Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o posredovanju - medijaciji poslanici SRS su detaljno proučavali, obavili veliki broj razgovora sa sudijama, tužiocima, advokatima, stručnim radnicima, zatim sa ljudima koji jesu stranke u sudskom postupku ili će sutra eventualno to biti. Na osnovu tih razgovora i aktivnosti došli smo do zaključka da se ovaj zakon predlaže iz dva razloga. Prvi razlog je taj što je Savet Evrope preporučio da se donese takav zakon i drugi razlog, suštinski, jeste da se pokuša rasteretiti sudstvo, odnosno da se ono učini malo efikasnijim.
Što se tiče same ideje o posredovanju, SRS nije protiv toga i veliki broj ljudi koje smo kontaktirali nema ništa protiv te ideje. Međutim, zakon u sebi ima puno protivrečnosti, nedorečenosti, nejasnih stvari i mislim da neće biti primenjiv. On u sebi ima puno iluzija. Za jedan određen broj ljudi kada se kaže posrednik oni obično misle na prevarante i verovatno ovaj zakon neće imati neku veliku primenu u praksi, iako je, pretpostavljam, namera da se do toga dođe.Činjenica da ministar juče ovom zakonu nije posvetio dovoljno vremena i pažnje obrazlažući ga, a jeste čovek iz struke, jeste stručan da ovo govori, ukazuje da ni on sam nije siguran da će ovaj zakon imati veliku i ozbiljnu primenu.
Ovaj zakon je procesne prirode. Ima za zadatak, odnosno za cilj da odredi na koji način treba voditi postupak posredovanja, odnosno medijacije, i to je uradio. Prvo je rekao u kojim slučajevima može da se vodi medijacija, odnosno posredovanje, a to je praktično u svim, osim u dva slučaja: kod radnih sporova, kada je u pitanju minimalna zarada i prestanak radnog odnosa, jer nema tog arbitra, nema tog medijatora koji može to drugačije da reguliše, jer je regulisano Zakonom o radu ili već kako se u ranijem periodu zvao, i ne može u krivičnim stvarima, odnosno u krivičnim predmetima gde se goni po službenoj dužnosti, iako je u pitanju krivica moguće je rešavati na posredan način.
Zatim, ovim zakonom su utvrđeni principi na kojima počiva, odnosno na osnovu kojih treba posredovanje, medijaciju da razradimo. Zatim, ko mogu da budu medijatori, posrednici, kakva su prava stranke, troškovi i na kraju prelazne i završne odredbe ovog zakona.
Krenuću redom, pa ću ukazati na nekoliko suprotnosti u samom zakonu. U članu 2. kaže se: "Posrednik - medijator (u daljem tekstu: posrednik) nije ovlašćen da stranama nameće obavezujući sporazum." Naravno da ne može biti ovlašćen da nameće obavezujući sporazum, ali bi možda moglo da se ide u pravcu sugestija načina na koji se taj problem rešava. Iz ove odredbe proizilazi da posrednik ne može čak ni da sugeriše način rešenja spornog pitanja, pa se može posumnjati da li uopšte postoji potreba za takvim posrednikom.
Zatim, kada su načela ovog zakona u pitanju, kaže se u članu 4. da su stranke ravnopravne i jednake. Ni u jednom postupku, bilo sudskom ili medijaciji - posredovanju, stranke ne mogu biti ravnopravne. Mogu da imaju ista prava, ali ravnopravne jednostavno nisu, jer jedna stranka je okrivljena ili je dužnik, druga stranka je poverilac ili ima drugi značajni karakter.
Privatnost postupka, što je definisano u ovom zakonu, to je u redu i treba tako da stoji. Nemamo neke primedbe na to.
Postupak posredovanja je hitan. Ova definicija, odnosno unošenje ove preporuke u zakon, da je postupak hitan sama po sebi ne znači ništa. Imamo niz zakonskih odredbi kojima se nešto zaprećuje da ne činimo, pa opet znate da se u praksi dešava da se zakoni krše; to što se kaže da je posredovanje hitan postupak neće dovesti do posebnog rešenja, odnosno efikasnosti po ovom zakonu.
Posrednik može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Onda je njegovo postojanje besmisleno i ne vidim neku veliku svrhu i potrebu za ovakvim zakonom, odnosno za ovako uređenim postupkom.
Pokretanjem postupka posredovanja ne prekida se zastarevanje potraživanja. Ovo takođe govori o lošim efektima mirovnog rešenja, jer ovaj način posredovanja, odnosno rešavanja spornih pitanja verovatno nema ni snagu koju bi imalo da je ova odredba kojim slučajem izostavljena.
U članu 13. kaže se da postupak posredovanja može da traje 30 dana. Ne znam da li je ovaj rok optimalan i na osnovu čega se došlo baš do toga da postupak može da traje 30 dana, odnosno da ga treba rešiti u tom okviru. Možda za neke složenije slučajeve, a vidi se da čak određeni stručnjaci kažu da bi ovakav zakon mogao da da delimično neke efekte u postupcima koji dugo traju. Ako je postupak dugo trajao i nije mogao da se reši pred sudskim organima teško je zamisliti da može tako brzo u roku od 30 dana da se reši kod medijatora.
Zatim, u drugom stavu ovog člana stoji da sud ili drugi organ može da produži vreme trajanja postupka posredovanja iz opravdanih razloga. Naime, teško je utvrditi koji su to opravdani razlozi, ali kaže se – na zahtev posrednika ili stranaka. Zaista to jesu ovlašćena lica koja bi mogla da predlože produžetak, ali dalje posle ovog roka od 30 dana ne stoji nijedan drugi objektivni rok u kojem bi morao da se reši taj spor mirnim putem ili da se predmet vrati ponovo na sudsko rešavanje.
U članu 14. u drugom stavu kaže se da posrednik u postupku po žalbi može da bude samo sudija. Nije jasno da li je to sudeći sudija ili bilo koji drugi, mada pretpostavljam da je ovo naknadno uočeno, pa se pokušalo članom 22. ovog zakona rešiti, gde se sudeći sudija izuzima iz mogućnosti rešavanja mirnim postupkom.
Sporazum strana koje su učesnici postupka mirnog rešavanja teško se može predvideti, teško se dolazi do izvršenja sudskih odluka, a pretpostavljamo da će kada bude mirno rešavanje sporova to takođe biti veliki problem. Verovatno znate da se najveći broj zahteva, odnosno upita prema ministru pravde odnosi na sporo izvršavanje sudskih presuda i naravno na efikasno rešavanje nekih drugih problema, ali sigurno dominira ovaj broj izvršenja. Dakle, kada imamo konačno pravosnažnu presudu, ona je teško izvršiva i oštećena strana teško dolazi do rešenja problema, odnosno do naknade koju treba da ostvari. Ukoliko ovaj zakon bude prihvaćen, mislimo da će to biti prisutno i u ovim slučajevima. Mogu stranke da se dogovore, može medijator da završi taj posao formalno, ali će verovatno konačno rešenje tog problema morati da pričeka neka srećnija i bolja vremena.
U članu 18. kaže se ko može da bude posrednik. Ovo što je prethodni govornik rekao, da to ne moraju da budu pravnici, ljudi od struke, možda u nekim zemljama može da se primeni, ali kod nas je to sigurno nemoguće i mislim da najveće efekte mogu da daju sudije i advokati, odnosno drugi ljudi iz struke.
Sada se postavlja pitanje, ukoliko se kao medijatori pojavljuju sudije, koliko će biti angažovani u rešavanju postupka mirnim putem, da ih to ne odvuče potpuno iz struke. Ovo je ipak jedan paralelni mini sud i mislim da se može u tom slučaju desiti... A pošto je ministar ovlašćen da na osnovu tri-četiri odredbe ovog zakona donese druge podzakonske akte, pretpostavljam da će se verovatno truditi da angažuje, odnosno delegira najbolje sudije. Strah me je da regularno, redovno sudstvo ne ostane na kratko vreme bez kvalitetnih i dobrih sudija, a upravo tu nam i jesu problemi. U prethodne tri godine sistem pravosuđa je u velikoj meri uništen, urušen. Imamo kvalitetnih sudija, imamo kvalitetnih stručnih kadrova koji su za svaku pohvalu, a sećate se da smo imali situacije da smo za predsednike sudova postavljali ljude bez dana radnog iskustva u sudu. Bilo bi strašno da ponovo dođemo u takvu situaciju.
U članu 20. ovog zakona kaže se da lice koje treba da posreduje, odnosno medijator mora da ima najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. Radno iskustvo u postupku rešavanja sporova i konflikata mogu da imaju samo sudije i advokati, da li oni koji su trenutno aktivni ili oni koji su penzionisani, ali samo ti ljudi imaju radno iskustvo u toj oblasti i niko drugi ne može da ima radno iskustvo u toj oblasti, npr. ekonomista, ili mašinski ili drugi stručnjak...
(Predsednik: Izvinjavam se, da li hoćete da koristite i drugih 10 minuta? Izvolite.)
Koristiću. U članu 20. je predviđeno da program obuke za posrednika propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa, i to je u redu, nemamo ništa protiv, mislim da je to i logično tako. Unapred izražavamo sumnju i plašimo se, mada je ministar, rekao bih, umeren čovek, da mu ne padne na pamet da se seti da bi to mogla da rešava neka agencija i eto nam još jedne nove agencije.
Interesantno je da je ovo jedan od retkih zakona u kojoj se reč agencija ne pominje i nema je, ali nismo sigurni da u nekom kasnijem periodu možda i po ovom zakonu ne bude trebalo da se oformi neka agencija. Isključenje posrednika – tu nemamo primedbi, tačno je propisano u kojim slučajevima posrednik mora biti isključen. Kada je u pitanju izuzeće posrednika, mislim da ovo nije najsrećnija definicija, jer se kaže – posrednik se mora izuzeti iz postupka posredovanja u kome ima lični interes. Mislim da nema posrednika koji nema ličnog interesa, a u najmanju ruku ima, njegov i jeste lični interes da uspe u postupku. Zatim, lični interes su i naknade, i mislim da ova definicija, odnosno član 23. uopšte ne treba da postoji.
Kaže se u članu 26. da posrednik ima pravo na naknadu troškova. Logično je, svako ko se angažuje u nekom poslu treba da ima naknadu za to, ali onda se potire ova ideja da posredujemo da bi bili smanjeni troškovi i da sve veći broj predmeta koji nisu efikasno rešeni u sudskoj nadležnosti uputimo na mirno rešavanje sporova. Ako postoje troškovi i za ovaj deo obavljenog posla, šta smo tu onda dobili. Nismo dobili ništa. Sigurno je da će u praksi biti određeni broj pokušaja rešavanja spornih situacija mirenjem, odnosno medijacijom, ali neće doći do konačnog rešenja, pa ćemo imati uvećane troškove, imaćemo redovne sudske postupke koji su bili pre ili će biti posle rešenja ovog predmeta.
Imaćemo troškove koji nastaju u toku samog vođenja postupka medijacije. Kod toga ko treba da snosi troškove kaže se – troškove posredovanja strane predujmljuju na jednake delove. Ili, obavezne su na one troškove koje su imale same, a konačno sređivanje računa po pitanju troškova biće raspodeljeno na jednake delove kod zainteresovanih stranaka.
Vrlo često će i sami troškovi biti sporni, tako da tu neće biti nekog velikog efekta kod rešavanja ovih problema.
U ovom zakonu nije predviđeno šta će se desiti kod stranaka koje vode sporove velike vrednosti, pravno su neuke, nemaju materijalnih mogućnosti da plate advokate ili da angažuju neka druga stručna lica, a posrednik neće imati pravo da projektuje konačno rešenje. Desiće se vrlo često da stranke budu oštećene, a ono što oni budu dogovorili ima snagu vansudske i sudske isprave, pa se postavlja pitanje postoji li mogućnost poništenja takvih situacija.
Mislim da je trebalo predvideti u ovom zakonu, kao zakonu koji je procesne prirode, šta u takvim slučajevima gde je stranka neuka, a radi se o sporovima velike vrednosti. Država bi trebalo malo da im pomogne u tom slučaju.
Postupak medijacije je bio pokušan u 2003. godini, zapravo od strane tog suda sugerisano je svim sudijama da probaju da rešavaju sporove medijacijom. Nije bilo nekog velikog efekta, čak se u praksi rešavalo vrlo malo tih slučajeva. Obično stranke pokušaju, i pre ovog zakona, da sporne situacije reše na miran način. Pošto u tome nisu uspele, bez potrebe da neko posreduje, one su bile dužne da se obrate sudu. Mislim da sada sugerisanje od strane suda ili njihova dobrovoljnost, iako je predviđena kao načelo, neće imati neki veliki uticaj da se taj problem reši na taj način. Zahvaljujem se.