Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8654">Goran Cvetanović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da razrešim ovaj nesporazum, s obzirom da sam imao najduže izlaganje i pretpostavljam da je Živodarka Dacin bila šokirana mojim izlaganjem.
Mislim da uvaženi poslanici iz Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta i gospodin Paja Momčilov vas nisu pravilno protumačili. Vi ste šokirani zato što podržavate Vladu Republike Srbije, čiji ministar zdravlja je nenamenski potrošio 300 miliona dinara, tako da zaista mislim da nije sporan ovaj odnos između nas i vas. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 10. zakona obezbeđuje se da u pružanju pomoći licima kojima je neophodna određena vrsta pomoći Crveni krst Srbije može tim licima da obezbedi privremeni smeštaj, kao i ishranu, ali da je vid pomoći koji je neophodan u članu 1. odnosno 2.
U stavu 3. člana 10. zakona utvrđuje se da te usluge koje Crveni krst Srbije pruža ugroženima ne predstavljaju ugostiteljsku delatnost, koja bi podlegla, pre svega, porezima i drugim fiskalnim obavezama.
Mislim da postoji nerazumevanje od strane predstavnika Ministarstva zdravlja kada je u pitanju amandman SRS, jer u obrazloženju zbog čega se ne prihvata amandman stoji da bi se prihvatanjem ovakvog amandmana povećali troškovi prilikom izvršavanja poslova Crvenog krsta. Naime, pri upućivanju članova Crvenog krsta na obavljanje poslova neophodno im je obezbediti smeštaj i ishranu. Nema nikakve sumnje da bi to bilo znatno skuplje, ukoliko bi se obezbeđivanje vršilo u javnim objektima, a ne u objektima Crvenog krsta koji već postoji.
Nijednog trenutka predstavnici SRS-a nisu smatrali da članovi Crvenog krsta Srbije treba da koriste neke druge apartmane ili smeštaj, kao i ishranu u drugom prostoru i u drugim restoranima, nego baš tu gde ste i vi definisali. Apsolutno insistiramo da se briše: "kao i svom članstvu", iz prostog razloga što članovi samim tim što su članovi tog udruženja imaju sva prava, kao i obaveze, prilikom udruživanja u takvu organizaciju.
Znači, ne treba da budu niti inferiorni u odnosu na druge i da im se onemogući da koriste te usluge, ali ne treba da se potencira, iz prostog razloga što mislim da je suvišno, a i na taj način postoji mogućnost zloupotrebe da se neko samo iz tog razloga učlani da bi imao neke beneficije, a ne zbog toga što želi volonterski da obavlja rad u organizaciji koja je pre svega humanitarnog karaktera.
Mislim da ćete, kao što ste neke amandmane Srpske radikalne stranke usvojili, imati razumevanje i da ovaj amandman SRS prihvatite i unapred vam se zahvaljujem.
U pitanju je amandman koji je prof. dr Mileta Poskurica u ime SRS podneo i tražio da se briše taj deo da se sredstva obezbeđuju od pruženih usluga čije su vršenje državni organi, organi teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave poverili Crvenom krstu Srbije.
Vlada je obrazložila da ne prihvata amandman, kažu – s obzirom da često postoji potreba nadležnih državnih organa, organa teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave za određenim poslovima koji se vrše preko Crvenog krsta Srbije, ti poslovi moraju da se finansiraju, pa je onda dat primer da humanitarna pomoć države Srbije za Kosovo i Metohiju uglavnom se realizuje preko Crvenog krsta Srbije, jer nijedan državni organ u ovom trenutku nema pristup svim područjima na Kosovu i Metohiji, pa je potrebno da se taj deo finansira.
Mnogi poslovi se rade preko Crvenog krsta. Srpska radikalna stranka je pre nekoliko meseci imala humanitarnu akciju da pokloni po jedan kompjuter svakoj školi na prostoru Kosova i Metohije, negde oko 110 škola, gde uglavnom idu Srbi i nealbansko stanovništvo.
To je bila humanitarna akcija; pored tih kompjutera koji su dostavljeni svakoj školi dati su i paketići za decu. Tada je bila sugestija da se ide preko Crvenog krsta Srbije, ali je u pitanju samo jedan jedini razlog, a to je da se ne bi platio porez na dodatu vrednost.
Mi smo upravo tu akciju uradili u ime Srpske radikalne stranke, ne preko Crvenog krsta, jer smatramo da i kada organizuje Republika Srbija, odnosno pojedine lokalne samouprave, onda pojedine lokalne samouprave treba i da plate sve obaveze prema državi, a ako država smatra da je to pravi humanitarni karakter, onda treba da oslobodi takve akcije od plaćanja poreza na dodatu vrednost.
S obzirom da je gospođa Dacin više puta usmeravala pažnju i prema nekim amandmanima SRS, govoreći da se humanost vidi na delu, a ne na rečima, ja odgovorno tvrdim da su svi opštinski odbori SRS u čitavoj Srbiji, pa i centrala SRS u toku ove godine organizovala je dobrovoljno davanje krvi, i to se dešava uvek u Leskovcu.
Pored SRS i G17, zbog toga što je načelnik sada iz G17, inače je bio u JUL-u, pa u DOS-u, pa kako se menja vlast, sada je došlo do G17. Na sledećim izborima tražiće, pošto je moj školski drug, da dođe u redove SRS, ali nažalost to zadovoljstvo mu nećemo pružiti, jer mi cenimo ljude koji su kompetentni, pošteni i koji svoj posao rade profesionalno, a ne učlanjenjem u G17 da dođu do pozicije načelnika za transfuziju.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega dr Marić iz G17 je rekao da smo na ovaj zakon o lekarskim komorama čekali 60 godina. To je tačno, jer prva lekarska komora je u Srbiji radila od 1923. godine do 1944. godine, ali je i tačno da je posle 5. oktobra 2000. godine najavljeno da će ovakav zakon biti po hitnom postupku na dnevnom redu.
I evo, čeka se već pet godina, da bismo danas, u subotu, morali da radimo po ovom zakonu kao da je, ne znam, smak sveta, pa ako smo čekali 60 godina moramo da upravo u toku ove tekuće nedelje usvojimo ovaj predlog zakona.
Taj nacrt zakona je posle 5. oktobra već negde oko 2001. godine bio pred poslanicima, ali su u međuvremenu vršene dosta puta izmene i dopune.
Velike dileme su bile, pre svega kada je u pitanju odnos zastupljenosti privatne prakse i lekara iz državne ustanove, ali mislim da je ta dilema i dan-danas ostala, naročito kada su u pitanju stavovi Srpske radikalne stranke.
Viši ciljevi komore sigurno ne mogu da se menjaju sa promenom političke volje. Komora mora da reguliše pre svega odnos između lekara i bolesnika, između samih lekara, kao i lekara i društva u celini. U Predlogu zakona nije definisana odredba o tome kako međusobno funkcionišu komore različitih zdravstvenih radnika, što se upravo u ovom članu 6. vidi, a naročito kada je u pitanju njihova međusobna pozicija.
I, ako već insistirate na tome da se usvoji zakon o komorama, komora mora da bude kao organizam koji prati, prilagođava se lekarskoj profesiji, kao i životu.
Predložen član zakona ne obezbeđuje na pravi način realizaciju statusa, odnosno funkcije komore, kako ste to prvobitno zamislili. Obaveza predlagača je da konsultuje i mnoge druge zakone, pre svega zakon koji reguliše oblast radnih odnosa, Krivični zakon, kako komore ne bi preuzimale mnoge nadležnosti koje ne bi smele da imaju.
U predloženom zakonu je velika disproporcija između onoga što se zahteva od zdravstvenog radnika, s jedne, i socijalno-ekonomskog položaja, s druge strane. Uvode se evropski standardi, visoka moralna načela, licence, permanentno obrazovanje, a balkanske plate, kada su u pitanju lekari.
Članstvo u Komori zdravstvenih radnika je obavezno za doktore medicine, doktore stomatologije, diplomirane farmaceute, diplomirane farmaceute medicinske biohemije, doktore medicine specijaliste kliničke biohemije, kao i za medicinske sestre i zdravstvene tehničare, koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama, pre svega, i kada je u pitanju i privatna praksa.
Pored toga, propisana je obaveza udruživanja u komore i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost kod drugih poslodavaca, u skladu sa postojećim zakonom. Predložena je mogućnost da zdravstveni radnici budu dobrovoljni članovi komore, u slučaju da zdravstvenu delatnost ne obavljaju kao profesiju.
Amandmanom koji sam podneo u ime Srpske radikalne stranke traži se da se briše član 6. gde su definisani članovi lekarske komore, znači pet grupacija: doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti, biohemičari, kao i medicinske sestre i zdravstveni tehničari. Zbog čega?
Zato što ako pogledate prvi stav: "Članovi lekarske komore Srbije jesu doktori medicine koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove lekara u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, odnosno kod drugog poslodavca iz člana 4. stav 2. ovog zakona", upravo je stav 2. člana 4. sporan, jer članstvo u komori je obavezno i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u ustanovama socijalne zaštite, zavodima za izvršenje zavodskih sankcija, u državnim organima, na fakultetima, odnosno u školama zdravstvene struke, ambulantama medicine rada koje obrazuju poslodavci i u drugim ustanovama u kojima se obavlja zdravstvena delatnost u skladu sa zakonom.
Kao što vidite, to je zaista dosta kontradiktorno i nejasno, pre svega zbog toga što je to pravno spajanje privatnih preduzetnika i državnih službenika, imate poslodavce i zaposlene u jednoj organizaciji. Ja ću da vas podsetim da pored advokata, koji već duži vremenski period imaju svoju komoru koja funkcioniše, imate sve ostale pravnike koji nemaju svoju komoru.
Zato se i predstavnici Srpske radikalne stranke zalažu da privatni sektor, odnosno privatna praksa ima tu obaveznu lekarsku komoru zbog stručnosti, zbog kontrole svega onoga što se dešava, dok zdravstvene ustanove koje su pod ingerencijom Ministarstva zdravlja, odnosno u državnom sektoru, treba da funkcionišu kao i do sada. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvalio bih se ministru zdravlja što je danas sve vreme sa nama, jer pored ministra pravde, koji sve vreme sedi u sali i artikuliše amandmane, ministar zdravlja je jedan od retkih. Imam zamerku na potpuno pasivan odnos prema amandmanima, s obzirom da nije bio na Odboru kada smo iznosili argumente da se prihvate amandmani SRS. Smatram da bi svoje prisustvo mogao da iskoristi da se ili usaglasi sa mnogim amandmanima ili da ukaže na njihove nedostatke.
Jedan od amandmana koje sam podneo u ime Srpske radikalne stranke je i na član 23. Član 23. glasi: "Članove upravnog odbora, kao i predsednika upravnog odbora, bira i razrešava skupština iz reda svojih članova".
Moram da se vratim na član 22. gde je definisano da upravni odbor – neću sve da nabrajam, samo neke od funkcija koje upravni odbor ima – sprovodi odluke skupštine; predlaže državnim organima mere za unapređenje zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja; razmatra primedbe i predloge članova komora, ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, drugih državnih organa i organa teritorijalne autonomije, kao i lokalne samouprave, fakulteta, škola zdravstvene struke, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, o čemu podnosi izveštaj skupštini. Između ostalog, prati i pokreće inicijativu za preduzimanje zakonom propisanih mera u vezi sa povredom propisa o zabrani reklamiranja u oblasti zdravstvene zaštite i o tome podnosi izveštaj skupštini.
Nabrojao samo neke, ne taksativno sve funkcije upravnog odbora, da bi i te kako bilo bitno ko je član lekarske komore, odnosno, pošto je amandmanom SRS definisano da se posle reči "skupština iz reda", reči "svojih članova" zamenjuju rečima "obaveznih članova komore". Zbog čega? Amandmanom se precizira način izbora upravnog odbora iz reda obaveznih članova komora. Znači, preciziranje je ovim amandmanom mnogo kvalitetnije, jer pravna norma mora biti jasna i koncizna, što je i načelni pristup Srpske radikalne stranke.
Vlada je u obrazloženju objasnila da ne prihvata amandman zbog toga što je članstvo u komori obavezno za sve zdravstvene radnike koji obavljaju profesiju u zdravstvenim ustanovama, privatnoj praksi, kao i drugim pravnim subjektima koji obavljaju određene poslove zdravstvene delatnosti.
To je u redu, ali definisano je u članu 5. i dobrovoljno članstvo za doktore medicine, doktore stomatologije, diplomirane farmaceute, diplomirane farmaceute medicinske biohemije, doktore medicine specijaliste kliničke biohemije, medicinske sestre i zdravstvene tehničare, koji ne obavljaju kao profesiju poslove zdravstvene delatnosti.
Znači, oni se dobrovoljno mogu učlaniti u komoru, nije obavezno. Između ostalog i zbog toga je ovaj amandman da budu članovi lekarske komore samo lekari koji su obavezno članovi komore.
Postoji tu još jedna stvar, a to je član 5. drugi stav, gde je definisano da komora može imati i počasne članove, kao i članove donatore, u skladu sa statutom komore. O počasnim članovima neću da se izjašnjavam, pretpostavljam da će to biti zaista osobe iz struke.
Ali, kada su u pitanju članovi donatori, samo uzmite ono što se ovih dana raspravlja, a to je recimo da gospodin Bogoljub Karić bude donator. Stalno se javlja da bude donator, da pomaže raznim institucijama. Da li to znači da i njega treba da stavimo da bude član lekarske komore?
Molim vas, gospodine uvaženi kolega, on je skoro mahao sa nekim sertifikatom iz Japana, doktor nauka, profesor univerziteta, ima i svoj univerzitet. Zar mu je problem da bude i doktor medicine, ali ne pričamo o tome, pričam ovde kao član donator.
Znate, ako je 1992. godine mogao da ljudima koji su zarađivali u inostranstvu novac, pa stave 100.000 maraka na knjižicu banke Bogoljuba Karića, za godinu dana vrati hiljadu maraka, jer je inflacija učinila svoje, znači skoro 100.000 maraka je samo od jedne osobe bio pozitivan; ako je taj novac na taj način stekao, a jeste, i svi znamo da jeste, zašto ne bi bio donator i zavisno od članova da i njega prihvate kao vrlo ozbiljnog i kompetentnog stručnjaka?
Samo iz ovih razloga... I ministar se smeje, mislim da je shvatio poruku i mislim da treba da prihvati amandman Srpske radikalne stranke i ja mu unapred zahvaljujem.
Dame i gospodo poslanici, samo bih par rečenica o tome koliko je uloženo u zdravstvo unazad par godina. Evropska unija je u 2004. godini uložila 8 miliona evra u polje zdravstva, mada se evropska pomoć svakog dana sve više smanjuje. Zdravstvo je sada četvrti najvažniji sektor ulaganja, ako gledamo od oktobra 2000. godine, sa 75 miliona evra. Recimo, to je mnogo manje od energetskog sektora gde je uložen 391 milion evra, ali je suma za 2004. godinu na devetom mestu evropskog ulaganja.
Kao predstavnici Srpske radikalne stranke mi zameramo što se ti projekti, koji su kratkoročni – pre svega, dobro su plaćeni stručnjaci, najčešće upravo iz tih zemalja EU koje i daju novac i na njih se troši najveći deo budžeta – retko kad povezuju ili se uopšte ne povezuju sa državnim organima i sa lokalnim samoupravama, delom, moramo da priznamo, i zbog nezainteresovanosti lokalne samouprave.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Momir Marković je u ime Srpske radikalne stranke podneo amandman na član 33. gde stoji da se u stavu 1. reči "prevencije i" brišu.
Znači, definisano je da pravo na zaštitu u slučaju nastanka bolesti i povrede van rada obuhvata zdravstvenu zaštitu u pogledu prevencije i ranog otkrivanja bolesti, zdravstvenu zaštitu u slučaju trudnoće, porođaja, i u postnatalnom periodu.
Tu je obrazloženje Vlade potpuno jasno da se amandman ne prihvata iz razloga što prevencija i rano otkrivanje bolesti predstavlja osnovu sistema zdravstvene zaštite, odnosno na prevenciji bolesti, a ne samo na lečenju nastalih bolesti, počivaju savremeni sistemi organizovane zdravstvene zaštite, što zaista nije sporno i tu je Ministarstvo potpuno u pravu.
Oni onda definišu u obrazloženju da osnovna delatnost primarnog nivoa organizacije zdravstvene zaštite koja se obavlja u okviru domova zdravlja počiva upravo na prevenciji. Apsolutno postoji saglasnost što se toga tiče, jer domovi zdravlja jesu mesto gde građani prvo traže lekarsku pomoć. Oni su nezamenljivi zbog prevencije lečenja i negde oko 80% bolesti koje danas pogađaju čoveka rešavaju ti zdravstveni centri.
Mi tu ne bismo imali nikakve zamerke da budžetom za 2005. godinu domovi zdravlja u Srbiji skoro nisu opljačkani za šest milijardi dinara, a na koji način? Zbog toga što je za domove zdravlja u martu prošle godine predviđeno oko 28,8 milijardi dinara, ali je kasnije, negde krajem prošle godine, ministar zdravlja Tomica Milosavljević promenio takvu odluku, tako da je dodelio negde samo oko 23,1 milijardu dinara.
Ministar zdravlja je bez javne rasprave, bez objašnjenja ukinuo domovima zdravlja gotovo šest milijardi dinara. Tako je budžet za primarni sektor, odnosno za domove zdravlja, gde smo se složili da su najbitniji kada je u pitanju preventiva, za tekuću godinu smanjio na 23,1 milijardu dinara.
Ne znam kako je moguće da za samo nekoliko meseci uvaženi ministar smanji potrebe najvećeg i najbitnijeg sektora zdravstva, a u isto vreme on je bolničkom sektoru povećao za 17 milijardi dinara, pa je bolnički sektor, odnosno fond koji izdvaja za bolnički sektor, umesto 21,9 milijardi, a to je izglasano u martu 2004. godine, za 2005. godinu dobio 38,6 milijardi dinara. On je shvatio da je negde 17 milijardi dinara potrebno više, odnosno skoro 200 miliona evra.
Kada je u pitanju SRS, uopšte nije sporno što se daje bolnicama.
Ali je problem u činjenici da je ministar izmenom budžetskih sredstava napravio temelje potpuno promenjenog odnosa između primarnog i sekundarnog zdravstvenog sektora.
Ministar zdravlja je dao obrazloženje da je za bolnički sektor planirana 41 milijarda dinara, a za primarni sektor 24 milijarde i još 16 milijardi za lekove u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Normalno je da se za bolnice izdvaja više, jer u njima prethodnih godina nije bilo ni lekova ni sanitetskog materijala, izjavio je naš uvaženi ministar.
Prvo, lekovi se ne mogu podvoditi pod kategoriju primarne zdravstvene zaštite, jer su u budžetu posebno odvojena sredstva za lekove. Sa druge strane, ne sećam se da je uvaženi ministar do sada obavestio javnost da bolnice godinama nisu radile, odnosno da nemaju zavoje i lekove. Ta potreba se tek posle godinu dana pojavila. Zbog toga je ova razlika od 200 miliona evra.
Ako se vratimo na početak mog izlaganja, da se manje-više 80% zdravstvenih usluga upravo daje u domu zdravlja i da tamo radi oko 65% zaposlenih u zdravstvu, od 130.000 koliko ih ima, smatramo da smanjenje budžeta u tom pogledu može da uvede u otpuštanje kada su u pitanju zdravstveni radnici u domovima zdravlja.
Ako znamo da je činjenica da su između 70 i 80% specijalisti, a lekara opšte prakse je između 20 i 30%, iako je u svetu potpuno drugačiji odnos, za primarnu zaštitu koja je zvanično proglašena kao prioritet Vlade Republike Srbije, pa i sam naš ministar zdravlja više puta je to istakao, do tada na tom polju ništa nije urađeno. Smatramo da na ovaj način prevencija sigurno ne može da zauzme pravo mesto, kako je ovim članom zakona Ministarstvo želelo da uradi.
Inače, uopšte nije sporno da su redovni preventivni godišnji pregledi neophodni, da je preventivno razmišljanje najbitnije u medicini, jer samo na taj način mogu da se izleče mnoge bolesti. Znamo svi da kancer nije neuništiv ako se blagovremeno otkrije. Nažalost, mnogi ljudi dođu tek kad je kasno. Ali, moramo da znamo, baš zbog toga što kada je prevencija u pitanju postoje mnoge liste čekanja, koje se jedino preskaču plaćanjem, da je veliki problem.
Ako posmatramo izveštaj Svetske banke kada je u pitanju srpsko zdravstvo, definisano je da analiza siromaštva, koju je uradila Svetska banka za 2004. godinu u Srbiji, kaže da je 45% ljudi koji nisu otišli kod lekara iako su bili bolesni kao razloge navelo da je zdravstvo preskupo. Dva puta je više siromašnih nego onih koji to nisu. Naveli su da ne odlaze kod lekara zbog toga što je cena odlaska kod doktora za njih prepreka da potraže pomoć kada su bolesni. Dakle, pored prevencije i te kako je bitno da postoji adekvatna nega ljudi koji nemaju materijalne mogućnosti da im se blagovremeno pruži. Hvala.
Uvaženi kolega je spomenuo moje ime i prezime, govoreći da sam ja sam sebe demantovao, što apsolutno nije tačno. Ja sam o prevenciji govorio u pozitivnom smislu, ali da nije primereno da u ovom članu zakona stoji, i na taj način obrazložio gde je 200.000 evra iz primarne zdravstvene zaštite, odnosno što je upućeno domovima zdravlja a otišlo je u sekundarnu, odnosno tercijarnu zdravstvenu zaštitu, s jednog aspekta.
Vaša druga primedba da za prevencije postoje liste čekanja – sve zavisi o kojim bolestima se radi. Ako imate magnetnu rezonancu, sada ako želite da uradite u Kamenici, potrebno je da čekate najmanje šest meseci. Koje su indikacije da to treba da se uradi, uvek treba to da se proceni. Možda je ta magnetna rezonanca potrebna da se uradi da bi se preventivno delovalo na neku bolest koja je sistemskog karaktera i obuhvata čitav organizam, počev od kardiovaskularnog sistema do egzoltamusa kao manifestacija određene bolesti može da se pojavi, tako da nekada lečite primarnu bolest, a nekada preventivno delujete na neku bolest koja se kasnije manifestuje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 56. Radi se o listi čekanja. Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv bilo kakve liste čekanja iz mnogo razloga. Pre svega zbog toga što lista čekanja može da generiše korupciju. Smatramo da zaista, kada je lista čekanja, uvek može da postoji nadzor i kontrola.
U članu 56. definisano je da se za određene vrste zdravstvenih usluga koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja i koje nisu hitne može utvrditi redosled korišćenja, u zavisnosti od medicinskih indikacija i zdravstvenog stanja osiguranog lica. Opšti akt treba da donese Republički zavod, na osnovu stručno-metodološke instrukcije ministra; način korišćenja zdravstvene zaštite može da bude mimo liste čekanja, mimo načina na koji se to radi.
Amandman Vlada nije prihvatila, pre svega što su definisali da je propisana mogućnost uvođenja listi čekanja za zdravstvene usluge koje nisu hitne, u zavisnosti od medicinskih indikacija i zdravstvenog stanja osiguranog lica, kao i datuma javljanja zdravstvenoj ustanovi, ali pod uslovom da uvođenje liste čekanja nije obaveza već predstavlja mogućnost, o čemu bi Republički zavod doneo poseban akt. Kaže se da će Republički zavod da se rukovodi raspoloživim finansijskim sredstvima u zavisnosti od njihovih mogućnosti, pre svega u finansijskoj sferi, i od raspoloživih kapaciteta u zdravstvenim ustanovama.
Na samom kraju u obrazloženju stoji da su takva iskustva uporednih zemalja, gde se pokazuje da i mnogo bogatiji zdravstveni sistemi najrazvijenijih zemalja, kao i mnogih zemalja u tranziciji, poznaju liste čekanja kao način za ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja za određene vrste zdravstvenih usluga. Već smo definisali da mnoge zemlje nemaju tu listu čekanja. Danas je gospodin Nikolić dao primer Slovenije, s obzirom da često pominjemo Sloveniju, da tamo ne postoji lista čekanja.
Da li je potrebno da zbog toga mnogi pacijenti, dok čekaju na tu listu, ne mogu pravu medicinska negu da dobiju? Ono o čemu bi Ministarstvo zdravlja trebalo da vodi računa to je da omogući bolnicama, odnosno zdravstvenim ustanovama da budu sposobne da pruže pravu zdravstvenu negu, odnosno uslugu, da imaju adekvatne kapacitete, odnosno tehničke mogućnosti kada su instrumenti i aparatura u pitanju i da na taj način onemoguće da uopšte postoji lista čekanja.
Ono što je sigurno i evidentno to je da su liste čekanja izvor i generator korupcije i dovode građane sa niskim primanjima u neravnopravan položaj. Pre svega misli se na manju populaciju koja je mnogo bogatija, a siguran sam da niko od narodnih poslanika ne bi želeo da dođe do diskriminacije, jer pretpostavljam da to niko i ne želi.
Postavlja se pitanje šta je sa najosetljivijom kategorijom stanovništva, gde su mere za sprečavanje i suzbijanje zdravstvenih problema, kao i stanja koja ugrožavaju život?
Ako Republički zavod donosi akte po propisima kojima se utvrđuje sadržaj, obim i standard prava na zdravstvenu zaštitu... Svetska banka je definisala da je stanje u srpskom zdravstvu skupo, da je korupcija prisutna i da je nedostupno građanima Srbije. Ako to sve treba da rešava Republički zavod za zdravstveno osiguranje, za koji smo već definisali da je samo u prošloj 2004. godini sve nabavke obavio metodom direktnog pogađanja, dakle bez javnog oglašavanja i redovne tenderske procedure. Na taj način je nabavljena i skupa oprema i materijal za čak sedam miliona evra, odnosno 570 miliona dinara. Baš iz tog razloga ne možemo da imamo poverenje da će Republički zavod za zdravstveno osiguranje da to na propisan način uradi.
Ako posmatramo izveštaj Svetske banke, kada je u pitanju korupcija u zdravstvu, Srbija se u 2003. godini nalazila na 106. mestu od 133. Znači, kada se radi o korupciji, zdravstvo je oblast za koju ljudi kažu da ima najviše korupcije. Negde se izjasnilo 28,1% ispitanika, a izveštaji Svetske banke kažu da je zdravstveni sektor epicentar finansijske korupcije u Srbiji.
Korupcija je, u svakom slučaju, pre svega posledica odsustva jasne podele između državnog i privatnog sektora, jer mnogi pacijenti su u prilici da dva puta plaćaju istu uslugu: jednom u bolnici, a jednom u privatnoj lekarskoj ordinaciji. Korupcija, u svakom slučaju, nije sistematično i namerno veća nego u ostalim sektorima gde je zastupljena, a pre svega se misli na policiju, sudstvo i obrazovanje, ali je korupcija dovoljna da bi predstavljala jedan od najvećih faktora nemogućnosti racionalizacije zdravstvenog sistema, a mi svi težimo ka tome. Nema ni prave kontrole fonda socijalnog osiguranja.
Čest primer korupcije u zdravstvu jeste porođaj, za koji se često plaća; ginekolog prati trudnicu u privatnoj ordinaciji, a ona se kasnije porađa u zdravstvenoj ustanovi zbog toga što ima bolje uslove, pa se negde plaća čak i do hiljadu evra za porođaj i za praćenje cele trudnoće.
Podsetiću vas da zdravstveni sistem ne funkcioniše na optimalan način, pre svega zbog lošeg informacionog sistema, nekvalitetnog praćenja indikatora zdravstvenog stanja, čestih promena kompletnih rukovodećih timova u zdravstvenim ustanovama; primarna zdravstvena zaštita je potpuno po strani, loša prevencija, kao i promocija zdravog načina života. Pre svega, zbog položaja pacijenata i korupcije koja je evidentna, jer korupcija i kriminal su naše najteže bolesti sa kojima se mi suočavamo svakog dana i protiv koje treba energično da se borimo.
A da su potrebni mnogi bolji, adekvatni uslovi u borbi ne samo protiv korupcije nego i za adekvatne uslove, daću samo dva primera koja su došla Odboru za zdravlje. Pacijent sa kompletnom dokumentacijom, a zaista je obimna, sa svim papirima, kaže da je nakon povrede na radu 2002. godine prebačen na ortopedsko odeljenje bolnice u Boru. Tu se izdaje nalog za kupovinu bescementne proteze, koju njegova radna organizacija nabavlja za njega. Normalno, uz isključivi zahtev određenog kolege koji ima obavezu da preuzme tu protezu i da je donese. Obraćala se i našem ministru zdravlja za mišljenje kako može da završi svoje lečenje, a odgovora nije bilo, jer za prijem kod ministra, gospodina Milosavljevića, u tom ministarstvu je rečeno da ministar ne prima stranke. Refundacija sredstava za ugrađenu endoprotezu nije dozvoljena ni organizaciji gde osoba radi i ima po zakonu pravo na to. Obratila se Zavodu za zdravstveno osiguranje sa zahtevom da se obezbedi lečenje u inostranstvu, gde je odbijena.
Podnela je krivičnu prijavu za nesavesno lečenje, proširenje iste zbog falsifikata, broj 182/03, Opštinskom sudu Zaječar, a posebno ono što je bilo krajem 2003. godine, od tada se ne preduzimaju nikakve radnje. Tada je utvrđeno da su neke firme, a pre svega "Implant" i "Agrartrejd", preko kojih se nabavljaju proteze, fantomske firme, a potvrđuje se da se radi o švercu od strane lekara. Kasnije se potvrdilo da se radi o organizovanom kriminalu, a prema rečima opštinskog javnog tužioca u Zaječaru i da se u lancu nalazi veliki broj lekara u Srbiji. Ovde imate kompletnu dokumentaciju, od lečenja preko izveštaja opštinskom državnom tužiocu i sve ono što je u tom predmetu trebalo da stoji.
Na kraju, potrebno je da Ministarstvo zdravlja mnogo uradi i na promeni uslova u ustanovama, a ne samo u borbi protiv korupcije, jer nije samo potrebno da se određena lista čekanja postavi, nego da i uslovi u već postojećim zdravstvenim ustanovama budu adekvatni.
Gospodin koji je dopis dostavio, počev od Vlade Republike Srbije, preko Narodne skupštine i Ministarstva zdravlja, pa i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, lečio se na Institutu za medicinu rada i radničku zaštitu, Klinika za profesionalne bolesti i toksikologiju. Znači, zaista je bio u referentnoj ustanovi, a pre svega za procenu radne sposobnosti. Iskustvo koje je tamo imao zaista ide skoro do potpunog razočaranja i neverice da se u takvoj jednoj referentnoj zdravstvenoj ustanovi najvišeg ranga u Republici dešavaju stvari koje nisu svojstvene sadašnjem trenutku.
U svakom slučaju, gospodin ne traži da to bude hotel neke kategorije sa par zvezdica, nego se radi o načinu rada, odnosno nerada, gde je potpuno odsustvo bilo kakve organizacije u zdravstvenoj ustanovi, uz neobjašnjivo i neracionalno trošenje sredstava zdravstvenog fonda.
U toku jednog radnog dana nije mogao da obavi nijedan zdravstveni pregled od onih koji su mu prilikom prijema određeni, odnosno nepotrebno se produžava boravak pacijenta, a što svi građani Srbije moraju da plate.
Za šest dana boravka u ustanovi obavio je samo dva specijalistička pregleda, prosek ustanove je da jedan lekar dnevno obavi 3,2 pregleda, što je zaista poražavajuće za našu javnost i mi to moramo da priznamo. Znači, ne samo da nije bila adekvatna zdravstvena nega, nego i što se tiče simptoma koje je naveo prilikom prijema, a kada se radi o visokoj tenziji, kolege nisu za sve to vreme probale da mu izmere tenziju.
Nije potrebno da se pravi lista čekanja, nego je potrebno da ove kapacitete koje imamo, kada su u pitanju zdravstveni radnici i kada su u pitanju zdravstvene službe, racionalno koristimo i da mnogo bolji i kvalitetniji nadzor bude od strane ministra zdravlja.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime Srpske radikalne stranke na član 186. U tom članu stoji da je Republički zavod dužan da organizuje i sprovodi kontrolu izvršenja zaključenih ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga.
Republički zavod vrši kontrolu sprovođenja zaključenih ugovora između filijala i davalaca zdravstvenih usluga. Poslove kontrole zaključenih ugovora obavljaju filijale, kao i Pokrajinski zavod, u skladu sa ovim zakonom.
U članu 186. zakona predloženo je formiranje službe kontrole zaključenih ugovora u Republičkom zavodu, odnosno filijali, kao i Pokrajinskom zavodu za zdravstveno osiguranje. Službeno lice Republičkog zavoda, odnosno nadzornik osiguranja vrši kontrolu pravilnosti izvršenja zaključenih ugovora, kao i namenskog korišćenja finansijskih sredstava.
Amandmanom Srpske radikalne stranke predlaže se da se u članu 186. posle stava 3. doda stav 4. koji glasi: "Kontrolu izvršenih obaveza Republičkog zavoda vrši Ministarstvo zdravlja", pre svega zato što poslanici Srpske radikalne stranke smatraju da ne može biti jednosmerna kontrola izvršavanja obaveza. Na odboru za zdravstvo pet poslanika glasalo je za taj amandman, pet protiv.
U obrazloženju Vlade kaže se: samo Republički zavod može kontrolisati izvršenje ugovornih obaveza davalaca zdravstvenih usluga, a imajući u vidu i činjenicu da Republički zavod iz svojih sredstava finansira prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
On se ne prihvata i zbog toga što Ministarstvo zdravlja, kao državni organ, nema mehanizme za kontrolu zaključenih ugovora. Upravo na to i upozorava SRS, da moramo da imamo mehanizme da vršimo kontrolu zaključenih ugovora, jer i danas je za govornicom više puta potencirano da nemamo poverenje u Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Ako on sve nabavke obavlja isključivo metodom direktnog pogađanja, bez javnog oglašavanja i redovne tenderske procedure, kako možemo da mu verujemo ako znamo da je skoro 580 miliona dinara na taj način prošlo na tender.
Samo jedan primer, recimo, tenderi su uglavnom sadržali klauzulu o plaćanju u roku od 15 dana od dana isporuke, umesto uobičajenog roka, a to je od 60 do 120 dana. Tako su se iz firme "Šering" žalili da su ih uslovi tendera za interferon diskvalifikovali, iako je njihova ponuda bila za 5.000 evra manja od druge firme "Roše", koja je izabrana na tom tenderu, što je zaista nedopustivo, kao i na činjenicu da tender nije objavljen blagovremeno u sredstvima javnog informisanja.
Nisam nameravao da pričam o drugim temama, ali uvažavam gospođu Živodarku Dacin, koja nas je zamolila da prisustvo ministra iskoristimo da pričamo uopšteno o zdravstvu; njegovo prisustvo bih da iskoristim za otvaranje još jednog problema u zdravstvu, koji je možda evidentan ali je potrebno i da se naglasi. To se odnosi na neuropsihijatrijske bolnice, kao i domove za privremeno i trajno zbrinjavanje osoba nesposobnih za društveni i porodični život. To je pre svega bolnica "Dr Laza Lazarević" u Beogradu, Dom u Kovinu, "Male pčelice" u Kragujevcu, kao i bolnica Gornja Toponica kod Niša.
Ti uslovi se u poslednje vreme malo poboljšavaju, ali, ako smo precizni i iskreni, ti ljudi nemaju ni osnovne norme životnih potreba u takvim ustanovama. Mi tražimo da se ono što su njihove potrebe, zakonom i Ustavom propisane, ispuni. Većina bolesnika odlazi sa lečenja kući, čak i u lošijem stanju nego pri prijemu. Neretko se otpuštaju kućama da bi njihovi bližnji vodili brigu o njima, ali je zato potrebno da se vodi računa o stanju tih pacijenata. Pri tom se ne vodi računa ni da li je bliža okolina, odnosno porodica u stanju i da li je sposobna da vodi računa o njima. To je jedno beznađe u kome se nađe ne samo pacijent koji je psihički neorijentisan, nego čak dolazi do toga da se i čitava porodica nađe u beznađu. Mnogo puta se dolazi do situacije da ti pacijenti budu napušteni, odnosno postoji velika opasnost i od agresije. Odnosno, pitanje je da li se pravi zdravstveni nadzor vodi nad njima.
Zato se nadam da će se institucije vlasti u ovoj zemlji pozabaviti ovim problemom, kako bi i taj svet koji živi u nekom svom posebnom vremenu postavili na pravi pijedestal prave vrednosti.
Srpska radikalna stranka smatra da je potrebno da ovim bolesnicima omogućimo život dostojan čoveka, jer svi oni zaslužuju ljubav i pažnju, kao i naša deca i naši roditelji.
Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je razumljivo kada vam poslanik pozicije, naročito kada je u pitanju zdravstveni saradnik, predloži da bude zajednički načelni pretres o pet zakona. Apsolutno je neprimereno da se samo pet sati diskutuje o tome, ali kao kolega imam razumevanja kada je u pitanju zdravstveni saradnik da predloži da se ovakav set zakona zajednički raspravlja.
Nije mi razumljivo ponašanje ministra zdravlja, jer on predstavlja jedan recidiv bivše DOS-ove vlade, koji na sednici Odbora drži lekcije i politički marketing, tvrdeći da predstavnike SRS-a politički ne ceni.
S obzirom da je ministar zdravlja još iz bivše DOS-ove vlade, podsetiću ga da njegov potpredsednik Republičke vlade gospodin Čedomir Jovanović nije dozvoljavao poslanicima SRS-a da se raspravlja o radu Vlade, zbog toga što mi kao opozicija nismo glasali za sastav takve vlade, pa nemamo ni moralno pravo da o tome raspravljamo.
Analogno tome, ministar zdravlja je krenuo sa tim da mi, kao predstavnici opozicije, treba da podržimo predložene zakone u načelnoj raspravi i da onda imamo i moralno pravo da podnosimo amandmane. S obzirom da smo mi protiv predloženih zakona, nemamo moralno pravo da podnosimo amandmane, jer na taj način mi sebi očigledno ne koristimo.
Dok god je ministar zdravlja stručno iznosio svoje mišljenje, ja sam njegov lični integritet cenio, ali kada je počeo sa političkim marketingom, apsolutno moram da iznesem da i mi, kao predstavnici SRS-a, njega politički ne cenimo.
Kao članovi Odbora za zdravlje dali smo smernice ministru na prvoj sednici, gde smo predložili predlog zaključaka Odbora za zdravlje i porodicu Narodne skupštine, o stanju zdravlja i strategiji zdravstvene zaštite u Srbiji. Podsetiću ga da su samo na jučerašnjoj sednici najmanje sat vremena članovi Odbora koji su iz pozicije imali kritički osvrt na ove predložene zakone.
Citiraću samo jednog od njih. Doktor Vladan Vučićević je izneo mišljenje da "Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti, faktički, pravi razliku između privatnog i državnog sektora, uprkos proklamaciji da se njim ustanovljavaju jednaki uslovi za oba sektora". On smatra da mnogi članovi Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti ukazuju na degradaciju privatnog u odnosu na društveni sektor.
Na primer, utvrđuju se uslovi za zatvaranje privatne prakse, ali ne i državne ustanove, kao i da će pojedina zakonska rešenja uticati na gušenje privatne prakse. Izneo je i primedbe u vezi sa članom 199. kojim se reguliše dopunski rad zdravstvenih radnika, pri čemu je ukazao da bi u zakon trebalo uneti izričitu odredbu o kažnjavanju neregistrovane prakse.
Valjda je primerenije da predstavnici pozicije kritikuju predložene zakone, a onda glasaju za njih, a manje moralno da u startu kažemo da smo protiv ovog nacrta zakona i da glasamo u skladu sa našim izlaganjem.
Predstavnici Srpske radikalne stranke su imali samo nekoliko načelnih primedaba u jučerašnjoj diskusiji. Pre svega, ono što su mnoge zdravstvene ustanove dale primedbe, to je da nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti, uz značajnu primedbu što se donosi pre strategije zdravstvene zaštite i sa opštom ocenom da pati od nedoslednosti i protivrečnosti, ne pruža prave odgovore na izazove i probleme u sistemu zdravstvene zaštite.
Ukazano je na to da je značajne primedbe na nacrte zakona pre svega dalo Društvo lekara Vojvodine, da su nacrti antireformski, da su podloga za korupciju i konflikte interesa povlašćenih grupa, kao i pojedinaca.
Izneti su zaključci Sekcije za socijalnu medicinu Srpskog lekarskog društva da nisu ispunjeni preduslovi za donošenje predloženog zakona: nov ustav, utvrđena politika od strane parlamenta, zdravstvena strategija sa ciljevima koncepcije razvoja sistema zdravstvene zaštite, kao i privatizacije zdravstvenog sektora, kao i da nacrti zakona moraju da se usaglase sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Između ostalog, napomenuto je da je svoje primedbe dao i Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, kao i Udruženje vlasnika privatnih zdravstvenih ustanova i drugih oblika obavljanja zdravstvene delatnosti.
Ono što je primedba Srpske radikalne stranke pre svega je da je koncept sistemskih zakona državno-monopolistički, bez ozbiljnog uvažavanja privatne prakse, koja je društveno realna, korisna i kompetentna. Neophodna je brza privatizacija, pre svega, primarne zdravstvene zaštite, gde bi se lekari plaćali po produktivnosti.
Ministarstvo zdravlja do sada nije sačinilo savremene protokole lečenja, što je neprimereno sadašnjem vremenu. Sada je zdravstvo jedan veliki nesređen sistem u kome su nezadovoljni kako pacijenti, tako i zdravstveni radnici.
(Predsedavajući: Vreme.)
Molim vas da mi odbijete ono što sam malopre citirao.
Od 130.000 zaposlenih, 30.000 lekara je, ali ljudski resurs je neefikasan; visok je procenat bolovanja, pre svega u nezdravstvenim grupama, usluge rada nisu zadovoljavajuće, a o platama da i ne govorim. Polovina bolesničkih kapaciteta je prazna, jer se bolesničke jedinice ne koriste racionalno.
Najvažniji zadatak je morao da bude da se pacijent nađe u centru reforme i da se iz zdravstvenog sistema eliminiše ono što nas sve boli, a to je korupcija i kriminal, koji su naša najteža i najveća bolest.
Nije potrebno da ministar ima samo podršku svojih službenika i direktora, nego široke populacije. Nije dovoljno da se krene samo sa tim da tri-četiri hiljade radnika iz zdravstvene delatnosti ode u penziju, nego da se napravi promena u organizaciji institucija, u obrazovanju kadrova i, pre svega, racionalizacija u ukupnim rashodima.
Komora bi morala biti nezavisna, profesionalna organizacija sa preciznim nadležnostima i zadacima. Predloženi zakon ne obezbeđuje na pravi način realizaciju statusa, odnosno funkciju komore. Obaveza predlagača je da konsultuje i druge zakone, pre svega zakone koji regulišu oblast radnih odnosa, Krivični zakon, kako lekarska komora ne bi preuzimala nadležnosti koje ne može da ima.
U predloženim zakonima je velika disproporcija između onoga što se zahteva od zdravstvenog radnika, s jedne, i socijalno-ekonomskog položaja tih istih radnika, s druge strane. Uvode se evropski standardi, visoka moralna načela, licence, ali, nažalost, balkanske plate.
Da li je potrebno otpuštanje zaposlenih ako je evidentan porast leukemije kod dece, tuberkuloze, malignih oboljenja, a i mnogih bolesti koje su vezane za lošu socijalnu situaciju?
Prva Lekarska komora Srbije je radila od 1923. do 1944. godine; još tada su ciljevi komore bili da se ne menjaju sa promenom političke partije koja je na vlasti. Komora reguliše odnos između lekara i bolesnika, između samih lekara i lekara i društva, u celini.
U Predlogu zakona nije definisana odredba o tome kako međusobno funkcionišu komore različitih zdravstvenih radnika, o njihovoj međusobnoj poziciji. Komora bi trebalo da bude kao živi organizam, da ih prati i prilagođava lekarskoj profesiji i da se na kraju zna, ako tražite licence, da li će ta licenca da omogući lekarima da rade i van naše zemlje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno moj uvaženi kolega dr Vlada nije dobro razumeo, kritika se uopšte nije odnosila na vaš stav.
Samo sam citirao iz zapisnika zvanično ono što ste vi definisali. Moje kritike su bile usmerene prema ministru zdravlja, kao recidivu bivše DOS-ove vlade. Hvala.
S obzirom da sam u svom prvom izlaganju već dao stav Srpske radikalne stranke kada je u pitanju Predlog zakona o komorama zdravstvenih radnika i s obzirom da je Predlog zakona o supstancama koje se koriste u nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotropnih supstanci tehnički zakon, predstavnici SRS-a protiv tog zakona nemaju ništa protiv, ja ću svu svoju pažnju, odnosno izlaganje da usmerim pre svega na zakon o zdravstvenom osiguranju i zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Još prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije iz 1946. godine zdravlje je opšta vrednost. Na zdravlje utiču mnogi faktori, a zdravstvena služba je samo jedan od tih faktora. Zdravstveno zakonodavstvo ima integrativnu funkciju u angažovanju svih subjekata koji utiču na nivo zdravlja i njegovo unapređenje. Zdravstvena zaštita je kompleksan problem, koji treba dugotrajno planirati i realizovati, pre svega na principima nauke, dobrog iskustva u ovoj oblasti, pre svega uspešnih zemalja u ovoj oblasti.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti treba da ima razvojni karakter, da omogući izgradnju efikasnog sistema zdravstvene zaštite, kao i sistema zdravstvene službe, da obuhvati specifičnosti regiona i uvaži tradiciju.
Zakonom funkcionisanje zdravstvene službe treba da bude zasnovano na osnovama primarne zdravstvene zaštite, pre svega radi neophodne racionalizacije potrošnje, koja u celom svetu u poslednjim decenijama raste i prevazilazi čak i ekonomske mogućnosti razvijenih zemalja. Zato je neophodno napraviti balans između potreba i raspoloživih sredstava.
Proteklih decenija je došlo do promene zakona o zdravstvenoj zaštiti u mnogim zemljama, pre svega u našem okruženju, urađeno je usklađivanje sa novim potrebama, naročito u stvaranju uslova za primenu koncepta primarne zdravstvene zaštite, unapređenje kvaliteta životne sredine, pa i cele zdravstvene službe.
Tu je pre svega Finska postigla zaista impozantne rezultate, ona je uspostavila balans između potreba i sredstava. Za efikasnu primarnu zdravstvenu zaštitu treba obezbediti i neke druge uslove, pre svega za takav sistem školovanja lekara opšte prakse, što u našoj zemlji nije slučaj, potrebna je decentralizacija kao uslov za uključivanje šire zajednice.
Zakon treba da bude prilagođen uslovima i potrebama kako Republike tako i lokalnih samouprava, pre svega kada su u pitanju zdravstveno stanje, ekonomski i socijalni uslovi, stanje životne sredine, ishrana, stanovanje, kultura u zdravstvu itd.
Postoji potreba da se definiše, odnosno osnovnim odredbama se definiše zdravstvena zaštita i navodi nekoliko odredaba i to pre svega u četiri člana zakona i to je sve čime se uspostavlja odnos prema zdravlju kao opštoj vrednosti. Ostala 274 člana govore o zdravstvenoj službi, kao i o finansiranju svih tih zdravstvenih usluga.
Tako bi se moglo reći da je ovo pre svega zakon o zdravstvenoj službi, pre nego o zdravstvenoj zaštiti, jer se zdravstvena služba stavlja u poziciju jedinog faktora odgovornog za stanje zdravlja. Zakon ne definiše uslove koje treba da ispunjavaju pojedine vrste ustanova, pre svega kada su u pitanju kadrovi, oprema, prostor, organizacija.
Potrebno je da se to bolje definiše, mada je članom 142. stavljeno u diskreciono pravo ministra da, bez ikakvih definisanih kriterijuma, uradi tako nešto. Tako nešto ne postoji ni u jednom zakonu evropskih zemalja.
U okviru primene zdravstvene zaštite ukinuti su dispanzeri. Neki od postojećih dispanzera su preimenovani u zavode, pogledajte član 102. U ovom članu se navodi jedna logičnost u prvom stavu, gde se kaže da je zavod zdravstvena ustanova koja obavlja zdravstvenu delatnost na primarnom nivou, a onda u stavu 4. piše – zavod u državnoj svojini iz stava 2. ovog člana može se osnovati samo na teritoriji na kojoj se nalazi sedište univerziteta koji u svom sastavu ima fakultet zdravstvene struke. Ako se pogleda drugi stav ovog člana, onda ostaje da neke stvari nisu dobro definisane.
Uredbom iz 1972. godine je konstituisan sistem onkološke zdravstvene zaštite za pet regionalnih onkoloških centara i preko 30 dispanzera za onkologiju, obavljena je obuka za specifične poslove u svim institucijama. Sama organizacija je dobila pozitivnu ocenu Svetske unije. Postignuti su dobri rezultati. Sada se svi ovi dispanzeri ukidaju, a onkološku zaštitu na primarnom nivou sprovode lekari opšte prakse, pre svega domova zdravlja.
Decentralizacija koja je hvaljena u ovom zakonu daleko je manja od one koja je već stavljena u zakon iz 1992. godine, pa i kasnije kada su došle izmene i dopune Zakona 1996. godine. U Predlogu zakona se osnivačka prava prenose na samoupravu, opštine, grad, kao i pokrajine, uglavnom na primarnu zdravstvenu zaštitu. Opšta bolnica, koja neposredno sarađuje sa primarnom zdravstvenom zaštitom i zadovoljava mnoge specifične potrebe iz svoje delatnosti za jednu ili eventualno više opština, ostaje u kompetenciji Republike.
Izvesne kompetencije ministra verovatno su posledica neznanja predlagača, jer u članu 101. stav 5. stoji: "Dobru apotekarsku praksu iz stava 4. ovog člana propisuje ministar." Očigledno predlagač zakona ne zna da je dobra apotekarska praksa međunarodni standard i to ne može biti u kompetenciji nijednog ministra.
U članu 186, ne bih želeo da ga citiram, ministar propisuje vrstu, trajanje i sadržaj specijalizacije, kao i užih specijalizacija, a vrsta i sadržaj specijalizacije pre svega su, moramo da se složimo, rezultat konsenzusa međunarodnih stručnih asocijacija i one su po prirodi internacionalne.
Ima i nekih jezičkih gluposti, pre svega u članu 92. prvi stav: "Ministar rešenjem određuje zdravstvenu ustanovu na teritorijalnom nivou koja obavlja poslove centra za kontrolu trovanja Republike." Ne znam šta ste mislili pod tim, obratite pažnju, definisano je kao "trovanje Republike".
Ako mislite da nadležne službe ili ministarstvo truju Republiku, možda sam i saglasan, ali mislim da to u ovom predlogu zakona ne treba da stoji. U svakom slučaju, ovlašćenja koja su data ministru nisu ograničena nikakvim kriterijumima, niti standardima, čak ni međunarodnim.
Kada su u pitanju akreditacije, članom 213. definisano je da je akreditacija, u smislu ovog zakona, postupak ocenjivanja kvaliteta rada zdravstvene ustanove, na osnovu primene optimalnog nivoa utvrđenih standarda rada zdravstvene ustanove u određenoj oblasti zdravstvene zaštite.
Zato se postavlja pitanje šta predstavlja akreditacija i čemu služi, kada se zna da postoji u ovoj zemlji priznat sistem kvaliteta JSO, za koji se dobija sertifikat i koji jedini ima međunarodno priznatu vrednost. Na osnovu kojih standarda radi zdravstvena ustanova, kada se zna da takvi standardi zvanično ne postoje, niti ovaj zakon predviđa da će oni biti doneti.
Očigledno je da osnivanje agencije za akreditaciju ima za cilj da se pre svega neko udomi sa dobrim primanjima, dobrim platama na račun zdravstvenog dinara, jer druga svrha toga zaista se ne vidi.
Predloženi zakon o zdravstvenoj zaštiti je u preko 90 odsto zakon o zdravstvenoj službi. Što se tiče zdravstvene zaštite, ona je samo deklarativno spomenuta u pet prvih članova. Dobra klinička praksa kao međunarodni standard koji obezbeđuje visok standard kvaliteta u lečenju – trebalo bi zakonom obezbediti uvođenje ovog standarda u svim stacionarnim ustanovama ili bar u ustanovama trećeg nivoa.
Na kraju, standardi zdravstvenih usluga, dijagnostike, lečenja i rehabilitacije omogućavaju kontrolisanje kvaliteta pre svega zdravstvenih usluga. Standardi omogućuju kvalifikovanje zdravstvenih usluga kako ustanove u celini, tako i pojedinaca, pre svega, odnosi se na zdravstvene radnike.
Sve u svemu, u zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoje nepreciznosti, nejasnoće, kao i neke druge slabosti predloženog zakona. Pre svega možemo da vidimo stav člana 2. u kome se kaže da je osnovni cilj zdravstvene zaštite da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana, kao i porodice. U aktu Svetske zdravstvene organizacije, koji je usvojila međunarodna zdravstvena organizacija 22. jula 1946. godine, jedan od devet principa glasi – ostvarivanje najvišeg mogućeg standarda zdravlja je jedno od osnovnih prava svakog ljudskog bića, bez obzira na rasu, religiju, političko ubeđenje, ekonomske i socijalne uslove. Ako se to želi, a trebalo bi tako da bude i cilj toga, cilj zdravstvene zaštite se ne može svesti na nivo očuvanja zdravlja, jer najviši mogući nivo očuvanja zdravlja je samo fraza, kojoj nema mesta čak ni u predloženom zakonu.
U tački 5) obrazloženja nabrojane su slabosti i neadekvatna rešenja u postojećem sistemu. Na prvom mestu je decentralizacija osnivačkih prava, kao i centralizacija odlučivanja o sredstvima. Od četiri moguća modela decentralizacije predlagač zakona se opredelio za dekoncentraciju, jer mu to omogućava da zadrži, pa čak i da proširi pojedina ovlašćenja, da upravlja sistemom kompletne zdravstvene zaštite. Model devolucije je uveden Zakonom o lokalnoj samoupravi, ali ona pre svega obuhvata samo osnivanje ustanove primarne zdravstvene zaštite, kao i postavljanje direktora.
Predlagač zakona je detaljno obradio materiju prava pacijenata, pre svega pri korišćenju zdravstvene zaštite, a o pravima građana, pa na kraju krajeva i o pravima lekara ovde nema ni reči. U tački 15) obrazloženja navedeni su opravdani razlozi za decentralizaciju, nekoliko ih ima, tri: bolja raspodela sredstava prema potrebama, uključivanje lokalne zajednice u odlučivanje o prioritetima i treće, smanjivanje nejednakosti. Međutim, predložena zakonska rešenja nisu u toj liniji, odnosno na tom nivou.
Siguran sam, da se predlagač zakona toga pridržavao on bi doneo jedan balansiran sistem decentralizacije za koju se pre svega u obrazloženju zalaže, ali kada su u pitanju praktična rešenja, praktične solucije, toga nema. Osmišljena decentralizacija kojom se koristi predlagač do sada je samo poznata u literaturi, ali praktično ne.
Kao velika novina smatra se ostvarivanje zdravstvene zaštite na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou, što zaista nije nikakva novina, jer to u svetu postoji već decenijama. Cilj ovakve podele je uspostavljanje efikasnog sistema, u kome se najveći deo potreba rešava na primarnom nivou, dok druga dva sistema imaju ulogu da samo pruže potporu primarnom nivou.
U dokumentu, odnosno u 15. tački predložene strategije, počev od procene zdravstvenih potreba, metoda promocije zdravlja, kao i prevencije bolesti, porodično orijentisane zdravstvene zaštite, pa sve do uspostavljanja efikasnog sistema, da je to zaista hteo predlagač zakona on bi doneo adekvatne predloge o restrukturiranju domova zdravlja, kao i bolnica, obaveznim indikatorima za merenje kvaliteta, kao i efikasnosti zdravstvenog sistema. Ovako kako je sve to učinjeno nije operativno, već deklarativno i neće dati nikakve pozitivne efekte, pre svega na rad zdravstvene službe.
Imate definisano da zdravstvenu službu čine zdravstvene ustanove i privatna praksa. Vrlo nelogično i neuobičajena terminologija, jer praksa je jedno, a ustanova je sasvim nešto drugo. Zašto se ne kaže – ustanova u privatnom i državnom vlasništvu ili sektoru, što je bilo potpuno primereno? Privatna praksa se ograničava isključivo na vanbolničke ustanove.
U istom članu se navodi kojim se delatnostima ne može baviti, što je suprotno sa članom 46. koji ste vi predložili, pa i sa članom 10. gde se nabrajaju mere društvene brige. Sa tim merama, pre svega, nema onih koji su zabranjene u privatnoj praksi, kao što sam rekao u članu 56, što je kriterijum, koji su to kriterijumi za tu zabranu. Ako nisu mere u domenu društvene brige, zašto se bolnice u potpunosti isključuju iz nekog drugog sektora, pre svega mislim na privatan sektor?
Šta se predlaže da se prevaziđu mnogi problemi? Pre svega, uvodi se pojam izabranog lekara. Tu se pre svega misli na lekara opšte medicine ili medicine rada, što opet nije jasno zašto se poistovećuju, da li će lekar medicine rada da brine o porodici. Izabrani lekar je i ginekolog, i pedijatar, kao i stomatolog. Ovim se unosi velika konfuzija, ako se ne kaže da izabrani lekar nije lekar porodice, nego njenih članova, pogotovo ako se ima u vidu član 99. predloženog zakona gde može da se desi da građanin muškog pola odabere pedijatra ili ginekologa za izabranog lekara.
Bez obzira što se pomoćnik ministra smeje, moraju neke stvari u zakonu da budu jasno definisane.
Predlagač zakona nije želeo uvođenje porodične medicine, kakvu preporučuje Svetska zdravstvena organizacija, na koju se oni stalno pozivaju. Da je predlagač uzeo u obzir dokument evropske definicije porodične medicine iz 2002. godine, predložio bi rešenja koja efikasno funkcionišu u Evropi, ne bismo sada ovde imali zbrku sa ovakvim terminima.
Na kraju krajeva, izvršite anketu, imate mogućnosti. Kao predstavnik Srpske radikalne stranke vam garantujem da bi se najmanje 70% građana izjasnilo da bi želelo da se svi članovi porodice leče kod jednog lekara. Ovo je bila idealna prilika da se izvrši restrukturiranje domova zdravlja, koji su mogli da imaju pre svega timove porodične medicine, u prvoj liniji, uz podršku i ginekologa i pedijatra.
O akreditaciji sam malopre rekao, ali da ponovim da to nije novina, postavljena je na vrlo loš način. Ako je osnivač država i ako su joj poverene određene nadležnosti iz domena državne uprave, da li treba da bude akreditacija dobrovoljna? Ocenjivanje kvaliteta rada putem akreditacije moglo bi da zameni prevaziđen nadzor nad stručnim radom, koji zakon zadržava i dalje ga naziva - provera kvaliteta stručnog rada. U poslove agencije za akreditaciju ne bi trebalo uključivati utvrđivanje standarda, jer se to u zemljama koje imaju akreditaciju vrši konsenzusom davaoca usluga.
Kod nadzora nad stručnim radom propisuje se procedura. Nije svrha i suština te procedure, jer postavlja se pitanje na osnovu kojih kriterijuma i merila se vrši ta provera.
Na jednom mestu se kaže – u skladu sa dostignućima savremene nauke i kodeksom profesionalne etike, što je proizvoljno.
Poglavlje o zdravstvenim tehnologijama je zaista nedorečeno. Govori se o proceduri na krajnje uopšten način. Ministarstvo bi trebalo da usvoji akt kojim su propisane tehnologije, a da se na osnovu toga vrši procena primene.
Predlog zakona je veoma ekstenzivan. Da li je bilo potrebno da se razvlači na 278 članova, od kojih se polovina samo deklarativno iznosi? Ovaj zakon ima novina, ali ne može da se smatra reformskim, jer ne rešava probleme koji su u obrazloženju navedeni kao najbitniji razlozi za njegovo donošenje. Mislim da će ministar morati mnoge podzakonske akte da stavi posle ovog zakona, jer daju se velika i nepotrebna ovlašćenja ministru. Baš iz navedenih razloga predstavnici SRS-a neće glasati za zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Samo ću još da dam osvrt na stavove Srpske radikalne stranke o zakonu o zdravstvenom osiguranju. Razlozi za donošenje ovog zakona skoro su potpuno identični sa razlozima za donošenje zakona o zdravstvenoj zaštiti. Postoji nekoliko razloga na kojima je predlagač zasnovao ovakvo donošenje, pre svega smanjenje javne potrošnje, postepena decentralizacija ovlašćenja sa nivoa Republičkog zavoda na filijale i stvaranje konkurencije u oblasti dodatnog osiguranja.
Centralno mesto ovog zakona je paket obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno zdravstvene usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, to je član 45. ovog predloga zakona, gde se obezbeđuje sto posto plaćanje.
Ono na šta predstavnici SRS imaju najveću zamerku, to je što je u ovom predlogu zakona obuhvaćena kategorija do 26 godina, đaci i studenti, a stare osobe, kao i teško telesno i duševno ometeni u razvoju nisu. Podsetiću vas da je u dosadašnjem zakonu granica za ostvarivanje tog prava bila 65, pa i 70 godina starosti. Na ovaj način je diskriminisana grupa starih osoba, pre svega mislim na teško telesno ili duševno ometene u razvoju. Zbog toga je trebalo mnogo kvalitetnije ovo uraditi.
Među bolestima se navode reumatske bolesti, a nema stanja koja direktno ugrožavaju zdravlje, odnosno život, pre svega, akutni infarkt miokarda, moždani infarkt, otvoreni prelom kostiju, teške opekotine, dok je ceo član 45. utvrđen bez ozbiljne stručne analize, jer se, pre svega, odnosi na stoprocentno plaćanje, na usluge koje predstavljaju najširu potrebu svih osiguranih lica i na one od većeg socijalno-medicinskog značaja. Baš zbog toga smatramo da je predlagač zakona morao mnogo više da obrati pažnju na ovu kategoriju.
Predlagač je izabrao neobičan pristup pri izradi ovog zakona. Obaveznim osiguranjem obuhvatio je sve kategorije stanovništva, za svaki slučaj, a one koje je evidentirao, nije.
Pre svega se odnosi na član 22. Svima se obezbeđuje kompletna zdravstvena zaštita, usklađuje se sa raspoloživim sredstvima koja se ostvaruju kroz participaciju. To je u redu.
Da bi ovaj pristup bio potvrđen kao zaista održiv i dobar, potrebno je da se dodaju neke stvari koje u ovom predlogu zakona nedostaju, a to su: kakve su stvarne zdravstvene potrebe i kolika su sredstva za to potrebna; kolika su sredstva potrebna za realizaciju člana 45.
Uz zakon bi morao da ide i dokument o obimu, sadržaju standardu zdravstvene zaštite, jer se samo na osnovu njega mogu proceniti potrebna sredstva.
Uz obrazloženje o tome nema ni reči. Neprihvatljivo je usvajanje zakona od najvećeg životnog interesa za svakog pojedinca, a nemate osnovnu predstavu koliko će to da košta.
Ako je zadatak da se smanji potrošnja u ovoj oblasti, onda se moralo poći od raspoloživih sredstava, u obavezno osiguranje ugraditi prava na osnovu, pre svega, dva glavna principa: očuvanje biološkog integriteta naroda i postizanje, za naše uslove, adekvatnog nivoa socijalne pravde.
Pre svega, postavlja se pitanje ko vrši kontrolu izvršenih obaveza zavoda, kakva su u tom pogledu prava zdravstvenih ustanova? Ima tu još dosta stvari da se kaže, ali samo ću još jednu rečenicu o Predlogu zakona o Crvenom krstu Srbije, s obzirom da su usvojeni amandmani, i moj i gospodina Nemanje Šarovića, a nadam se da će Vlada, na zasedanju koje je u toku, usvojiti još neke amandmane.
Samo ću dati glavnu primedbu od strane SRS, a to je da je stav Srpske radikalne stranke da Crveni krst Srbije ne može vršiti javna ovlašćenja i obavljati poslove od javnog interesa, jer to treba da radi Vlada Republike Srbije, preko nadležnih ministarstava.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 51. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. U članu 51. stoji: u članu 171. dodaje se stav 2. koji glasi: "Sredstva fonda mogu se, u skladu sa aktom fonda, koristiti za društveni standard korisnika", misli se na penzionere, "najviše do 0,10% ukupnih prihoda fonda po osnovu doprinosa".
S obzirom da se to odnosi na član 171, on u izvornom tekstu odnosno važećem zakonu glasi: "Sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje koriste se samo za namene određene zakonom, i to za: 1) isplatu penzija i novčanih naknada iz penzijskog i invalidskog osiguranja; 2) troškove za rad organa fonda i za obavljanje upravnih, analitičkih, finansijskih, administrativnih, tehničkih i drugih poslova za sprovođenje penzijskog i invalidskog osiguranja; 3) druge obaveze utvrđene zakonom."
Amandmanom Srpske radikalne stranke treba da se član 51. potpuno briše. Namera Vlade je bila da se uvodi mogućnost da se sredstva fonda mogu koristiti za društveni standard korisnika penzija, i to najviše do 0,10% ukupnog prihoda fonda na osnovu doprinosa, jer na taj način Vlada Republike Srbije navodno poboljšava ukupni standard korisnika penzija.
Ako znamo da je u Vladi Republike Srbije najgori ministar upravo ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike gospodin Slobodan Lalović, upravo zbog toga smo i stavili amandman, jer smo sigurni da se kao SRS borimo da sprečimo nenamensko trošenje sredstava fonda, pre svega za namene koje nisu obuhvaćene obaveznim penzijskim i invalidskim osiguranjem.
Ako znamo da preko 1.300.000 penzionera živi od tih penzija, a znamo da su izgradili ovu zemlju, da su zadužili ovu zemlju, da su mnoge fabrike izgradili, a da je upravo ova vlada posle 5. oktobra sve te fabrike prodala u bescenje, veliki broj radnika je ostao bez posla, zahtev Srpske radikalne stranke je da moramo tim penzionerima da omogućimo život koji će biti dostojan ljudi.
Kako možemo da verujemo ministru za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku gospodinu Slobodanu Laloviću, ako i sam u analizi efekta ovog zakona kaže da će se podizanjem granice za dve godine u odnosu na postojeće rešenje produžiti period učešća osiguranika u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja i smanjiti pritisak na budžet u pogledu potrebnih sredstava za isplatu penzija.
Od 5. oktobra 2000. godine prvo je bivša vlast za tri godine povećala starosnu granicu, a ova sadašnja vlast sada pokušava, uz podršku SPS-a, da poveća za još dve godine ovu starosnu granicu.
Osnova svega ovoga je smanjiti pritisak na budžet. Očigledno je budžet najinteresantniji i najbitniji za Vladu Republike Srbije.
Ako uz sve to imate analizu koju Vlada predlaže, da je efekat ovog zakona sledeći – dva puta godišnje, a ne kvartalno kao do sada, i da se na taj način prevazilazi problem nedostatka sredstava u fondu i obezbeđuje se redovna isplata penzije, što je opšti interes, znači, dva su osnovna efekta: smanjiti pritisak na budžet i opšti interes.
Prvo, Srpska radikalna stranka nije sigurna da će biti redovna isplata penzija pod ovakvom vlašću. Drugo, ono što smo već sada sigurni, to je da ta penzija neće biti adekvatna. Ako znamo da je inflacija onakva kakva jeste, da ministar finansija prikriva na neadekvatan način tu inflaciju, da lažno prikazuje koliko iznosi potrošačka korpa svakog građanina, onda smo sigurni da efekti ovog zakona, ne računajući ono što žele kada je u pitanju budžet, sigurno neće biti realizovani.
Pošto sam siguran da Slobodan Lalović, kao čovek koji je najneuspešniji ministar u ovoj vladi, neće podržati ovaj amandman, siguran sam da kao uvaženi poslanik republičkog parlamenta on će glasati za amandman Srpske radikalne stranke kada bude dan za glasanje, pošto se on kao poslanik jedino i pojavljuje kada treba da glasa i da podrži sam sebe. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2005. godinu. Odnosi se na finansiranje Ministarstva kulture. Zbog lakšeg praćenja strana 30. Razdeo 19, Funkcija 820. Radi se o ekonomskoj klasifikaciji broj 451, gde su subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama i radi se o iznosu od 2.134.000.000 dinara. Amandmanom je dato da se poveća na 2.585.000.000 dinara.
Ova aproprijacija u iznosu od 15 miliona dinara namenjena je Novinsko-izdavačkoj ustanovi "Bratstvo" Niš u skladu sa Zakonom o osnivanju novinsko-izdavačkih kuća, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 53/95, i iznos od 35 miliona dinara koji je namenjen Republičkoj difuznoj agenciji, kao i iznos od dve milijarde i 49 miliona za RTS, koji će koristiti po posebnom programu Vlade.
Radi se o tome da smanjivanjem davanja državnoj televiziji ova vlada vrši pritisak na uređivačku politiku, pre svega ove kuće, koja bi po predloženom rešenju morala da smanji broj radnika i na taj način pokušala da, po njihovim kriterijumima, malo bolje i kvalitetnije funkcioniše.
Očigledno da je mnogo bolje RTS-u obezbediti bolji način finansiranja, jer očigledno je da RTS i ljudi koji vode RTS nemaju kvalitetan plan i socijalni program zbrinjavanja otpuštenih radnika.
Ono što se pouzdano zna to je da se od 1. avgusta tekuće godine planira da preko 1.070 radnika dobije otkaz na RTS-u, da ostanu bez posla. Ljudi koji tamo rade, recimo u tehnici sa noćnim radom imaju između 12 i 13 hiljada dinara platu, ali zbog toga direktor RTS-a, gospodin Tijanić, omogućio je sam sebi da ima diskreciono pravo da na osnovu varijabila odlučuje ko će koliku platu da ima, tako da pojedini urednici, odnosno pojedini novinari imaju i do 300.000 dinara platu, pre svega mislim na novinare koje je doveo sa BK, Natašu Miljković, Branku Nevistić i neke druge koje i te kako imaju značajno mesto na RTS-u.
Da li je to u interesu svih nas da preko 1.000 radnika ostane bez posla, procenite sami, ali podsetiću vas da je pre godinu dana 800 radnika ostalo bez posla i ne bi nas to toliko čudilo da ljudi koji već rade na RTS-u svakog dana primećuju neke nove face, neke nove radnike, tako da mnogi radnici ostaju bez posla, a za to vreme gospodin Tijanić prima nove radnike da rade.
Dan-danas ne zna se i nema pouzdane informacije koliko je uposlenih na RTS-u, zbog toga što ili daju informaciju da je oko 5.000 radnika zapošljeno, ali uvek izuzimaju da li je u pitanju RTS Novi Sad i RTS Priština ili bez toga i na taj način manipulišu javnošću koliko je uposlenih na RTS-u.
Pre 5. oktobra opozicija je kritikovala tzv. Šešeljevu taksu, to je bila pretplata. Svi su obećavali da te pretplate više neće biti, da jednostavno na taj način ugrožavamo standard radnika, a podsetiću vas da je to bilo vreme ekonomskih sankcija i vreme rata, gde je zaista bilo teško finansirati sve one obaveze i obnoviti zemlju posle rata. Onda su sve stranke obećavale da te takse neće biti. Posle 5. oktobra odmah su tu taksu sklonili.
Sada postoje dve varijante, da bude preko računa PTT ili preko računa za korišćenje električne energije, da bi evo sada taksu ponovo vratili na mala vrata. Podsetiću vas da je pre nekoliko godina u ovoj skupštini usvojen zakon po kojem se uvodi obavezna pretplata. Setite se da su obećavali da te pretplate više neće biti, onda su pre nekoliko godina zakonom regulisali tu obavezu pretplate, a onda taj isti zakon je ova skupština usvojila, ali ga opet ne poštuju i pretplate nema. Sada je ponovo najavljuju. Očigledno su dezorijentisani, ne znaju ukom pravcu deluju, kakvu viziju imaju i šta treba dalje da rade.
Na ovaj način, amandmanom SRS želimo da povećamo umesto 2.134.000.000 da iznos bude 2.585.000.000 dinara.
Ne želimo da toliki broj radnika ostane bez posla, da Tijanić vodi neku posebnu uređivačku politiku i da na taj način omogućava rad samo onim ljudima koje podržava politički, mada je njegova politika vrlo čudna, ranije je podržavao JUL, a sada podržava DSS.
Da li tu postoji jednačina procenite sami. Čak evo i predsedniku Srbije Borisu Tadiću je omogućio da pre nekoliko dana bude na RTS-u za vreme kada su svi gledali festivale muzičke, zabavnog karaktera. Tada je emisija gledana sa dva posto populacije. Da li to ljudi iz Demokratske stranke znaju? Verovatno njihov tim to prati, tako da kada i omogući predsedniku Srbije da bude gost na RTS-u, očigledno u nekom terminu koji uopšte nije praćen, gledan, ali da je u pitanju neko ko je iz G17 ili iz DSS-a verovatno bi termin bio mnogo gledaniji i mnogo povoljniji.