Dame i gospodo narodni poslanici, ministar zdravlja, gospodin Milosavljević predstavlja kontinuitet DOS vlasti. Bio je ministar u bivšoj Vladi, sada je ministar u ovoj vladi.
Sve ono što je obećavao, dakle, da će doneti sistemske zakone, imao je zaista dovoljno dug vremenski period da to uradi.
Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima je prvo predložio 24. aprila 2003. godine, očigledno nije bio dobar Predlog zakona, onda je izvršio korekcije 6. maja 2004. godine, ušao u proceduru, opet je povučen, da bi definitivno ova verzija koja je pred narodnim poslanicima bila 4. juna 2004. godine.
Poslanici SRS smatraju da ovaj predlog zakona nije adekvatan, pre svega, zbog toga što se zakon o lekovima, koji bi trebalo da bude reformski, ne može donositi nezavisno od reforme celokupnog zdravstva i bez ostalih sistemskih zakona u oblasti zdravstva. Pre svega, zbog toga što stanje zdravlja građana Republike Srbije nije zadovoljavajuće, budući da dostupni indikatori zdravstvenog stanja, kao što su pokazatelji morbiditeta i mortaliteta i kvaliteta života, svrstavaju Srbiju među zemlje Evrope sa najnepovoljnijim stanjem zdravlja.
Tačno je da je reforma zdravstvenog sistema složen i težak proces koji nose ozbiljne zdravstvene i socijalne razlike i posledice po stanovništvo, a naročito po osetljive populacione grupe.
Ovaj neuspeli osmi pokušaj reforme zdravstva posle Drugog svetskog rata, očigledno nije urađen na najbolji mogući način, jer zdravstveni sistem ne funkcioniše na optimalan način, pre svega, zbog zastoja u protoku stručnih informacija, nekvalitetnog praćenja indikatora zdravstvenog stanja, čestih promena rukovodećih timova u zdravstvenim ustanovama, zapostavljanja i primena zdravstvene zaštite, preventive i promocije zdravog načina života, niskih ličnih dohodaka zdravstvenih radnika i prisutne korupcije.
Politika zdravstva, dakle, to je strategija zdravstva, ne vodi se u Srbiji od strane reprezentativnih predstavnika zdravstvene službe, tako da obaveza lekara, očuvanja zdravlja stanovništva i njegovo unapređenje, kao i lečenje bolesti, ne doseže željeni nivo, pre svega da zdravlje građana Srbije bude prioritet ove vlade i naše države, jer najvažniji resurs svakog naroda je zdravo stanovništvo i potomstvo.
Ono što je bio zadatak ministra, to je da dve trećine bolesti u našoj zemlji možemo sprečiti i preventivno delovati, jer toliko ljudi boluje od bolesti srca i krvnih sudova. Potrebno je dosta energije uložiti da se eliminiše mortalitet od ishemijskih bolesti srca kod muškaraca i pre svega, cerebrovaskularne bolesti kod žena.
Ovaj zakon o lekovima su radili stranci, ali se postavlja pitanje zašto nisu uradili naši eksperti koji su i te kako poznati pri UN, kao što je prof. Đorđević koji je već to radio za Republiku Srpsku.
Kada znamo da upravo rukovodi ministar Tomica Milosavljević i kada znamo da naše kolege ne uvažava, koje čak ne želi ni da primi, mislim na njegov kabinet, iako su pisali dopise mnogo puta, pa i 5. maja 2004. godine, gde kažu da već tri godine ne želi da primi kolege lekare, ne želi ni da razgovara sa njima, a kamoli da prihvati primedbe.
Ministar ne otvara nova radna mesta i ne nudi posao, a traži dve godine radnog staža da bi moglo da se konkuriše za specijalizaciju. Ministar ukida naše ustavno i zakonsko pravo za usavršavanje i specijalizaciju, a 1500 lekara čeka na posao, 165 lekara specijalista; 130.000 zaposlenih u zdravstvu je mnogo više čekalo i očekivalo i očekuje od resornog ministra! Očigledno da ništa nije uradio sa racionalizacijom ljudskog resursa, jer pre svega, delovi primarne i sekundarne zaštite obavlja se u teritorijalnoj zaštiti, 50% postelja u Srbiji je prazno, jer su postelje u bolnicama gradskog tipa prazne, ali su zato prepune u Kliničkom centru.
Ministar se više bavi čistkama u zdravstvenim centrima, jer postavlja apsolutno na svim pozicijama direktore iz G17.