u predsedniku opštine, nije uzrok ni razlog u eventualno sastavu i strukturi lokalnog parlamenta, nego u Ministarstvu. U Ministarstvu je uzrok.
Ako se dovodi u pitanje funkcionisanje opština, nemojte da se zanosite idejom i mišlju da će u Srbiji biti mir. Neće ga biti. Svako nezadovoljstvo, pogotovo na lokalnom nivou, koje proističe prvenstveno iz činjenice što uslovi života u nekoj opštini nisu normalni ili nisu adekvatni, realna je opasnost da izazove nemire i nezadovoljstvo u Srbiji.
Ali, na kraju da vidimo kako je to ministar zaboravio čak i one opštine gde žive nacionalne manjine. Da je bar tu uzeo isti kriterijum, ne, nego je i tu pravio diskriminaciju. I tu je selektivno postupao.
Kako to da opštine gde predstavnici njegove političke partije ili tačnije rečeno njegove struje, pripadnici nacionalnih manjina, čine većinu, dobiju veća sredstva nego pojedine opštine u Vojvodini. Pa hajde i u Vojvodini da pogledate. Tačno vidite razliku između opština. Znači, nije mu dovoljno što to radi, pravi diskriminaciju u opštinama Srbije, nego čak koristi i ovo, da u okviru opština gde je i te kako osetljivo pitanje kada se govori o bezbednosti i sigurnosti, i na kraju krajeva i u međunacionalnim odnosima, i tu zloupotrebljava.
Kako? Ne možete da objasnite da u opštini Subotica je manje razvijena infrastruktura nego u drugim opštinama. Ne možete da objasnite da u opštini sa većim brojem stanovnika, sa većim brojem škola, treba manje novaca nego u opštinama gde je to manje zastupljeno i gde je manje razvijeno. Ne možemo o tome da razgovaramo. Možemo ako branite političke stavove, ali odbranom političkih stavova vi stajete na stranu čoveka koji, hteli vi to ili ne, mora jednog dana da položi račune i da odgovara.
Neće imati više priliku da priča ni sa medija, ni sa ove govornice, da priča bajke, da se brani, nego će morati pred nadležnim institucijama, nadležnim organima, da kaže šta i kako je radio.
Ovo je najmanji problem kada je u pitanju ukupni kriminalni rad i delovanje ministra. Ovo je najmanje.
Zašto? Zato što će opštine, zahvaljujući lokalnoj vlasti i lokalnom rukovodstvu, na neki način moći da prežive. Neće moći da održavaju infrastrukturu, neće moći da je razvijaju, ali će preživeti. Bilo je i gorih vremena, gorih uslova, pa su opštine ostajale, ali u tim gorim uslovima i gorim vremenima na svu sreću nije bilo ni njega ni njegove partije.

Niste vi, dragi moj mladi kolega, samo nevladina organizacija, vi ste bili i jedna od niza organizacija koja je delovala u mreži obaveštajnih stranih službi. Vama smešno, ali nemojte da vam pozli.
Ima dokumentacija, imaju dokazi, gde se čelni ljudi vaše organizacije pojavljuju u proteklom periodu, pre petooktobarske revolucije, u gradu Budimpešta, u Mađarskoj, kako bi uredno primali apanažu od strane američke obaveštajne službe. Hoćete još.
Što se tiče onih koji su proistekli iz DB-a, DB podrazumeva domaću službu i u odnosu na ono što ste vi radili to je manje zlo nego da se radi za stranu obaveštajnu službu.
Što se tiče SRS, evo vam jedan primer. S početka ovog saziva držali smo sastanak, zatvorenu sednicu Odbora za bezbednost u zgradi BIA-i. Sedamnaest poslanika je bilo prisutno. Gospodin Pejčić nije tu, kolega Pejčić nije tu, podeljen nam je materijal, strogo poverljiv, sa upozorenjem da vratimo materijal.
Kada ga pregledamo kao članovi Odbora, da vratimo. Od 17 samo je 16 vraćeno, jedan nestao. Zamislite gde je pronađen. Kod člana G17.
Ne kažem da je on lično sklon tome, da krade, da špijunira, da iznosi tajne podatke, ali u takvoj je sredini. Možda ste ga prisilili na to, možda uticaj okoline je imao posledicu da on poseže i tome da ukrade. Zašto mu je trebalo ne znam. Ovo je istina, a to što vi iznosite, priče kakav je jezik preporučljiv i način obraćanja sa ove govornice, to morate da ubedite većinu u Srbiji da vam ne govori za vašeg ministra ono što je izvorno i narodno.
Ovo su lepe reči koje mi prenosimo, a da čujete one prave, izvorne, sočne, to bi bilo dobro da prenesete. Zašto? Zato što bi bilo blagovremeno, jer vam je već počeo da podriva stranku, već ima svoju struju koja je suprotstavljena Labusu, a i to nije vam baš milo da čujete, ali nemojte onda bar vi o tome u hodnicima da pričate, jer mi radikali što god čujemo, zapamtite, iznećemo sa ove govornice.
Nema tajni kada je u pitanju funkcionisanje parlamenta. Nemojte da nam prilazite i da se prikradate, pojedinci u liftu, da bi mi saopštili informaciju, kako je u Novom Sadu, u Službi za platni promet, imenovan čovek koji je Dinkićevo krilo. Šta me boli briga ko je čije krilo. Što se mene tiče, najbolje bi služili kao zamena nekog drugog organa, ali do tada sačekajte.

Suštinu amandmana na neki način je objasnio i kolega Krasić, šta je insistiranje SRS: da se ne ostavlja u članu 13. mogućnost da Narodna banka određuje dodatne uslove. Naravno, uvek iza toga ili ispred toga postoji dobra namera predlagača, ali mi ne znamo ko će sutra biti guverner Narodne banke i da li će to biti selektivno primenjivano, sve u zavisnosti koja banka treba da postavlja dodatne uslove.
To je nešto što, u svakom slučaju, pored ovih taksativno nabrojanih uslova, stvara mogućnost za određenu sumnju da će sutra guverner Narodne banke biti promenjen, a možda ovaj kada proda vilu neće više imati volje da bude guverner, možda će se nešto drugo dešavati, ali u svakom slučaju da to ostavimo po strani. To je njegov stav i njegovo odnos, u krajnjem slučaju to je moralno pitanje, ako ništa drugo, da li će ovaj guverner konačno da proda tu vilu ili da podnese ostavku zbog vile. Ono što je veoma interesantno, to je da se na ovaj način dodatno opterećuje osnivanje i funkcionisanje pojedinih banaka ili se otvara mogućnost da se oteža nekim bankama osnivanje ili funkcionisanje.
Interesantno je da se priča ministra za finansije svodi na to da otvaranje novih banaka u Srbiji jednostavno je doprinelo procvatu finansijske, ekonomske, privredne i svake druge situacije u Srbiji. Ali, ono što je bitno, to javnost treba da zna.
Ministar je objasnio onu drugu stranu, zbog čega su neke banke ukinute a neke prodate, a iza toga nije se suština objasnila, a to je da u ovom slučaju nisu, ministre, toliko interesantne banke, niti bitne, koliko su bitni oni koji su bili deponenti ili komitenti tih banaka.
Imamo situaciju da se prodajom Vojvođanske banke dovodi bukvalno u pitanje ili se traži odgovor ko će biti vlasnik većeg dela imovine koja se nalazi na prostoru Vojvodine. Ako pogledate kakva je likvidnost Vojvođanske banke, kao i Beobanke, doći ćete do zaključka koji je ministar izneo, a ranije primenio, a to je da samo poslovanje banke sa gubicima i onda će svako reći, ne isplati se državi da pokriva te gubitke, bolje je da prodamo nekome.
Šta ćemo sa onom imovinom koju su založili komitenti te banke? Šta ćemo sa onim preduzećima, zadrugama, firmama, koje su zarad podizanja kredita, stavili hipotekarni zalog, pa kupovinom banke za tako jeftine pare, kako to ministar uprošćeno objašnjava, kaže se, pokrili smo gubitke, spasili smo bankarski sistem, otpustili smo 8.500, što je za mene iznenađujući podatak, jer se zvanično barata sa informacijom od 25.000. To je zvanični podatak koji je dala Vlada, 25.000 otpuštenih bankarskih radnika.
Nije to suština rešavanja problema nego likvidacijom odnosno prodajom banaka postavlja se realno pitanje ko će biti budući vlasnik Srbije. Jer, preko Beogradske banke, novosadskih, vojvođanskih i drugih banaka, kupovinom tih banaka postaje se većinski vlasnik nepokretnosti, odnosno sa onim sa čim raspolaže Srbija kao imovinom i to je ključno pitanje.
I to se uradilo zahvaljujući bivšem guverneru Narodne banke i zahvaljujući velikom doprinosu sadašnjeg ministra finansija.

Prvo, prošla su vremena kada smo mogli da verujemo  na reč. Ta vremena su nakon petooktobarske revolucije valjda prošla. Valjda su ljudi izašli iz zabluda, a vi ste ostali i dalje sa zagovaranjem teorije - ako nemam realno uporište u zakonu, ako nije to realno sprovedeno u životu, onda mi verujte na reč. To je bila jedna stranka koja je na ruku tražila poverenje, vi na reč, a Srbija propada.
Ministre, ne možete da opovrgnete ovim vašim apelom da vam verujemo na reč, činjenicu da su prodajom i privatizacijom Novosadske banke, primera radi, od strane Erste banke, akcije sa kojima je raspolagala Novosadska banka ili hipotekarno, zalogom sa kojim je raspolagala Novosadska banka, da je to oslobođeno tako što je procena vrednosti kapitala Novosadske banke data u procesu privatizacije kao vrednost banke, a da je sve ono što je Novosadska banka na ime kredita imala, ili u obliku akcija ili u vidu hipoteke, da je to oslobođeno. Nije tačno.
Da se ne bih pozivao na ono što vama nije argumentacija, nije reč, nego proverite, vidite, mnoge firme, ne samo na području Novog Sada, nego u Vojvodini, bukvalno prelaze pod vlasništvo ili kontrolu novog vlasnika. Naveo sam kao primer Erste banku i Novosadsku banku, ne ni iz jednog drugog razloga.

 Prvo, dobro je što ste napravili pauzu da se malo smirimo posle ovog izlaganja ministra Dinkića. Jednostavno rečeno, i sam sam kao i većina kolega bio uznemiren kada je saopštio da je Al kaida kriva zašto se nisu otkrile sve te silne afere vezane za Kipar. Ne daj bože da pomislim da je Hitler živ, pozvao bi se možda i na Hitlera, ali da ne idem toliko daleko.
Gospodine Dinkiću, ne razumem zašto vam je teško da izađete u javnost i da kažete konačno pravu istinu vezano za Kipar.
To je u toku vaše predizborne kampanje, kada ste pripadali jednom konglomeratu koji se zvao DOS, bilo jedno od predizbornih obećanja, na kome ste hteli to ili ne, dobili značajan broj glasova i naklonost građana Srbije.
Građani su verovali da ćete na priči o pranju novca preko kiparskih banaka ipak uspeti da sprečite taj deo kriminala koji se odvijao u Srbiji. Šta se desilo? Desilo se to da ste intenzivno radeći na tome konstatovali ne da ne možete da uđete u trag, nego da nije bilo kriminala takvog obima kako ste vi tvrdili. Sada pričate priču da transfere koji su vršeni preko Kipra ili preko transferisanja sredstava niste mogli da utvrdite zato što nemate pouzdane tragove.
To, gospodine Dinkiću, ne priliči vama, čoveku koji je završio ekonomski fakultet i podrazumeva se da imate elementarno znanje iz ekonomije – nema te transakcije, nema bukvalno transfera novca, nema transakcije a da ne postoji neki trag. Neki trag mora da postoji, nego vi ste kao guverner Narodne banke dugo vremena "jahali" na toj temi, a onda kada ste videli da ćete preživeti posledice od toga što ste obećavali i što ste obaveštavali javnost, na vreme ste odustali i pustili ste druge kolege, kao što je ministar pravde, kao što je ministar za kapitalne investicije, a vi ste se blagovremeno povukli iz čitave te afere.
Uostalom, da je sve to tako potvrđuju i najnovije afere koje su uzdrmale Srbiju, a zahvaljujući upravo vama, gospodine Dinkiću. U aferi koja je vezana za firmu "Mile Dragić", vi ste bili čovek koji je izašao sa tako čvrstim dokumentima i dokazima da ste čak i javnost Srbije ubedili da su ogromne pronevere, da su protivzakonite radnje i da vi garantujete i svojim autoritetom i svojom funkcijom da će neko morati ići u zatvor. Šta je od te čitave afere i čitave priče? Ništa. Ispalo je da od te afere nema ništa.
Bili smo čak, na Odboru za odbranu i bezbednost, kada ste nedvosmisleno, to vam je bilo jasno, dobili podršku svih poslanika da do kraja dovedete istražne radnje, koje su imale za cilj otkrivanje afere vezano za nabavku opreme za Vojsku Srbije i Crne Gore. Tada ste, iznoseći cifru, ukupnu sumu o kojoj se radilo, vi govorili da je to pljačka stoleća. To su vaše reči.
Bili smo ubeđeni i sigurni i iz tog razloga vam dali podršku, ali očito i ona mala rezerva koju smo mi srpski radikali pokazivali tada na Odboru, pokazala se kao ispravna. Gde god ste krenuli medijski u razotkrivanje i razobličavanje kriminala, uvek se na isti ili sličan način završavalo.
U ovom slučaju u vezi Kipra, to je bilo radi političkog i stranačkog afirmisanja i vas i tadašnje nevladine organizacije, koja se zvala Institut G17, a kasnije prerasla u političku partiju.
U aferi "Mile Dragić" imali ste unutarstranački sukob i taj unutarstranački sukob očito je imao za cilj da eliminišete svoje stranačke protivnike.
Sada kada nemate više argumenata, kada vas srpski radikali pitaju sa ove govornice, vi kao ministar, u ovom slučaju kao predstavnik predlagača ovog zakona, pribegavate ponovo jeftinim, niskim trikovima i
udarcima.
Kažete, ono što SRS predlaže, kada je u pitanju borba protiv pranja novca, ironično navodite da je to samo u dve republike, u Crnoj Gori i Rumuniji, pa na osnovu vašeg marketinškog i političkog iskustva, po drugi put kažete da nemate ništa protiv Crne Gore i Rumunije, a u daljem izlaganju potvrđujete da je predlog SRS o nezavisnosti i objektivnosti ove komisije, gde mi predviđamo da bude pet članova, potpuno ispravan.
Nama jeste cilj da se spreči pranje kapitala, ali nam nije cilj da u tome direktan uticaj ima izvršni organ vlasti, koji se zove Vlada Republike Srbije, ne iz razloga što to nije primenjeno u Evropi, kako vi kažete i u većini zemalja, kako vas vaši stručni saradnici obaveštavaju. Kao čovek koji je i magistar ekonomskih nauka, valjda imate vremena da pratite šta se sve dešava, kakve su promene i kakvi su sistemi kontrole.
Gospodine ministre, treba da znate da je naša rezerva prvenstveno iz razloga što su mnogi članovi Vlade u proteklom periodu bili umešani u afere koje u osnovi većim delom imaju u sebi upravo ovo zbog čega se formira ovakva komisija i zbog čega se donosi ovaj zakon, a to je pranje novca.
Najveće pranje novca je u Nacionalnoj štedionici. To je najbolji primer. Da li ste vi lično umešani ili niste, to treba da utvrde neki drugi organi, koji su zakonom i Ustavom ove države predodređeni da utvrde. Ali, postoje sve indicije da ste vi doprineli tome da se izvrši veliko pranje novca.
Kako na kraju završavate – kao u onim američkim filmovima. Na kraju se sve to pretvara u nekretnine, nekretnine se prodaju, u ovom slučaju nisu vaše, za razliku od mafijaških krugova, nego državne. Državna imovina i nekretnine prodaju se kao poslovni prostor i završava se priča tako što je novac cirkulisao, opran je novac, poslovni prostor se prodaje i tu se priča završava. Ko je kriv? Niko.
Međutim, i toga možete da se oslobodite kao ministar, ali ne možete jedne stvari da se oslobodite – kao guverner NBJ snosite najveću odgovornost za sve ono što se dešavalo kada su u pitanju finansije i finansijska sredstva u periodu posle petooktobarske revolucije. Lično snosite odgovornost, gospodine ministre. Zato, vama to Srbija neće nikada zaboraviti, jer ste sa dugim cevima, sa prijateljima koji su imali čarape na glavi a ne na nogama, upali u Narodnu banku.

Nije vam, gospodine Dinkiću, neka argumentacija što u svojim protivzakonitim radnjama, bar u govoru, navodite prijateljstvo između Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i pripadnika SRS. Kakav je odnos i kakav je status između vas i pojedinih iz SRS ne znam trenutno, ali budite sigurni da ćemo pokazati svoju humanost kada vam jednog dana budu potrebne bar cigarete ili nešto što je čoveku u takvim prilikama i u takvom prostoru i te kako potrebno.
Na to računajte, ali u svakom slučaju vam nećemo oprostiti, niti ćemo zaboraviti, gospodine Dinkiću, da ste počinili jedno krivično delo, a ono je, bez obzira što tvrdite da niste nikada nosili hekler, počinjeno u Narodnoj banci. Niste vi nosili hekler, ali oni koji su bili sa vama, koji su omogućavali vašu bezbednost i sigurnost, da bivšeg guvernera, Vlatkovića, prinudite da podnese ostavku, da vam potpisuje druga dokumenta. To postoji na kraju krajeva pred sudom, to je jedan sudski spor koji se vodi, između ostalog, i protiv vas.
Uostalom, kada je u pitanju Kipar zašto računate na zaboravnost javnosti? Nemojte uvek da računate i da se pouzdate u taj faktor. Jeste, javnost je zaboravna u Srbiji. Zaboravljaju građani Srbije, iz prostog razloga, što ste im vi nametnuli jedan ekonomski sistem u kome moraju da razmišljaju kako da prežive, kako da opstanu.
Pa su im onda te informacije, koje ste u ranijem periodu davali kada ste boravili na Kipru ili vraćali se sa Kipra, već daleka prošlost.
Uzmite dnevnu štampu iz tog vremena, iz tog perioda, pročitajte svoje velike, ogromne i silne neistine kada je u pitanju broj tih intervjua i videćete šta ste izjavljivali. Svaki vaš povratak očekivan je sa suzama od vaših saradnika, jer su bili sigurni da im donosite silne pare sa Kipra. Setite se samo koliko ste puta kao dežurnog krivca, kao i sada za ovom govornicom, prozvali Borku Vučić, pa se ispostavilo da kada je žena izašla sa argumentima i argumentacijom tada ste utihnuli i niste imali više nijednog argumenta koji bi lično nju optuživao. Ne zato što ste promenili mišljenje o toj osobi, nego iz razloga što je logika i realnost govorila da je ona u pravu, a ne vi gospodine Dinkiću.
Kada je u pitanju afera Mile Dragić, tu morate jednog dana da shvatite da ćete pred javnosti Srbije priznati pravu istinu.
(Predsednik: Vreme.)
Kada ste pokrenuli aferu oko nabavke vojne opreme, kada je u suštini i u osnovi bio to unutarstranački sukob, stali ste gospodine ministre zato što ste neobazrivo, nepažljivo spomenuli jedno ime, a to je ime Svetozara Marovića. Kada je jedan od njegovih savetnika ili savetnica, kako ste uveli nove kovanice, kada vas je upozorila za Nacionalnu štedionicu, tada su pale tenzije, tada ste i vi aterirali, povukli ste se i sve se završava na krivičnim prijavama.
(Predsednik: Molim vas, vreme.)
Niste vi optuživali Davinića, gospodine Dinkiću, nego Mileta Dragića. Sa takvom argumentacijom, koju ste i malopre izneli, da li bi taj čovek po važećim zakonima imao pravo na oslobađanje i da se sa slobode brane. Ne bi. Sva vaša argumentacija se svodi na onu već prepoznatljivu – ako otkriju da sam kriv ili ako me podsećaju da sam kriv, onda bez obzira što nisam dobar sa Milom Đukanovićem, dobar sam sa onim bubnjarem iz Crne Gore i onda ću da talambasam, da bubnjam po Srbiji, pa će Srbija jednostavno da zaboravi šta sam to radio.
Ovo vam govorim iz najbolje namere i nemojte nikada shvatiti, niti misliti da mi radikali imamo nešto lično protiv vas, ali imamo lično za vašu odgovornost. Kad-tad odgovaraćete, gospodine Dinkiću. Videli ste kako su iz bivšeg režima odgovarali svi oni koji su mislili da su nedodirljivi, da nemaju vremena da se pojave na sudu, da se kriju iza imuniteta. Dođu promene, menjaju se vremena i odnos političkih snaga, a vi ćete pred sudom imati priliku da dokažete sve ovo što tvrdite sa govornice.

Dame i gospodo, bitno je da Vlada iskoristi ovako veliku podršku koju ima u parlamentu, a samim tim sa podrškom Srpske radikalne stranke koristi veliku podršku građana Srbije, jer Srpska radikalna stranka takav ugled uživa među građanima Srbije. Nadamo se da oni koji pregovaraju, a pogotovo predstavnici Vlade, neće ni u jednom trenutku da popuste pred pritiskom međunarodne zajednice. Zašto? Ne iz razloga što bi to bio presedan kada je u pitanju međunarodno pravo i međunarodni odnosi, nego prvenstveno iz prioriteta naše zainteresovanosti, što bi to bio početak kraja Srbije.
Sama činjenica da bi eventualno samostalnost Kosova i Metohije dovodila u pitanje ili, bolje rečeno, postavljalo bi se realno pitanje da li uopšte ima svrhe dalje se baviti politikom, neka bude vama članovima Vlade uvek na umu i na prvom mestu, jer nestankom Kosova i Metohije sa prostora teritorije Srbije bukvalno počinje kraj ili početak kraja Srbije.
Pogotovo mi koji živimo u Vojvodini sa velikom pažnjom pratimo šta se to dešava na Kosovu i Metohiji i šta će se dešavati, iz prostog razloga jer smo učesnici i svedoci, kao i vi, da se u Vojvodini intenzivno vrše pripreme kako bi se u jednom određenom trenutku primenio eventualno ovaj model, ovaj princip ili ovi standardi koje želi međunarodna zajednica da primeni na Kosovu i Metohiji. Vidite da je scenario gotovo potpuno isti.
Po čemu je međunarodna zajednica poznata? Poznata je po svojoj doslednosti u nedoslednosti. Zašto? Sve ono što je definisano Rezolucijom 1244 međunarodna zajednica, u vidu Ujedinjenih nacija, želi da izbegne. Umesto da razgovara o onome što je prioritetni zadatak, a to su standardi, ona razgovara o statusnom pitanju.
Setimo se samo kako je sve počelo. Počelo je sa pitanjem ljudskih prava i prava nacionalnih manjina. Šta je u Vojvodini? To je upravo sada aktuelno. Kako se na Kosovu odigravao i odvijao scenario, tako i u Vojvodini isto. Na Kosovu i Metohiji najaktuelnije je pitanje stanje ljudskih prava i nacionalnih manjina, najaktuelnije je statusno pitanje i to ne nacionalnih manjina nego teritorije.
Šta je u Vojvodini? U Vojvodini se pokreće statusno pitanje nacionalnih manjina. Sledeći korak koji treba da se desi na Kosovu i Metohiji to je da se pod okriljem, pod firmom statusnog pitanja Kosova i Metohije pripremi teren kako će se sutra u Vojvodini jedan deo, istine radi, Vojvodine odvojiti. Zašto? Zato što već neki glasnogovornici u Vojvodini prizivaju Ahtisarija da dođe, da se iskoristi prilika i trenutak kada se pregovara o Kosovu i Metohiji, pa da se otcepi jedan deo Vojvodine, kako oni kažu – viši ili veći stepen autonomije.
To je isto zagovaranje ili ista teorija koju su imali i što su zagovarali Šiptari na Kosovu i Metohiji; rekli su – veći stepen autonomije. Kada smo upozoravali međunarodnu zajednicu da je to u stvari prelazno stanje ka otcepljenju i stvaranju samostalne države, mnogi su nam tada bili protivnici na političkoj sceni Srbije govoreći – vi srpski radikali slutite samo ono što je loše po Srbiju, vi imate nameru da unesete nemir među građane Srbije.
Ne, nama je i tada, kao i sada, interes da na vreme upozorimo šta se sprema u Srbiji. U Srbiji se sprema da se, po načinu i modelu Kosova i Metohije, krene na otcepljenje Vojvodine. Ko će dati najveću podršku u tome? Ne samo međunarodna zajednica ili Ujedinjene nacije, nego i nesposobni pregovarači. Svedoci smo ovde da dve institucije izvršne vlasti imaju različite stavove. Ti različiti stavovi proističu, pre svega, iz njihovih bolesnih političkih ambicija, iz činjenice da im je na prvom mestu stranački, a ne interes Srbije.
Imamo već podelu Kosova i Metohije na dva entiteta. Kako ćemo onda da branimo i kako da ostanemo na pozicijama da nema podele Srbije, ako delimo Kosovo i Metohiju? Zar to onda nije pravilo kako će se deliti Srbija?
Ako je delimo na srpski i albanski entitet, ti iz međunarodne zajednice će reći – gospodo, zašto onda ne podelimo Srbiju na Kosovo i Metohiju i na Srbiju? To je nešto što, u svakom slučaju, na samom početku opominje i upućuje na oprez srpsku javnost da veoma pažljivo prati kako i na koji način će postupati i kako će pregovore voditi oni koji su vlasni od strane Skupštine.
Mi srpski radikali unapred kažemo šta ne bi bilo dobro. Ne bi bilo dobro da različiti stavovi institucije predsednika Srbije i Vlade Srbije, koja je jedina ovlašćena, budu ne samo kamen spoticanja, nego veliki prostor i mogućnost da međunarodna zajednica, zahvaljujući toj nesaglasnosti i tom sporu, ostvari sve ono što je unapred očito namerila i naumila na Kosovu i Metohiji.
Mi možemo na neki način da shvatimo i da razumemo i one koji u Vojvodini zagovaraju teoriju i nameću tezu da Srbija može u Evropu preko Vojvodine. Možemo da prihvatimo ako Srbija bude celovita, ali Srbija ne može nigde bez Kosova i Metohije.

Dame i gospodo, ovde smo suočeni sa jednom pravno-tehničkom preprekom, gde i ministar, prihvatajući amandman SRS, uviđa neutemeljenost postojanja stava 2. u ovom članu. Zato stav 1. jasno definiše šta je to informisanje i na koji način se odvija kada je u pitanju rad policije. Informisanje ili obaveštavanje javnosti je jako bitan segment za rad policije.
Brisanjem stava 2. člana 5. ništa se ne gubi, a tehnička korekcija može da se izvrši, da u stavovima 4. i 5, gde se poziva na stav 2. i 3, umesto stava 2. može da stoji stav 1. ili da se briše i taj broj 2. Ali, može da se preinači u stav 1, jer u stavu 1. člana 5. tačno je definisano kako to policija informiše javnost o svojim aktivnostima, a pri tome ne otkrivajući poverljive informacije.
Zašto je ovo bitno da se prihvati? Ako ostane ovaj stav 2, suočićemo se sa određenim problemima.
U proteklom periodu imamo najbolji primer za ovo. Sama definicija koja govori o pojedincu, u ranijem periodu je omogućavala pojedincima iz okvira vlasti da "zloupotrebljavaju" svoje funkcije, a samim tim i zakonske odredbe.
Naime, šta se dešavalo? Policija je u proteklom periodu, u vreme vanrednog stanja i akcije "Sablja", davala informacije, zamislite, šefu Biroa za komunikacije.
On je u nekom hijerarhijskom sistemu član Vlade, ali tumačiće preciznije, on je jedan obični činovnik koji je bio na određenoj funkciji, a njegova funkcija imala je ulogu ili svrhu da bude na pomoći samoj Vladi.
Međutim, taj pojedinac je iskoristio svoju funkciju i zloupotrebio zakon i kao pojedinac dobijao informacije u to vreme od MUP-a, odnosno policije. Te informacije je politički manipulisao, kalkulisao sa njima i one su mu služile za obračun sa političkim neistomišljenicima.
Vi već prepoznajete kako se zove taj čovek, nadimak mu je Beba, a nadam se da je već odrastao. Ako nije, evo prilike da ga zakonski odbijemo od onoga što koristi beba.
Neće ni jedna beba, ili slično tome, da zloupotrebljava ovaj zakon, tako što će, koristeći ovaj stav 2, kako je definisan, kao pojedinac tražiti informaciju od policije. Samim tim sebi realno stvarati mogućnost da, manipulišući tim informacijama, jednostavno vodi politički obračun protiv političkih neistomišljenika.
Mi smo videli kako to zna da bude pogubno. Videli smo sa kakvim problemima se susreće u takvim situacijama čitavo društvo. Čista politička manipulacija, na osnovu informacija koje bi pojedinac dobio ili koje je dobijao, jeste jedan od uzroka što se na protivustavan i na protivzakonit način odvijala čitava akcija "Sablja". Zašto?
Zato što je jedan pojedinac, posedujući informacije, te informacije koristio kao nalog, ne samo za policiju, odnosno MUP, nego i za novinare, a na taj način najdirektnije manipulisao javnošću.
Da bismo to sprečili, iskorenili, najbolje je prihvatiti ovaj amandman SRS, kako je to učinio predstavnik predlagača, ministar, a najmanji je problem da se izvrše tehničko-pravne korekcije. Zakonodavni odbor može u pauzi da zaseda; nebrojano puta je do sada bila takva situacija, gde je predlagač zakona, prihvatajući amandman, zahtevao da se izvrši pravno-tehnička korekcija.
Znači, može da se izvrši korekcija, da se usvoji ovaj amandman SRS i da na taj način preventivno delujemo i opominjemo najdirektnije sve one koji su u proteklom periodu kršili svesno zakon, kao pojedinci.

Odbor je, razmatrajući amandman SRS na stav 2, imao u vidu ovo što je kolega izneo. Međutim, zakonsko rešenje koje je predviđeno ovde na pravi način normira i jasno definiše koja su ovlašćenja pojedinih službenika, odnosno kakvo ovlašćenje i odgovornost samim tim snosi ministar.
Naime, ogromno iskustvo iz prethodnog perioda se koristilo kada su se definisala ovlašćenja ministra koja može da prenosi na svoje saradnike. Svi znamo da smo na Odboru za odbranu i bezbednost, a o tome je i javnost informisana, raspravljali o tome ko je u periodu vanrednog stanja davao saopštenja u ime Ministarstva. Zašto? Zato što je sam bivši ministar povlenske magle - Mihajlović, rekao da on sa tim saopštenjima nema veze, čak i Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Saopštenja su bila u smislu da je Vojislav Šešelj na čelu organizacije i kao glavni podstrekivač učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića i da su Ulemek i ostale ubice radile za interes bivšeg režima - najteže optužbe koje neko može da iznese. U potpisu tog obaveštenja za javnost stajalo je - Ministarstvo unutrašnjih poslova. Materija nije bila jasno definisana i nije nam vredelo što smo više puta tražili da se ova informacija potvrdi, odnosno informacija koju nam je dao bivši ministar da se potvrdi ili da se negira. Ovo je jasno definisano.
Kada su u pitanju ovakve operativne stvari o kojima kolega govori, postoji jasno ovlašćenje od strane ministra da o takvim situacijama, istupajući u javnosti, lokalne starešine daju dovoljna objašnjenja i obaveštenja. Činjenica je da, osim ovlašćenja, ministar ima i odgovornost. Ranije nismo mogli da tražimo odgovornosti od ministra, jer nijednim zakonom to nije bilo definisano.
Bilo je definisano onim čuvenim uredbama koje su ovlašćivale Biro za komunikacije. Zašto mi navodimo taj Biro za komunikacije - to je personifikacija bivšeg režima, to je priroda i suština vlasti i načina vladanja bivšeg režima.
Ako nije zakonski definisano, onda se tražila alternativa, a kako se tražila alternativa - kroz biroe. Ministar ima ovlašćenja, ali nikakvu odgovornost ne možemo da tražimo od njega. U zakonu u ovom članu precizno stoji da ministar, prenoseći svoja ovlašćenja, samim tim snosi i odgovornost. I za sve informacije, bez obzira kakve su prirode, kakvog karaktera i na kom nivou, odgovara ministar, odnosno preko ministra i Vlada.