Dame i gospodo, zakon o lekovima pledira navodno da bude reformski, ali ono što potenciraju predstavnici SRS to je da ne može da se donosi nezavisno od reforme celokupnog zdravstva i bez ostalih sistemskih zakona u oblasti zdravstva.
Pitanja koja se nameću to su, pre svega, ko sprovodi reforme i koji su kriterijumi ocene uspešnosti takve reforme. Ko garantuje za uspešnost reforme i ko će snositi odgovornost za eventualne negativne rezultate primenjenih rešenja?
S obzirom na to da naš uvaženi ministar stalno potencira Evropske integracije i Svetsku zdravstvenu organizaciju, odgovorno tvrdim da prema Savetu svetske zdravstvene organizacije treba razdvojiti zakon o lekovima od zakona o medicinskim sredstvima, jer, pre svega, tako je definisano u većini zemalja Evropske unije. Ako težimo ka Evropskoj uniji zašto makar i te pozitivne propise ne koristimo, nego koristimo to kada nam je potrebno, a kada nam ne odgovara vršimo i te kako selekciju!
Zakon je pre svega nedovoljno detaljan, jer su detalji prebačeni na podzakonske akte koje će, naravno, kasnije ministar da reguliše Oblast – snabdevanje lekovima, zahteva pre svega sveobuhvatan pristup u politici sistema snabdevanja lekovima, jer je potrebno zadovoljiti interes krajnjeg korisnika tj. pacijenta sa kvalitetnim, bezbednim i efikasnim lekovima. Umesto da je Predlog zakona sveobuhvatan sa odgovarajućim sistemskim rešenjima, ovaj zakon zadovoljava jedino potrebe stranih proizvođača lekova i omogućava privilegije lekovima sa teritorije Evropske unije - stvaraju se nelojalni uslovi u korist stranih proizvođača a na štetu domaćih proizvođača.
U Predlogu zakona u prvih 20 članova govori se o agenciji kao centralnoj instituciji sistema u oblasti lekova. Naziv zakona je zakon o lekovima, a sada sve vreme se govori o agenciji za lekove. Iako su mnoge poslaničke grupe u prošlom mandatu, SPS i DSS, bile protiv agencija, sada vidim da pojedini podržavaju formiranje agencije za lekove. Pre svega agenciji se poverava izdavanje dozvola za promet lekova i dozvola za klinička ispitivanja, kontrolu kvaliteta lekova.
Ono što je sigurno to je, da je proizvodnja lekova jedna od retko preostalih proizvodnih grana sa pozitivnim bilansom i s obzirom na to da G17 plus učestvuje u privatizaciji, pre svega fabrike "Zdravlja" iz Leskovca, koja je prodata za 3,5 miliona evra, a vrednost je 45 miliona evra, sada je ostalo da i te fabrike koje su privatizovane polako i sistematski i njih uništimo da bi mogle neke inostrane fabrike da deluju na našim prostorima.
S obzirom na to da je agencija centralno mesto ovog zakona, zašto funkcija te institucije nije administrativna, pa nema ime koje priliči administraciji, a to je upravni postupak, kao što ima administracija za hranu i lekove SAD. Kod nas se agencijama nazivaju samo - turističke organizacije, ali očigledno, ove reforme nam omogućavaju da formiramo i agenciju za lekove.
Očigledno, u ovom zakonu se nije vodilo računa o konfliktu interesa, jer o konfliktu interesa sigurno i te kako bi trebalo da se vodi računa, pre svega, pri izradi zakona, jer stručnjaci Unije koji su svi redom radili za velike proizvođače lekova, evropske i globalne, a potom na projektu razvoja oblasti lekova u Srbiji, sada su predlagači ovog zakona. Zašto statut organa ili organizacije koja vrši upravni postupak u Srbiji da pišu stručnjaci Evropske unije, a ne naši stručnjaci. Javna je tajna da oni predlažu i biraju ljude koji će voditi agenciju i u njoj raditi, predstavnike za liste lekova za terapeutske smernice.
Po predlogu novog zakona, ukida se kontrola svake serije leka pre stavljanja u promet zato što je to praksa članice Unije. Zemlje koje su članice Unije se oslanjaju na kontrolu kvaliteta serije leka koju vrši proizvođač. Kada su u pitanju zemlje van Unije, onda zemlje Unije kontrolišu svaku seriju leka koja se stavlja u promet.
Ministar kao predlagač ovog zakona predlaže da se u Srbiji gde nije dostupan nijedan izveštaj o bezbednosti i efikasnosti lekova Evropske agencije za lekove, niti agencija zemalja članica Unije, izuzev Svetske zdravstvene organizacije, ukine kontrola svake serije leka koja se stavlja u promet. Na ovome su insistirali predstavnici Unije, jer to skraćuje postupak za promet lekova i vrši se ušteda po pakovanju leka, što je velikim proizvođačima izuzetno bitno u kompetenciji za prestiž na tržištu i po pitanju cena, a posebno za jeftine lekove.
Zbog toga predstavnici SRS predlažu da se zakon vrati Vladi Republike Srbije na doradu. Potrebno je prvo izraditi jedan, kako bih nazvao, "akt o politici i strategiji razvoja u oblasti zdravstvene zaštite i lekova Srbije", pa onda doneti zakon. Potrebno je da se "obavezno" vrati kontrola svake serije leka pre stavljanja u promet do ulaska Srbije u Evropsku uniju i sigurno, "obavezna" je kontrola kvaliteta leka pri davanju dozvole za promet do ulaska Srbije u Evropsku uniju.
Ono što je traženo u ovom predlogu zakona, a na šta mi, naročito van Beograda, Novog Sada, Niša, moramo da obratimo pažnju, to je reforma "transfuziološke službe Srbije" koju je ministar najavio. To je objavljeno na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja, očigledno nije dobro smišljena, jer se krv prikuplja po celoj Srbiji, transportuje se, obrađuje se i testira u tri centra, internalizovano odlučuje koliko kome i gde je potrebna. Da li će krv stići blagovremeno zdravstvenim ustanovama, zavisi od mnogo faktora: od trenutnih uslova, od toga kakvo je stanje na putevima, o samoj tehnici održavanja vozila, tako da ovaj model, sem u Engleskoj nigde više ne postoji.
Svi transfuziolozi nisu u dovoljnoj meri upoznati sa najavljenom reformom, niti su u nju uključeni, zbog toga što se ovi procesi odvijaju daleko od očiju stručne javnosti.
Svi predlozi rešenja reforme službe trebalo bi da dobiju pozitivno mišljenje, pre svega, stručne transfuziološke službe i Sekcije Srpskog lekarskog društva, a rad i opstanak Nacionalnog centra za funkcionisanje plazme, poreklom od dobrovoljnih davalaca krvi, pri Institutu za transfuziju krvi Srbije, nikako ne sme biti doveden u pitanje.
Ne sme se ni preko javnih nabavki i opreme za transfuziološku službu prejudicirati buduće reforme službe, jer Vlada Republike Srbije preko resornog Ministarstva je dužna da, u vrlo kratkom vremenskom periodu, pokaže gde su nenamenski trošena sredstva iz budžeta Ministarstva zdravlja za 2002. godinu.
Pre svega, zbog toga što su uplaćena budžetska sredstva bez unapred utvrđene namene oročena u Univerzal banci Beograd, a kasnije su ta sredstva samostalno promenjena sa opšteg interesa za nabavku opreme za svoje potrebe! Postoje indicije da postoje velike finansijske malverzacije u tom slučaju!
Vlada Republike Srbije je dužna da utvrdi istinitost navoda da je Institut je uvozio radioaktivnu plazmu iz Ukrajine i prerađivao je u lekove za humanu upotrebu - da se definitivno vidi šta je sa tim.
Ono što je javnost pokušavala više puta da definiše, to je saopštenje koje je dato u slučaju širenja HIV infekcije putem transfuzije krvi. "Zbog toga ne smemo dozvoliti da naše ustanove zapostave i tehnološki unazade službu za preradu krvi i da iz krvne plazme ne proizvodimo albumine, već da neko nas ubeđuje da je bolje krvnu plazmu izvoziti"!!
Postavlja se pitanje, da li krv treba da čeka pacijenta ili pacijent krv, a očigledno ovakvim sistemom pacijenti koji nisu u samim centrima kao što je Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, biće izloženi riziku da, mnogo puta, kada je ta krv najpotrebnija nisu u mogućnosti da im pruže hitnu i urgentnu pomoć.
Institut za transfuziju krvi Srbije još 2001. godine, preko Ministarstva zdravlja je dobio 19 miliona dinara za ostvarivanje opšteg interesa u oblasti zdravstvene zaštite. To su bile aktivnosti na akciji dobrovoljnih davalaca krvi i programa prikupljanja rezervi krvi. Budžetski inspektor koji je vršio kontrolu tada je konstatovao da je iz budžeta preko Ministarstva zdravlja uzeto preko 300 miliona dinara, i da je u raznim slučajevima trošeno nenamenski.
Na primer, Institut "Batut" je od dobijenih 60 miliona dinara veći deo trošio na same zarade. Oprema koju je ovim budžetskim sredstvima nabavio Institut uglavnom se ne koristi: oprema za PSR, koja je plaćena 166.000 evra - za ove dve godine na njoj nije urađena nijedna analiza, a garantni rok je istekao.
Većina kupljenih frižidera se ne koristi, portabl frižideri za mobilne ekipe, kao i nekoliko velikih frižidera, jer postoji sumnja da su frižideri remontovani i da nisu u funkciji.
Institut za transfuziju krvi Srbije preko Međunarodne humanitarne pomoći je dobio opremu za inektivaciju virusa u procesu funkcionisanja proizvodnje stabilnih produkata u krvi. Ni dan - danas, dakle, posle tri godine, ova oprema nije montirana i stavljena tako da može da funkcioniše, a njena nabavna vrednost je preko 130.000 evra.
Očigledno da su mnoge stvari stavljene pod tepih, to je ono što lekare muči; recimo, pri Institutu 2001. godine, urađeno je osam serija albumina i kada je dat nalaz od Instituta za formaciju, mislim na Institut "Torlak", da su albumini pozitivni i da ne mogu da se puste u promet, zbog toga je Institut bio blokiran da radi od januara do septembra 2001. godine i nije snabdevao zdravstvo, odnosno Srbiju albuminima, već su to činili "uvoznici".
U septembru su ti isti uzorci poslati u Amsterdam u jednu zaista kompetentnu ustanovu gde se pokazalo da su sve serije negativne, odnosno da je preparat albumina ispravan i pušten je u promet. Niko za sve ovo nije odgovarao, a radi se o sabotaži i ceo slučaj je zataškan! Najznačajniji primer delovanja je upravo firma "Sofreko" koja vrši čitav ovaj projekat, kada je u pitanju funkcionisanje krvi.
Godine 2001. takođe, po dolasku direktora Gradimira Bogdanovića u Institutu je izvršena nabavka dva polovna uređaja za donatorsku "plazmaforezu". Navedeni aparati su po broju 185 za 18.000 dolara kupljeni od firme "Junikom". Prema izjavi raznih lica, servisera, navedeni aparati potiču iz privatne ordinacije Gradimira Bogdanovića koju je zatvorio po dolasku u Institut, juna meseca 2001. godine.
Podsetiću vas da je, po dolasku, posebno 2002. godine Institut od firme "Hemiteks" kupovao velike količine setova za plazmoforezu i citoforezu u vrednosti od 150.000 dolara.
Na samom kraju, imam čitav spisak svih firmi koje su, preko 23 miliona dinara, koristile sredstva za revitalizaciju osnovnih sredstava i uneta su u prihod. Zaista, postoje velike malverzacije kada je u pitanju Institut za transfuziju i sada je zaista jasno zbog čega pokušava ministar da vrši reformu u Institutu za transfuziju krvi Republike Srbije. Hvala.