Neizmerno sam vam zahvalan, ali suština je da se uradi poboljšanje, ako je moguće, ovog zakonskog predloga.
Naime, Ministarstvo je u članu 6, predviđajući i planirajući decentralizaciju rada policije, jasno definisalo s kim to policija sarađuje, pa su navedeni organi vlasti na lokalnom i pokrajinskom nivou, ali kada je u pitanju definisanje i navođenje organizacija sa kojima policija sarađuje napravljen je jedan propust koji SRS amandmanom želi da popravi, ne samo zato što je kratko definisan amandman SRS, nego zato što je suština sadržaja tog amandmana u sledećem, da se radi sve u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima ove države.
Amandman na ovaj član je podneo narodni poslanik Meho Omerović, koji kaže da se ta saradnja odvija sa "građanima Republike Srbije i njihovim udruženjima." U Predlogu teksta zakona kaže se da policija sarađuje sa "manjinskim i drugim organizacionim grupama i samoorganizovanim pojedincima." Hajde da se zadržimo na ovim manjinskim grupama, šta to znači? Zakonodavac, odnosno predlagač zakona, mislio je na predstavnike nacionalnih manjina, prvenstveno. I ne samo to što kaže kolega, ako ne definišemo na ovakav način kako se to amandmanski interveniše, dešavaće nam se problemi sa predstavnicima nacionalnih manjina.
Naime, u Vojvodini deluje organizacija "Županija 64". U javnosti je predstavljena kao organizacija predstavnika mađarske nacionalne manjine. Po ovom predlogu zakona, MUP treba da ostvari saradnju sa takvom jednom organizacijom. Šta je priroda i suština te organizacije? Poluvojna organizacija koja je registrovana u Budimpešti, a deluje na području Srbije, odnosno na teritoriji Vojvodine. Kakvi su njihovi programi, kakva su njihova opredeljenja, kakvi su njihovi ciljevi, to je opštepoznato.
Ali, onima koji do sada nisu imali prilike da se upoznaju, njihov cilj je stvaranje velike Mađarske, proširenje Mađarske na teritoriju Vojvodine, kojekakva preispitivanja mirovnih sporazuma, kao što je Trijanonski i ostali. To je kao polumilitantna organizacija realna opasnost, ne samo kada je u pitanju država Srbija, nego kada je u pitanju i delovanje MUP, odnosno policije. Dakle, samim tim je ugrožena i bezbednost.
Ako policija zakonom mora da sarađuje sa organizacijama manjina, onda će "Županija 64" sa punim pravom, na zakonu zasnovanom, da kaže, ne možete vi nama da sprečavate javne skupove, što je do sada bio, istine radi, presedan, a sve u zavisnosti kakav je i koliko sposoban lokalni načelnik, pa su tako i oni delovali, tako su organizovali svoje skupove. Sada ne zavise od sposobnosti i mišljenja pojedinih načelnika, sada imaju uporište u zakonu, ako se u ovaj zakon stavi. Amandmanski je definisano od strane SRS, da je saradnja u skladu sa Ustavom i zakonima ove države, onda se izbegava takva opasnost.
Mi imamo veliki problem i ne u želji da alarmiram ili da uzbuđujem javnost, ali shvatite da takva poluvojna formacija vrši detaljne pripreme na teritoriji susedne mađarske države, a svoje delovanje prenosi na teritoriju Vojvodine, čak imaju i kampove za obuku. Šta je njihova osnova, odnosno njihovog političkog delovanja? To je da, kao poluvojna organizacija, deluju i funkcionišu na teritoriji Vojvodine kao politička stranka.
Pojedini lideri političkih stranaka, koji predstavljaju nacionalne manjine, daju im podršku i to je nešto, ako se usvoji ovaj član zakona, što može da napravi veliki problem, jer ne može policija blagovremeno da interveniše, ne može u skladu sa Ustavom i zakonom, jer usvajanjem ovog zakona na neki način legalizuje se delovanje ovakvih grupa. Naveo sam primer ovakve grupe. Možda je on najdrastičniji, ali moramo kada donosimo zakonske odredbe da imamo i takve slučajeve u vidu.

Radi potpunije informacije Odbor je većinom glasova prihvatio ovaj amandman koji su podnele kolege poslanici. Međutim, predlagač zakona nije prihvatio na sednici Odbora taj amandman.
Ono što je suština, a sadrži i ovaj amandman i amandman SRS, koji je podneo Petar Jojić, to je da se odredi jedan minimum kada je u pitanju podnošenja izveštaja parlamentu ove države od strane policije, pa je određeno jednom godišnje, različito definisano u dva amandmana i negde stoji "najmanje jednom godišnje", a u amandmanu koji je podneo Petar Jojić stoji "obavezno jednom godišnje".
Suština je sledeća - u ovom zakonu očita je orijentacija da se poveća i poboljša kontrola, kako parlamentarna, tako i van parlamenta. U onom delu gde se vrši kontrola van parlamenta, a u ingerenciji je Vlade, dosta toga je jasno definisano i postojećim zakonom i ovim zakonom, tako što se jasno definiše kroz ovlašćenja predsednika Vlade i same Vlade, a i ministar po svojoj funkciji je član Vlade, tako da je ta kontrola na neki način dosta dobro definisana i određena.
Ali, kada je u pitanju parlamentarna kontrola, ne bi smeli, kako je to malopre kolega rekao, da nešto što je i nedefinisano prepuštamo slučaju.
Relativno je to kada je u pitanju podnošenje izveštaja u kom je tom periodu. Ako mi kažemo da je to najmanji period od godinu dana, onda smo jasno definisali obavezu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ako kažemo da je minimum godinu, onda to podrazumeva da se u toku jedne kalendarske godine podnose izveštaji i po potrebi.
Ako ne kažemo to, onda ćemo biti suočeni sa situacijom, kao u ranijem periodu, gde ministar nije imao zakonske obaveze da se obraća kada je u pitanju podnošenje izveštaja parlamentu.
Ono što je činjenica to je da je u proteklom periodu bilo više povoda, više razloga da parlament sasluša izveštaj od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, iz prostog razloga što znamo da su događaji na Kosovu najdirektnije uticali na bezbednost ove države.
Sama činjenica da su se u gradovima Srbije odvijale neke radnje u tom periodu, koje su i te kako znatno ugrožavale bezbednost celokupnu ove države, u najmanju ruku je trebalo da budu razmatrane u ovom parlamentu, da se parlament izjasni usvajajući ili ne usvajajući izveštaj, prihvatajući ili korigujući sve ono što predstavnik Ministarstva, u ovom slučaju ministar, iznese pred parlament, pa do onih, ako može da se kaže, drugorazrednih događaja, koji su značajni za bezbednost ove države, kada je bila ugrožena direktno bezbednost predsednika Republike od strane šnaucera.
I to su teme, jer to je funkcija koju vrši, nebitno je kakav je pojedinac.
U ovom slučaju nebitno je... bio je bradat, a o vrsti potencijalnog atentatora neka raspravljaju stručnjaci iz te oblasti, mislim da se zovu kinekolozi.
A, kinolozi, koleginice? Vi se razumete u to, hvala vam. Kada se razumete, pretpostavljam da ste upućeni u to dobro, ako imate neku vezu da se urgira da dobije i cacib.
To je nagrada za pedigre, za uvežbanost, ali to nije sada bitno, koleginice, hvala vam na pomoći.
Bitna je situacija kada u određenom vremenskom periodu realno postoji opasnost i ugroženost bezbednosti ove države, da parlament kao kontrolni organ ne svodi svoju kontrolu samo na činjenicu da izborom i razrešenjem ministra vrši kontrolu, nego mora da postoji jedan minimum, znači najmanje jednom godišnje da se podnosi izveštaj.
A što se tiče radnog tela Skupštine to je definisano Poslovnikom, nažalost ne jasno, ne precizno koliko to na neki način pokušava predlagač zakona, ali tu mora jasno da se definiše, jer imaćemo sve više i više pritisaka od strane međunarodne zajednice da se uvodi i tzv. civilna kontrola nad Ministarstvom unutrašnjih poslova, pa da bi sprečili i preventivno delovali na tako nešto, što se pokazalo i te kako negativno kroz iskustva mnogih zemalja, mi moramo pojačati parlamentarnu kontrolu tako što ćemo definisati jasno da to bude jednom godišnje kada ministar podnosi izveštaj, kao i obaveza da u toku godine ili mandata koliko traje, kada se ukaže za to prilika, kada postoje realne pretpostavke, da se ministar obrati ovom parlamentu, da parlament zauzme stav.
To vam govorim iz razloga što je i te kako svima nama jasno da na prostoru Kosova i Metohije, pogotovo na jugu Srbije, uvek permanentno postoji opasnost od terorističkih akcija, od terorističkih poduhvata, a da ne govorimo o porastu stepena kriminala, pa do činjenice koju smo juče sagledali kao surovu realnost kada je u pitanju sigurnost u saobraćaju.
Sve su to i te kako značajne informacije, podaci i događaji da parlament raspravlja o tome.
Mi možemo naknadno da konstatujemo ili analiziramo, ali ako kroz ovakvu parlamentarnu kontrolu preventivno delujemo, onda nam se neće dešavati, ili bar ne u tolikom broju, slučajevi i tragedije kao što su se juče desile, koje većim delom proističu, istine radi, zbog toga što budžetska sredstva nisu dobro i na pravi način raspoređena kada je u pitanju delovanje ovog ministarstva.
I ovo govorim kao predsednik Odbora, jer kada se vodila rasprava o usvajanju budžeta, onda smo ukazali, zajedno sa predstavnicima Ministarstva, da tehnička opremljenost samog sektora saobraćajne policije jeste značajna i značajno utiče na bezbednost građana.
Nemojmo nakon velikih tragedija da naknadnom pameću donosimo neke zaključke, jer to sada više ne vredi, nego moramo i ovakvom vrstom kontrole da poboljšamo rad Ministarstva unutrašnjih poslova.

Dobra namera predlagača ne mora da znači dobrobit koju donosi zakon. Predlagač je ovim članom predvideo da nema ograničenja i kada je u pitanju vremenski period, ni broj izveštaja.
Ali, ne možemo kako to kolege iz drugih političkih partija, osim nas srpskih radikala, iznose da je korektna saradnja kada je u pitanju rad Odbora i Ministarstva na tome zasnivati jedan zakonski predlog, odnosno jedan član koji treba da definiše kakva je obaveza MUP-a i kakve su nadležnosti Skupštine i njenog radnog tela.
Mora da postoji jedan minimum. Iz niza razloga koje ste i sami navodili sa ove skupštinske govornice, a iz proste činjenice što korektnost u radu ne proističe iz ličnih nekih odnosa ili nečeg drugog, nego proističe iz činjenice da smo manje-više svi članovi Odbora svesni da je bezbednost ove države i te kako značajna, da je ona isto tako značajno i ugrožena, da različiti uticaji nastoje da naruše bezbednost, ne samo države, nego i svakog građanina.
Ako imamo jednu otvorenu raspravu, koja bi se odvijala povodom izveštaja, ne samo pred Odborom, nego i pred ovim parlamentom, ona bi bila minimum jedanput u toku godine, onda bi mnoge stvari u narednom periodu mogli jasno da definišemo i da otklonimo eventualne nedoumice.
One se odnose i na delovanje i rad pokrajinskog parlamenta, na delovanje i rad pojedinih lokalnih skupština, koje uzimaju sebi za pravo, mada je to protivzakonito i protivustavno, da raspravljaju o radu MUP-a, i to ne u pravom pozitivnom smislu reči, kako bi doprineli i poboljšali bezbednost i unapredili sigurnost svojih građana na toj teritoriji, nego u najnegativnijem smislu.
Imate jednu činjenicu, koja je prosto paradoks, da zvanični predstavnici političkih partija pred Evropskim parlamentom iznose optužbe na rad MUP-a, a s druge strane ti isti ljudi, odnosno ličnosti kao funkcioneri Pokrajinske skupštine i Izvršnog veća Vojvodine zvanično statistički pokazuju da nema nikakvog povoda, nikakvog razloga da se optužuje MUP za sve ono što se odnosi na položaj i prava nacionalnih manjina, recimo u Vojvodini.
Ako bi kroz redovnije izveštaje i parlamentarnu kontrolu obaveštavali javnost i informisali međunarodnu zajednicu, onda bi to bio veliki korak ne samo kada je u pitanju obaveštenost i javnosti i međunarodne zajednice, nego u sprečavanju delovanja ovakvih pojedinaca i njihovih političkih partija.
Opštepoznato je da predsednik Skupštine Vojvodine, onaj što je završio pre fakultet nego što je otvorena treća godina, zvanično, u statističkim podacima koje je predočio kao predsednik Skupštine Vojvodine, ukazao na činjenice da je broj međunacionalnih sukoba na prostoru Vojvodine u toku ove godine znatno manji u odnosu na isti period prošle godine, a sa druge strane, kao funkcioner, kao istaknuta javna ličnost, pred Evropskim parlamentom zagovara i iznosi nešto što je u suprotnosti sa tim usvojenim izveštajem od strane Skupštine Vojvodine i pri tome nije propustio priliku da, optužujući MUP, njegovu organizaciju, način delovanja, istakne svoje političke zahteve i ciljeve - da je sreća i blagostanje nas koji živimo u Vojvodini kad bi Vojvodina imala i svoju policiju. A uz to kad Vojvodina ima i svoju Akademiju nauka, onu nakazu, nakaradu koju stvoriše, onda je to jasno utemeljenje državnosti Vojvodine.
Zbog toga MUP u ovom slučaju, bez obzira na dobre namere da se izveštaj podnosi neograničeno, ipak mora da definiše ovaj minimum. Mi srpski radikali samo tražimo od ministra da, prihvatajući amandman SRS, otkloni ovakvu eventualnu opasnost.
Što se tiče izjava mog kolege da postoji mogućnost u narednom periodu da dođe ministar koji je drugačiji, ne znam, ali znam da će biti iz SRS.

Nije u bukvalnom smislu replika, nego sam hteo da nešto kažem u vezi toga što je ministar izneo jednu činjenicu i podatak, koji je tačan, da je dugo godina bio poslanik, zajedno smo bili i podsećanja radi gospodine ministre, sećate se da ovako jasno nedefinisana odredba zakona je bila kamen spoticanja u proteklom periodu.
Pojavljivanjem ministra pri ovako definisanom članu, kako je u ovom zakonu, zavisi od skupštinske većine, ne zavisi od događaja i potrebe samog Ministarstva da se obrati Skupštini. Skupštinska većina pokreće inicijativu, odnosno usvaja inicijativu i određuje da li će se i kada će se ministar obratiti Skupštini.
Nemojte da ne iskoristimo sada priliku da otklonimo nešto što je sada meni i vama, a i mnogim drugim kolegama, bila velika smetnja kada je bilo u pitanju ne samo podnošenje izveštaja, nego i preispitivanja rada MUP-a.
Dovoljno smo svesni i odgovorni ljudi da sada možemo da nađemo neku zakonsku odredbu i definiciju da obavezujemo ne samo ovog ministra, nego i buduće ministre. Zar nam nije dovoljna opomena, sve ono što se dešavalo kada je u pitanju vanredno stanje, period vanrednog stanja, kada je jednostavno izmanipulisana ova skupština?
Zar nam nije dovoljan razlog i dalje aktuelna inicijativa, koju je podnela SRS, a izneo je dr Vojislav Šešelj, da se o ubistvu Zorana Đinđića i o svim slučajevima raspravlja u parlamentu.
Šta je sada bilo bitnije kada su u pitanju slučajevi, kao što je Ibarska magistrala, kao što je ubistvo Ivana Stambolića, da se vodi jedna skupštinska parlamentarna rasprava na bazi izveštaja ministra prvenstveno? Ako se to ne uradi, ako to bude zavisilo od volje većine ili odnosa političkih snaga u ovom parlamentu, imaćemo još veće probleme nego što su bili u proteklom periodu.
Vidite koliko se manipuliše sa slučajem Ibarska magistrala. Pogledajte koliko se manipuliše i politički zloupotrebljava ubistvo Ivana Stambolića, a da ne govorimo o ubistvu Zorana Đinđića. Šta je bilo logičnije i prirodnije nego da se na osnovu zakona, donetog 1991. godine, pojavi ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović? I sami ste osetili na svojoj koži, gospodine ministre, kao predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, zašto ste sklonjeni sa tog mesta.
Zar vam sada nije jasno, na osnovu svih činjenica, u koje ste izvršili uvid, da ste sklonjeni na vreme da bi se pripremilo sve ono što je vezano za rad Odbora i MUP-a u periodu vanrednog stanja, odnosno akcije "Sablja"? Ne može se pokrivati ta činjenica tako što se kaže - mi smo odlučili da na čelu Odbora budu opozicioni poslanici.
Pitanje je koliko ćete vi imati politički uticaj, koliko ćete imati uticaja unutar stranke, pogotovo Vlade, pa nemojmo da prepustimo to da zavisi od vaše ili bilo čije druge pozicije i vašeg političkog ili stranačkog uticaja, dovoljno je reći da je obaveza jednom godišnje, ali će i tada skupštinska većina da donosi odluku onako kako ona smatra i kako misli da je shodno. Nema nikakve bojaznosti i opasnosti, ako je ona obezbeđena i u ovom sazivu, da ta skupštinska većina izglasa da nije potrebno da se izveštaj razmatra.
Uostalom, nemojmo da dozvolimo da zbog zakonske nedorečenosti ponovo imamo presedan, kao što smo imali onaj kada je predsednik poslaničke grupe DOS, sad već legendarni i čuveni demokrata Jovanović rekao - nemate pravo da raspravljate o poverenju Vlade, jer vi niste glasali za tu vladu. Nemojte da ulazite u istoriju parlamentarizma sa tom činjenicom što ste imali priliku, a niste je iskoristili.

Amandman na ovaj član odnosi se na deo poglavlja koje definiše organizaciju policije, odnosno direkciju policije. To je novi termin, odnosno nova institucija u okviru policije. To je nešto što je ovim amandmanima, koje je i predsedavajući pročitao, jasnije definisano kakve su ingerencije i nadležnosti direkcije, odnosno kakve su ingerencije i nadležnosti ministra kada je u pitanju funkcionisanje ove direkcije u okviru policije.
Čitam vam član 20: "Direkcijom policije rukovodi direktor policije. Organizacionim jedinicama u sedištu i područnim policijskim upravama rukovode načelnici uprava, a policijskim stanicama - komandiri". U pretposlednjem stavu kaže: "Angažovanje specijalnih jedinica policije za posebne bezbednosne zadatke može se vršiti samo uz prethodno odobrenje ministra".
Amandman interveniše u smislu da umesto reči "ministar" bude "Vlada". Ministar je ovlašćeno lice koje će u ime Vlade da kontroliše angažovanje specijalnih jedinica. Šta je želja srpskih radikala? Da izbegnemo sve ono što je do sada bilo negativno i kao takvo se i te kako odrazilo na rad policije.
Imali smo situaciju, kao što je slučaj "Meljak", kao što su mnogi slučajevi gde su se angažovale specijalne jedinice, gde Vlada zbog nedefinisanosti nije mogla da snosi odgovornost. Ministar je imao, po funkciji, odgovornost koja proističe iz nadležnosti, ali ministar nijednog trenutka nije izdao nalog i nije se pismeno obratio svojim saradnicima, tako da smo imali čitav niz problema oko te akcije, što ne bi bio slučaj da je bilo definisano "Vlada", kao što mi predlažemo, a podrazumeva se da je ministar taj koji će operativno da deluje. Potpuno je jasno da iza svakog poteza ministra stoji Vlada. To će rešiti i sprečiti, eventualno, neke probleme koji su bili evidentni u proteklom periodu.
Mi insistiramo da umesto reči "ministar" bude "Vlada", zato što se radi o specijalnim jedinicama, zato što su to i te kako osetljiva pitanja. Kada se angažuju specijalne jedinice, onda treba da se vodi računa kako i na koji način se one angažuju. Ministar je, kao član Vlade, najodgovorniji, ali u svakom slučaju Vlada treba da snosi odgovornost.

Strašno je ovo slušati, po ko zna koji put se ovakva rasprava vodi uz obrazloženje, uvek predsedavajući ili predsednik Skupštine daje takva obrazloženja, još od davnih devedesetih, kada je Dragan Tomić predsedavao pa do Markovića, to je neki kontinuitet kada predsednik Skupštine treba da brani one koji nisu sposobni da iznesu platformu na kojoj će pregovarati o Kosovu i Metohiji.
Nemamo mi srpski radikali nikada tajnu, tajnu u smislu da je ne saopštavamo javnosti. Mi iz tog razloga insistiramo da se što pre otvori rasprava o platformi, o dokumentu koji se odnosi na Kosovo i Metohiju, da bi javnost čula.
Šta je to toliko tajno da ne može javnost da čuje, a radi se o Kosovu i Metohiji? Šta to ne smeju da čuju oni koji žive u Vojvodini, kako se njima priprema otcepljenje kao Kosovu i Metohiji?
Bez obzira što je gospodin Marković dobio kompliment od mog kolege, ipak potvrđujem da se kontinuitet nastavlja, ali bih voleo da se prekine, bar kada je u pitanju status Kosova i Metohije i uopšte status ove države.
Ono što je predmet rasprave, to je amandman koji je podneo Petar Jojić na član 21. stav 4, a to je da se kao potrebni uslov za direktora policije umesto devet stavi deset godina.
Ne vidim razloga zbog čega se ne bi prihvatio ovaj amandman, iz proste činjenice što je ovakva funkcija značajna za policiju, novouvedena funkcija je značajna, a taj značaj proističe iz njenih ovlašćenja.
Faktički, to je čovek koji će operativno da vodi policiju. Ministar je tu kao politička ličnost, koristeći svoja zakonska ovlašćenja on će davati neke smernice, uputstva, planove, programe, a sve će raditi direktor direkcije.
Nemojte da, samom činjenicom da je razlika samo u godini dana radnog staža, opterećujemo funkciju koju će vršiti budući direktor direkcije. Nemojte zbog tog pojedinca. Niko od nas neće praviti problem ako već imate unapred rešenje, pa fali čoveku par meseci radnog staža. To je van pameti da neko pravi problem.
Ali, nemojte da stoji devet godina, devet godina nigde nije ustaljeno kao norma: ili je pet ili deset. Pošto je stručan posao u pitanju traži se iskustvo, pogotovo na ovim poslovima koji su direktno vezani za policiju. Mislim da nema razloga da se ne prihvati amandman.
Ono što je bitnije ovde, a promaklo je, istine radi moram priznati i nama srpskim radikalima, to je mandat direktora, mandat od pet godina. Vlada imenuje direktora na pet godina. Vladin mandat je četiri godine, ali imenuje direktora na pet godina. Ministrov mandat je četiri godine, ali direktor je na pet godina.
Ovo je rešenje pretpostavljam nametnuto od OEBS-a, da ne govorim ime ko je ispred OEBS-a, ali pretpostavljam. Sa kojim ciljem? Sa obrazloženjem da je to prelazni period. Ali, kakvi problemi mogu proisteći iz toga?
Ako dođe do promene vlade, direktor policije kao ključna ličnost u operativnom delovanju policije ostaje, dolazi novi ministar. Mandat mu traje pet godina. Nastaje problem.
Evo vam jedan primer, da ne mislite da samo zarad obrazloženja iznosim ove činjenice, evo vam primer glavnog inspektora. Jedna institucija u policiji koja je jako značajna, veoma značajna, pokazalo se u proteklom vremenu da nije adekvatan odabir, ne samo kadrovski, nego da nije definisano do kraja, da nije isprecizirano, da takva uloga kakva se predviđala glavnom inspektoru nije sada celishodna za delovanje policije i vidite kakvi su politički problemi.
Ako idemo tom nekom analogijom, šta će tek biti ako se sada imenuje direktor i u sledećem mandatu dođe novi ministar, moraće da ga menja. Čitava prašina će se dići. Videli ste kako je to prilikom smene, uostalom ministre vi imate lična iskustva, videli ste kakva se prašina, medijska i svaka druga, digla kada ste morali da suspendujete nesposobne generale, kada ste morali da korigujete, blago rečeno, rad pojedinih visokih oficira.
Čitava politička halabuka se digla, sve sa obrazloženjem i sa ciljem da se izazove politička kriza, da to opterećuje rad MUP-a, a ni jednog trenutka, bar ste vi svedok tome, niko nije našao za shodno, kada govorim niko, onda mislim na one koji su branili te nesposobne oficire, da kaže da je to zbog povreda poslova i obaveza koje vrše, da je to zbog povrede discipline, da je zbog njihove nesposobnosti.
Zamislite direktora kada nova vlast bude menjana. Još u takvom području i u takvim vremenima živimo, zamislite kada njegova sujeta dođe, ako dođe do izražaja, pa krene da priča zašto ga nova vlast razrešava pre kraja mandata od pet godina.
Možda nije loše u demokratski razvijenijim sistemima i zemljama, ali mi smo na početku, pogotovo ovim zakonom uvodi se demokratizacija policije.
Nemojte da budemo zarobljenici onoga što sada donosimo, pa da nemamo rešenje. Nemojte da nam se spočitava sutra, gospodo, zašto ste usvajali. Ako je mandat Vlade četiri godine, može i direktor da bude četiri godine. Samo je promaklo nama srpski radikalima da amandmanski reagujemo na ovu odredbu i mislim na ovo na šta se odnosi amandman da nema problema da predlagač zakona prihvati tu izmenu da bude deset godina.

Svrha ove priče o amandmanima je u suštini da se izbegnu eventualne zloupotrebe kada je u pitanju primena ovog zakona, pogotovu tačke 7). Naime, bezbednosna provera podrazumeva, ako niste znali gospodo, i proveru najužih članova porodice lica koje konkuriše u policiji.
Gledajte šta sada može da se desi. Može da se desi da je nečiji roditelj ili blizak rođak u vreme disidentstva bio nepoželjan za bivše režime. DB, odnosno MUP kao partijska ekspozitura pisala je tada i dosije i dolazimo u jednu neprijatnu situaciju.
Ne samo da ne može bezbednosno da zadovolji uslove konkursa, nego kasnije takva jedna naknadna provera može da bude razlog da lice bude otpušteno iz policije. Može da bude razlog da lice bude kažnjeno, može da bude razlog da se nad tim licem vrši diskriminacija.
Znači, mora se precizno u tački 7) definisati šta to podrazumeva bezbednosna provera. Znate, nekada su se i za opozicione poslanike, opozicione lidere, pravili dosijei na bazi izmišljenih podataka. To znači da su njihova deca, njihovi potomci isključeni iz mogućnosti da konkurišu u MUP, i nije samo za policiju, nego i za BIA, i za mnoge državne institucije gde se traži ovakva provera.
Mora tačno da stoje svi ovi uslovi i oni su jasno definisani, samo ovaj neki opšti pojam - bezbednosno provereno lice, jer kasnije ta bezbednosna provera podrazumeva, kako su moje kolege rekle, između ostalog, i usmeno predanje. Znate koliko je dosijea sastavljeno na bazi toga što su operativci iz DB, da bi zaradili i opravdali dnevnicu, izmišljali neke činjenice.
Uostalom, Bogoljub Pejčić vam je najbolji primer. Gledajući i vršeći uvid u svoj dosije, imao je priliku da se uveri kako su izmišljali neke podatke vezano za njega, u vreme kada je bio disident, kada se suprotstavljao Brozovom režimu. Sada, osim što snosi posledice za sve ono što se usprotivio sličnima Brozu, sada i njegovi, da ne zloupotrebljavam naše prijateljstvo i poznanstvo, potomci ne mogu da rade u državnim institucijama kao što je policija, zato što u njegovom dosijeu stoje izmišljene činjenice, stoji da je državni neprijatelj. To je ono o čemu treba voditi računa da ne dođe do zloupotrebe.

Ono što SRS želi ovim amandmanom to je da se ovaj član jasno i precizno definiše iz prostog razloga što, ne samo iz uporednog prava, nego i iz iskustava imamo neke pouke. Svedoci smo da su u ne tako davnoj prošlosti privođena lica koja su pripadala raznim krugovima, lica koja su uniformisana, bili su pripadnici MUP, a van službe su obavljali poslove čuvara, odnosno telohranitelja, kako se to kaže, tako da se ovde jasno i decidno navodi šta mogu da rade i čime mogu da se bave van službe i van onoga što je na samom radnom mestu.
Međutim, izvinjavam se, moram da iskoristim ovu priliku, jer na neki način, tema je vezana za rad policije. Naime, sinoć se u Novom Sadu desio jedan nemio događaj.
Jedna grupa neonacista je upala na Filozofski fakultet i prekinula tribinu koja se držala na Filozofskom fakultetu, što mi srpski radikali osuđujemo. Ne može jedna grupa, a to smo malopre razgovarali u sklopu jednog člana, gde policija treba da sarađuje sa udruženjima građana i manjina.
Ovo su pravi primeri gde policija treba da interveniše, da reaguje pravovremeno i blagovremeno.
Te i takve grupe su aktivirane po Srbiji, mi ne znamo od koga i ne znamo sa kakvim ciljem, ali osuđujemo takve postupke. Osuđujemo i tražimo od policije da se što pre ispita i da se objave imena vinovnika, bez obzira što mi imamo svoje mišljenje o pojedinim učesnicima na toj tribini, o nekim profesorima koji se zalažu za otcepljenje Crne Gore, za samostalnost Crne Gore, koji su kontradiktorni i u svom naučnom radu, a i u svom političkom delovanju.
To ne može da opravda ovakve postupke ovakvih grupa, koje su u svakom slučaju grupe koje ugrožavaju bezbednost, i to je prvi put da se na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i uopšte na Univerzitetu u Novom Sadu dešavaju ovakvi incidenti.
SRS najstrože osuđuje. Zašto koristim ovu priliku? Iz prostog razloga što su neki mediji, sredstva informisanja izvukli iz konteksta izjavu da mi srpski radikali ne osuđujemo ovakve postupke, već da osuđujemo jednog od učesnika na tribini, što je van pameti, jer to nijedan normalan čovek ne može sebi da dozvoli, da dopusti da ovakve grupe vršljaju, pogotovo sa ovakvim političkim stavovima, sa njihovim postupcima koji su, na kraju krajeva, štetni za sve nas.
U trenutku kada se u Vojvodini podiže politička tenzija, a vezano za međunacionalne odnose, ovakve se grupe pojavljuju na Univerzitetu.
Mora policija ne samo u Novom Sadu, nego u čitavoj Srbiji, što pre da pronađe organizatore te grupe, učesnike, i da postupi u skladu sa zakonom, i tu je sve potpuno jasno.
Što se tiče ovih amandmana, generalno, SRS nastoji da poboljša zakonske odredbe i možda u nekim primerima koje mi navodimo, kojima potkrepljujemo i obrazlažemo ove amandmane, možda i suviše pojednostavljujemo, ali to su primeri iz realnog života.
To je nešto što opterećuje, ne samo policiju, već i ukupno društvo. To su finansijski problemi, to je nemaština.
Sa druge strane, vidimo da u okviru jednog sistema, jedne institucije koja se zove Vlada Republike Srbije, ono što je zaduženo za bezbednost ove države, za sigurnost građana, maksimalno ulaže napora i truda da ispuni svoje zadatke. A pri tome uvek se nameću kao najveći problem materijalni uslovi, dok sa druge strane imamo u istoj toj vladi pojedina ministarstva koja se raskalašno ponašaju, čiji ministri putuju po Japanu da bi se pomirili sa nekim kojekakvim tajkunima, što je neprimereno.
Ti ljudi, koji su policajci, pojedinačno učestvuju u pratnji tih ministara i mi moramo uvažavati tu činjenicu da je to trenutak kada on, vršeći svoju dužnost, vodeći računa o bezbednosti i ministara i svih građana, svojim očima gleda kako se raskalašno ponašaju pojedini članovi vlade, a pri tome nama, Odboru i predstavnicima ministarstva, uvek se od strane ministra finansija servira informacija - nema dovoljno sredstava, moramo restriktivno da vodimo budžetsku politiku, bez obzira koliko mi argumenata ulagali.
Ono što je posebno bitno, kada je u pitanju ovaj deo, to su oni ljudi koji su raspoređeni na jugu Srbije. To su pripadnici žandarmerije. Izvinjavam se, predsedniče, ti ljudi zaslužuju da ih spomenemo. Svi mi koji smo bili u prilici da vidimo u kakvim uslovima funkcionišu, u kakvim uslovima rade ti ljudi, svesni smo činjenice da u takvim uslovima samo volja i samo ljubav za Srbiju i želja da se profesionalno obavi svoja dužnost održava te ljude na tim položajima i da visokoprofesionalno obavljaju svoje funkcije.
Ne govorim samo za pripadnike žandarmerije, nego za kompletan oficirski kadar i za kompletno ministarstvo koje je po vertikali hijerarhijski uključeno u taj deo posla, a mnogo je takvih poslova, mnogo je takvih pripadnika i mora se voditi o njima računa.

Ovo je amandman na član 137. koji reguliše uvećanje radnog staža na osnovu u slova rada.
Ovde je, između ostalog, taksativno nabrojano koji su to uslovi rada. To je povećana opasnost za život i zdravlje, obavljanje poslova duže utvrđenog radnog vremena usled nepredvidivih zadataka, neredovnost u radu, odnosno rad u nepravilnim vremenskim ciklusima i slično, za državne praznike i neradne dane, pripravnost na radnom ili drugom mestu ili u stanu prema nalogu nadređenog policijskog službenika i slični vidovi aktivnog i pasivnog dežurstva.
Mislim da su ovde tačke 2) i 4) potpuno suvišne. To je obavljanje poslova duže od utvrđenog radnog vremena usled nepredvidivih zadataka i rad za državne praznike i neradne dane. To je nešto što bi podrazumevalo da i drugi službenici na bazi ovoga ostvaruju pravo na tzv. beneficirani radni staž. Mislim da su ovi ostali uslovi dovoljni i bez ove dve tačke da obrazlože zbog čega je uvećano trajanje staža kod pripadnika policije sa 12 na 16 meseci. Iz tog razloga sam ispred SRS predložio ovaj amandman.
On u suštini ništa ne menja. Jasniji je, preciznije definiše. Zašto? Zato što na osnovu ovoga bi mogle da se pojave neke inicijative i da se kaže - ako je u policiji beneficirani radni staž, odnosno uvećan radni staž na osnovu toga što radi prekovremeno i što radi za vreme praznika, onda i oni koji nisu po službenoj dužnosti vezani za takvu vrstu poslova, a na kraju krajeva rade prekovremeno i za vreme praznika, mogu da traže po istom osnovu.
To je suština i nemamo razloga da tu ministra prisiljavamo da li prihvata ili ne. Na Odboru nije prihvatio, sada pozivamo ministra da kao predstavnik predlagača, ako je u mogućnosti, prihvati, s tim što se suština ne menja. Suštinski su tu ništa ne menja, ostaje i dalje osnov po kojima oni ostvaruju to pravo, a ovo su neka opšta mesta, a interesantna su i karakteristična za neke druge službe.

U principu osnovna ideja ovog amandmana je dobra. Naime, i koleginica je u svom obrazloženju naglasila da ako se ponavljaju neki prekršaji što je u zakonu definisano kao laki prekršaj, lake povrede, onda to predstavlja veliki problem. Međutim, ovde u disciplinskim merama vidimo da za lakše prekršaje imamo umanjenje plate od 10% do 30%.
Statistički kada pogledate, šta je najveći problem kada je u pitanju odnos građana prema policiji i obrnuto. To je tačka 2) člana 156, koja izgleda bezazleno, "neuljudan odnos prema strankama i saradnicima za vreme rada".
Da je poslanička grupa, koju zastupa koleginica, ovo oročila sa vremenom u periodu kalendarske godine, to bi bio odličan amandman. Znači, u jednoj kalendarskoj godini ako on ponovi više puta lakše prekršaje, onda to ima tretman ovo, što vi ministre kažete, tačka 6).
To je nešto što je i te kako kamen spoticanja kada je u pitanju funkcionisanje i operativno delovanje policije, pogotovo kada je u pitanju saobraćajna policija.
Osnovni razlog nezadovoljstva je neuljudno ponašanje. Znate, kada zaustavi poslanika pa pita koja si stranka, pa ga pita redovno koja si stranka. Poslanici imaju uviđaja, poštuju, neće da se bune, neće da prave probleme. A onda kreće priča, da li bi mogao da mi središ nešto. To govori poslanicima, a zamislite kako funkcioniše i komunicira sa običnim građanima.
Osnovna ideja ovog amandmana je da se ona ponovljena dela iz ovog dela lake povrede, ako se ponavljaju u jednoj kalendarskoj godini, vi imate potpuni osnov, mada ova tačka 6) može da se svodi na to.
To je ono što vi ministre kažete da bi to neko zloupotrebio i kumulativno sve to nabrojao - ne nego u jednoj godini.
Pošto je sada sektor unutrašnje kontrole, isključili smo ulogu pojedinca, taj sektor jasno konstatuje da je u toku jedne kalendarske godine načinjeno toliko i toliko lakših prekršaja od strane jednog te istog lica i on ima tretman teži prekršaj, mada i ove sankcije, kada su u pitanju teži prekršaji, nisu baš adekvatne.
Sve može u Srbiji da se podnese, pogotovo saobraćajna policija jer imaju onaj ručni radar, pa koliko ti izmeri, pa još ako se pogodi, govorim za izuzetke, većina njih su časni i čestiti ljudi, profesionalno vrše svoju funkciju, ali moramo nekako da ispravimo ono što je problem i kada je u pitanju odnos građana prema policiji i policije prema građanima.
Napravite anketu i videćete - nepoverenje prvenstveno proističe iz ove činjenice što se neprofesionalno, neuljudno ponašaju i što imaju takav odnos prema građanima.
Razumem da primanja nisu bog zna kakva, ali moramo imati u vidu i realnost, koliko je bez posla, koliko je nezaposlenih. I to je prednost, ako radi u jednoj državnoj instituciji, pogotovo u policiji, i redovno ima primanja, a pri tome redovno pravi lakše prekršaje.
Slažem se, može u ovoj tački 6), ali možda bi trebalo korigovati, možete vi kao predlagač da korigujete, da neke korekcije napravite, da se to ograniči sa kalendarskom godinom, da u toku jedne godine ne može više od dva ili tri prekršaja slična ili ista da napravi.

Ovo je ono što smo stavljali kao primedbu na član 111. u vidu amandmana i to je ta osnovna ideja tog amandmana, jer se pojavljuje u članu 168. Ovako dosta, slobodno mogu da kažem, nespretno definisana. Naime, nameće dilemu.
Naravno, mi se slažemo, uvek naknadna kontrola mora da postoji u sistemu policije, ali mora biti precizno definisana.
Naknadna kontrola može da se oslanja na ovu vrstu kontrole koja se vrši prilikom prijema u radni odnos, ali naknadna kontrola treba da sadrži dodatne elemente. Nisu to više elementi koji važe za registrovanje oružja, nego su to dodatni elementi. Zašto? Zato što, primera radi, pripadnik policije može da se poveže sa kriminalnim grupama, pripadnik policije može da radi protiv interesa ove države tako što može da se uključi aktivno da deluje u okviru neke strane obaveštajne službe.
Pripadnik policije može, vršeći dužnost, da se ogreši o zakon i naknadnom proverom utvrđeno je da su ispunjeni uslovi za prestanak njegovog radnog odnosa, odnosno preduzimanje određenih disciplinskih mera, ali to smo mi i u članu 111. govorili. U članu 168. poziva se na član 111, ali mora jasno biti objašnjeno šta je to dodatna provera, šta podrazumeva dodatna provera. Potpuno je normalno da ministar ima diskreciono pravo i njegovi saradnici da vrše proveru i kontrolu, dodatnu proveru svakog zaposlenog.
Osim onoga što su umanjene psihofizičke sposobnosti, koje podrazumevaju ovaj deo za koji ste objašnjavali, da je visoki kriterijum za registrovanje oružja, odnosno nošenje oružja, imaju još neki dodatni elementi.
Upašćemo u problem, jer ako zadržimo da su ovo osnovni kriterijumi člana 111, kako ćete onda na sudu da obrazlažete da je tom licu, primera radi, prestao radni odnos zato što je naknadno utvrđeno da se on bavio kriminalnim radnjama i ovim o čemu sam govorio. Znači, moraju jasno biti navedeni elementi i u ovom članu 168, zato je amandman vezan za amandman na član 111, pa član treba preciznije razraditi i definisati šta to podrazumeva naknadna provera.

 Evo šta je suština ovih amandmana, ne u njihovom sadržaju, pošto u zakonu nije predviđena funkcija Generalnog inspektora, već Sektor unutrašnje kontrole, ali šta je indikativno, da amandmane na iste članove i gotovo u istovetnom tekstu podnose poslanici SPO i G17.
Dakle, SPO, razumljivo, brani svoje amandmane, obrazlaže iz prostog razloga što je funkcija Generalnog inspektora više rezultat nekog političkog međustranačkog dogovora i razumljivo je što je jedna od strana u okviru tog dogovora sada i amandmanima želi da sačuva to mesto. Na kraju krajeva, to i nije sfera interesovanja nas srpskih radikala, ali suština je sledeća.
Predstavnici poslaničke grupe G17 plus su povukli svoje amandmane. Mene kao predsednika odbora interesuje, otkud ideja da podnesu amandmane koji se odnose na rad Generalnog inspektora, potpuno istovetni kao SPO? Da li je to bio neki dogovor? Zašto ovo govorim?
Zato što je veoma zanimljivo i interesantno, i ako je to međustranački dogovor dva koaliciona partnera, uz neznanje većinskog koalicionog partnera, onda možemo da posumnjamo da su neka kompromisna rešenja sadržana u ovom zakonu. Ako je to urađeno na bazi, nemojte pogrešno da me razumete, telepatije, onda je to nešto čudno. Kako da novoformirana stranka isto i na isti način razmišlja kao i SPO.
Ovo treba da zna javnost. Zašto? Zato što smo vodili raspravu na Odboru, gde je bio prisutan i predstavnik predlagača, odnosno ministar sa svojim saradnicima. I u načelu i u pojedinostima. Ako ne otvara sumnju, onda moramo da znamo šta je osnov i povod da se podnose ovakvi amandmani.
Da li su to pojedinačni slučajevi, pa na bazi pojedinačnih slučajeva pravimo jedan zakonski akt? Ako je to tako, da kažemo javnosti ubuduće, sve u zavisnosti od zahteva, ciljeva političkih partija koje učestvuju u policiji, tako će i zakoni da se donose.
Ako nije, ako su to pojedinačni slučajevi koje i koleginica navodi, iz razloga što jedna politička partija uporno traga za objašnjenjima nekih događaja, a ne može da dobije odgovor, onda ti odgovori ne sadrži, niti mogu da se dobiju iz zakonskih projekata.
Oni mogu da se dobiju temeljnom istragom. Ili da se konačno posluša sugestija SRS da formiramo anketne odbore. Nemojte da odbijate takav predlog zato što to predlaže SRS ili bilo koja politička partija. Anketni odbori imaju svoju svrhu, pogotovu kada su ovakve stvari u pitanju. Iskoristimo tu priliku. Evo prilike da se ponovo preispita sve okolnosti vezane za atentate, za nesrećne slučajeve, za pogibije, za slučajeve mnogih. Imamo saradnju sa Ministarstvom, imamo korektnu saradnju.
Odbor jednim delom je radio kada je u pitanju akcija "Sablja", ali odbor nije ovlašćen da preispituje ovakve slučajeve. Hajde da formiramo anketni odbor. Sada imate većinu, formirajte takav jedan anketni odbor, pa da vidimo, da preispitamo i Ibarsku magistralu, ali i sve.
Ali, i u javnosti da objavimo sve podatke i činjenice do kojih dođemo, da javnost zna. A ne da se igramo, pa u toj igri jednostavno vršimo pritisak ili kalkulišemo kako bi neki zakonski projekat trebalo da izgleda, da bi se zadovoljile neke kadrovske potrebe pojedinih političkih partija, onda treba ponovo da zadržavamo ili da izmišljamo neku funkciju.
Govorim ovo zbog javnosti, zato što i funkcija direktora i direkcije je bila dosta pod sumnjom i bila je predmet analize, dok nisu usvojeni amandmani Zakonodavnog odbora, gde se jasnije i mnogo jasnije i podrobnije objasnila funkcija direkcije i direktora, kako i na koji način se biraju. Mi srpski radikali sve što saznamo, do kojih god podataka dođemo i sve što razgovaramo na odborima obaveštavamo javnost, nema šta da krijemo.
Ako je to sporazum, rezultat političke ili stranačke trgovine, treba reći javnosti. Zašto? Zato što je ovaj zakon značajan. Mi možemo da komentarišemo amandmane. Na kraju, pošto SRS nema više amandmana, želim da kažem da smo pokušali i trudili se da ispravimo ove zakonske odredbe putem amandmana, ali u načelnoj raspravi i u raspravi koja je vođena na Odboru, a pogotovo i u Skupštini, želeli smo da pomognemo predlagaču zakona.
Koliko smo mi uspeli, vidite i sami da je pojedine amandmane usvojio ministar. To je veliki uspeh jedne opozicione partije i ne ističem to samo zbog uspeha, nego to je i razumevanje od strane Ministarstva.
Da li će oni biti usvojeni konačno, to zavisi od skupštinske većine. Mislim da će SRS ići tom logikom da u cilju poboljšanja zakonskih odredbi glasa za amandmane i drugih poslaničkih grupa, kao što smo i u ovoj pojedinačnoj raspravi pomogli kolegama da se njihov amandman sada shvati, a nadamo se da će se u danu za glasanje usvojiti.

Prvo, SRS svojim amandmanom želi da izbaci ovu formulaciju - reprezentativne organizacije potrošača. Inače, organizacija potrošača je u suprotnosti sa ovim zakonom i sa obrazloženjem ovog zakona. To je recidiv nekog vremena za koje je karakteristično da nisu radili ili nisu poštovali tržišne uslove. Ovde ministar kao predlagač kaže da se poštuje princip tržišne ekonomije. Kakav je to princip tržišne ekonomije ako se ubacuje jedna organizacija koja se zove organizacija potrošača?
Sada je Srpska radikalna stranka svojim amandmanom htela koliko-toliko da popravi ovaj član gde se definiše ovo udruženje potrošača, ali, inače, organizacija ili udruženje koje se zove - udruženje potrošača je nešto što je u suprotnosti sa tržišnom ekonomijom.
Ne može organizacija potrošača koja ima suprotne interese od privrednika, privrednih subjekata, odnosno u suprotnosti je sa ovim pokušajem gde Vlada želi da reguliše ovu oblast.
Organizacija potrošača je nešto što je, u svakom slučaju, nepoželjno u ovakvom zakonu koji podrazumeva tržišnu ekonomiju, slobodnu trgovinu, slobodno formiranje cena. Organizacija potrošača je neka organizacija koja je u proteklom periodu bila organizovana iz razloga da bi se preko te organizacije postigao socijalni mir. Vi ste toliko uspešna Vlada da bukvalno mir vlada u Srbiji. Doduše, nije pretežno socijalni, ali je mir, zato što se narod zabavio sam o sebi, gleda kako da preživi, ne sme glavu da digne od ovih represija.
Ja vas molim, ministre, da uvažite amandman Srpske radikalne stranke. Možete misliti kolika je ova molba kada mi molimo jednog ministra, ali vi ste ispred predlagača i ja znam da niste vi glavni autor ovog zakona, to su vam diktirali različiti lobiji, različite institucije, ali ne verujem da su ove institucije i ovi lobiji... Prvenstveno mislim da bi ova organizacija reprezentativnog karaktera trebalo da postoji iz prostog razloga što je ona budući predmet manipulacije, odnosno mogućnost preko koje mogu da utiču razni lobiji i razne institucije i samo se nanosi šteta.

Prvo, ministre, ja uvažavam vaš fizički udeo u pisanju ovog zakona. Najverovatnije ste učestvovali u onom delu koji se odnosi na kucanje ovog zakona. Opšte je poznato da MMF i Svetska trgovinska organizacija diktiraju uslove, pa samim tim i kriterijume za ove zakone. Vi ste u svom uvodnom izlaganju rekli šta su bili osnovni kriterijumi za pisanje ovog zakona.
Drugo, gospodine ministre, ja se divim vama i vašoj hrabrosti, kako vi kvalifikujete narode dve evropske zemlje – da su jedni skloni krađi, drugi nisu. To je stvarno izuzetno hrabro, pogotovo imajući u vidu funkciju koju vršite. Nije to baš primereno ministru da na tako klasičnom primeru pokazujete koja je nacija sklona kriminalu, a koja nije. Ostavimo to sad.
Gospodine ministre, podsećanja radi, u naftnoj krizi koja je 60-ih godina vladala Amerikom glavni kamen spoticanja, kada je u pitanju regulisanje tržišta nafte i poštovanje ekonomskih principa na tom tržištu, bili su potrošači. Zašto? Zato što su potrošači samom činjenicom da formiraju udruženje bili izuzetno pogodni za lobiranje u to vreme od strane izvoznika ili uvoznika nafte, a to je nešto što je Amerika, mnogo ekonomski razvijenija zemlja, morala da rešava. Rešavala je tako što je donosila niz zakona koji su regulisali ovu oblast o kojoj vi govorite i sa kojom se ja slažem.
Potrošač mora biti zaštićen, ali ne možete govoriti o zaštiti potrošača i na taj način neprihvatanje amandmana obrazlagati činjenicom da vi brinete o potrošaču. Brinite o potrošaču tako što ćete regulisati uvozne poslove, tako što ćete precizirati zakon koji reguliše tu oblast. Ne možete vi da brinete o potrošaču i da li je neko njemu došao na kućni prag, pa vršio pritisak. To regulišu drugi zakoni. To je potpuno jasno.
Ovaj amandman odnosi se na definiciju - reprezentativno. To je nešto što SRS želi da koriguje. Zna se kako se udruženje registruje, zna se koje uslove treba da ispunjava, zašto vi onda dodajete još jedan uslov, a to je da budu reprezentativni. Reprezentativni su oni koji imaju određeni broj članova, koji okupljaju najveći broj potrošača, to dokazuju svojom registracijom, članskom kartom. Zašto biste vi onda otvarali neku mogućnost (ne govorim vama lično, jer složili smo se očito da ste najmanje vi u ovome učestvovali) da on sutra pravi selekciju, pa da kaže – jeste vi udruženje, ali ova su proglašena za reprezentativna udruženja potrošača. Dovoljno je udruženje, ako ste u zakonu predvideli dovoljno je onda udruženje potrošača, legalno, legitimno, registrovano i oni su predstavnici te grupacije, odnosno stanovništva Srbije. To je suština.

Ovaj zakon je pokušaj da se jedan deo MUP jasno definiše, njegove obaveze, nadležnosti i odgovornosti.
Ono što je veoma dobro jeste da je u centar ovog zakona stavljeno lice, odnosno građanin, njegova prava, zaštita i bezbednost.
Ali, nije dobro što u ovom zakonu jasno nije definisano kako i na koji način su taj isti građanin, odnosno njegovo pravo, njegova bezbednost, zaštićeni od same policije, iz prostog razloga što u ovim delovima ovog zakona, gde se radi, ne samo o delu unutrašnje kontrole nego i o delu javnosti rada, a i samim odredbama koje definišu način postupanja policije prema licima, odnosno građanima, jasno se vidi da su u pojedinim segmentima, bez usvojenih ili razmatranih amandmana, zbog neizdefinisanosti ugrožena prava ili, bolje rečeno, uskraćena prava lica.
Ako pogledamo koja su ovlašćenja službenih lica u ovom zakonu, odnosno pripadnika policije, videćemo, između ostalog, da najblaži prekršaj koji se tretira u ovom zakonu je nedolično ponašanje pripadnika policije, pa sve do one kategorije gde zakon kaže da se može vršiti prisluškivanje ili praćenje lica odlukom Vrhovnog suda, odnosno sudije koji menja predsednika suda.
U tom jednom dijapazonu mnoge mere i mnogi načini gde se može naći i te kako uporište za zloupotrebu službenih ovlašćenja, za krivotvorenje zakonskih odredbi. Zašto? Zato što, kada pogledamo statistički, jedan od glavnih problema je upravo u onom delu sa kojim se mi prilično susrećemo, sa nedoličnim ili neodgovornim ponašanjem službenog lica, počevši od onog pozorničkog posla, preko saobraćajne policije, pa do nekih viših funkcionera u MUP-u.
Glavni uzrok i razlog je nekorektno ponašanje, ponašanje koje bi se moglo reći da je u suprotnosti sa zakonom, počevši od verbalnog maltretiranja, šikaniranja, do primene lakših mera sile. A kada pogledamo kaznenu odredbu, onda vidimo da je sankcionisanje takvih postupaka, koji su većim delom zastupljeni u prekršajima, kažnjavanje umanjivanjem ličnog dohotka od 10 do 30%.
Kaznena politika predviđena ovim zakonom ima cilj da spreči sve one neželjene posledice. Ako je lice koje je pripadnik policije spremno da zloupotrebom svog položaja, maltretiranjem građana, za čiju je bezbednost on zadužen, odlučilo da to čini iz neke lične koristi, onda sankcionisanje takvih postupaka koji se tretiraju kao najlakši prekršaj neće imati efekta.
Drugo, kada je u pitanju privođenje i zadržavanje lica, onda smo svesni činjenica da imamo neka gorka iskustva iz proteklog perioda, pogotovo iz perioda vanrednog stanja ili akcije "Sablja", gde jedan od prethodnih govornika, koja je žarila i palila tom akcijom, izađe ovde da nam naknadnu pamet prospe, da mi izvučemo pouke, pa reče da nije u pitanju to što su ljudi protivzakonito zadržavani, što su uz svesno kršenje Ustava i ustavnih odredbi maltretirani, šikanirani, proglašavani za organizatora atentata, već je suština u unutrašnjoj kontroli.
Mi smo sada ovde u prilici da usvajanjem pojedinih amandmana jasno definišemo maksimalan vremenski period privođenja, odnosno zadržavanja. On mora da bude u skladu sa zakonima, usvojenim zakonima i ništa preko toga. Ne može nijedno opravdanje da služi kao osnova da bi se u ovom zakonu napravio izuzetak. Ne može se u ovom zakonu ograničavanje kretanja na ovako jasno nedefinisan način sutra koristiti kao mogućnost za zloupotrebe i protivzakonito postupanje.
Zašto mi srpski radikali upozoravamo na ovo? Iz prostog razloga što smo svesni činjenice da je vlast promenljiva, za razliku od mnogih od vas koji ste u kontinuitetu od 2000. godine, pa mislite da ćete uz međunarodnu podršku ostati 100 godina. Mi bismo voleli da ste gavranovi, ali ne možete 100 godina da vladate. Ne govorim za kompletnu vladajuću koaliciju, nego za pojedini političke partije koje se preko noći transformišu iz nevladinih organizacija u političke partije, pa onda u kontinuitetu od Radoja Kontića drže vlast.
Pošto je to promenljiva kategorija, morate razmišljati kako će se to odraziti na vas same, koji sada zagovarate ovako nedefinisan zakona u pojedinim tačkama. Ako je u pitanju primena mere prisluškivanja, onda smo svesni činjenice do kakvih je sve zloupotreba dolazilo kada je u pitanju primena ovakve mere. Zašto je dolazila? U osnovi razlog je bio nepoštovanje važećeg zakona, koji je jasan, decidan i kaže - samo predsednik Vrhovnog suda odobrava primenu ovakvih mera i ne smemo praviti izuzetak.
Ne smemo u ime pojedinačnih slučajeva da napravimo zakonski presedan, jer taj zakonski presedan sutra će biti predmet ili način zloupotrebe. Ako je to predsednik Vrhovnog suda, onda je on samo ovlašćen da da takvo odobrenje. Imali smo doduše, istine radi, i tu negativnih iskustava, gde je bivša, ako upotrebimo modernu kovanicu, predsednica Vrhovnog suda, na zahtev BIA da primeni takve mere prema licu koje se bavi špijunažom, odgovorila - ne može se primeniti, jer se bavi svojim poslom.
Ne smemo na osnovu takvih iskustava da dozvolimo zakonski da neko sutra zloupotrebljava, tako što će usled odsutnosti predsednika Vrhovnog suda ovlastiti bilo kog sudiju Vrhovnog suda. Uostalom, odgovornost funkcije podrazumeva da je taj čovek, koji je predsednik Vrhovnog suda, svestan činjenice da na zahtev hitnosti mora u svakom trenutku da bude na usluzi i da se nađe u svakom trenutku na mestu gde je u mogućnosti da potpisuje takve zahteve.
Primena takvih mera je u proteklom periodu u 99% slučajeva bila način zloupotrebe i osnov za kršenje zakona. Zašto? Čuli smo i ovde žalopojke pojedinih predstavnika političkih partija, koje kažu da su patile od 1990. do 2000. godine.
Onda su ukazivali kako je primenjivana mera prisluškivanja prema njihovim liderima, ali ne kažu javnosti da nije takva mera trebalo da bude primenjivana od 1990. godina, jer njihovi lideri su dopisni članovi državne bezbednosti, BIA. Zašto prislušivati nekoga ko vam honorarno radi, koga honorarno isplaćujete? Uvek je to predmet manipulisanja.
Što se tiče same organizacije policije, uvodi se jedna nova institucija koja se zove direkcija. Na čelu te direkcije je direktor. Zakonski nejasno i nepotpuno izdefinisano koje su sve ingerencije, koja su prava i dužnosti direkcije, dovodi u pitanje opravdanost i postojanje funkcije direktora.
Hijerarhijski odnos je jasno izdefinisan, sve je podređeno ministru, ali s druge strane to dovodi u pitanje jasno određenje ili opredeljenje predlagača zakona da se policija depolitizuje. Ako je ministar jedina politička figura u čitavoj strukturi policije, onda je nejasno kakva je to depolitizacija policije, kada svi njemu polažu računa. Moramo da izlazimo iz tih zabluda.
Zablude koje se ogledaju u nekim floskulama. Izvršićemo depolitizaciju i demilitarizaciju tako što ćemo to navesti kao jednu rečenicu ili kao jedan segment u zakonskom predlogu, a u praksi imamo sasvim drugačiju situaciju, gde ministar kao politički vrlo značajna figura ima diskreciono pravo da utiče na izbor svojih saradnika.
Naravno, direktor direkcije je u ovom slučaju jednim delom dosta izdefinisan, tako što se kaže - primaće se po konkursu, a da konkursne uslove treba da ispunjava takva ličnost koja konkuriše za direktora. To je jasno definisano, ali šta je hijerarhijski niže, a to su načelnici pojedinih sektora, pojedinih oblasti ili i pojedinih uprava? Kako se oni biraju?
Oni moraju da budu jasno definisani u ovom zakonu zato što sačinjavaju jednu novu "instituciju u okviru policije", a to je direkcija. Ako tako ne bude izdefinisano imaćemo jednu nepravdu ili bolje rečeno diskriminaciju prema čoveku ili ličnosti koja će konkurisati za direktora. Za njega je potrebno da ispunjava uslove za to mesto, a svi ostali su najverovatnije odraz političke volje i želje ili međustranačke trgovine.
(Posle pauze – 14,55)