U Srbiji ima oko 7.000 društvenih preduzeća, a do sada je privatizovano oko 700. U 600 velikih preduzeća radi polovina ukupno zaposlenih u Srbiji. Predviđa se da će 1.500 do 2.000 preduzeća u procesu privatizacije naći strateškog partnera, a da će 500 do 1.000 kupiti zaposleni. Tenderskom privatizacijom biće obuhvaćeno oko 40 preduzeća, ali podsetiću vas da u praksi to ide mnogo teže i da u Crnoj Gori za tender 15 preduzeća javili su se zainteresovani potencijalni kupci samo za tri preduzeća.
S obzirom da premijer Đinđić kaže da je privreda, metaforički posmatrano, kao pacijent kome je potrebna pomoć, metaforički bih mu odgovorio da je predstojeća privatizacija priprema za vrlo ozbiljnu operaciju bez adekvatnih medikamenata, zavoja, jedino je anestezija za građane Srbije adekvatna. Postoperativni period je neizvestan. Jedino je sigurno da će hirurg, u ovom slučaju ministar finansijski, verovatno profitirati. Od 29 ministara za privatizaciju u zemljama tranzicije, njih 28 je završilo u zatvoru. Hiruški rez može uspešno da odstrani bolesno tkivo i da se pacijent (u ovom slučaju privreda) oporavi, ali upozoravam da može i da dođe do egzitusa, tj. do socijalnih nemira.
Koji su rizici operacije? Višak radne snage, neizvesnost, šta će biti sa kupljenim privrednim subjektom, da li će biti ulaganja u privredni subjekt ili taj subjekt kupcu smeta kao konkurencija, da li će se kupac obavezati da sufinansira socijalne programe, postoji opasnost od prelivanja društvenog kapitala u privatne džepove. Da bi se postigla što bolja cena preduzeća treba znati bilans stanja i bilans uspeha svakog preduzeća, jer su ti bilansi neophodni za punu analizu finansijskih mogućnosti nekog preduzeća.
Država će deo inostranog duga izmestiti iz preduzeća kako bi ona bila što atraktivnija za strateškog partnera. Mada ne postoji trenutno rešenje za velike industrijske komplekse. Iz javnosti vidimo da su ino partnerima trenutno najzanimljivije cementare. Ministar privatizacije Aleksandar Vlahović je bio konsultant firme "Deloitte and Touche" i radio je na strani Lafarge-a 1998. godine kada je postignut sporazum da beočinska cementara vredi 100 miliona maraka. U sadašnjim uslovima, bez javnog tendera, nemoguće je saznati da li smo mogli dobiti bolju ponudu. U Beočinskoj cementari radi oko 2.000, radnika dok u cementari Novi Popovac 2.589 radnika.
Zato i nije najvažnije da li će strateški partner doći sa devizama da bi sutra zatvorio fabriku, već da li će koristiti naše prirodne potencijale, izuzetne kadrove i snižavanjem proizvodne cene proizvoda omogućiti da ti proizvodi budu dostupni građanima Srbije. U svim zemljama tranzicije položaj manuelnih radnika je pogoršan i masovno je narasla nezaposlenost.
U Srbiji se za nezaposlenost izdvaja 0,4% od društvenog proizvoda, dok u drugim zemljama izdvajanja idu od 3% do 5% za rešavanje problema nezaposlenosti, jer svaka država mora obezbediti socijalnu stabilnost. Zato Srpska radikalna stranka podržava privatne preduzetnike, jer oni stvaraju polovinu društvenog proizvoda i predstavljaju zdrav sektor.
Pojedine privatizacije koje su izvršene, kao kod uljare "Dijamant" iz Zrenjanina, koja ima oko 900 radnika, a koja je 1994. godine oko 80% privatizovana, dok je onih 20%, po Đinđićevom zakonu o revalorizaciji prethodne privatizacije izvedene u vreme hiperinflacije, već ocenjeno kao privatni udeo.
Sada bih prešao na direktne primedbe na Predlog zakona o privatizaciji. Suština ovog koncepta privatizacije svodi se na prodaju kapitala, imovine ili dela imovine preduzeća, a vrlo mali deo kapitala predviđen je za besplatnu podelu zaposlenim građanima. Predlogom ovog zakona u proces privatizacije se uvode nove institucije.
Postavlja se pitanje neophodnosti formiranja ovih institucija i registara, jer njihovo osnivanje i funkcionisanje zahteva ogromna finansijska sredstva. Ovaj predlog zakona daje skoro neograničena ovlašćenja agenciji za privatizaciju, ministru za privredu i privatizaciju i Vladi Republike Srbije, uz zanemarljivu ulogu sindikata zaposlenih.
Osnovni modeli privatizacije su prodaja kapitala i prenos kapitala bez naknade, a osnovni metodi prodaje kapitala ili imovine su javni tender i javna aukcija. Po ovom predlogu zakona prodaja kapitala ili imovine putem javnog tendera podrazumeva 70% prodaje, 15% se prenosi zaposlenima u subjektu privatizacije bez naknade, 15% kapitala u vidu akcija se evidentira u privatizacionom registru koji stiču državljani Republike Srbije koji su navršili 18 godina života, zaključno sa danom stupanja na snagu odluke Vlade o prenosu akcija građanima bez naknade.
Prodaja kapitala ili imovine putem javne aukcije podrazumeva 70% prodaje, maksimalno 30% kapitala se prenosi zaposlenima bez naknade, može i manje, a sve što preostane prenosi se u akcijski fond.
U članu 15. ne postoji poseban propis kojim se uređuju pitanja vezana za vraćanje imovine, pa se postavlja pitanje načina utvrđivanja vrednosti imovine koja će biti nadoknađena bivšim vlasnicima, kao i ko će utvrditi vrednost te imovine kako bi ona mogla da bude predmet privatizacije.
U članu 16. zaposleni sindikati se samo obaveštavaju o inicijativi za privatizaciju, odnosno o pokretanju postupka privatizacije ništa se ne pitaju.
U članu 19. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju procenjuje da subjekt privatizacije mora prethodno da se restrukturira, kao ni u kojim slučajevima agencija sprovodi restrukturiranje, a u kojim nadležni organ subjekta privatizacije treba da dostavi program restrukturiranja.
Zašto se u članu 25. celokupan kapital ili imovina subjekta privatizacije koji se restrukturira prodaje, a ne 70% ili manje, kao za druge subjekte privatizacije.
U članu 30. nije dato na osnovu čega će ministar da utvrdi visinu i način uplate depozita.
U članu 36. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija za privatizaciju bira članove komisije za aukciju. Takođe se nameće logično pitanje, da li se formira jedna komisija za sve prodaje putem aukcije (tendera) ili za svaku prodaju pojedinačno.
U članu 42. zaposleni ili bivši zaposleni pravo na besplatne akcije mogu da ostvare samo u svom preduzeću kada se ono privatizuje. Oni ne mogu, kao što su mogli do sada, da to pravo ostvare u drugim preduzećima koja su predmet privatizacije. Na ovaj način se sužavaju prava zaposlenih i bivših zaposlenih u odnosu na Zakon o svojinskoj transformaciji, jer teško će svi zaposleni u svom preduzeću moći da ostvare besplatne akcije za sve godine radnog staža, s obzirom da je za prenos kapitala zaposlenima bez naknade predviđeno maksimalno 30% vrednosti kapitala koji se privatizuje kada se privatizacija sprovodi putem javne aukcije, odnosno maksimalno 15% kada se privatizacija sprovodi putem javnog tendera.
U članu 54. odluku o prenosu akcija građanima bez naknade donosi Vlada Republike Srbije. Kad donosi odluku i na osnovu čega?
U članu 56. nameće se pitanje šta se podrazumeva pod troškom privatizacije i na osnovu kojih kriterijuma ministar utvrđuje visinu troškova.
U članu 60. treba precizirati namene sredstava ostvarenih u postupku privatizacije, posebno po tačkama 2, 3, 4, 5, a naročito 6. (druge namene).
U članu 69. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih će Ministarstvo da odluči koje akcije će da se evidentiraju u privatizacionom registru, kao ni na osnovu čega će akcije evidentirane u privatizacionom registru da se prodaju javnom aukcijom ili preko berzanskih posrednika, a kako izuzetno putem javnog tendera ili javne ponude.
Što se tiče primedbi na Predlog zakona o akcijskom fondu, u članu 6. upravni odbor akcijskog fonda čine tri predstavnika Vlade Republike Srbije, jedan predstavnik Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jedan predstavnik agencije za privatizaciju. To znači da upravni odbor čine praktično četiri predstavnika Vlade i jedan predstavnik Fonda PIO. Prema Zakonu o akcijskom fondu Republike Srbije iz 1998. godine, upravni odbor su činili jedan predstavnik Vlade, jedan predstavnik Fonda PIO, jedan predstavnik Fonda za razvoj, jedan predstavnik Republičkog zavoda za tržište rada i jedan predstavnik Akcijskog fonda. Direktora Akcijskog fonda na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju bira Vlada Republike Srbije.
U članu 26. u stavu 1. kaže se da se sredstva od prodaje akcija ili udela prenose na račun budžeta Republike Srbije, ali se ne navode njihova imena.
Što se tiče Predloga zakona o agenciji za privatizaciju, u članu 7. neophodno je precizirati na koji će način agencija da se informiše, a na koji način da edukuje javnost.
U članu 8. nije navedeno na osnovu čega agencija pokreće inicijativu za sprovođenje postupka privatizacije, a na osnovu čega za izradu programa restrukturiranja.
U članu 9. ne postoje kriterijumi na osnovu kojih agencija određuje koji metod privatizacije će se primeniti u subjektu privatizacije. Rad tenderske komisije svodi se na formalnost, ako agencija predlaže tenderskoj komisiji izbor najpovoljnije ponude. Ako je agencija posebno pravno lice, kao i akcijski fond, na osnovu čega agencija organizuje postupak prodaje akcija prenetih na akcijski fond.
Na osnovu čega agencija procenjuje da li će ona sama da sprovodi restrukturiranje ili će da uputi zahtev da to obavi subjekt privatizacije? Na osnovu čega agencija uopšte utvrđuje subjekte privatizacije kojima je neophodno restrukturiranje? Ne postoje kriterijumi za bilo koju odluku koju donosi agencija iz svoje nadležnosti upravo zato da bi oni koji finansiraju agenciju donosili odluke i rešenja prema svojim potrebama.
U članu 11. nije navedeno šta Ministarstvo preduzima ukoliko agencija utvrdi nedostatke u toku kontrole postupka privatizacije.
U članu 12. nije jasno na osnovu kojih kriterijuma Vlada bira i razrešava direktora i članove upravnog i nadzornog odbora? Da li po osnovu visine donacije?
Da li ima opravdanja za osnivanje agencije za privatizaciju kao posebnog pravnog lica, s obzirom da u Ministarstvu postoje uslovi u pogledu tehničke opremljenosti i kadrova za obavljanje poslova iz delokruga agencije. Osnivanje posebnih institucija i njenih organizacionih jedinica van sedišta koje će se baviti privatizacijom, zahteva ogromna finansijska sredstva.
Agencija ima prevelika ovlašćenja. Ona istovremeno inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije. Proces privatizacije će se praktično obavljati posredstvom ove agencije, pri čemu će presudnu ulogu u donošenju odluka imati strani sponzori i donatori, koji će obezbediti sredstva za osnivanje i rad agencije.
Napomenuću da će Svetska banka prvi put u svojoj istoriji dati besplatnu pomoć od sedam miliona dolara agenciji za privatizaciju. Mada je reč o državnoj agenciji koja treba da štiti interese države u procesu privatizacije, njom će upravljati oni koji budu obezbeđivali sredstva za njen rad i koji očekuju direktnu i indirektnu korist, s obzirom da su zainteresovani za kupovinu preduzeća u Srbiji. Postavlja se pitanje, ko će onda da štiti interese države u procesu privatizacije, posebno imajući u vidu činjenicu da je nadzorna uloga Ministarstva formalne prirode.