Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8654">Goran Cvetanović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama. Amandman se odnosi na član 11. gde je ranije bio tarifni broj 15 – za pregled tehničke dokumentacije po zahtevu za davanje saglasnosti na procenu uticaja projekata na životnu sredinu, osim projekata u prirodnom dobru posebnih vrednosti, pa imate taksativno nabrojano od jedan do pet: 1) do 100 metara kvadratnih - 19.120, završno sa tačkom 5), gde je preko 1.000 metara kvadratnih, odnosno 63.730 dinara.
Sada je definisano da se tarifni broj 15. menja i glasi: "Za rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za vršenje monitoringa (merenje emisije, imisije, buke)."
Ono što je bitno, obrazloženje je da amandman nije prihvaćen pre svega zato što se član ne odnosi na visinu takse, već je proširen predmet taksene obaveze. Ili se taksa poveća, pa se na taj način puni budžet, ili se broj obveznika, odnosno osoba koje imaju obavezu da plate taksu poveća, odnosno dijapazon tih obveznika se poveća, pa je efekat potpuno isti.
Ako se Vlada držala toga da je samo to razlog da se ne prihvati amandman, mislim da zaista nije korektno i nije primereno da ministar finansija gospodin Dinkić nije uopšte prisutan da sluša amandmane poslanika Srpske radikalne stranke i da, ako ima protivargumente, može da obrazloži svoje argumente.
Znači, obrazloženje je da je samo "proširen predmet taksene obaveze u odnosu na rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za vršenje monitoringa, kao kontinuirane kontrole i praćenja prirodnih faktora, odnosno promena stanja i karakteristika životne sredine (merenje emisije, imisije, buke), koje donosi ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine na osnovu člana 71. stav 3. Zakona o zaštiti životne sredine.
Imajući u vidu da se za zahteve i druge podneske za radnje organa, principijelno, republička administrativna taksa plaća, da se radi o vrsti podneska za radnje organa uvedenoj nakon donošenja zakona kojim se uređuju republičke administrativne takse, predloženim proširenjem predmeta taksene obaveze suštinski se vrši usaglašavanje predmeta taksene obaveze sa spisima i radnjama koje organ vrši u sprovođenju navedenog propisa iz oblasti zaštite životne sredine. Predložena visina takse opredeljena je s obzirom na vrstu i složenost konkretnog posla."
Radi se o tome da je visina takse neprimerena, s obzirom da su građani došli do donjeg praga socijalne izdržljivosti, da je zaista velika ekonomska kriza. Umesto da Vlada radi na poslovima da se poveća uposlenost građana Srbije, jer na jednog zaposlenog dva građana Srbije su bez posla, umesto da se poveća rast privredne proizvodnje, da se smanji deficit, radi se samo na tome da se povećavaju takse i da se ustanovi još veći harač, koji je već prisutan, na nejaka leđa građana Srbije.
Očigledno je u tome problem. Mi smo, kao poslanici Srpske radikalne stranke, očekivali da zaista zakonodavna vlast bude nezavisna u odnosu na izvršnu vlast i da predsednik Skupštine gospodin Predrag Marković ne bude toliko servilan prema Vladi Republike Srbije. Pre svega, 45 predloga zakona je bilo na dnevnom redu. Iako smo imali samo tri dana da pripremimo amandmane, predsednik je, bez nekog jakog obrazloženja, sklonio šest predloga zakona, i to predloge zakona koji su i te kako bitni, poput Predloga zakona o visokom obrazovanju; valjda je visoko obrazovanje manje bitno, nego takse koje građani Srbije treba da plate.
Ne bih previše o tome govorio. Na kraju, u tom zakonu se insistira da treba da stupi na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja. Uvek se zna da sedam do osam dana posle objavljivanja u "Službenom glasniku" zakon stupa na snagu. Ovde se očigledno žuri, iako je Zakon o republičkim administrativnim taksama stupio na snagu 13. aprila 2003. godine.
Znači, kada su u pitanju harači, onda je potrebno da se žuri, bez obzira što se radi od ponedeljka do petka.
Juče je predsednik Skupštine gospodin Predrag Marković potpuno neprimereno potpredsedniku Republičke skupštine dao primedbu da to što je 20 poslanika u 20,00 časova prisutno apsolutno nije bitno, jer po Poslovniku može jedan poslanik da bude prisutan u sali i da je to dovoljno da se radi.
Znači, zakon o visokom obrazovanju za Predraga Markovića nije bitan, ali kada su u pitanju takse, harač za građane Srbije, i te kako je bitno da se donesu i da se ne čeka osam dana od objavljivanja u "Službenom glasniku", nego da stupe na snagu odmah posle glasanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, decembra 2003. godine, kada su bili izbori za Republičku skupštinu, sve političke stranke su kritikovale Zakon o radu i sindikalca Milovanovića, koji je u to vreme bio ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Doduše, bio je dobar kadar, večiti student i jedini razlog zbog čega je bio ministar je bio to što je bio rođak Đinđića.
Očekivali smo da će posle izbora doći do kvalitetnih promena, ali očigledno SDP predstavlja kontinuitet bivše i sadašnje vlasti. U to vreme su učestvovali u vlasti i bili u Vladi Republike Srbije i tada je gospodin Šabić Rodoljub bio istovremeno i poslanik i ministar lokalne samouprave, kao i sadašnji poslanik Slobodan Lalović, koji se zbunio kada je došao danas, seo je u pogrešan red, pa je, na sugestiju predsednika Skupštine gospodina Predraga Markovića, shvatio je da danas nije glasanje, jer on dolazi samo kada treba da glasa za pojedine amandmane, pa je seo na mesto koje mu je sugerisao gospodin Predrag Marković.
Doduše, smatram da je gospodin Lalović zaista zbunjen, jer u kratkom vremenskom periodu je nekoliko puta menjao ovaj zakon, verovatno zbog toga što je Nataša Milojević njemu stalno iza leđa i stalno pokušava da postane ministar umesto gospodina Lalovića. Valjda zbog toga ostavlja utisak da se stalno nešto u njegovom ministarstvu radi i da treba, jednostavno, da ostane na toj poziciji na kojoj jeste, a za svaki slučaj potrebno je da bude poslanik, jer u SDP-u da li nemaju kadrove, pa moraju da budu istovremeno i poslanici i ministri, ili jednostavno čuvaju sebi leđa; obavezno ministar mora da bude i poslanik. To je pravilo koje traje već pet godina.
Da se vratimo na član 10, koji je ogledalo Vlade Republike Srbije. U članu 191. dodaje se stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu st. 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Onda ministar daje obrazloženje zašto amandman ne može da se prihvati – izmene Zakona o radu su neophodne radi otklanjanja suprotnosti pojedinih rešenja u Zakonu do kojih je došlo usvajanjem jednog broja amandmana. Znači, amandmani koje su poslanici u republičkom parlamentu usvojili sada su problem pa moramo da menjamo zakon koji smo, između ostalog, pre nekoliko meseci usvojili.
Znači, to je razlog zbog čega moramo ponovo da zasedamo i da stavljamo na dnevni red Zakon o radu, jer ćemo ovako da otklonimo nepotrebne administrativne procedure i uskladićemo i preciziraćemo obim pojedinih prava zaposlenih. Hajde da vidimo na koji način ćemo ta prava zaposlenih da regulišemo i rešimo.
Članom 10. se u članu 191. Zakona propisuje mogućnost da poslodavac, u postupku pred sudom zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, zahteva da sud odbije zahtev zaposlenog da se vrati na rad, uz obavezu poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete na ime izgubljene zarade, kao i drugih primanja u dvostrukom iznosu. Opet se vraćamo na ono prvobitno – da je upravo ovaj član zakona ogledalo vlasti.
Ako sud donese pravosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito (ponavljam, nezakonito) prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad ako to zahteva. Ali, po ministru Laloviću nema pravo. Jer, u članu 191. je bilo definisano da je, pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade, kao i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu, ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.
Sada ministar Lalović dodaje nov stav gde definiše da ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u dvostrukom iznosu. Zaista veliki iznos! Uopšte nije jasno zbog čega. Nama je jasno da nema potrebe, po vama, da bude zasedanje republičkog parlamenta, jer jednostavno izvršna vlast sve definiše. U vašem liku sve je definisano – poslanik, ministar, apsolutno sve, jedino je problem što niste i sudija, jer kada biste bili sudija mogli biste sve da završite apsolutno sami bez vaših kolega.
Jer, ako sud donese određeno rešenje zašto je onda potrebno da mi definišemo da li je to u redu ili nije? Ako je sudstvo nezavisno, postoji proces, radnik koji je izgubio posao žali se sudu, sud definitivno pravosnažno rešenje dostavi čoveku koji se žalio. Šta mi na kraju dobijamo? Nezavisno od toga, poslodavac koji je otpustio radnika kaže – bez obzira što sam nezakonito to uradio, bez obzira što nije po zakonu i po Ustavu, ne želim više tog radnika da primim nazad na posao, nego jednostavno, isplatiću mu dvostruki iznos i to je u redu.
Gospodine ministre, pitam vas da li je to u redu? Siguran sam da niko od poslanika, i pozicije i opozicije, ne može da kaže da je ovako nešto u redu. Ako je vaša naknadna pamet za ova tri meseca pokazala da je to u redu, molio bih vas da izađete i da obrazložite na koji način mislite da ovaj član zakona branite.
I da čovek koji je izgubio posao (lepo se potencira – nezakonito mu prestao radni odnos), ma koliko da je bio bez plate trebalo je da se snađe, trebalo je egzistenciju svoje porodice da obezbedi, da se snađe za taj vremenski period, dobije pravosnažnu presudu i pored toga šta dobija – dobija dvostruki iznos. Da li je to dovoljno, da li je to pravedno?
Ako je milion ljudi izgubilo posao zbog nepoštene privatizacije, zbog reforme u bankarstvu, vojsci, očigledno je da će na ovaj način biti svi zadovoljni. Ali, ako je SDP činio bivšu vlast, čini i sadašnju vlast, siguran sam da buduću sigurno neće da čini, pa makar mu došli i ovi ljudi, i članovi bivšeg SPS-a koji vam sada ojačavaju vašu jaku kadrovsku strukturu. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Da budemo potpuno iskreni, uglavnom na dnevnom redu zasedanja narodnog parlamenta imamo izmene i dopune.
Bez obzira što su stalne primedbe da poslanici SRS stalno iznose argumente, mislim da bi rad republičkog parlamenta bio dosta kraći kada bi one amandmane i ono što iznesu poslanici SRS ministri uvažili, saslušali, ispoštovali. Na kraju krajeva, samo kada je u pitanju ovaj predloženi zakon, da su blagovremeno saslušali naše zahteve i naše argumente, sigurno ne bi došlo do ovih izmena i dopuna.
Kao predstavnik SRS zaista nemam ništa protiv da se uredi sistem oblasti društvenog i javnog obaveštavanja, pre svega da se ispoštuje taj član 46. Ustava, kojim se jamči sloboda štampe, kao i drugih vidova javnog informisanja.
Aprila 2003. godine je donet Zakon o javnom informisanju i evo skoro je prošlo dve godine, a za taj vremenski period koji je iza nas ništa nije urađeno. Ministar se malopre složio, potvrdno je odgovorio za taj vremenski period da se nije krenulo sa mrtve tačke. Još tada smo govorili da štampana javna glasila treba da budu u istoj ravni, zajedno sa elektronskim medijima, i da nema razloga da se štampana javna glasila privatizuju u kraćem vremenskom periodu, jer za njih je bio period april 2005. godine, dok je za elektronske medije bio 1. juli 2006. godine.
Ne bih želeo da iznosim da li su štampana javna glasila i elektronski mediji bitni, ali štampana javna glasila, bez obzira da li je osnivač lokalna samouprava ili neko drugi, mogu na mnogo načina da i naše sugrađane koji žive u SAD-u, Australiji informišu, preko e-mail-a i preko nekih drugih načina da se dopisuju i da dođu do pravih informacija, naročito o mestima odakle potiču, jer ove centralne medije mogu da prate uglavnom preko satelitskog programa.
Još tada smo znali da vremenski period koji je dat je kratak vremenski period. Informacija da je teško ući u privatizaciju jednog dela strukture, zbog toga što treba da se razgraniči imovina, tačna je, ali taj argument je još od ranije, pre svega zbog toga što se za javna glasila na nivou lokalne samouprave i dan-danas ne zna, sem ko je osnivač, kakva je njihova imovina, da li su oni vlasnici te zgrade, jer nisu katastarski registrovane, tako da je u startu bio potreban duži vremenski period da se to reši.
Bilo je dosta problema oko članova Saveta za radio-difuziju, tu smo imali dosta imena, postavljeni su neki ljudi koji očigledno nisu mogli da predstave te organizacije ili strukture koje su ih predložile i skoro godinu dana smo izgubili oko toga, a kasnije formirali i agenciju u tom pogledu.
Ta agencija očigledno ništa u međuvremenu nije uradila. Objašnjenje da je potrebno tražiti saglasnost Vlade Republike Srbije za privatizaciju prostora, jer je potrebna određena procedura, pa vi ste u toj Vladi i mislim da imate dobru saradnju sa ostalim članovima Vlade i sa premijerom i da svojim autoritetom možete da utičete da se to na najbolji mogući način reši.
Nije mi baš jasno ovo što ste dali u obrazloženju među razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, gde na kraju pasusa definišete: "Da bi se proces privatizacije medija valjano pratio, u smislu sprečavanja nedozvoljene medijske koncentracije, neophodno je što pre uspostaviti evidenciju javnih glasila." Što se tiče evidencije, tu smo potpuno saglasni i potrebno je da se ima evidencija. Smatramo da treba da bude obavezna evidencija, jer ako nešto radite a nemate konsekvence, apsolutno nema mogućnosti da se završi taj proces.
Sami poslanici pozicije su u izlaganju o ovom zakonu rekli da bogatstvo medija pokazuje da je neko društvo demokratski orijentisano, kao što je i poslanik DSS-a rekao da je potrebno, kada je u pitanju privatizacija medija, koncept liberalnog tržišta i ekonomije.
Pošto se predstavnici SRS slažu da je bogatstvo medija jednako sa bogatstvom društva i sa bogatstvom demokratije, kao i da je potreban koncept liberalnog tržišta i ekonomije, onda mi nije jasno šta to znači sprečiti nedozvoljenu medijsku koncentraciju.
Potrebno je da propišete jasne kriterijume šta određeni mediji treba da imaju, znači, šta od tehnike, šta od kadra, koliko programa, koliko sati određenog programa da imaju i tu ništa nije sporno.
Ali, sami mediji moraju da se izbore za mesto pod suncem, znači, na teritoriji Srbije, i da na osnovu svog kvaliteta, svog programa, broja osoba koje će da konzumiraju te emisije i te informacije, budu na tim principima tržišne ekonomije, da pozitivno posluju ili negativno, a ne nikako mi nekim metodama da to rešavamo.
Ili dozvole, kao što je rekla gospođa Radeta, da vezujemo za ime i prezime; ne, nego za određene medije koji se predstavljaju kao demokratski ili ne. Ako imamo TV B92, a sve vreme blati srpski narod, ponaša se na najnekorektniji način, neargumentovano iznosi određene činjenice i bez ikakvih konsekvenci to radi, a ako optuži određenu osobu koja predstavlja najveću političku stranku na našoj teritoriji i nema nikakve konsekvence za sve to, očigledno demokratija u našem društvu još nije zavladala.
Možda smo u inicijalnoj fazi, na samom početku, ali očigledno smo daleko od tog pravog puta. Ako je Karić, mislim da je malopre gospodin Deđanski mislio o Kariću kao vlasniku Televizije BK, osnivač jedne političke partije i preko svog medija koji pokriva ne samo čitavu teritoriju Republike Srbije, nego i mnogo više, iznosi svakog dana svoje programe, nemam ništa protiv toga, ali smatramo da na taj način ne možemo jednako svi politički da delujemo.
Treba da se vidi ako sve vreme imamo sukob na relaciji G17 i novina "Kurir", gde "Kurir" objavljuje mnoge malverzacije, krađe, dokaze o korupciji za pojedine ministre, članove, potpredsednike Vlade iz G17, a onda se apsolutno ne dešava ništa, ili javni tužilac zbog tih informacija koje je dobio mora da reaguje i da se ti dokazi koji su dati pokažu kao relevantni ili da se jednostavno bore pa da onda glavni i odgovorni urednik "Kurira" ima konsekvence.
Ali, sigurno nije primereno da se preko uprave prihoda rešavaju ti problemi. Znači, ako vas neko optuži, morate jasno i glasno da izađete i da negirate sve to sa jasnim dokazima ili da imate konsekvence. Na ovaj način apsolutno dolazimo do jednog začaranog kruga, gde apsolutno niko nema rešenje.
Postavlja se pitanje šta je urađeno za ove dve godine, jer rok je bio da se privatizuju mediji do 22. aprila 2005. godine. Dva meseca su prošla od tada, svi ti mediji štampani i dalje funkcionišu, ništa od toga nije bilo. Smatram da na osnovu toga nema moralnog prava kada istekne i godinu dana da rade. E, sada ste morali ovaj rok, bili ste obavezni da ga ispoštujete.
Kada se neki zakon donosi, potrebno je vremenski ograničiti bilo šta što se donosi. Siguran sam da je potrebno da mi kao poslanici budemo fleksibilni, zbog toga što moramo da artikulišemo potrebe građana i probleme koji se dešavaju u društvu, ali nezavisno od toga, ako dva puta do sada vremenski rok nije ispoštovan, ne znam zbog čega bi taj vremenski rok od godinu dana bio ispoštovan ako sada ne postoje konsekvence.
Ako imamo štampane medije u Leskovcu, recimo "Naša reč", koja već 60 godina funkcioniše, a sada već 61 godinu, sigurno da postoje problemi i sigurno da se 50 zaposlenih plaši šta će da se desi sa njima. Činjenica je da postoji veliki broj zaposlenih, jer kako je koja lokalna vlast dolazila, ona je prihvatala novinare koji su faktički bili medijatori političke stranke koju zastupaju ili koja ih je zaposlila.
Ali, mora da se nađe način da ti mediji budu privatizovani na najbolji mogući način, a da ta osoba koja uradi privatizaciju nastavi da radi kvalitetnije i bolje. Period od godinu dana nije mali, ali ako su dve godine iza nas i ništa nismo uradili, mislim da je godinu dana nedovoljno.
Zato apelujem u ime SRS da zajedno sa vašim saradnicima ozbiljnije krenete u proces privatizacije, da konkretne mere donesete, da definišete. Znam ono što šaljete lokalnim medijima, jer sam predsednik Skupštine opštine Leskovac, tako da imam vaše dopise, ali smatram da morate da uradite to mnogo brže, kvalitetnije i da na taj način možete da imate našu podršku. U ovom slučaju mi ne možemo da vas podržimo, jer smatramo da za ove dve godine niste postigli rezultate koje smo očekivali od vas.
Gospodine predsedavajući, sačekao sam da se vratite u salu, jer sam zaista iznenađen vašim ponašanjem. Bio sam siguran da ćete dozvoliti gospodinu Krasiću i meni da dobijemo reč po Poslovniku, jer smo bili registrovani da sedimo, tako da mi nije jasno zbog čega ste prevideli ili možda vaša moć zapažanja nije bila adekvatna.
Predsedavajući pre vas, pre svega, gospodin Maršićanin se ponašao nekorektno i imao dvostruke aršine, i kada je bio predsednik Skupštine, a i kada je bio poslanik; dok je bio predsednik Skupštine tražio je od svih poslanika da budu prisutni u sali, a kada je dao ostavku, jer je bio prinuđen na takav postupak, onda ni on sam kao narodni poslanik nije bio u sali. To se isto odnosi i na Natašu Mićić, koja je kao predsedavajuća tražila od svih poslanika da budu aktivni i da čine kvorum. Uglavnom, a ni sada, ona nije prisutna u sali.
Vi ste dozvolili šefu poslaničke grupe DSS da govori, bez naznake po kom članu se javlja; stavili ste na glasanje, a glasanje je trajalo 20-25 sekundi, iako je po Poslovniku dozvoljeno maksimalno 15 sekundi.
Ako mislite na amandman na član 19, tu se ne slažem sa pojedinim poslanicima. Pre svega, mislim da je narodni poslanik Zlatan Jovanović malopre izrazio sumnju u to da bi Vlada koja nema poverenje 126 poslanika sigurno dala ostavku. Zaista se ne slažem da bi ova vlada to uradila, jer u ovoj vladi su, očigledno, ljudi koji nemaju utemeljenje i nisu dobili dovoljan broj glasova da budu ni poslanici, a očigledno su dobri za ministre, pre svega gospodin Maršićanin, koji je zaista katastrofalno prošao na izborima, a kasnije je unapređen u ambasadora SCG; ili, recimo, gospodin Slobodan Vuksanović, koji nije dobio ni 1% glasova u Beogradu, a kasnije je promovisan za ministra prosvete.
Na osnovu tog iskustva siguran sam da postojeća Vlada ne želi da da ostavku, bez obzira što nema poverenje glasača i naroda, i zbog toga sam siguran da je potrebno da većina poslanika usvoji amandman gospođe Gordane Pop-Lazić.
Dame i gospodo narodni poslanici, siguran sam da ministar, gospodin Lončar, kao kompetentna i osoba koja drži do ličnog integriteta, ne bi dozvolio sebi da, kao ovlašćeni ministar lokalne samouprave, recimo, raspolaže imovinom lokalne samouprave i da delom te imovine može da i on raspolaže, jer znate sve vreme u predizbornoj kampanji smo pričali o tome da treba da vlast decentralizujemo.

Očigledno na ovaj način vršimo centralizaciju vlasti ovakve kakva jeste, tako da siguran sam da će upravo kompetentan ministar, gospodin Lončar, prihvatiti amandman Vjerice Radete. Na kraju krajeva, veći broj poslanika SRS je već izašao za govornicu i obrazložio zbog čega treba da se prihvati ovaj amandman.

`Obrazloženje Vlade je skoro na čitavoj strani, što pokazuje da je gospođa Vjerica Radeta pogodila temu i da je sasvim argumentovano pokazala svoje mišljenje, jer Vlada kao kolegijalni organ treba kolegijalno da zastupa interese građana, ne treba parcijalno, individualno, stranački da zastupa interese, i da na taj način pokušavaju da ovlaste pojedinog ministra, koji je po njihovim kriterijumima kompetentan, odnosno poslušan, da radi posao koji bi trebalo cela Vlada da radi.

Zaduženja koja treba da budu, kažu u obrazloženju, treba da ima samo član Vlade čija su zaduženja najviše povezana sa postupcima i radnjama koje u okviru raspolaganja treba preduzeti, ali ne i druga postavljena ili lica koja su zaposlena u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade.

Pa vrlo često imamo situaciju da su ministri opravdano na službenom putovanju, da prave ugovore, sporazume, ekonomski dijalog sa drugim zemljama. Ako baš u tom trenutku taj resorni ministar treba da potpiše određen ugovor i da bude zadužen za određenu imovinu, a van zemlje je, ko će to da uradi umesto njega, ako je ovde definisano da samo član Vlade može, što znači da pojedini segmenti ministarstva zaduženi za tu oblast treba da budu ovlašćena lica.

Samim tim očigledno da nije jasno zbog čega bi samo ministar, koji je igrom slučaja postavljen, bio u povlašćenom položaju u odnosu na pomoćnike, a svaki ministar manje-više ima veliki broj savetnika i pomoćnike koji su isto kompetentni kao i on. Mislim da upravo zbog toga treba da se ovaj deo člana briše.

Na kraju krajeva, imamo zaista već velika iskustva u proteklom periodu, gde je veliki broj afera za nama. Da vas podsetim, šećerna afera, afera oko Knjaza Miloša, Eriksonova afera, afera što se tiče banaka i zaista na osnovu tog iskustva nismo sigurni da možemo dozvoliti da opet jedno lice može da upravlja imovinom svih građana Srbije.

Upravo iz tog razloga siguran sam da mi kao poslanici treba da artikulišemo potrebe građana i da će veći broj građana, odnosno skoro svi ovakav član u ovom predlogu zakona shvatiti šta hoće poslanička većina, odnosno predstavnici Vlade, ministri, koji predstavljaju trenutno poslaničku većinu, a prema svim istraživanjima agencija, počev od Strateškog marketinga, imaju negde između deset i 13% popularnosti.

Ovo može samo da se protumači na jedan jedini način, da znaju da su prevremeni izbori na pragu, da znaju da imaju samo deset do 13% glasova i da na najbolji mogući način žele da ovlaste pojedine ministre, jer više ti ministri niti mogu, niti su sposobni da vladaju Srbijom i da na najbolji mogući način predstavljaju građane.

Zbog toga vas molim, ministre, da prihvatite amandman Vjerice Radete i da na najbolji način prikažete da niste od tih što žele dalje afere, poput korupcijskih i mnogih drugih afera, da se ponovo javljaju u republičkom parlamentu i da ne želite da na taj način ovlastite pojedina lica, koja su već pokazala da zloupotrebljavaju svoj položaj.
Dame i gospodo narodni poslanici, već sedam dana raspravljamo o ovom predlogu zakona.
Zaista je suvišno da bilo šta mi kao poslanici SRS treba da dodamo, ako su predstavnici pozicije juče, generalni sekretar SPS, kao i predstavnici SPO-NS, rekli da ovaj zakon nije adekvatan i da apsolutno nema smisla da se glasa za ovakav zakon.
Bez obzira što pripadam porodici kojoj je posle rata oduzeta imovina i čiji je pradeda otišao u SAD, i tamo je, nažalost, preminuo, iako je velika imovina oduzeta, čak je 70-ih godina i mojim roditeljima oduzeta imovina, odnosno lokali u Cetinskoj ulici broj 28, kao nezakonito stečena, jer u to vreme je lokal izdat, a bila je zabranjena privatna svojina, a u to vreme žena koja se bavi frizerskom delatnošću, a koja i dan-danas sedi u tom lokalu, koja je bila udata za Šiptara, pa zbog onog vremena, zbog bratstva i jedinstva, bilo je primereno da se i 70-ih godina oduzme vlasništvo mojih roditelja.
I bez obzira na te lične interese i predubeđenja kako treba da se rešavaju pojedini zakoni, predstavnici SRS ne gledaju svoje lične interese, nego gledaju opšte interese, i ako znamo da svaka srpska porodica ima 0,9 dece po porodici, da svaka šiptarska porodica ima skoro sedmoro dece po porodici, da li treba ovakvim predlogom zakona da omogućimo da se preko 500.000 folksdojčera vrati u Vojvodinu i da omogućimo da ponovo, već za nepunih 70 godina, budemo nacionalna manjina u sopstvenoj državi.
Upravo iz takvih razloga i zbog onoga što su predstavnici pozicije rekli, smatramo da ovaj predlog zakona, koji je samo teoretski, a praktično ništa ne znači, onemogućava bilo kome da dođe do svoje imovine, da naslednici dođu do svoje imovine.
Bez obzira što su to samo dobre želje i što je to marketinški nastup, smatramo da je zaista krajnje vreme i da poslanici glasaju protiv ovakvog zakona.
Jer ako je samo teoretski a nije praktičan, i ako ništa ne nudi, a i to što ste predložili znači da će više građani Srbije imati konsekvenci nego povoljnosti, smatramo da je i ovaj član zakona neadekvatan i da ceo zakon treba da se briše, odnosno da poslanici glasaju protiv ovakvog predloga zakona. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanici Srpske radikalne stranke su poznati po tome da kada imaju dobar i kvalitetan amandman onda ga zaista svi poslanici brane, a jedan od takvih amandmana je upravo i ovaj koji je pred nama.
Tim amandmanom želimo mnoge stvari da razjasnimo. Pre svega, kako je gospodin Mlađan Dinkić iznosio devizne rezerve komercijalnih banaka u "Standard banku" u Londonu, ostvarivao razliku u prihodu, u vrednosti od dva i po miliona dolara godišnje. Kako je moguće da su deponovana devizna sredstva Narodne banke u Veksim banku, a sada je već to Evroaksis banka iz Moskve?
Da li su osnovane sumnje za nestanak zlata, srebra iz trezora, ili su neosnovane? Šta je sa novčanicama koje su štampane u Londonu, a posle toga se pokazalo da nije adekvatno štampa urađena? Šta je sa donacijom francuske vlade u iznosu od 399.000 evra, koju je gospodin Dinkić primio?
Gospodin Dinkić je pre svega poznat po furioznom upadu, zajedno sa grupom naoružanih lica, 5. oktobra 2000. godine u popodnevnim časovima u zdanje Narodne banke Jugoslavije, tadašnji Bulevar revolucije, a danas Bulevar kralja Aleksandra, gde se inače nalazi arhiva o novcu iznetom na Kipar. Lica koja su se tada predstavljala kao ljudi iz kriznog štaba, naoružana pištoljima, lično je predvodio gospodin Dinkić. On je obično ljude koji su bili prisutni bez legitimisanja prošao i rekao im je da moraju da sačuvaju svu arhivu i građu koja se tu nalazi, dakle tamo gde je kompletna dokumentacija u Narodnoj banci. Do današnjeg dana mi ne znamo šta je urađeno sa tom arhivom.
Gospodin Dinkić ima dobre veze po svetu, pre svega ima dobre veze sa Londonom; Velika Britanija mu je najinteresantnija destinacija, naročito agencija FIA iz Londona.
Ona pruža obaveštajne usluge vladama, kompanijama ili pojedincima, prikuplja dokaze od organizovanog kriminala, tako da nije ni čudo što gospodin Dinkić ima dobre veze sa njima. FIA je samo tražila negde od 500.000 do milion engleskih funti za nadoknadu da gospodin Minić, kao predstavnik agencije FIA, uradi adekvatne stvari za gospodina Dinkića. Nije velika nadoknada za to data. NBJ je platila samo 100.000 funti u startu.
Kasnije, za četiri meseca predstavnici agencije FIA potrošili su samo 300.000 funti, samo za hotelske račune i avionske karte je potrošeno 150.000 funti.
U analizama eksperata, pošto je G17 plus poznat po tim analizama, došlo se do toga da postoje dve alternative, dva razloga za sve to. Prvi je da gospodin Dinkić i njegov tim ne žele da se uđe u trag parama, jer ne žele da niko, kao treće lice, učestvuje u tome, pre svega zbog svoje sujete, a postoji i velika verovatnoća da je to zbog neznanja, ili da svu slavu za otkriće nestalih milijardi zadrži za sebe.
Drugi zaključak koji se nameće poslanicima i građanima Srbije je da njegov tim ima potpuno druge namere, a te namere sigurno nisu povraćaj novca u Srbiju, i da upravo za takve aktivnosti nije poželjan niti je potreban nijedan svedok.
Činjenica je da za povratak tih para zaista nema ni teoretske šanse, jer ni jedan jedini dolar nije vraćen u Srbiju. Gospodin Dinkić je posle preuzimanja guvernerske fotelje prigrabio, zajedno sa svojim saradnicima, isključivo pravo da se on bavi tim istragama. On je početkom 2000. godine odbio bilo kakvu stručnu pomoć od bilo koga. Bio je siguran da to sve može sam da uradi. Ne bih imao ništa protiv da je on to i realizovao.
Gospodin Dinkić je pronašao dokumentaciju, kao paravan firme, i to pre svega "Anteksola", sklonio je od očiju javnosti, a firme koje su baratale sa milijardama dolara naših para prepustio je Kipranima da i dalje upravljaju njima, jer su sposobniji od nas. Pokrenuo je postupak za likvidaciju četiri banke u Beogradu, protivzakonito, time što je sprečio njihovu sanaciju.
Pomenute banke, odnosno vlasništvo SDK, prebacile su vlasništvo u Nacionalnu štedionicu, koju su zatim pretvorili u privatno vlasništvo bliskih poslovnih partnera. Potraživanja likvidacionih banaka pretočili su u dug koji građani Srbije moraju ubuduće da plaćaju.
Gospodin Dinkić o istragama na Kipru do današnjeg dana nikoga nije obavestio. Ti izveštaji koje su potpisali članovi njegove ekipe do današnjeg dana su skriveni od javnosti. Podsetiću vas na kraju da je, po članu 22. Zakona o NBJ, gospodin Dinkić bio obavezan da podnese izveštaj iz oblasti svog delovanja Skupštini Republike Srbije. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman da se briše član 3. Predloga zakona o izmenama i dopuna Zakona o Akcijskom fondu, dakle, da se briše tekst "akcije iz stavova 1. i 2. ovog člana prodaju se na finansijskoj berzi javnom aukcijom i van berze prihvatanjem ponude za preuzimanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti, a udeli javnom aukcijom, osim akcija za koje ministarstvo nadležno za poslove privatizacije odluči da ih evidentira u Privatizovanom registru", kao i "akcije koje Akcijski fond prodaje na finansijskoj berzi ili van berze daju pravo glasa kupcu tih akcija."
Vlada Republike Srbije je odbila ovaj amandman i u obrazloženju je dala da se ne prihvata zbog toga što Predlog zakona vrši usaglašavanje Zakona o akcijskom fondu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i otklanja koliziju ovih zakona zbog koje u prvih šest meseci 2004. godine nije bilo prodaje akcija iz portfelja Akcijskog fonda, kao ni prihoda u budžetu Republike Srbije i PIO fondu zaposlenih. Takođe se Akcijskom fondu omogućava proaktivna uloga pri prodaji akcija i završetak privatizacije u oročenom periodu.
Već sam u načelnoj raspravi zamolio ministra da neke amandmane SRS prihvati, da bi zakon bio mnogo kvalitetniji, jer, zaista, sa aspekta SRS je neprihvatljivo da se hartije od vrednosti koje izdaje Republika ili neki njen organ mogu prodavati van berze. Novim zakonskim predlogom povećava se mogućnost zloupotrebe, kao i monopola na hartije od vrednosti koje izdaje Republika ili neki republički organ. I da bi preventivno delovali, da smanjimo mogućnost zloupotrebe, predlažem ministru da prihvati ovaj amandman. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, postojeći Zakon o privatizaciji ima neke nedostatke. Najčešći nedostaci su, recimo, kod programa aukcijske privatizacije, deobni bilansi, nacionalizovana imovina, uknjiženje objekata, upotrebne dozvole, neiskazane obaveze. Ono što je kod Zakona o privatizaciji bio najveći problem je Agencija za privatizaciju, jer je Agencija za privatizaciju za subjekte sa visokom knjigovodstvenom vrednošću predmete ustupila konsultantima, koji često dugo zadržavaju dokumentaciju, što sve zajedno prolongira planirane termine.
Primeri neuspešne privatizacije iz naše sredine svakako ne ohrabruju aktere u tranziciji društvenog kapitala. U aktuelnim uslovima privređivanja, sa zastarelom opremom i tehnologijom, sa niskim nivoom obrtnih sredstava, pre svega dugovanja, ne mogu se očekivati spektakularni rezultati u privatizaciji.
Ali, nezavisno od toga, očekivali smo da u privatizovanim preduzećima bude zastupljena struka, da bude unesen svež kapital, kao i da pozitivne ekonomske kategorije beleže privredni rast. Privatizovana preduzeća promenom statusa ne samo da nisu zaustavila propadanje nego su u krizi, i kriza koja je već bila u tim preduzećima znatno se produbila.
Ima mnogo primera u Leskovcu, kao što su "Napredak", "Rul", "Polimermer"; sve te firme već duže vreme su beležile izuzetno loše poslovne rezultate, a nakon privatizacije ne samo da su rezultati bili gori nego nije bilo nikakvih privrednih aktivnosti u tim preduzećima. Radnici nisu primali plate, na scenu je stupio štrajk i beznađe. U firmi poput "Polimermera" oprema i instalacije su potpuno raznesene i uništene. Očekivanja da će kupac, većinski vlasnik, pokrenuti proizvodnju, sanirati opremu, kao i objekte, očigledno se nisu ostvarila.
Preduzeća ne rade, radnici ne primaju plate, podnose se velike krivične prijave, štrajkovi su u toku. Plate su u tim preduzećima neredovne, kasne i niske su. Proizvodnja stagnira, plasman je otežan. Zajednička karakteristika neuspelih privatizovanih preduzeća je zapostavljanje struke, menadžerski koncept u privređivanju nije kvalitetan, kao i nedovoljno ili nikakvo unošenje svežeg kapitala.
Postavlja se opravdano pitanje da li novi većinski vlasnici zaista žele da omoguće najmanje dvogodišnji period kontinuirane proizvodnje, dakle, postojećeg programa i isplate predviđene kolektivnim ugovorom. Nesporno je da će SRS podržati opravdane zahteve radnika za sve raskide kupoprodajnih ugovora gde ugovori nisu ispoštovani.
Reforma društva, efikasna tržišna ekonomija, kao i mere za njeno sprovođenje su u rukama države, odnosno onih koji vode državu.
Samo ću dva primera dati, što se tiče privatizacije: recimo, "Mašinotek
s", gde je proizvodnja mašina i opreme; tu imamo sve moguće aspekte, od pravnog aspekta, ekonomskog aspekta, gde se kaže da je žiro račun u blokadi preko 4,200.000 dinara, uposlenost kapaciteta 30% od raspoloživog proizvodnog kapaciteta, a sve to je nedovoljno da se iz tekućih prihoda pokriju troškovi poslovanja. Znači, posluje se sa gubitkom. Normalno da zaposleni u takvoj situaciji tuže preduzeće za neisplaćene zarade i doprinose. Socijalni aspekt takvog preduzeća – kolektivni ugovor nije potpisan, ugovor o radu sa zaposlenima nije potpisan.
Biser leskovačke privrede "Zdravlje", a sada "Aktavis" (površina građevinskog zemljišta je 266.112 metara kvadratnih, površina svih objekata je 55.146 metara kvadratnih), prodato je za samo 3,5 miliona evra, a dokazano je da je prava vrednost 45 miliona evra. Poslednje investicije u samoj fabrici su iznosile četiri miliona evra. Fabrika "Zdravlje" iz Leskovca je pet puta veća od šabačke "Zorke" koja je prodata po mnogo većoj ceni. U toj celoj situaciji imate da ta ista firma može da raspolaže imovinom u Leskovcu i da finansira rizične poslove, jer može da založi imovinu fabrike po većoj vrednosti, nego što je plaćena za kupovinu.
U toj celoj situaciji gospodin Vlahović, vlasnik konsultantske firme, kaže za postojeću vladu i za ministra da su u predizbornoj kampanji dali populistička obećanja, da su imali zastoj razvoja privatnog sektora (to je jedan veliki nedostatak rada sadašnje vlade), da je kriza likvidnosti, kriza restrukturiranja velikih sistema u Srbiji, nedostatak stručnog potencijala, kao i da su poslovne performanse mnogih preduzeća uništene. Ako vam gospodin Vlahović to kaže, treba da se zamislite da zaista postoji neki problem.
Zbog toga, pošto je već isteklo vreme pred pauzu, predlažem ministru da amandmane kojima je SRS pokušala da utiče na sva tri predložena zakona prihvati, da ipak ne slušamo takve kritike gospodina Vlahovića. Pokušavamo da vam pomognemo da postojeći zakon bude mnogo bolji. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, parametri koji su potrebni da se utvrdi obim sredstava u budžetu, pre svega, jesu realan rast domaćeg bruto proizvoda, koji iznosi oko 4,5%, a i planirana inflacija od 9,1%. Na osnovu toga se pravi projekcija u budžetu, u ekonomskoj i fiskalnoj politici za narednu godinu.

Prilikom utvrđivanja obima sredstava po pojedinim pozicijama i razdelima, kao osnovni kriterijumi sigurno je broj stanovnika, površina opštine, broj odeljenja o osnovnom i srednjem obrazovanju, broj dece obuhvaćene dečijom zaštitom, kao i broj ustanova iz oblasti kulture, sporta i socijalne zaštite.

Gospodin Živković, pošto je govorio o dva amandmana, iskoristiću priliku da na oba njegova amandmana dam svoje mišljenje. Kada je u pitanju opština Leskovac, tu je gospodin Živković u pravu, po veličini teritorije koju zahvata to je jedna od najvećih opština, naročito posle onih koji imaju status grada, preko 1.000 kvadratnih kilometara ima i broj naseljenih mesta je 144.

Tu treba da se podrži amandman gospodina Živkovića za broj naseljenih mesta, jer po broju osnovnih škola 22, sa dodatnih 57 otvorenih četvororazrednih odeljenja, sa 12 srednjih škola i te kako predstavlja centar obrazovanja za ceo jug Srbije. Osim toga, ceo Jablanički okrug je na samom dnu po ekonomskom razvoju. Odnos u proseku primanja u privredi u odnosu na prosek u Republici je 1:2.

Baš zbog toga sama lokalna samouprava ulaže značajna sredstva za proširenje materijalne osnove i poboljšanje uslova u školstvu, kao i ostalim oblastima društvenih delatnosti. Što se tiče tog amandmana, nije ništa sporno da se vaš amandman podrži.

Međutim, drugi amandman, gde tražite da se finansijska sredstva povećavaju za opštinu Leskovac, niste naveli od koje opštine treba da se oduzmu sredstva, što i te kako nije pravno moguće, a rekli ste u vašem obrazloženju da bi normalno funkcionisala lokalna samouprava.

S obzirom da sam na funkciji predsednika skupštine, da ste definisali da bolje funkcioniše, mogao bih da shvatim obrazloženje vašeg amandmana, ali s obzirom da za vreme vašeg mandata, kad ste vi bili predsednik opštine, ne sećam se da je neka škola otvorena.

Samo u toku prošle godine su otvorena tri objekta, škola u Dobrotinu, Jarsenovu, Donjem Krajincu. Tu je iznos investicija oko 11,5 miliona dinara. Samo u školi u (ne razume se) je 5.200.000 dinara investirano. U osnovnoj školi u Razgoni 5.000.000 dinara, u gimnaziji, znate da je proslavila 125 godina od osnivanja škole, 4.500.000 dinara, da ne pričamo o mestu Graovu u Grdanici, 7.000.000 dinara.

Da li je potrebno da pričamo o onome što treba da se planira i da se uradi u 2005. godini. Osnovna škola u Razgoni oko 30.000.000, osnovna škola u Brzi, prva faza 5.000.000 dinara, rekonstrukcija škole u Turekovcu 17.000.000, rekonstrukcija i dogradnja objekta "Devet Jugovića" 18.000.000 dinara investicija, lokalna samouprava treba da obezbedi 10.000.000 dinara. Izgradnja centra za dnevni boravak za decu sa posebnim uslovima, odnosno hendikepiranu decu, vrednost ulaganja 10.000.000 dinara.

Nema potrebe da vas podsećam kao profesor da je 2005. godina proglašena kao godina prosvete i obrazovanja u svetu. U objektima deponije Podrinjci, za mostove na Moravi preko 19,5 miliona dinara je uloženo, za objekte komunalne infrastrukture 21 milion dinara je uloženo.

Da ono o čemu ste vi pričali, to i mogu da razumem kada su u pitanju pojedini lokalni putevi, poput puta Barajevo – Ruglica u dužini od 23 kilometra, investicija 72 miliona dinara, jer predstavlja apsolutnu vezu sa Kopnenom zonom bezbednosti u pojasu granice sa Kosovom, a 6 sela tu gravitiraju sa 1.500 stanovnika, koja su potpuno odsečena od civilizacije i gde je izgradnja puta zaista uslov za opstanak stanovništva na tom prostoru.

A na tom prostoru se nalazi i jezero regionalnog vodosistema Barje, koje je potrebno da se čitavo stanovništvo snabdeva tom vodom. I druge investicije, koje vi niste ni zamislili da realizujete, mi smo uspeli da ih u ovako kratkom vremenskom periodu završimo.
Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u zadnjem vremenskom periodu u Srbiji se kraće živi, više oboleva i kvalitet života je lošiji, sa tendencijom pogoršanja. Na osnovu istraživanja, glavni uzroci smrti su kardiovaskularna oboljenja - 57%, maligne bolesti - 17% i povrede su na trećem mestu. Upravo zbog toga što su maligne bolesti negde u 17% zastupljene, pitanje je koji su uzroci: da li genetska predispozicija ili radijatski sindrom, odnosno posledica osiromašenog uranijuma jonizujućeg zračenja.
Ako znamo da je prilikom NATO bombardovanja napravljena šteta Srbiji u vrednosti od četiri milijarde 200 miliona dolara, onda sigurno odgovor stoji da osiromašeni uranijum ima i te kako velike efekte. Baš zbog toga je potrebno ovaj zakon kompleksno i studiozno proučiti, jer u medicini je najbitnije preventivno delovati. Zbog toga sam izneo ove podatke.
U obrazloženju uz Predlog zakona o zaštiti životne sredine, gde se definišu neka međunarodna iskustva, Deklaracija UN o životnoj sredini, onda, u većini zemalja Ministarstvo za životnu sredinu uključuje prirodu, vazduh, tlo, vodu, floru i faunu, buku, otpad, opasne hemikalije. Baš zbog toga, u ime SRS, stalno insistiram da je potrebno upravo ta tri elementa (vazduh, vodu i zemljište) sjediniti. Očigledno da je ovo nadležno ministarstvo vezano samo za vazduh, dok se Ministarstvo šumarstva, poljoprivrede i vodoprivrede bavi vodom i zemljištem. Očigledno je potrebno da sve ovo bude objedinjeno, jer životna sredina se posmatra ka objedinjena interakcija mnogih faktora, uticaja.
Problem koji se tek pojavljuje, kada neki problemi nastanu u životnoj sredini, baš zbog toga što ne znamo ko je nadležan i ko je odgovoran, ko je stručan i ko je kompetentan, nastaju problemi koje teško rešavamo. Kontrola mera protiv zagađenja životne sredine vrši se administrativno. Zbog toga je potrebno u delatnostima koje su vezane za zagađenje životne sredine da se ugradi sistem tržišnog mehanizma, po principu - zagađivač plaća.
To podrazumeva da zagađivač snosi troškove zagađivanja i naknade štete, a u slučaju zagađenja mora tačno da se utvrdi norma i na osnovu te norme da se proceni. Kako će visina takse na zagađivače da varira, pre svega, od količine zagađenja životne sredine, na taj način možemo da stvorimo stimulans za zagađivače, u smislu da što zagađivač manje zagađuje životnu sredinu to će i taksa biti manja.
Moramo da dovedemo do krajnjeg cilja, a to je smanjenje stepena zagađenja životne sredine, jer će njegovom kontinuiranom upotrebom ekonomski biti racionalnije ne zagađivati životnu sredinu. Zbog toga je potreban dvojni sistem, odnosno, pre svega, uvođenje sistema kazni, tamo gde je velika šteta i, drugo, subvencijama, odnosno preventivno delovanje, da se stimulišu zagađivači za kvalitetniji nov odnos prema zagađenju sredine.
Znači, preko kazni i preko taksi i dažbina možemo da uvedemo stimulativne mere, subvencije za firme koje su preduzele mere za smanjenje ugrožavanja životne sredine, kao i finansijsku pomoć u vidu izmirenja obaveza u dužem vremenskom intervalu, tj. poreske olakšice.
Verovatno će ministar naknadno drugi zakon da stavi na dnevni red, kada je u pitanju upravljanje nacionalnim parkovima, ali nije shodno da par rečenica i o tome prokomentarišemo, pošto je Zakon o nacionalnim parkovima iz 1993. godine pet nacionalnih parkova definisao: Kopaonik, Tara, Fruška gora, Šar planina i Đerdap.
Navedenim nacionalnim parkovima upravljaju javna preduzeća čija su prava i obaveze, neću sve taksativno da nabrajam, samo par njih: poslovi zaštite i razvoja nacionalnih parkova, briga o raznim vidovima korišćenja prostora, načinu i uslovima korišćenja prirodnih dobara, da se daju na korišćenje prirodna dobra kojima oni upravljaju, daje se saglasnost za obavljanje naučnih istraživanja; pa, između ostalog, javna preduzeća, odnosno upravljači mogu da vrše i gazdovanje šumama, zaštitu gajenja, unapređenje i korišćenje lovne i ribolovne faune, sprovođenje i uvođenje režima zaštite itd.
Upravo iz ovog što sam taksativno nabrojao, kompletnim nacionalnim parkom gazduje samo jedno preduzeće koje, kako sprovodi planove i programe zaštite, razvoja i unapređenja nacionalnog parka, na osnovu Zakona o nacionalnim parkovima, tako sprovodi sve privredne aktivnosti u nacionalnom parku.
Postoje dve delatnosti koje su nespojive. U takvoj organizaciji se javlja nepotpunost u radu, nestručnost, pa je zbog toga neophodno da se te dve delatnosti potpuno razdvoje. Zbog toga je koncept SRS da javno preduzeće koje gazduje nacionalnim parkom, isključivo bi se bavilo delatnostima koje su vezane za zaštitu i unapređenje zaštite nacionalnih parkova.
Ono što je problem u Srbiji, to je sigurno i opasan industrijski otpad. Problem opasnog otpada i njegovo širenje u životnoj sredini, Narodna skupština je pokušala da reši Zakonom o zaštiti životne sredine iz 1992. godine, obavezivanjem fabrika da skladište to sve u nekom svom proizvodnom krugu. Očigledno to nije rezultiralo baš najbolje nekim rezultatima.
Zbog toga je potrebno da se ta varijanta adaptira i da se, pre svega, formiraju tzv. groblja za opasni otpad i da jedan deo tog industrijskog otpada svakako treba uništiti neutralizacijom ili spaljivanjem, kao i da onaj deo otpada, to je manji deo otpada, koji može da se reciklira, ponovo ubacimo u proces proizvodnje. Zbog toga je preporuka SRS da se napravi dogovor sa Vojskom Srbije i Crne Gore za iznalaženje najboljih lokacija za deponovanje takvog otpada i napraviti prioritete za deponovanje takvog otpada na nađenu lokaciju.
Komunalni otpad je danas najveći problem u zaštiti životne sredine, pre svega kada je u pitanju izgradnja deponija, a problem u Leskovcu je nastao kada je predsednik opštine bio gospodin Živković, sada poslanik DS-a, kada su našli lokaciju, sredili sve moguće građevinske dozvole i na kraju taj Željkovac nije zaživeo. Očigledno je problem bio unutar DS-a jer njihov nosilac svih funkcija tada je to blokirao i sada u Leskovcu postoji taj problem oko deponije i komunalnog otpada.
Zato je potrebno, pre svega, otkloniti te otpatke, napraviti reciklažu stakla, papira, metala i plastike, izvršiti separaciju, takva primena postoji u Mađarskoj, Slovačkoj i u drugim srednje razvijenim zemljama.
Druga mogućnost, to je kroz rešavanje komunalnog otpada, to vidimo kroz davanje koncesija za komunalni otpad, mada bi tu cene bile veće, podiglo bi cene komunalnih usluga, što možda u ovoj situaciji nije prihvatljivo za veći deo stanovnika.
Animalni otpad koji je bitan, jer nekontrolisano bacanje uginulih životinja i otpadaka iz industrija, kao i velika količina kvalitetne organske materije koja se tehnološkim procesima može prepraviti kao stočna hrana, nedovoljno se iskorišćava. Potrebno je napraviti regionalne kafilerije da se taj problem reši.
Biomasa o kojoj je bivši ministar za ekologiju Branislav Blažić skrenuo pažnju, a to je nedovoljno iskorišćenje potencijala biomase, potrebno je kvalitetnije organske materije da se uništavaju, pre svega zbog toga što postoji nekontrolisano spaljivanje na njivama, naseljima, pogotovu tokom jeseni. Zbog toga postoje dva načina da se to uradi. To je briketiranje i implementiranje mase. Postoji projekat koji je na sajmu 1992. godine u Briselu osvojio, među osamsto patenata, gran pri i taj patent treba još više razvijati, a iskorišćavanje biomase vršiti kroz proizvodnju humusa.
Pošto me već upozoravaju na vreme, potrebno je kod aerozagađenja i čistih goriva, tu je osnovna strategija, pre svega, zbog povećane koncentracije teških metala.
Potrebno je da se podrži inicijativa za proizvodnju industrijskog alkohola od 98%, koji se 15% može dodati benzinu, pre svega od kukuruza, jer se obezbeđuje na 2,6 kilograma kukuruza jedan litar i to je 98% etanola, dakle, jedan kilogram stočne hrane. Kada znamo da 5% kukuruza uništavaju glodari, ovo može da se iskoristi.
Postoji tu i koncesija na određena zaštitna životna dobra, a to ćemo kasnije, pošto vidim da je sekretar poslaničke grupe nestrpljiv da završim svoje izlaganje, a imam još mnogo da kažem, nisam ja kriv što su me stavili na kraju, ali moram da kažem par rečenica o obrazovanju za zaštitu životne sredine.
U svakom slučaju, SRS se zalaže za koncept permanentnog obrazovanja za zaštitu životne sredine od predškolskog uzrasta do trećeg doba i to posebno treba da se odnosi na donosioce političkih odluka, mada moram da pohvalim i bivšu i sadašnju Vladu, jer zaista radi na edukaciji kadrova. U vreme ministra dr Branislava Blažića, gradonačelnika Kikinde, tada je bilo samo 60 zaposlenih u Ministarstvu, a sada imate 300, to su očigledno mladi kadrovi, edukujte ih u Ministarstvu, odmah ih stavite da rade tu i prenosite im vaše znanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je u poslednjem izlaganju pohvalio zakone, pre svega Predlog zakona o sanitarnom nadzoru, i pokazao neke nove aspekte: pooštrene mere nadzora nad higijenom objekata koji podležu sanitarnom nadzoru; poseban preventivni nadzor inspektora nad zgradama u koje treba da se usele oni koji planiraju zdravstvenu delatnost; kao i nadzor nad proizvodnjom namirnica ili vode za piće; precizno propisana ovlašćenja sanitarnog inspektora, gde je pooštrena kaznena politika; preciznu normu o načinu postupka u slučaju pojave opasnosti od zaraznih bolesti koje nisu utvrđene listom ili zaraznih bolesti nepoznate etiologije.
Po novom predlogu zakona ministar može da osobi koja je bila u kontaktu sa obolelim od infektivne bolesti zabrani izlazak iz kuće, to jest naredi karantin u kućnim uslovima, a za osobe koje su zdrave a dolaze iz zemalja u kojima vladaju epidemiološke bolesti može da se odredi zdravstveni nadzor.
Predlogom zakona je regulisano i pitanje sistemske imunizacije.
Znači, postoje delovi u Predlogu zakona o sanitarnom nadzoru koji su pozitivni, ali s obzirom da su poslanici pozicije, a i poslanici opozicije koji podržavaju Vladu govorili o pozitivnim konotacijama ovog zakona, smatram da ne treba svi da imamo potpuno isto mišljenje. I kada pojedini poslanici govore da treba kao stručnjaci iz ove oblasti da svi podržavamo istu tezu, siguran sam da nisu u pravu; jer, i ove zakone o parničnom i izvršnom postupku su pisali diplomirani pravnici i učestvovali u raspravi; a na kraju krajeva, i mnogi doktori medicinskih nauka imaju različit pristup u terapiji pojedinih pacijenata, tako da nema razloga da i mi podržavamo neke stvari za koje smo sigurni da nisu adekvatne.
Sam naziv Predloga zakona o sanitarnom nadzoru nije odgovarajući, jer je suština u određivanju mesta, uloge i sadržaja rada sanitarne inspekcije, pre svega zbog toga što je Zakon o sanitarnoj inspekciji i taj pojam sanitarnog nadzora mnogo širi i uključuje i druge subjekte, poslove i aktivnosti koji po svojoj prirodi ne pripadaju organima državne uprave. Na primer, poslovi preventivne medicinske zaštite, koje obavljaju zdravstvene institucije, fakulteti zdravstvene struke i sl.
Tekst Predloga zakona predstavlja kozmetičku obradu postojećeg Zakona o nadzoru i ne predstavlja doprinos približavanju i usklađivanju našeg pozitivnog zakonodavstva sa zajedničkim zakonodavstvom Evropske unije.
U svakom slučaju, potrebno je dati opštu definiciju sanitarnog nadzora, da je sanitarni nadzor inspekcijski nadzor nad sprovođenjem zakona i drugih propisa, koji obuhvataju nadzor nad licima i delatnostima, građevinskim objektima, prostorijama i prostoru, postrojenjima i uređajima koji na bilo koji način mogu štetno da utiču na zdravlje ljudi. Suština ovog zakona treba da bude upravo to da sve što je štetno po zdravlje treba da bude podvrgnuto sanitarnom nadzoru.
U zakonu se ograničava sanitarni nadzor i stvara mogućnost da te poslove, koji suštinski i organski pripadaju sektoru zdravlja, preuzimaju razne interesne grupe i razni sektori koji nisu kompetentni da ocenjuju uticaj na zdravlje ljudi.
Postoji fragmentirana, parcijalna organizacija svih inspekcijskih službi po ministarstvima. Pokazala se kao izrazito neefikasna i kontraproduktivna pre svega reformom ovih službi, pa može da se dogodi da sanitarna inspekcija bude u sastavu nekog organa ili organizacije zadužene za inspekcijski nadzor i moramo da vodimo računa da ostavimo i takvu mogućnost.
S obzirom da stalno pričamo o decentralizaciji, potrebno je da se otvori mogućnost za poveravanje određenih poslova, pre svega subjektima lokalne samouprave, odnosno gradovima i opštinama.
Posebnom odredbom treba regulisati izbor i imenovanje sanitarnih inspektora, budući da se radi o licima sa posebnim ovlašćenjima u opštem upravnom postupku, odnosno licima koja vode upravni postupak, donose rešenja i mogu da pokreću i da učestvuju u upravnim sporovima.
Olako su do sada prepuštane čitave oblasti koje spadaju u preventivnu medicinsku zaštitu nekompetentnim i nestručnim organima, tako da je trenutno stvoren haos koji se negativno odražava na zdravlje stanovništva, a tek može da izazove krupne posledice. Zbog toga treba i neke nove oblasti da uvedemo: ispunjavanje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova u postupku izdavanja građevinske dozvole, dozvole za lokaciju tokom gradnje i izdavanja upotrebne dozvole za građevinske objekte koji podležu sanitarnom nadzoru; oblast proizvodnje i prometa otrova i zaštite od štetnog dejstva otrova; oblast zaštite stanovništva od izvora jonizujućih i nejonizujućih zračenja, odnosno sprovođenje mera zaštite lica profesionalno izloženih štetnom delovanju jonizujućih i nejonizujućih zraka.
Treba uvesti novu oblast proizvodnje i prometa lekova, medicinskih i homeopatskih proizvoda, sa postojećom organizacijom inspekcije za lekove u okviru agencije, jer neće se pokriti ni minimum potreba i zahteva koji postoje na terenu.
Treba uvesti oblast uticaja na zdravlje, štetnosti i dispozicije u životnoj sredini pre svega otpadnih voda i čvrstog otpada; oblast zaštite stanovništva od štetnog delovanja duvana i duvanskih prerađevina; oblast ekshumacije i prenosa umrlih lica koji se obavlja na teritoriji Republike i preko državnih granica.
Navedene oblasti treba precizno razraditi i precizirati ovlašćenja sanitarnih inspektora.
Nisu precizno postavljeni poslovi sanitarnih inspektora različite struke, već je to ostavljeno ministru da rešava sistematizacijom, što sigurno nije najbolje rešenje, što je već praksa i pokazala.
Potrebno je precizno definisati poslove sanitarne inspekcije od republičkog značaja, poslove pokrajinskog značaja koji se poveravaju, poslove gradskog, odnosno lokalnog značaja.
Posle definisanja ovakve podele treba izvršiti i propisivanje uslova za potrebne kadrove; odrediti zakonom i normativom prema broju stanovnika, kao i u pogledu razuđenosti teritorije, potreban broj sanitarnih inspektora, za pokrivenost svih oblasti sanitarnog nadzora na čitavoj teritoriji Republike Srbije.
Donošenjem Zakona o ministarstvima jedinstveni granični sanitarni i veterinarski nadzor, koji je bio institucionalizovan u okviru istoimenog saveznog organa, razbijen je na tri potpuno nova organizaciona dela, od kojih je jedan pripao Ministarstvu zdravlja, a to je sanitarni nadzor i dva Ministarstvu za poljoprivredu i vodoprivredu – veterinarski i fitosanitarni nadzor.
Ministarstvo zdravlja se olako odreklo nadležnosti u oblasti sanitarnog nadzora nad prometom i transportom otrovnih materija, iako je članom 51. Zakona o proizvodnji i prometu ovih materija to definisano i taj član glasi: "Otrovi se mogu uvoziti samo preko graničnog prelaza na kojem je organizovano vršenje inspekcijskog nadzora. Uvoznik je dužan da o prispeću pošiljke otrova blagovremeno obavesti sanitarnog inspektora. Organi carinske službe mogu izvršiti carinjenje otrova samo uz saglasnost saveznog sanitarnog inspektora."
Članom 56. istog zakona utvrđuje se da poslove iz člana 54. stav 1. ovog zakona vrši savezni inspektor, koji pored opštih uslova mora da poseduje i druge uslove, a to je šesti ili sedmi stepen stručne spreme u oblasti farmacije ili medicine.
Zbog toga inspekcijski nadzor nad sprovođenjem mera bezbednosti propisanih ovim zakonom, kao i propisa donetih na osnovu ovog zakona, pri uvozu otrovnih, zaraznih, kao i radioaktivnih materija preko granica, misli se na uvoz, izvoz, kao i tranzit, neposredno vrši savezni organ uprave nadležan za poslove zdravstva preko svojih sanitarnih inspektora.
Kontrola uvoza otrova ne vrši se više organizovano od strane graničnih sanitarnih inspektora, koji su to godinama uspešno i efikasno radili, već je to nezakonito dato ekološkim inspektorima, koji nisu predviđeni na graničnim prelazima nijednim propisom.
Nastala je totalna dezorganizacija, jer su nadzor počeli da vrše republički ekološki inspektori raznih struka - šumarski inženjeri, molekularni biolozi, inženjeri arhitekture, biohemičari, biolozi, zoolozi, inženjeri zaštite prirode, a nikako ljudi iz struke tj. farmacije i medicine, kako to zakon nalaže.
Pošto ekološki inspektori ne borave na graničnim prelazima na granicama se stvaraju nepotrebno gužve, uvoznici i špediterske kuće negoduju zbog zadržavanja ovih opasnih materija koje predstavljaju potencijalnu opasnost i za ljude i za njihovu okolinu. S pravom se postavlja pitanje koliko je racionalno povećati broj inspektora, odnosno inspekcija na granici i zapošljavati nove inspektore tj. granične ekološke inspektore, kada već postoje sasvim kompetentni, stručni i zakonom ovlašćeni organi za ove poslove.
Podsetiću vas da je služba sanitarnog nadzora na državnoj granici najstarija granična inspekcija, sa tradicijom dugom više od 100 godina, posebno u oblasti zaštite stanovništva od zaraznih bolesti koje ugrožavaju čitavu zemlju, zdravstvene ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, kao i drugim oblastima od značaja za zaštitu zdravlja stanovništva i zaštitu životne sredine kada se radi o prometu otrova i otrovnih materija preko državne granice, izvora jonizujućih zračenja, zaraznih i infektivnih materijala.
Razlozi za organizaciju samostalne službe sanitarnog nadzora na državnoj granici u okviru Ministarstva zdravlja Republike Srbije, shodno Zakonu o ministarstvima, ogledaju se u sledećem – poslovi sanitarnog nadzora na državnoj granici predstavljaju u oblasti sanitarnog nadzora i preventivne zdravstvene zaštite poslove od najvećeg nacionalnog interesa prema međunarodnim standardima. Ostvaruje se zaštita stanovništva od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju, karantinskih kao i drugih opasnih bolesti, a tu pre svega mislim na infektivne, zarazne bolesti; zaštita ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe koji se uvoze u, pre svega, spoljnotrgovinskom prometu; kontrola prometa preko državne granice otrova i otrovnih materijala, izvora jonizujućih zračenja, sadnih zaraznih, infektivnih materijala.
Pre svega, u svojoj višedecenijskoj istoriji služba koja je bila za to nadležna nije nikada bila organizovana na nižem organizacionom nivou od sektora, odnosno inspektorata. To je organ koji je u sastavu Ministarstva. Inkorporiranje ove službe u postojeći sektor za sanitarni nadzor umanjilo bi pre svega operativnost i sposobnost ove službe, koja je specifična, s obzirom na regionalnu i lokalnu nadležnost postojećih sektora, kao i druge specifične poslove u ovoj oblasti koja je potpuno različita od delokruga rada službe sanitarnog nadzora na granici.
Organizovanost ove službe prema graničnim područjima, kroz niže organizacione oblike, od odeljenja, otežalo bi i te kako delovanje ove službe. Inkorporiranje ove službe u već postojeći sektor za sanitarni nadzor, pre svega mislim na unutrašnju kontrolu, ugrozilo bi postojeću tehničko-tehnološku i prostornu infrastrukturu ove službe, bez koje ovaj oblik sanitarnog nadzora ne bi mogao da funkcioniše ili bi funkcionalnost bila značajno otežana. Vratili bi se mnogo godina unazad.
Sektor sanitarnog nadzora na državnoj granici, kao mogući organizacioni oblik u odnosu na usvojeni Zakon o ministarstvima, omogućio bi neposredno vertikalno rukovođenje ovom službom na liniji ministar - pomoćnik ministra - načelnici odeljenja - granični inspektor. U svakom slučaju, treba da iskoristimo iskustvo drugih zemalja u okruženju, kako bi se napravila posebna organizaciona celina u sastavu Ministarstva zdravlja, sektor za sanitarni nadzor na državnoj granici ili sektor granične sanitarne inspekcije.
Savezni sanitarni, veterinarski i fitosanitarni inspektorat je kao upravni organ obavljao poslove nadzora i kontrole nad prometom i prevozom otrovnih materija preko svojih sanitarnih inspektora na graničnim prelazima. Pošto je donošenjem akata nove državne zajednice inspektorat prestao sa radom, došlo je do pravne praznine pre svega u izvršavanju poslova iz njihove nadležnosti budući da nisu preuzeti na najbolji i na adekvatan način.
Naime, po logici stvari, nadležnosti bi trebalo da preuzme republičko Ministarstvo za zdravlje, jer se radi o poslovima koji po svom osnovu spadaju u sferu zdravstvene zaštite, toksikologija kao nauka o otrovima, iako im se ne može osporiti multidisciplinarnost, odnosno da postoji veći broj aspekata same nauke o otrovima, jer je pre svega u pitanju zaštita životne sredine. Ali, moramo imati na umu da i Svetska zdravstvena organizacija upravo definiše svoj pristup i svoje programe zaštiti od trovanja i kontroli otrova. Oni spadaju u delokrug zaštite zdravlja, kako ljudi tako i okoline.
Takođe, postoji i pravna regulativa u Evropskoj uniji, kao i u našim susednim zemljama, koje su u fazi zaključivanja sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde se definiše da sličan princip organizacije kao i rad na kontroli otrova imamo i mi.
Umesto tako organizovanog pristupa, kao i poštovanja pravnog kontinuiteta i pravne analogije u bavljenju ovim poslovima, Ministarstvo za zdravlje Republike Srbije je te poslove prepustilo Ministarstvu za prirodna bogatstva i zaštitu životne sredine, koje nije bilo ni organizaciono ni kadrovski sposobno da efikasno deluje i da obavlja ove poslove o kojima sam govorio, kao i buduće.
Zbog toga je došlo do velikog diskontinuiteta u vršenju ovih poslova, pre svega kod odobrenja za promet otrova preko državne granice, nije imao ko da ih izda, čime je i Savezni sanitarni, veterinarski i fitosanitarni inspektorat onemogućen da obavlja svoju funkciju, pre svega u ovoj oblasti. Pravna lica i preduzetnici koji se bave prometom otrova preko državne granice dovedeni su u takvu situaciju da ne mogu da realizuju započete i ugovorene poslove, a krajnji korisnici tj. privreda i stanovništvo su neopravdano dovedeni u situaciju da trpe ekonomske gubitke, bez nekog valjanog razloga.
O proizvodnji otrova unutar zemlje i njihovom unutrašnjem prometu, odnosno o izostanku nadzora nad njima zbog neadekvatnog preuzimanja nadležnosti i rizicima koji nastaju zbog toga, mislim da je suvišno i da govorim.
Obratio bih vašu pažnju i na genetski modifikovane organizme i proizvode od genetski modifikovanih organizama. Uvoz tih genetski modifikovanih organizama i njihovih proizvoda nije regulisan propisima. U celoj Evropi korišćenje ovih proizvoda je u žiži interesovanja javnosti i predmet žestokih rasprava kako stručne tako i naučne javnosti.
Postoje vrlo jasni i glasno izraženi stavovi da genetski modifikovana hrana nije dovoljno ispitana, da bi se s pravom mogla smatrati opasnom po čoveka, kao i da u inostranstvu ima dosta rezultata, jer su vršeni eksperimenti na životinjama, koji ukazuju na i te kakvu štetnost genetski modifikovane hrane tj. soje. Meso koje je dobijeno od životinja hranjenih genetski modifikovanom hranom tj. sojinom sačmom jedu naši građani, sa svim eventualnim štetnim posledicama o kojima se u javnosti diskutuje.
Po podacima koje imam, od 1. januara 2002. do 12. septembra 2002. godine samo preduzeće "Transport" Novi Sad je uvezlo preko 50.000 tona sojine sačme iz SAD, a ukupni uvoz na teritoriji Srbije u tom periodu iznosio je 89.210 tona.
Sojina sačma pre svega služi kao komponenta za stočnu hranu. Ona je nusproizvod koji nastaje ekstrakcijom ulja iz sojinog zrna. U svetu je u prometu oko 40 miliona tona, od čega je 36 miliona tona modifikovana soja.
Omogućavanje ovakvog nastavka kontinuiranog uvoza sojine sačme proizvedene od genetski modifikovane soje svojevrstan je nonsens u kontekstu celog problema korišćenja genetski modifikovane hrane, o čemu i te kako ljudi u ministarstvu treba da vode računa.
S obzirom da je voda jedan od osnovnih elemenata potrebnih za život svih bića, Institut za zaštitu zdravlja "Dr Milan Jovanović - Batut" izneo je podatke da je svaki drugi vodovod u Srbiji rizičan u mikrobiološkom ili fizičko-hemijskom pogledu, a svaki treći u oba.
Mikrobiološko rizičnu vodu inače pije 23% stanovništva, pre svega u gradovima u kojima se vodovodi kontrolišu, a 20% stanovništva pije fizičko-hemijski rizičnu vodu, dok 14% kombinuje oba rizika. To su zvanični podaci Instituta za zaštitu zdravlja "Dr Milan Jovanović - Batut".
Ne postoji jedinstvena državna strategija za rešavanje pitanja vodosnabdevanja stanovništva higijenski ispravnom vodom u dovoljnoj količini. Zbog nepostojanja takve strategije u haosu su svi, počev od javnih preduzeća koja proizvode i distribuiraju vodu, preko državnih institucija, preko vodoprivrede, pa sve do institucija koje treba da kontrolišu vodu za piće, kao i organa sanitarne inspekcije. Umesto da država obavi jednu celovitu analizu vodosnabdevanja stanovništva Srbije i animira javnost, da bi potom usledilo definisanje strategije i operativna planska rešavanja vodosnabdevanja svakog područja u Srbiji, ona je stanje prepustila stihiji.
To stanje koriste pojedine interesne grupe koje su okrenute promociji flaširanih voda mnogobrojnih proizvođača koji se množe kao pečurke posle kiše. To možda i ne bi bilo tako loše kada bismo, kao u ozbiljnim zemljama u našem okruženju, pravilno rešili javno vodosnabdevanje, jer u tim zemljama flaširana voda je pitanje izbora građana. Kod nas je predmet manipulacije tim istim građanima, jer postoji haos, pre svega državnih institucija u kojima caruje neznanje, neodgovornost i neorganizacija.
Navešću vam nekoliko primera. U Topoli je 2002. godine izbila prava epidemija zbog katastrofalnog stanja javnog gradskog vodovoda. To se moglo očekivati jer je na čelu sanitarne inspekcije gospođa Aleksandra Makaj. Epidemija se razbuktala, a ona kao prvi čovek sanitarne inspekcije nije znala da organizuje svoju službu, a još manje druge zdravstvene institucije, tako da epidemiju nisu mogli da saniraju. Umesto da podnese ostavku kao moralni čin zbog same pojave ove epidemije, koja je bila prisutna na ovim teritorijama samo u prošlom veku, ona postaje nezamenljivi partijski kadar i u ovoj novoj vladi. Pošto je bila u prošloj vladi sada je i u ovoj novoj vladi.
Međutim, ova epidemija pruža novo polje za veliki biznis, jer se počinje sa plasiranjem novih proizvoda flaširane vode i to jednog broja vrlo privilegovanih proizvođača koji naprosto obožavaju gospođu Aleksandru.
Ima još mnogo primera. U Kraljevu je početkom 2003. godine došlo do pojave navodno povećane koncentracije fenola u rekama Sitnica i Ibar iz kojih se snabdevaju Kraljevčani. Gospođa Makaj je, kao najodgovorniji i jedino stvarno nadležni republički funkcioner za ovaj problem, nedeljama nemo posmatrala kako nestručne osobe predlažu i realizuju javno snabdevanje vodom.
Iako je voda u mreži bila ispravna, što je odmah trebalo i potvrditi a ne maltretirati građane sa cisternama i nekim alternativnim izvorima, gospođa Makaj je pored nadležnog kraljevačkog zavoda dovela Gradski zavod iz Beograda da paralelno pregledaju vodu, pa onda alternativne izvore, a sve sa namerom da se voda što više zamuti.
Onda počinju da se javljaju, u tako namerno zamućenoj situaciji, najpre stidljivo sa donacijom proizvođači flaširanih voda, a onda kreće masovna prodaja te iste flaširane vode. Kako se sva ta prašina slegla, proizvođačima ostaje pozamašna zarada, a gospođa Makaj je vrlo uvažena osoba u krugovima proizvođača te vode.
U Ubu jedan duži vremenski period sanitarna inspekcija drži vodu iz gradskog vodovoda pod zabranom, navodno ima povećanu koncentraciju teških metala. Građani ovog mesta smatraju da se i ovde radi o namernoj zabrani zbog prodaje veće količine flaširane vode.
Isto se pokušalo i u Vranju kada je gospođa Makaj u saradnji sa vranjskim higijenskim zavodom izvršila pritisak na lokalnu samoupravu, pre svega na sanitarnu inspekciju, da se zabrani korišćenje vode iz gradskog vodovoda zbog povećanog mangana u vodi. Tome se lokalna inspekcija protivila bojeći se da će tom zabranom u letnjim mesecima, kada se to dešavalo, da izazovu neku novu crevnu zarazu.
Kako nije išlo glatko, gospođa Makaj je angažovala Institut "Batut" koji je oglasio da voda nije ni za piće, ni za kuvanje. Distribucija nije bila zabranjena, ali je po lokalnim medijima vršena strahovita propaganda da se voda ne upotrebljava, dok su lokalni proizvođači flaširane zdrave i pitke vode sa zadovoljstvom trljali ruke. Koliko je propaganda bila agresivna svedoči i to što je čak upozorenje shvaćeno da voda nije ni za piće, ali ni za kupanje. Na kraju, početkom jeseni građanima je stigao "završni račun" u vidu epidemije zarazne žutice, čega se lokalna sanitarna inspekcija i pribojavala.
Repriza te priče iz Vranja pokušana je u Leskovcu, ali tamo ipak lokalni inspektorski organi nisu popustili pod pritiskom gospođe Makaj i Instituta "Batut". Ovaj institut je inače poznat kao laboratorija koja komercijalno prati zdravstvenu ispravnost voda naših proizvođača. U javnosti je izneto mnogo primedaba na račun rada i kontrole koju vodi i vrši "Batut". Već je izneto da mnoge od tih voda ne ispunjavaju uslove iz naših propisa, čak da se u javnim vodovodima zbog istih vrednosti zabranjuje, a dozvoljava se u flaširanim vodama.
Ovim sumnjama i iznetim stavovima svakako bi se pozabavila svaka vlada i vlast koja drži do sebe i do svog imidža, ali kod nas to nije slučaj, jer ona za ovaj stvoreni haos odaje priznanje gospođi Makaj i ponovo je imenuje na istu funkciju.
Čudno je da ova vlada nije znala za Beogradski vodovod, kada je oglašena pojava pesticida "atrazina" u vodi i kada se gospođa Makaj proslavila svojom izjavom da je u svetu dozvoljena koncentracija dva miligrama po kubnom litru, a da je kod nas propis mnogo stroži i kriterijumi mnogo veći, pa je limit 0,1 miligram po kubnom litru, na taj način uveseljavajući stručnu i ostalu javnost, jer kubni litar kao merna jedinica ne postoji!
Očigledno je Aleksandra Makaj, aktuelni pomoćnik ministra zdravlja, koji vodi sektor za sanitarni nadzor, primer funkcionera u državnoj upravi koji je nekompetentan za posao koji obavlja, a stečene pozicije koristi za ličnu promociju, kao i protežiranje moćnih lobija u trgovini poljoprivrednim proizvodima. Ona inače ne poseduje ni elementarna znanja za obavljanje jedne operativne funkcije u oblasti kreiranja i organizovanja sanitarnog nadzora u Republici Srbiji.
Postojećim aktom o sistematizaciji poslova u Ministarstvu zdravlja je propisano da se na to mesto može imenovati lice koje je specijalista jedne od grana medicine, sa osam godina rada u struci na poslovima vezanim za sanitarni nadzor. Da li je dovoljno završiti tromesečni kurs iz porodične, tj. obiteljske medicine, u trajanju od 180 časova, što nikakve veze nema sa specijalizacijom iz oblasti medicine, koja ne može, u svakom slučaju, ni u hrvatskoj državi da bude priznata, a kamoli u našem zakonodavstvu. U svakom slučaju, radni vek je provela na poslovima organizacije i primarne zdravstvene zaštite, što takođe nije tačno, jer je u Virovitici bila lekar opšte prakse.
Da ne pričam o tome što je i srpska dijaspora objavila da se lažno predstavljala pokrajinskom ministru zdravlja u Gracu, u Austriji, pa je on bio nemalo iznenađen kada je saznao istinu, što je i te kako bio diplomatski skandal koji je vrlo brzo bio zataškan od strane moćnih zaštitnika, pre svega u Vladi i SDP-u.
Njena nestručnost i nepoznavanje problematike sanitarnog nadzora su doveli do mnogih pogrešnih odluka i procena. Jedna od najtežih grešaka, a pitanje je da to nije i namerno uradila, jeste njeno pozitivno mišljenje i predlog da se sanitarna inspekcija na teritoriji AP Vojvodine u potpunosti prepusti pokrajinskim organima, čime se odrekla bilo kakve nadležnosti nad ovom inspekcijom na teritoriji AP Vojvodine. Time je sanitarni nadzor jedina oblast u kojoj državni organi Republike Srbije nemaju apsolutno nikakvu nadležnost na teritoriji AP Vojvodine.
Ona je promovisala i neke privatne aranžmane sa nazivima "Reforma mreže laboratorija za kontrolu hrane", pre svega, sa nemačkom nevladinom organizacijom GTZ, pod vrlo sumnjivim okolnostima, jer je projekat definisan bez učešća stručne javnosti.
Na kraju su izabrane određene laboratorije koje treba da čine mrežu laboratorija za kontrolu hrane. Izabrano je devet laboratorija. Od toga je najviše finansirala i održavala američka multinacionalna kompanija koja proizvodi genetsku modifikovanu hranu - "Monsanto", koja je više puta mnogima, pa i gospođi Aleksandri plaćala putovanje u SAD.
Postoje osnovani dokazi da su za nabavku opreme sprovedeni fantomski tenderi, gde su na volšeban način odbacivane firme sa najpovoljnijim ponudama, a prihvatane unapred odabrane firme sa višestrukom cenom. Primer je firma "Medija" iz Zemuna koja nije dobila posao, iako je bila najpovoljnija. Gde je razlika između stvarne i naduvane cene, može samo da se nagađa. Čak je i Evropska unija pokrenula istragu o promašenim ulaganjima od strane Evropske agencije za rekonstrukciju, koja su bila ideje Aleksandre.
Kada su u pitanju mnoge epidemije, pre svega, zoonoza, kakve su bile epidemije trihineloze ili bruceloze, ona sprečava učešće sanitarnih inspektora, izgovarajući se da je nenadležna. Rezultati koji nastaju zbog takvog ponašanja, pre svega ponašanja sanitarnog inspektora po njenom zahtevu, jesu širenje ove bolesti.
Već sam rekao šta je bilo sa vodosnabdevanjem i problemima u koje su pojedini uspeli da uvedu politiku, pre svega u Kraljevu, Ubu, Vranju, Leskovcu, Topoli. U Topoli je čak pokazivano da postoji dugotrajan rizik, pa se opet ništa nije uradilo, a onda je izbila hidrična epidemija velikih razmera.
Zbog nepoznavanja problematike ona se odrekla nadležnosti nad kontrolom otrovnih materija i zaštite od jonizujućih zračenja. To je učinila jednim običnim dopisom aprila meseca 2003. godine, pozivajući se samo na novi Zakon o ministarstvima Republike Srbije, a zanemarujući pregršt postojećih saveznih propisa koji nisu prestali da važe ni kada je nestala SRJ i kada je formirana državna zajednica Srbija i Crna Gora, koji važe i dalje dok se ne donesu novi zakoni i novi propisi.
Očigledno su njene namere bile zapošljavanje novih ekoloških inspektora, a cilj je bio da uvoznici dobiju nezakonite, nekompetentne, a u mnogim slučajevima nepotrebne kontrole. O svemu tome najbolje govori podatak da su ekološki inspektori o kojima sam pričao dozvolili da vagon sa radioaktivnim otpadnim materijalom prođe granicu Republike Makedonije, dođe u Srbiju i zaustavi se u Nišu, iako je konstatovano da postoji velika radioaktivnost.
Granični prelazi su, izgleda mi, specijalnost našeg pomoćnika ministra zdravlja. Na graničnom prelazu Subotica ona je iselila inspektore iz namenskih prostorija koje je gradila ova država za njihove potrebe i uselila ih je u prostorije Zavoda za zaštitu zdravlja Subotica, bez ikakvih potreba i bez ikakvih stvarnih razloga.
Znate da je svaki sanitarni inspektor samostalan. Ja sam jedno kratko vreme radio kao republički sanitarni inspektor i znam sva ovlašćenja sanitarnog inspektora, kakve su mogućnosti i šta može da se radi. Ona je znala da ne sme da potpiše podmetnuti ugovor, ali je zato taj ugovor potpisao sekretar Ministarstva zdravlja Dragoljub Morača, normalno, na njen nagovor.
Tako su prostorije u koje je država uložila silne pare sada prazne i biće izložene zubu vremena, sa pratećom opremom, ali su zato od toga sigurno profitirali pojedinci, koji, pribavljajući na ovaj način zaradu jednoj ustanovi, najverovatnije i sami imaju neku materijalnu korist.
Aleksandra Makaj je smenila načelnika subotičke granične inspekcije, bez ikakvog obrazloženja i na to mesto dovela dr Sinišu Trajkovića, koji je specijalista urgentne medicine i slučajno je, ne znam baš kako, kum sa doktorom Nebojšom Brcanom, direktorom Zavoda u Subotici. Mnogo slučajnosti kada je u pitanju gospođa Aleksandra Makaj. Ne mogu da odolim utisku da je to kombinacija elementarnog neznanja, začinjenog arogancijom i željom za ličnom promocijom.
Na samom kraju, Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti je mnogo bolji u odnosu na predloženi zakon o sanitarnom nadzoru, ali očigledno se postavlja nekoliko ključnih pitanja. Zašto je određeno 70 bolesti? Zašto bolesti nisu kategorisane po značaju i prilagođene značaju i zašto svih 70 bolesti koje su na listi moraju da se prijavljuju?
Zašto se kod karantina ne koriste odredbe Međunarodnog zdravstvenog pravilnika? Na osnovu toga može da se stekne utisak da je zakon staromodan. Predloženi zakon će doneti velike probleme u praktičnom radu, prvenstveno zbog velikog broja oboljenja koja su proglašena za bolesti od interesa za državu.
Zakon ne poštuje međunarodne ugovore koje je, između ostalog, ratifikovala i naša zemlja. Zakon u mnogim svojim odredbama uvodi nepotrebno administratiranje, odnosno administraciju. Na kraju, zakon ima intenciju da ograničava ljudska prava i slobode, pre svega, slobodu kretanja kada je u pitanju karantin, a s obzirom da je vlast demokratska, smatram da joj nisu bile namere da ograničava ljudska prava. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o sanitarnom nadzoru u članu 1. je definisano da se ovim zakonom uređuju poslovi sanitarnog nadzora, način i postupak vršenja sanitarnog nadzora, određuju oblasti i objekti koji podležu sanitarnom nadzoru i sanitarni uslovi koje ti objekti moraju ispunjavati, kao i ovlašćenja, prava i dužnosti sanitarnih inspektora u postupku sanitarnog nadzora.
U ime SRS-a podneo sam amandman na član 1. da se naziv zakona menja i glasi: "Predlog zakona o sanitarnoj inspekciji " umesto "Predlog zakona o sanitarnom nadzoru", kao i da se naslov iznad člana 1. briše, a u članu 1. reč "oblasti" zamenjuje se rečju "delatnosti". Ovo amandmansko rešenje Srpske radikalne stranke je mnogo primerenije od predloženog, a sama reč "oblast" faktički definiše teritoriju, pa je samim tim mnogo primerenije.
Sam naziv Predloga zakona o sanitarnom nadzoru nije odgovarajući, pre svega zbog toga što je suština u određivanju mesta, uloga i sadržaja rada sanitarne inspekcije, kao delatnosti u okviru organa državne uprave, pa zbog toga zakon i treba da nosi naziv - predlog zakona o sanitarnoj inspekciji. Sam pojam sanitarnog nadzora je mnogo širi. Uključuje mnoge druge subjekte, poslove i aktivnosti koje po svojoj prirodi ne pripadaju organima državne uprave, a pre svega se misli na poslove preventivne medicinske zaštite, koje obavljaju zdravstvene institucije, fakulteti zdravstvene struke i slično.
Sanitarni nadzor predstavlja inspekcijski nadzor nad sprovođenjem zakona i drugih propisa, koji obuhvataju nadzor nad licima i delatnostima, građevinskim objektima, prostorijama, prostorom, postrojenjima i uređajima koji na bilo koji način mogu štetno da utiču na zdravlje ljudi.
Suština ovog predloga je da sve što je štetno po zdravlje treba da bude podvrgnuto sanitarnoj inspekciji, odnosno kontroli koja pripada sektoru zaštite zdravlja. Zbog toga smatramo da ministar treba da prihvati predloženi amandman, jer je mnogo bolje i preciznije predlog zakona definisan.