Dame i gospodo narodni poslanici, zaista molim da kada se obraćamo javnosti, pre svega javnosti, koristimo činjenice, jer jako je teško izdržati na ovom mestu kad se sluša ovolika skupina činjenica koje se koriste u pogrešnom pravcu i zloupotreba, ne znam kako da nazovem zloupotrebu činjenica koje se koriste kako bi se kritikovao ovaj zakon.  
Da podsetimo prvo kako se troše fondovi EU. Vi ste rekli da do tog trenutka dok ne budemo članica EU koja definiše statističke regione itd. Podsećam, mi smo zadnja zemlja u Evropi koja donosi zakon o regionalnom razvoju. Takođe, podsećam vas da je Slovenija 1991. godine donela prvi zakon o regionalnom razvoju. Takođe, podsećam vas da je Slovenija 2004. godine postala članica EU, a da je tek 2008. godine imala izbore na regionalnom nivou. Da li zaista neko u ovoj sali misli da Slovenija nije koristila fondove EU do izbora na regionalnom nivou? Nemojte to da podmećemo, to nije istina, to nisu činjenice, to su zloupotrebe.
Druga stvar, da li, gospođice, zaista, smatrate da niko iz Republičke vlade nije bio u Zlatiborskom regionu da vidi šta rade političke partije i kako seju nacionalnu mržnju, koristeći Zakon o regionalnom razvoju? (Neki poslanici u sali negoduju)
Naravno da sam bila dva puta na sastanku celokupnog Zlatiborskog okruga, sa predsednicima opština iz Zlatiborskog okruga. (Opet neki poslanici u sali negoduju)
I ovog puta im zahvaljujem. Hvala im, imaju veću odgovornost nego što je to prisutno danas ovde. Oni jako dobro znaju da iza ovoga ne stoji politička pozadina. Neki od njih, koji nisu članovi partija vladajuće većine, nego su članovi opozicije, kažu – da, dobili smo iz centrala zahtev da skupljamo, ali nećemo.
Ti predsednici su dva puta bili na sastanku samnom u Zlatiborskom okrugu i onda, kada su me pozvali da zajednički obiđemo projekte koji su jako važni za njihov život, kada smo zajedno gledali kako se pravi most u Prijepolju, gde predsednik opštine javno kaže da je to najveća investicija u infrastrukturu, u periodu od Drugog svetskog rata do danas, gde predsednik opštine Priboj kaže, da mu je retko ko pomogao kao Mlađan Dinkić u oživljavanju "Fap-a" u Priboju i radnika koji se vraćaju u svoje hale.
Naravno, vama to danas ne odgovara. Pozivam vas, da kao narodni poslanici, odete u Zlatiborski okrug i vidite te plakate i te parole koje danas partijski jurišnici pokazuju na ulicama. Ali to nije stvarni odjek sa terena, ti ljudi žele, naravno, i dalje da žive tamo. Ti ljudi, naravno, traže pomoć države. Traže je kroz regionalnu razvojnu agenciju, koja im prenosi iskustva u razvoju biznis inkubatora, traže kroz mere i podsticaje Vlade. I, naravno, da mi sa zadovoljstvom tu pomoć pružamo. (Neki poslanici su za vreme govora ministra Verice Kalanović negodovali u sali)

Dame i gospodo, nažalost nisam imala prilike da pratim celu sednicu Narodne skupštine danas, ali sam čula da je na ovu temu koja bi trebalo da je razvojna, koja bi trebalo da bude tema vezana za budućnost Srbije, da su tonovi bili žestoki i oštri, da ne budem nepristojna i nazovem ih drugim imenom.
Neću nastaviti u tom tonu. Želim da vam prenesem moje iskustvo. Pre nešto više od nedelju dana bila sam u centru Zlatiborskog okruga, u Užicu, na sastanku sa 10 predsednika opština, doduše, nisu svi došli. Nisu došli neki koji nisu želeli da se sretnu sa predstavnicima izvršne vlasti, što nije prvi put i ja im ne zameram. Verovatno će im zameriti oni koje oni predstavljaju jer su teme bile vezane i za život i standard njihovih građana.
Došlo je osam predsednika opština i jedna od tema je bio regionalni razvoj. Volela bih da u ovom trenutku imamo sliku sa tog sastanka i tekst koji su izgovarali predstavnici svih 10 opština, da vidimo koliko je više razuma u rečima i glavama tih ljudi koji dolaze neposredno sa terena i koliko je njihov jezik primereniji onome što jesu stvarne potrebe njihovih ljudi.
Nemojmo da ova puna usta demokratije u ovoj skupštini budu puna usta mržnje. Završiću ovo nečim što je izgovorio predsednik opštine Sjenica i zbog čega je mene istinski bilo sramota na tom sastanku. Posle bujice reči o ugroženosti Srba zbog ovog zakona, postavio je ovo pitanje – a, stvarno, šta je nadležnost centra regiona, ja nešto nisam video u tom zakonu da se pominje nadležnost centra? Ja sam odgovorila – centra ni nema i svi oni koji danas govore o centru znači da nisu pročitali zakon. Ne postoji centar statističkog regiona, postoji nešto što je statistički prikaz jedne teritorije.
Izgovorio je još nešto zbog čega me je bilo sramota. "Gospodo, rođen sam u Sjenici i tu živim ceo život. Završio sam fakultet u Beogradu i danas sam predsednik. Moj dom zdravlja vezan je za Užice", izvinjavam se što ću ga parafrazirati jer sam bila istinski uzbuđena, "vezan sam za Ivanjicu šumskim gazdinstvom, za policiju sa Pazarom, sa Privrednom komorom sa Kraljevom. Ni u jednom trenutku ne osećam sebe kao ugroženo biće u opštini Sjenica". Pitam vas da li ste vi danas ugroženi u Srbiji ako u Srbiji ima više Kineza nego nas Bošnjaka?
Nisam mislila da ovo izgovorim javno da niste pomenuli projekte i finansiranje projekata sa turskom Vladom.
Mislim da nije dobro da danas postavljamo pitanje međudržavnih ugovora i podrške koju razne zemlje pružaju Srbiji u obnovi i razvoju infrastrukture. Na čelu sam tima koji potpisuje izvođački ugovor sa kineskom firmom "Mostovi i putevi" za izgradnju mosta Zemun-Borča. Stvarno me interesuje - da li su u ovom trenutku Beograđani ugroženi od strane Kineza?
Vrlo sam zadovoljna što u tom ugovoru 45% radova se izvodi od strane domaćih izvođača i što prvi koji je počeo da radi taj most jeste beogradski CIP. Nemojte se plašiti za "Puteve Užice" i gospodina Ljajića, mislim na direktora "Puteva Užice", zbog toga što je on u najvećim pregovorima već sa turskim firmama oko rekonstrukcije puta Pazar – Aljinović.

Nema centara statističkih regiona, mnogo puta sam ponovila. Kao što nema centara, nema ni izmeštanja. Oni koji su govorili kada je bilo sedam regiona da je centar jedan ili drugi, naduvali su svoju sujetu. Ne postoje centri statističkih regiona. Nisu postojali ni u sedam, niti postoje sada u pet regiona.
Odgovor na drugo pitanje – neće doći do izmeštanja republičkih organa, ali postoji jedna inicijativa i predlog potekao iz stranke G17 plus, kojoj pripadam, da dođe u narednom periodu do decentralizacije i da se određene republičke institucije iz Beograda dislociraju u gradove u Srbiji i na toj inicijativi ćemo istrajati i dalje.
Odgovor na treće pitanje, ne mogu da se setim tačno kako ste ga definisali, vezano za regionalne razvojne agencije - regionalna razvojna agencija i u Užicu, i u Pazaru postojaće do onog trenutka dokle ne bude ocenjena od strane nacionalne agencije pozitivno ili negativno. Znači, nema nikakve privilegije gde se ona nalazi. Ona mora da ispuni određene standarde. Ako ne bude ispunila u Užicu postojeća, ispuniće druga novoosnovana. Užice će imati svoju agenciju i opštine koje su osnovane imaće uticaj na rad te agencije kakav imaju i danas.
Takođe će postojati agencija u Novom Pazaru i osnivači će takođe imati uticaj koji imaju i danas, ali te agencije moraju da prođu verifikaciju u nacionalnoj agenciji za regionalni razvoj.

Dame i gospodo, pred nama su dva zakona o potvrđivanju ugovora, jedan o novom zajmu kojim se finansira veliki projekat iz oblasti komunalne infrastrukture, o zajmu koji su Republika Srbija i Nemačka razvojna banka, u pravcu rešavanja pitanja vodosnabdevanja u osam opština u Republici Srbiji, zaključile krajem februara prošle godine. Drugi ugovor je takođe vezan za obnovu infrastrukture. To je ugovor o garancijama koje Republika Srbija daje Evropskoj banci za obnovu i razvoj i odnosi se na projekat vezan za energetsku infrastrukturu.
Najpre želim da kažem da, gotovo bez izuzetka, postoji konsenzus da razvoj Srbije zavisi od razvoja infrastrukture i da bez razvoja infrastrukture teško da ćemo moći da poboljšamo poslovnu klimu, da privučemo strane investicije, da poboljšamo privrednu aktivnost, da zapošljavamo nove ljude.
Na početku želim da kažem šta je predmet finansiranja kroz ova dva ugovora i pojedinačno želim da govorim i o jednom i o drugom zakonu.
Zakon o potvrđivanju Ugovora o finansiranju između Nemačke razvojne banke KfW, Frankfurt na Majni i Republike Srbije odnosi se na finansiranje programa vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji – Faza 2. Iz ovog programa ne možemo da vidimo šta je tačno predmet finansiranja i zbog toga mi dozvolite da kažem kako je nastao program.
Godine 2006. i 2007. Nemačka razvojna banka, zajedno sa tadašnjom Agencijom za razvoj lokalne komunalne infrastrukture, ušla je u rešavanje jednog ozbiljnog problema vezanog za vodosnabdevanje u Srbiji i unapređenje rada komunalnih sistema i komunalnih javnih preduzeća u osam opština srednje veličine, odnosno osam opština koje imaju preko 50.000 stanovnika. To su: Kraljevo, Loznica, Šabac, Smederevo, Pančevo, Sremska Mitrovica, Sombor i Vršac.
Zašto se ušlo u jedan ovakav projekat? Utvrđeno je da devastiranost ovih komunalnih sistema značajno utiče na kvalitet života ljudi u tim opštinama, ali značajno usporava i njihov privredni razvoj. Analizom je utvrđeno da je ogroman gubitak vode koji se troši zbog neispravnih vodovodnih cevi, zbog neispravnih spojeva, da ne postoji odgovarajući kvalitet vode u svim gradovima, ali takođe i da javna komunalna preduzeća rade veoma često ispod granice rentabiliteta, sa sistemom koji su nasledili iz prethodnih decenija.
Ušlo se u program tako što je najpre uloženo deset miliona evra donacija od strane nemačke vlade. Te donacije, raspoređene po opštinama, iznosile su između 600 i 1.200.000 evra, u zavisnosti od potreba i od veličine grada, odnosno opštine.
Najpre je urađena jedna detaljna ekspertiza a posle toga su urađene sitnije popravke, uz detekciju gubitaka koji su u opštinama bili prisutni. Utvrđeno je da je potrebno neuporedivo više sredstava i da je projekat takav da mora da bude značajno proširen kako bi se ovo pitanje rešilo na sistemski način.
Osnivanjem Ministarstva za Nacionalni investicioni plan Nemačka razvojna banka je sa partnerom, Ministarstvom sa Nacionalni investicioni plan, najpre definisala ciljeve u ovom projektu. Ti ciljevi su postavljeni u pet tačaka.
Prva je širenje korisničke mreže zbog toga što je utvrđeno da neke od ovih opština i gradova već na samim svojim rubovima imaju domaćinstva koja nisu vezana za centralne vodovode, pa samim tim ne samo da utiču na poslovanje javnog komunalnog preduzeća koje je zaduženo za vodu, nego i značajno povećavaju cenu svojih usluga.
Druga stvar je da je kvalitet vode koji se koristi takav da u svakom trenutku nije zadovoljavajući ni za domaćinstva niti za industriju koja u tim gradovima u značajnoj meri koristi vodu.
Treće, neredovno snabdevanje vodom je prisutno, posebno u letnjim mesecima, u nekim od ovih opština, odnosno gradova, a kontinuitet u snabdevanju vodom jeste osnovni civilizacijski standard bez koga u 21. veku ne možemo dalje.
Četvrta stvar jeste potpuna transformacija, modernizacija i, rekla bih čak, tranzicija javnih komunalnih preduzeća koja ni po načinu rada, niti po naplati usluga nisu na takvom stepenu koji bi odgovorio potrebama potrošača.
Peto je podizanje pozitivne poslovne klime za privredu i za investiranje u te opštine kao centre razvoja, s obzirom na to da se radi o opštinama koje imaju i velike potencijale i značajan broj tih ljudi.
Utvrđeno je da je za tako veliki posao neophodno 60.000.000 evra, 10.000.000 smo dobili kroz donaciju i u ovom trenutku 25.000.000 evra je predviđeno za budžet koji se dobija iz projektnog zajma, a 17.400.000 evra kroz donaciju, od čega je 14,5 miliona predviđeno iz donacija nemačke vlade, a ostatak iz sredstava EU.
Želim da vas potpuno precizno informišem kako će biti raspodeljena ta sredstva. Opština Kraljevo je u prethodnom periodu dobila 666.000 iz donacija; pet miliona evra je potrebno da se završi projekat, delom iz kredita, koji će se vraćati preko Ministarstva finansija i iz budžeta Republike Srbije, a delom iz donacije koja je predviđena od 40%, to je ovih 17.400.000 koje sam pomenula.
Loznica je dobila 905.000 iz donacija i potrebno joj je još 5.950.000 da se završi projekat. Pančevo je dobilo 753.000 iz donacija i 5.370.000, govorim u evrima, za završetak projekta; Šabac – 520.000 iz donacija i pet miliona za završetak projekta; Smederevo – 712.000 iz donacija i 6.200.000 za završetak projekata; Sremska Mitrovica – 925.000 iz donacija i pet miliona evra za završetak projekta; Sombor – 544.000 evra iz donacija i četiri miliona za završetak projekta i Vršac 503.000 iz donacija i 6.250.000 evra za završetak projekta.
Zašto mi je bilo važno da pročitam ove cifre? Gotovo bez izuzetka ove opštine i gradovi su kao jedan od svojih najvećih prioriteta iznele problem vodosnabdevanja. Iznele su to kao problem i kao pretpostavku za njihov dalji razvoj, kao što je opština Vršac, koja sa 6.250.000 evra u narednom periodu treba da reši i pitanje demanganizacije, vezano za nesmetani rad farmaceutske industrije koja je locirana u Vršcu, ali vezano i za pitanje kvaliteta vode, kao što je slučaj u Sremskoj Mitrovici, do povećanja broja korisnika, kao što je slučaj u Kraljevu.
Ovaj projekat od šezdeset miliona evra treba u narednom periodu trajno, na sistemski način, da reši pitanje vodosnabdevanja u ovih osam, rekla bih, za srpske prilike velikih, gradova i opština, što će značajno da utiče na poboljšanje njihovog standarda i kvaliteta života ljudi.
Napominjem da je ovo jedan od onih programa koji imaju svoju istoriju i svoju perspektivu. Najpre se u rešavanje pitanja vodosnabdevanja ušlo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu posle 2000. godine, kada su značajna sredstva uložena u poboljšanje njihove komunalne mreže. Ovo je drugi korak, gde je osam opština i gradova obuhvaćeno programom. U narednoj godini imaćemo proširenje programa još za šest opština, koje su nešto manje veličine, između 40.000 i 50.000 ljudi, iako ovde ima gradova među kojima je najveći Leskovac.
Ovo je jedan klasičan primer gde se na planski način, sa strateškim pristupom prilazi rešavanju jednog od ključnih infrastrukturnih problema u Republici Srbiji.
Na kraju želim da kažem da je podrška jednom ovakvom zakonu vezana za 800.000 ljudi. Pozivam vas da ovaj zakon o zajmu i finansiranju između Nemačke razvojne banke i Republike Srbije podržite.
Drugi zakon je vezan za potvrđivanje Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj. Jasno je da je energetska infrastruktura nešto ekstremno važno za dalji razvoj Srbije i potpuno je jasno da bez uključivanja javnih preduzeća iz oblasti energetike nećemo moći ovakve projekte da vodimo i implementiramo do kraja.
Ovaj projekat implementiraće Javno preduzeće „Srbijagas“, a Republika Srbija je sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj potpisala ugovor 18. februara 2010. godine.
Projekat se sastoji iz četiri dela. Prvi deo je refinansiranje kratkoročnog kredita, drugi deo je održavanje i unapređenje distributivne mreže, treći implementacija projekta i četvrti izgradnja podzemnog skladišta gasa.
Šta je namena, šta su osnovni ciljevi ovakvog jednog projekta? Najpre, znamo šta za održivost jednog sistema i dalji rad znači refinansiranje kratkoročnih kredita, koji su po pravilu komercijalni, pod neuporedivo oštrijim uslovima nego projektni zajmovi, koji se potpisuju sa međunarodnim razvojnim finansijskim institucijama, međunarodnim finansijskim institucijama koje finansiraju razvojne projekte, gde se radi o dugoročnim kreditima, sa dugačkim vremenom počeka i koji daleko manje opterećuju poslovanje takvih preduzeća nego kratkoročni. Ali, pored vraćanja kredita i onog što je kamen oko vrata u ovom trenutku, kredit je predviđen za daleko ozbiljnije infrastrukturne zahteve. To su izgradnja podzemnog skladišta gasa, povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Srpske, povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Rumunije i rehabilitacija gasovodnog sistema za transport prirodnog gasa.
Nadam se da će pored zaklinjanja u razvoj infrastrukture, koje je prisutno u svakodnevnom životu, kod privrednika koji na svakom mestu infrastrukturu ističu kao jedan od osnovnih preduslova za konkurentnost, njihovu privrednu aktivnost, ali i njihovo novo investiranje, kod onih koji prave modele ekonomske, fiskalne, monetarne, svake druge politike za izlazak Srbije iz privredne krize, ali i kod građana u zadovoljavanju njihovih svakodnevnih potreba, implementacija ovih projekata naići na vaše odobravanje, jer u ovom trenutku razvoja Srbije nismo mogli to da uradimo iz sopstvenih sredstava, nego smo zahvaljujući povoljnim kreditima odlučili da kombinujemo budžete i da projekte završimo što je moguće ranije.

Gospodine narodni poslaniče, jednom rečenicom odgovoriću veliki broj vaših pitanja. Da li treba da podsetim Dom Narodne skupštine da je zakon o prodaji 51% akcija Naftne industrije Srbije usvojen velikom većinom u ovoj skupštini? Sve ostalo su posledice ovog zakona.

Gospodine Maraš, ne želim da budem licemerna. Želim, kao odgovorna osoba, da se Skupštini obraćam sa činjenicama. Činjenica je ovo što sam rekla u prethodnom javljanju. Ni mene ni vas dalji razvoj energetske infrastrukture ne obavezuje da uđemo u izgradnju novog skladišta, izgradnju nove distributivne mreže i u stvaranje održivog sistema u snabdevanju Srbije prirodnim gasom.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je bilo očekivati da će dva ovakva zakona, koja predviđaju razvoj infrastrukture na većoj teritoriji u našoj zemlji, koja predviđaju ne samo podizanje kvaliteta života i standarda građana, nego i elementarne potrebe, nad kojima plačemo u trenutku kada ih nemamo, izazvati ovakvu vrstu polemika.
Očekivala sam da grupa poslanika koja je u prethodnom periodu bila u Vladi neće imati tako kratko sećanje. Očekivala sam da će se neki poslanici setiti da su sedeli u Vladi kada su izabrane opštine, njih osam, za program poboljšanja vodosnabdevanja i da je to uradio 2006. godine tadašnji ministar za lokalnu samoupravu, jer je pod njegovom ingerencijom i u njegovoj nadležnosti bila agencija za lokalne komunalne infrastrukture.
Očekivala sam da ćemo naići na kontinuitet u radu i razmišljanju i podržati da ono što smo sami započeli bude dovedeno do kraja. Očekivala sam da ćemo u ovoj skupštini govoriti onim jezikom koji je primeren i ovom domu, i auditorijumu i javnom mnjenju koje nas prati.
Nemojmo da vređamo inteligenciju. Ovde govorimo o jednom zajmu koji je vezan za vodosnabdevanje i zajmu koji je vezan za energetsku infrastrukturu, a postavljamo ona pitanja na koja svi znamo odgovore; postavljamo pitanje zašto nije gotov Koridor 10.
Ne želim da skrećem od teme, ali reći ću vam da je 2006. godine osnovan NIP. One koji danas kažu zašto Vojvođanska banka nije izabrana kao razvojna u Vojvodini, hoću da podsetim da je budžet NIP-a osnovan delom od privatizacije Vojvođanske banke 2006. godine i da ta banka od 2006. godine nije vojvođanska. Da podsetim da su najveća sredstva iz NIP-a, koji je tada iznosio 1.650.000.000 evra, potrošena na razne putne infrastrukture. Da podsetim da tad prioritet nije bio Koridor 10, da su tada prioriteti bili putevi, gde smo sa televizorom na leđima trčali da dobijemo izbore.
Da podsetim da je ova vlada nasledila stanje na Koridoru 10, bez ijednog jedinog projekta i bez ijednog lota ili dela puta na kome je izvršena eksproprijacija. Da podsetim da danas imamo preduslove da u ovoj godini tek krenemo u realizaciju Koridora 10 zato što smo mukotrpno prošle godine pokušavali da sastavimo kraj s krajem.
Da podsetim da smo ustanovili novi sistem realizacije projekata, gde svako ministarstvo ima svoje zaduženje i uz koordinaciju ministarstava se projekti sprovode. U ovom trenutku to funkcioniše. Da li se neko od nas žali? Da li je to bitno? Da li je bitno da li nekom ministru odgovara ili ne odgovara da radi u timu? Nadam se da to nisu činjenice. I nadam se da mi dobro funkcionišemo.
Da podsetim da se danas interpretiraju i zakon i reči koje su na Biznis forumu na Kopaoniku iznete kao slobodne interpretacije, koje su u većoj meri istrgnute iz konteksta ili nisu tačne. Ne želim da mislim da su zlonamerne. Ali, činjenica je da je o razvoju infrastrukture na Kopaoniku postojao konsenzus svih političkih aktera, i onih koji su došli kao privrednici iz stranaka koje nisu u vladajućoj većini.
Zbog toga je moje čuđenje što se danas postavlja pitanje za koga se to mi zadužujemo. Zadužujemo se, gospodo, da bi 2024. godine Srbija kao ravnopravni član EU bila srednje razvijena zemlja, a preduslovi za to su da „Fudlend“ u Brusu ima vodu da bi mogao da izvozi svoje proizvode zdrave hrane u zapadnu Evropu, jer ima potpisane ugovore i postavlja pitanje zašto mu prethodna vlast nikad to nije odobrila, a 200 ljudi zapošljava u novoj fabrici koju pravi u Igrošu. I onom u Kusovcu koji je sa 500 tona kupusa prešao na 1500 tona kupusa izvoza zato što je dobio HASAP jer mu je asfaltiran put, i onom u Korman Polju koji će već krajem jula da podigne 15 novih fabrika, odnosno novih komponentaša, i onom u Inđiji koji dobija novu industrijsku zonu, i to predstavlja razvoj infrastrukture za ovu zemlju. Predstavlja osnov, predstavlja bazu iz koje ćemo da krenemo da podižemo standard građana, da zapošljavamo ljude.
Kako mislimo, da se zatvorimo u čauru i na taj način zapošljavamo ljude? Kako mislimo da danas diskutujemo o razvoju infrastrukture bez ozbiljnih kredita i zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija? Potpuno je jasno da budžet izdvaja određeni deo sredstava iz domaćih izvora. To je ove godine, nažalost, tek oko 2% budžeta, ali u onim kriznim godinama u kojima jesmo, a nismo uvek bili u kriznim, mi imamo toliko da možemo da uradimo elementarne stvari. Da li su te elementarne stvari dovoljne? Naravno da nisu, nisu dovoljne da napravimo ni vodovode u selima u Surdulici, a kamoli da napravimo velike sisteme kakav traži Vršac, za koji je potrebno 6.250.000 evra.
Zbog toga je, dame i gospodo, moje čuđenje danas veliko. Da li je moguće da neko danas postavlja pitanje zašto se država Srbija zadužuje za razvoj infrastrukture? Reći ću vam, dva su razloga. Jedan je što je to jedini način da Srbija bude zemlja u koju može da se investira završetkom projekata, jer danas, uz nedostatak puteva, ne postoji niti jedan investitor koji će da dođe u Srbiju, jer neće proizvoditi pod konkurentnim i tržišnim uslovima u Evropi. Isto to važi i za komunalnu infrastrukturu; isto to važi i za energetsku infrastrukturu.
Drugi razlog zbog čega se Srbija danas zadužuje: kroz infrastrukturne projekte na najsigurniji način se mogu zaposliti ljudi, povećati njihov standard i okrenuti taj krug koji ide preko bruto društvenog proizvoda do budžeta Republike i do novog ciklusa investiranja.

Dame i gospodo, još jedanput želim da izrazim zadovoljstvo što sam u 2009. godini često boravila u parlamentu. Zadovoljstvo mi je da kažem i da ministri dolaze u parlament da čuju šta to parlamentarci imaju da im kažu.
Ministri ponekad brane zakone koji nisu iz najužeg kruga njihovog delovanja niti su u njihovoj nadležnosti, ali po prirodi posla se sreću i sa problemima koji su vezani za tu oblast. A dobro je da su često ovde, pa da se sretnu sa svim onim što ste u prethodnoj godini govorili, da bi mogli na kraju, kad se donosi rebalans, i kad rebalans predstavlja okvirni zakon u koji se slivaju mnoga poslovanja, prihodi i rashodi, mogu da kažu svoj lični pečat.
Dozvolite mi da na početku kažem svoj lični pečat. Imam 55 godina. Retko sam imala priliku da me neko naziva kriminalcem. Za kriminalno ponašanje i organizovani kriminal, što sam ovde čula da je izgovoreno na moju adresu i ministarke Dragutinović, očekivala sam, najblaže rečeno, da bude prokomentarisano od strane nekog od prisutnih.
Ne bojim se suda javnosti, ne bojim se suda medija i pozivam sve one koji smatraju da smo ministarka Dragutinović i ja kriminalci, da nas uhapse. Ali, mislim da to nije politički korektno. Mislim da ovaj parlament treba da razgovara jezikom činjenica.
Po vokaciji sam inženjer i, po pravilu, razgovaram jezikom činjenica. Rebalans je nužnost, da bi se isplatile penzije i plate zaposlenih do kraja ove godine. I što ste za one koji kalupe budžet za 2010. godinu, Državnu revizorsku instituciju, nabavku slike i sve ono što ste ovde izneli, jeste manipulacija onima koji prate ovaj prenos.
Rebalans budžeta jeste plod sadašnjeg trenutka u kome se nalazi Srbija, sa smanjenim prihodima, sa godinom koja je iza nas, koja je godina ekonomske krize i koja je, neko je to veoma lepo rekao, okrznula Srbiju. Korektnosti radi, pogledajte kako je kroz tu krizu prošla Hrvatska.
Korektnosti radi, kažite da li je Vlada Republike Srbije ove godine birala preduzeća koja će da budu subvencionisana. Ne, iako ste danas rekli - da. To su radile banke, to su radili oni koji su na osnovu biznis planova određivali ko će da bude stimulisan. Ne - ko, svi su bili stimulisani koji su to tražili. Ja vam to kažem kao neko ko je prošle godine učestvovao u tome. Da li je to radio Fond za razvoj? Ne, i to argumentovano tvrdim. Ne, nije birao Fond za razvoj ko će da bude stimulisan.
Mi ovde ne razgovaramo jezikom činjenica, razgovaramo jezikom ''ko koga više i jače pljune, taj je veći heroj u ovoj skupštini''. Nisam navikla tako da razgovaram sa vama. Ako me pitate za DRI, ako me pitate za državnog revizora, tu sam da se uhapse svi oni koji su kršili zakon. Jedva čekam da uđu u moje ministarstvo, da vidim koje su to javne nabavke radili mimo zakona oni koji rade u mom ministarstvu.
Ali, postavite pitanje koje to dugove NIP vraća danas - da li dugove koje je pravilo moje ministarstvo ili neko drugi, kojima danas aplaudirate. Ko je potrošio 300 miliona evra u prethodnom periodu, kao dugove ove države samo putarima?
Vi danas ne pričate o tome, nego pričate o kriminalnom ponašanju i organizovanom kriminalu današnje vlade. Očekujem korektnost, ako ne podršku. Očekujem dobronamernost, ako ne znanje. Očekujem argumentovanu kritiku. Očekujem sve ono što je posao poslanika. Ali, dame i gospodo, ne dozvoljavam da danas mene i gospođu Dragutinović nazivate imenima koja mi ne zaslužujemo, bez obzira što ste poslanici i bez obzira što sam samo izvršna vlast.

 Vrlo ću rado sa vama da polemišem na nekom drugom mestu i prihvatam činjenicu da ste ustuknuli pola koraka nazad, ali potpuno je jasno da običan građanin ne pravi javne nabavke. Potpuno je jasno da privatno preduzeće ne pravi javne nabavke.
Potpuno prihvatam činjenicu da mi koji trošimo sredstva poreskih obveznika moramo da imamo dodatnu odgovornost, ali ne prihvatam vašu činjenicu, da ste i policajac i sudija i da ste doneli odluku pre nego što ste dobro pročitali izveštaj državnog revizora, koji deli te prekršaje u nekoliko kategorija i, po proceduri, svi oni za šta su stavljene primedbe imaju pravo da odgovore.
Da podsetim na još nešto, ova vlada je formirana 7. jula 2008. godine. Izveštaj je podnet za celu 2008. godinu. Sačekajte, biće vremena da kriminalce stavite u zatvor i biće vremena da odgovaraju svi oni koji su kršili zakon, ali niko vam ne daje za pravo da unapred budete sve ovo što ste malopre izneli.

Dame i gospodo, duboko poštujem Dom u kome sam, jer sam i sama bila poslanik. Jako dobro znam suštinu, značaj i nadležnosti donošenja zakona i upravo to o čemu vi pričate važi i s jedne i s druge strane. Jako poštujem poslanike, smatram da se veoma dobro pripremaju, da nisu zlonamerni, da primedbe koje iznose idu u pravcu poboljšanja zakona, da sve ono što izgovore ovde izgovore pred sudom javnosti i zbog toga ih cenim. Ali, verujte, kao što vi vidite naše mimike, vidim i ja vaše. Ja, takođe, idem kroz Srbiju i znam kakva su zapošljavanja u lokalnim samoupravama, u kojima nema sadašnje vladajuće koalicije na republičkom nivou, i to su komentari da imamo dvostruke aršine kada diskutujemo kao narodni poslanici.        Naravno, svako je pred sudom javnosti i svako nosi svoje breme.
Takođe vas podsećam na to da morate biti dosledni. Danas se hvalite prvom vladom gospodina Koštunice, za koju i ja smatram da je radila dobro, i postavljate pitanje zašto se danas ne govori o ekonomskoj politici na način na koji je to radila Vlada gospodina Koštunice. Naravno da pominjete i G17 plus u tome, a i vi i ja znamo ko je vodio ekonomsku politiku u toj vladi.
Takođe vas molim da, kada diskutujete o našem ponašanju, vodite računa i o svom ponašanju, jer ćemo onda imati uzajamno poštovanje. Moje izlaganje nije bilo u pravcu stavljanja primedaba i deljenja lekcija, već u pravcu posmatranja neverbalne komunikacije koju, istovremeno, imamo i mi i vi.

Radi potpune informisanosti, predlagač nije Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, predlagač je Vlada, a tekst je pisalo Zakonodavstvo, tako da je u radnoj grupi koja je pripremala zakon bio i ministar nadležan za poslove ekonomije i regionalnog razvoja, ali Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja nije podnosilac zakona. Hvala.

Želim, takođe, da podsetim da je gospodin Mlađan Dinkić potpredsednik Vlade koji je ovlašćen da ovaj zakon brani u Narodnoj skupštini i da ga je branio kao potpredsednik Vlade, a ne kao ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Nemam razloga da ga branim, prosto, iznosim činjenice.

Dame i gospodo, svoju ulogu ovde shvatam i kao svojevrsno pojašnjavanje nejasnoća koje izlaze iz podnetog zakona i izlaganja s kojima se srećemo u Skupštini. Međutim, moje partnerstvo kao predstavnika Vlade podrazumeva da se vrlo dobronamerno informišemo o stvarima koje su na dnevnom redu.
Danas sam u situaciji da čujem da ova vlada ima broj ministarstava koji ne odgovara činjenici. Danas sam u situaciji da čujem da sam ja predlagač, smatrajući da sam još uvek član, odnosno zaposlena u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj. Nisam, ja sam ministar za Nacionalni investicioni plan i za Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj me vežu lepe uspomene, jer sam tamo radila, s njima imam iskreno partnerstvo, kao i sa drugim ministarstvima u ovoj vladi, ali nisam nikakav portparol Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj nego, prosto, ministar za Nacionalni investicioni plan.
Ovde se, takođe, srećem s činjenicom da je 2000. godine u državnoj administraciji radilo 8.000 ljudi, bez potpuno jasnog razgraničavanja da je Srbija u tom trenutku imala republičku administraciju koja je brojila 8.000 ljudi i da danas ima jedan sasvim drugačiji oblik postojanja.
Svesna sam toga da svojim znanjem i iskustvom, dobronamernošću, informacijama sa terena, između ostalog, onim o čemu ste malopre pričali vezano za gospodina Krasića, želite da na najdobronamerniji način utičete na ovaj zakon. Ali, ako hoćemo da dobronamerno utičemo na ovaj zakon, moramo najpre pravilno da se informišemo o činjenicama, a činjenice jesu ove.
Na kraju, još jedna stvar, ne da se ne ograđujemo od ovog zakona, nego ga podržavamo iz sve snage. Ovaj zakon treba da dovede do onoga o čemu neprekidno pričamo, do novog zapošljavanja, ali kroz rasterećenje privrede.
Znamo da oni koji u ovom trenutku troše novac u državnoj administraciji jesu zaduženi za važne poslove, ali prave uštede idu u pravcu rasterećenja privrede, u povećanju broja ljudi koji rade u onim proizvodnim delatnostima koji značajno utiču i na zapošljavanje, i na povećanje standarda, i na povećanje plata, i na povećanje penzija, i na povećanje plata onih koji rade u državnoj administraciji.
U tom pravcu, kao član Vlade i, doduše mali, ali jedan od predlagača ovog zakona, apsolutno sam za njegovo donošenje, za podizanje efikasnosti državne administracije, za uštede, za otpuštanje onih ljudi koji su preko broja, a imaju najslabije rezultate, ali i za traženje njihovog mesta u nekim drugim delatnostima za koje su u ovom trenutku spremni, a što se može postići samo na račun uštede i plasiranja novca na neku drugu stranu, a ne na plate i penzije onih koji na tim mestima, praktično, nisu potrebni.

Dame i gospodo, ako sam ja asocijacijacija na regionalni razvoj, duboko sam vam zahvalna na tome. Ako je regionalni razvoj trenutno ključna tema u Srbiji, takođe sam vam duboko zahvalna na tome, jer smo prepoznali temu o kojoj moramo da pričamo i na kojoj Srbija mora u narednom periodu mnogo da radi.
Ako se sećate, a podsetiću vas, kada sam u ovom parlamentu branila Zakon o regionalnom razvoju, izrazili ste bojazan da će Zakon o regionalnom razvoju da se pretvori u novo zapošljavanje u Nacionalnoj agenciji, u regionalnoj agenciji, u oblasnim asocijacijama. Tada sam vam rekla da je vaša bojazan neosnovana, da neće biti zapošljavanja i da ćemo smanjivati broj zaposlenih na svim nivoima.
Danas pokazujemo ne da neće biti zapošljavanja o kojem ste vi pričali, nego će biti preraspoređivanja, čak će neki ljudi, nažalost, morati da iz javnog sektora odu u privatni, a deo sredstava koji će se uštedeti stvoriće povoljniji privredni ambijent, a ekonomija obima o kome će razmišljati buduće oblasne asocijacije i regionalne agencije će dati efekte u pravcu zapošljavanja u nekim drugim sektorima, a ne samo u javnom.
Meni je izuzetno drago da ste se danas na neki način vratili na Zakon o regionalnom razvoju, da ste ga pomenuli, da ste i sami raspršili tu vašu zebnju da će Zakon o regionalnom razvoju da se pretvori u novo zapošljavanje. Danas vidimo – neće.
Takođe, zahvaljujem gospodinu Mihajloviću, koji me je pozvao da lično razgovaram s opštinama po Srbiji.
Nije tajna da sam u opštinama u Srbiji svakodnevno. Nije tajna da su opštine u Srbiji duboko svesne tereta koji se zove – nagomilana administracija, posebno one u kojima češće dolazi do promene vlasti. S tim ljudima se svakodnevno srećem. Neko je pomenuo da govorimo o jednošalterskom sistemu u opštinama, da govorimo o uslužnim centrima. Mogu da vas obavestim da su u gotovo svim opštinama u Srbiji, čak i u onim najnerazvijenijim, jednošalterski sistemi realnost, a da imamo povećanje broja zaposlenih, iako logika nalaže drugačije.
Volela bih da vidite kako ti jednošalterski, ili uslužni centri, da ne kažem jednošalterski sistemi, izgledaju u opštini, recimo, Vladičin Han, ili Babušnica, koje su nerazvijene. Pozvala bih vas da vidite kako to izgleda u opštinama na jugu Srbije, koje su i kroz donacije Republike uredile svoje uslužne centre. Onda bismo sami zaključili – zar je moguće da su nam tu potrebni svi oni ljudi koji su radili pre 15 godina, kada smo morali da čekamo pred tim kancelarijama u dugačkim redovima, pa pred drugim druge, pred trećim treće, kada smo sada dovoljno uložili sredstava i znanja da napravimo uslužne centre u opštinama u Srbiji?
Tu dolazimo do onog pitanja – da li u svim opštinama u Srbiji, u unutrašnjosti ili u nekim drugim, imamo opterećenje u broju zaposlenih na isti način? Da li imamo isti način razmišljanja? Moj odgovor je – ne. Zbog toga sam veoma srećna.
Ako pogledamo koliki je broj zaposlenih u pojedinim opštinama u Srbiji, dolazimo do veoma različitih podataka – od nepuna tri, u odnosu na hiljadu stanovnika, pa do 17 na hiljadu stanovnika. Onda postavljamo pitanje – da li to baš tako treba i kako smo nagomilali taj broj zaposlenih? Dolazimo do toga da nam u danu kada se menja skupštinska većina u jednom velikom gradu, predsednik opštine potpiše 40 rešenja za prijem u radni odnos, za neke druge. Dolazimo i do toga da nam je fond za razvoj jednog grada na jugu Srbije veći nego Fond za razvoj Republike Srbije, i to za 25%, da ima 83 zaposlena, a da grad nije ni tako veliki da bi morao da trpi toliko opterećenje.
To su razlozi zbog kojih je Vlada Republike Srbije dala jedan zakon o utvrđivanju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, ali, poštujući lokalne samouprave, ovaj zakon nije tako oštar kao zakon na republičkom nivou. Postavlja se pitanje – čime vi to kažnjavate Republiku? U Republici nemamo transfere, ali zato imamo milionsku kaznu za onog političara koji predstavlja ministarstvo. To će se primenjivati ne bude li bilo drukčije.
Da pogledamo i kako se formiraju budžeti lokalnih samouprava. Lako je govoriti gospodinu Đuriću iz Čajetine, čiji je budžet daleko preko jedne milijarde, iako ima 15 hiljada i 600-700 stanovnika. Lako je, jer transfer nije odlučujući u budžetu i, koristeći stav 2. člana 2, vi ne morate da poštujete broj zaposlenih, jer poštujem to da vi imate problem kada vam se leti svije na Zlatibor 40 hiljada ljudi i kada je potrebno i njima dati dodatne uslužne delatnosti. Ali, vaš budžet i vaše kase dozvoljavaju da to platite iz sopstvenog budžeta i da ne morate da hajete za maksimalan broj koji vam je dala Republika.
Poređenja radi, opština Vrnjačka Banja, koja ima 26.490 stanovnika, koju ste, takođe, pomenuli, koja ima 10.000 stanovnika više, koja i broj noćenja ima približno jednaka sa Zlatiborom, samo je, u njenu korist, broj zaposlenih u opštinskoj administraciji manji nego što je u opštini Čajetina, ne žali se, čak smatra da moraju da je smanje da bi imali dodatne transfere.
Ako pažljivo pročitamo član 2, vidimo šta je tu pravo opredeljenje opštine. Da li je opredeljenje opštine da jedino zapošljavanje ima kroz povećanje broja radnika, ili je opredeljenje opštine da racionalno i efikasno koristi broj svojih zaposlenih u pravcu pružanja usluga građanima, ali ne na njihovo opterećenje, jer se, uglavnom, radi o opštinama koje nemaju velike budžete, nego nasuprot, kao kamen u cipeli, opterećujući opštinu dodatnim transferima.
Pozivam opštine u Srbiji da o tome razgovaramo, kao što razgovaramo svaki dan, da tražimo izlaze i da kroz neke druge pravce utičemo na zapošljavanje ljudi u opštinskim upravama, ali nikako ne da prosipamo brigu za radnike koji su zaposleni u opštinskim upravama, nagomilavajući one koji sede u opštinskim kancelarijama, ne bih rekla – na veliku radost onih kojima pružaju usluge.

Poštovani poslaniče, zahvaljujem na ovom pitanju, zbog toga što mogu da dam odgovor koji je pozitivan za rad ove vlade i za rad ovog ministarstva, između ostalog, i prilikom donošenja Nacrta zakona o regionalnom razvoju.
Naime, nema dvostrukih standarda. Nije obaveza da se uđe u regionalizaciju izmišljenu zbog EU, nego je regionalizacija potreba našeg društva, ekonomskog razvoja regiona, podizanja standarda građana, ekonomije i svega onoga što piše u tome. EU smatra da je to najbolji put i dobra praksa pokazuje da to jeste put. Obaveza je da uvedemo statističke regione da bismo mogli da merimo stepen razvijenosti regiona, kako bismo mogli da budemo korisnici evropskih fondova.
Što se Republike Srpske tiče, želim da vam dam odgovor da Republika Srpska, takođe, zbog svojih građana i ekonomskog razvoja svojih regiona, ulazi u proces definisanja zakona o regionalnom razvoju i da je, imajući uvid u naš zakon o regionalnom razvoju, u poseti Mlađana Dinkića u prethodnih mesec dana, ne mogu tačno da se setim datuma kada je to bilo, napravila dogovor da Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj pruži logistiku i pomoć u izradi zakona o regionalnom razvoju i to je uneto u protokol.
Danas, gospodin Dodik, zajedno s potpredsednikom Vlade Dinkićem, govori o tim i drugim temama vezanim za "punto", vezanim za razvoj regiona u BiH, ili u Republici Srpskoj, kako god želite, i zakon o regionalnom razvoju Republike Srpske biće definisan po ugledu na ovaj zakon koji smo predložili Narodnoj skupštini.
Što se tiče KiM-a, želim da vas uputim na član 25. Vidite da je osnovno načelo od koga je pošla radna grupa pri definisanju ovog zakona celovitost Republike Srbije i mi smo u svakoj tački, svakom članu ovog zakona vodili računa o celovitosti.