Poštovani narodni poslanici, poslanici SRS-a u načelnoj raspravi i u obrazlaganju amandmana koje su podneli na ovaj zakon, koji nije zakon, jasno i argumentovano iznose činjenice da samo evidentiranje ne predstavlja ništa, već samo lažnu nadu jednom malom broju građana da će se ispuniti obećanje koje je DSS na vanrednim parlamentarnim izborima dala – da će doneti zakon o vraćanju oduzete imovine. Sve apsurdnosti ovog zakona, sa argumentima koje smo iznosili u načelnoj raspravi i danas u raspravi o amandmanima, jasno ukazuju da ovaj zakon, kao i sam povraćaj imovine neće moći da se ostvari.
Pre svog dolaska na vlast i kada je došao posle 5. oktobra DOS je imao mnoga obećanja; i ovde je danas pominjano nekoliko puta ko ima dobre namere, a ko nema dobre namere. Kako je prolazilo vreme od 5. oktobra do danas, za sve što je obećavano, navodno sa dobrim namerama, većina građana Srbije je za protekle četiri godine uvidela da su to bile zle namere i prevare.
Novi ustav je trebalo da usledi posle 5. oktobra, sa tzv. Demokratskom opozicijom Srbije, koja je došla na vlast, a ta Demokratska opozicija Srbije je zadržala svoj naziv od dolaska na vlast do vanrednih parlamentarnih izbora. Ta opozicija, tzv. demokratska, u suštini je bila opozicija srpskom narodu, srpskim nacionalnim interesima, srpskoj državi i većini građana Srbije.
To je surova realnost. Pa, i ovaj demokratski blok koji dolazi od januara 2004. godine, sa ovom vladom, takođe je obećavao novi ustav do juna meseca, a evo dolazi novi jun mesec 2005. godine; izgradnju državnih institucija, a kako vreme prolazi, godinu i više dana je prošlo sa novom vladom, državne institucije ne da se ne učvršćuju nego se urušavaju.
Najavljena je bila 2000. i 2004. godine, sa demokratskim blokom i Koštunicom na čelu, oštra borba protiv kriminala, a kriminala je iz dana u dan sve više. Kriminal je zahvatio sve pore života i rada, ali nažalost, ne deluje država sa svojim institucijama, ne deluju nadležni organi. Građani su izgubili svaku nadu u sposobnost države da se bori protiv kriminala, jer taj kriminal, u sprezi sa vlašću, jednostavno pljačka i otima sve što je moguće oteti u Srbiji.
Dokaz za to je i ova tzv. privatizacija, privatizacija jednako pljačka. Demokratski blok, na čelu sa Koštunicom, januara 2004. godine obećao je da će odmah doći do izmene Zakona o privatizaciji, da će se odmah izvršiti revizija privatizacija sprovedenih do tog vremena. Šta je urađeno za godinu dana? Ovde su se onomad čuli hvalospevi o Studiji izvodljivosti i čak neke pohvale da se neće odustati od postojećeg modela privatizacije.
Moram da navedem samo jedan primer gde država učestvuje sa Ministarstvom za privredu i privatizaciju, sa nadležnim državnim organima (MUP-om, tužilaštvom, sudovima), primer "Poljoprometa" iz Kraljeva. Većinski vlasnik, odnosno kupac prodao je preko 40% nepokretnosti za preko dva miliona evra. Pritvoren je jesenas, tri meseca je bio u pritvoru. Na intervenciju nekoga ko je sa njim direktno povezan pušten je iz pritvora. Veće Vrhovnog suda ga je pustilo iz pritvora. Taj i takav kupac vraća se u "Poljopromet" da dalje bude većinski vlasnik.
Tužba za raskid ugovora je od strane Agencije podneta Trgovinskom sudu u Beogradu 4.8.2004. godine. Danas je 19. april 2005. godine i nema presude po tužbi Agencije. Jednostavno, država ili oni koji predstavljaju državu ne žele da zaštite te radnike koji devet meseci nemaju posla, nemaju plate, a ostaju bez imovine, već su ostali bez imovine. Taj većinski vlasnik je ostalih 60% stavio pod hipoteku prvog, drugog reda i uzeo kredite kod mafijaških banaka.

Poštovani narodni poslanici, Miroljub Labus, Dinkić i Bubalo su od večeras u Vašingtonu. Ništa oni dobro neće doneti Srbiji i srpskom narodu. Verovatno su otišli po instrukcije, odnosno naredbe šta dalje treba da rade državi Srbiji, da bi i dalje uništavali srpsko bankarstvo, srpsku privredu i ostvarili sve zamisli MMF koji je uništio mnogo zemalja u svetu.
Ovaj zakon koji je predložila Vlada, to nije zakon. Ovo nekoliko odredbi kroz članove čine uputstvo koje je imalo dva cilja. Smatram da je Vlada htela da ostvari u ovom trenutku: da smiri one građane koje je prevarila DSS, obećavajući da će se odmah doneti ovaj zakon o povratku imovine, ili da ispuni naloge koji se postavljaju ovoj vladi od EU.
Ako se sprovede ovo što se najavljuje, ta istorijska nepravda koja je bila od 1945. pa nadalje u pogledu oduzimanja imovine po raznim osnovama, ne bi ispravila mnoge istorijske nepravde koje su se dalje događale, koje se i danas događaju u državi Srbiji.
Restitucija, odnosno povratak imovine u Vojvodini bi značio vraćanje preko 40 posto poljoprivrednog zemljišta, kuća, domaćinstava folksdojčerima, koji su uništavali srpski narod ne samo u Vojvodini, nego na celoj teritoriji Srbije, a i bivšem prostoru Jugoslavije. Pošto dolazim iz Kraljeva, kada bi postavili pitanje ko će nadoknaditi ono što je Kraljevo doživelo oktobra 1941. godine, sa šest hiljada streljanih, Kragujevac, kada je na svakoj kući bio crni bajrak od nemačkih nacista i fašista.
Da li će ovakvim zakonom Srbija i srpski narod biti u obavezi da nadoknadi fabriku aviona koju je Boris Kidrič preselio u Mostar? Da li će građani Srbije nadoknaditi fabriku kamiona koja je iz Rakovice preseljena u Maribor? Da li će oni koji danas žive preteško u Srbiji, a to je preko milion penzionera, od toga 300 hiljada koji primaju pet hiljada dinara mesečno, pa čak i ispod pet hiljada dinara, da li će seljaci koji ne mogu da zaseju njive proletos jer nemaju od čega, da li će mladi koji nemaju posao, koji nemaju ni stana, ni mogućnosti da žive iole normalno i dostojno, sa nekim zakonom koji se najavljuje, da budu obavezani da vraćaju tu imovinu koju po ovakvom zakonu neko prijavi, a po zakonu kojim se nalaže nekoj budućoj skupštini da donese i da se to isplati?
Ko će isplatiti imovinu, kako se okvirno kaže, oko 60 milijardi evra? Kada? To bi značilo nestanak ovog naroda sa ovog prostora. Da li će nepravda koja je učinjena seljacima za obavezan otkup biti nadoknađena? Da li ova vlada razmišlja da posle godinu i više dana podnese izveštaj o svom radu, pa i ovaj ministar Dinkić za Ministarstvo finansija, kako kaže, najuspešnije, koji je stožer ove vlade? Da li će ostala ministarstva podneti izveštaje? Da li će ova vlada sa svojim ministarstvima krenuti jedanput u borbu protiv finansijske mafije, farmako mafije, za koju sam skoro čuo da postoji, urbanističke mafije u Srbiji, narko mafije, mafije koja trguje naftnim derivatima, pa čak sad imamo mafiju i u sportu.
Evo, opominju me da dam mogućnost i drugim poslanicima iz SRS da govore. Ovaj zakon, faktički, nije nikakav zakon. Čuli ste više puta da SRS neće glasati za njega.

Poštovani narodni poslanici, kao što su prethodni amandmani SRS, i oni koji će uslediti na Predlog zakona o semenu, i ovaj amandman na član 32. je logičan da bi se član 32. dopunio i imao svoj smisao stav 1. ovog člana, kojim su propisani uslovi koje treba da ispunjava lice za vršenje poslova uzimanja uzoraka. Predložio sam da se nov stav predvidi u ovom članu, kojim će biti predviđeno da rešenje o ispunjenosti uslova za vršenje poslova uzimanja uzoraka semena donosi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede na zahtev zainteresovanog pravnog lica, odnosno preduzetnika.
Razlog je što ovim članom nije predviđeno ko utvrđuje te uslove koji su propisani, a logično je da rešenje o ispunjenju uslova donosi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede.
Još jedan stav sam predložio ovim amandmanom, da dorađivač može vršiti uzorkovanje semena koje dorađuje i uzorke dostavljati akreditovanoj laboratoriji.
Ova dva stava bi došla iza stava 1. predloženog člana 32, a stavovi 2. i 3. koji su predloženi postali bi stavovi 4. i 5 . Smatram da nije bilo razloga da predlagač ne prihvati ovaj amandman jer se izgleda beži od odgovornosti i obaveze ministarstva za vrlo važnu materiju, odnosno konkretno kada se radi o uzorkovanju semena, a to je najbitniji deo, pored proizvodnje semena, da se kroz uzorak utvrdi valjanost semena, kako je proizvedeno, a pogotovo semena koje se često prepakivanjem iz godine u godinu prodaje proizvođačima, bez stručnog utvrđivanja valjanosti tog semena.
Moram da iskoristim ovu priliku i njeno ne prisustvo na raspravama koje teku o Predlogu ovog zakona, pored onih uvreda svim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, koje je ministar za poljoprivredu uputila pre više dana, da time nije samo uvredila narodne poslanike i ovu skupštinu, nego time vređa stotine hiljada časnih i poštenih seljaka, koji su danas na njivama, u voćnjacima, u štalama i koji rade jedan od poslova koji je kroz istoriju, a biće i u budućnosti, jedan od najčasnijih poslova: bave se proizvodnjom hrane za opstanak ljudi i život cele ljudske vrste.
Neshvatljivo je da uopšte takva osoba može obavljati funkciju ministra i pogotovo u ovakvoj oblasti kao što je poljoprivreda, a znamo koliko će i ubuduće biti važna za Srbiju, srpski narod i za srpsku državu poljoprivreda. Ne mogu da ne uputim pitanja, verovatno će ministar Marković-Dulić čuti preko svojih saradnika, zašto dug iz 2004. godine za otkupljenu višnju nije isplaćen proizvođačima višnje sa juga Srbije; još se ne isplaćuje, a sada će višnja ponovo cvetati.
Znamo i bili smo svedoci preko medija kako je potpredsednik Vlade vršio navodno pregovore da pomogne proizvođačima višnje. Šta je rezultat toga? Rezultat toga su bile stotine ili hiljade tona bačene višnje. Da ne govorimo o krajnjem rezultatu, jer i ono što su otkupili navodno, hladnjačari koji su bili u pregovoru sa potpredsednikom Vlade Labusom i proizvođačima, ni do danas nisu isplatili za tu višnju koju su otkupili onako kako su sami hteli i po ceni koju su hteli.
Isto bih postavio pitanje šta je sa isplatom za pšenicu, suncokret i soju, koja je otkupljena u Vojvodini i do današnjeg dana nije isplaćena proizvođačima. Da li će se ponoviti ono što se događalo prošlog jula, kada su Slovenci došli sa šleperima i za po šest dinara pokupovali deo pšenice na njivama? Da li se sa ovim priprema teren, sa neisplatom za prošlu godinu, a za dva meseca biće nova žetva pšenice.
Suncokret je u postupku sejanja, i soja, pa da u julu dođu sa šleperima Slovenci da kupuju ponovo po šest dinara za gotov novac, da dođu Hrvati, da dođu posrednici i zastupnici Šiptara sa Kosova i da kupuju pšenicu za Kosovo i Metohiju. Ko su ti koji su kupili silose i mlinove i u čijem interesu su oni preuzeli, navodno preko te poštene privatizacije, transparentne, da otkupljuju i da se bave preradom pšenice, proizvodnjom brašna, a da ne govorimo o pekarama.
Ova akcija, Odškrinuta vrata Evrope, koju je potpredsednik Labus sa svojima pokušao u Kruševcu, nije dala rezultate, ali su zato otvorene sve televizije, svi mediji da tom akcijom pokuša da se prevari ponovi srpski narod i birači Srbije. To neće uspeti.

Poštovani narodni poslanici, pošto sam često zbog kratkog vremena bio ograničen da govorim bilo u načelu bilo o amandmanu, sada mi se pruža prilika da malo više govorim o dopuni ovog  lex specialis-a, sedma ili osma dopuna, nije bitno.
Zakon, sa svim ovim izmenama, poslužiće da se žestoko suprotstavi država organizovanom kriminalu, sa UBPOK koji je u okviru MUP-a formiran, sa navodno tim specijalcima, tehnikom, obukom, da učine taj prvi korak u hvatanju članova organizovane mafije ili organizovanog kriminala.
Da potom prikupljene podatke daju Specijalnom tužilaštvu ili tužiocu, koji će nastaviti dalje radnje u prikupljanju podataka, dati ih Specijalnom sudu i Specijalni sud da to dokaže, i da brzo i efikasno donese odluku o kazni, a ta kazna treba da bude oštra sankcija, jer se radi o organizovanom kriminalu, o najtežim krivičnim delima koja postoje u modernom svetu. Govoriti ovde o mafiji i načelno sve povezivati sa mafijom je uvreda za mafiju koja postoji u razvijenijim zemljama, gde je vladavina zakona, jer ta mafija, iako organizovana, a jeste organizovana, treba da nadmudri najsposobnije ljude koji predstavljaju državu, koji su dobro organizovani i koji imaju izuzetno dobre propise i institucije da se bore protiv tako organizovane mafije.
Nažalost, mi u državi Srbiji nemamo, izuzev jednog malog dela, koji je danas pominjan ovde, kriminala belih okovratnika, koji pripada jednoj ekspertskoj grupi, koja je verovatno taj zanat ili to znanje učila u razvijenoj Evropi i SAD-u, pa je sa tim ekspertskim znanjem poslata ili došla ovde po nalogu da nam prenese sva svoja znanja, pa i u pogledu kriminala belog okovratnika.
To su do sada uspešno činili, jer taj organizovani kriminal, koji je povezan sa institucijama vlasti, počev od lokalnih pa do vlasti na nivou države, uspeo je da opljačka, baveći se trgovinom nafte i duvana, šećera i struje, stotine miliona ili čak milijardi evra.
Šta reći o pljački kroz Fond za razvoj? Imali smo navodno aferu sa bivšom ministarkom Rašetom. Iza toga nije ostalo ništa da se sprovede kroz postupak.
Mi, kao poslanici, nemamo uvid u to kako se raspolaže Fondom za razvoj, za koji teškom mukom građani Srbije izdvajaju sredstva i uplaćujući ih za budžet Srbije. Šta se događalo u 2004. godini? Šta se događalo u 2003? A možemo samo da pretpostavljamo šta se događa u 2005. godini. Nažalost, pripadnici ovog organizovanog kriminala, tzv. belih okovratnika, smislili su kako da zamagljuju iz dana u dan pravo stanje i pljačkanje i države i naroda, pa kroz PDV, uz sve na šta je uveden, pa čak i na mleko, tzv. sirovo mleko, pa sad proizvođači mleka, posle one pljačkaške privatizacije mlekara, nisu u situaciji da predaju svoje mleko, jer treba da budu registrovani navodno kao poljoprivredni proizvođači, da bi im mleko koje isporuče bilo plaćeno.
Ova šifrovana ekspertska grupa je preuzela podelom vlasti ili ministarstava, formiranjem Vlade Vojislava Koštunice, Ministarstvo poljoprivrede, i ona sredstva iz Fonda za poljoprivredu i za podsticaj razvoja poljoprivrede, odnosno Agrarni budžet, sada su plen određenih ćelija G17 po opštinama, jer kakvo je stanje na terenu oni više nemaju ni opštinske odbore, i preko tih ćelija, kroz navodno obučavanje seljaka, oni obmanjuju seljake - kako će podeliti ta sredstva za razne programe iz tog agrarnog budžeta.
Ovde je već napominjano, uz sve ove prethodne tačke koje su vezane direktno sa ovom tačkom - organizovanog kriminala, da i promet akcija ili Akcijski fond i privatizacija, da ne govorim o berzama, ko ih je osnovao, ko njih kontroliše, da ne govorim o osiguravajućim društvima, ko njih kontroliše, sve je to G17 stavio pod kontrolu navodno guvernera NB, a u suštini to je kontrola ove šifrovane organizacije.
Što se tiče privatizacije, ova neviđena pljačka koja se događa od stupanja na snagu Zakona o privatizaciji pa do današnjeg dana ostavila je stotine hiljade radnika bez posla, ali ne samo bez posla nego i bez gole egzistencije, njih i njihove porodice.
Šta reći o privatizaciji i direktnoj sprezi kroz tzv. transparentne privatizacije, aukcije, tendere, kada se vidi pravo ili realno stanje o 1.500 privatizovanih preduzeća - koliko njih sada radi, koliko je radnika zaposleno i koliko je od tih 1.500 preduzeća nastavilo svoju delatnost.
Izneću jedan primer iz opštine Vrnjačka banja. Jedan od tih učesnika na aukcijama kupio je osam preduzeća, ali je porazna činjenica da taj ne zna, i time se hvali, koja je sve preduzeća kupio.
Druga porazna činjenica je u tome da Opštinski sud u Vrnjačkoj banji nije mogao da mu naplati po izvršnom nalogu potrošenu struju, po tužbi Elektrosrbije, jer nije imao od čega da mu naplati, nema sredstava, nema prihoda, nema imovine. E, to je vaša privatizacija. To je pravo stanje. To je samo jedan primer iz Vrnjačke banje.
Nekadašnji uličari, koji su u nekom vremenu postali ulični dileri, pa posle žiralni dileri, a iz toga sankcijski profiteri, pa ratni profiteri do 5. oktobra, a posle toga postadoše profiteri tzv. vaše tranzicije, oni se uključiše u najunosnije poslove posle 5. oktobra, a delimično su to i ranije radili, pa sva ova sredstva nezakonito stečena širom Srbije, pogotovo u gradovima, upotrebiše gde je sada najunosnije, taj prljavi kapital, prljavi novac da oplode, kako vi to eksperti govorite, upotrebljavaju u izgradnji najužih centara gradova širom Srbije.
Tu je primer Kraljeva i svih gradova Srbije.
Ta tzv. urbanistička mafija, direktno povezana mafija sa čelnicima DOS-ovih lokalnih vlasti, a delimično gde nije došlo do promene vlasti to je nastavljeno i posle redovnih lokalnih izbora, otima ono što je najvrednije svuda u svetu, gradsko građevinsko zemljište, najuže centre gradova.
Uništavaju te centre gradova, praveći poslovno-stambene objekte, sa minimalnim ili nikakvim obavezama prema lokalnoj samoupravi i prema državi, a na svakoj zgradi stiču od 500.000 do 2,5 miliona, čak i tri miliona evra.
Svedoci ste najverovatnije i ovde, mada je Beograd veliki grad i ne može to toliko da se primeti, kao što se može primetiti u Kraljevu, Kragujevcu, Čačku i drugim gradovima širom Srbije, da uništavaju najuži centar grada, prave poslovno-stambene objekte, maksimalno pokrivajući plac bez ulice, bez dvorišta, bez parkinga, bez ikakvih prilaza. Sada su centri tih gradova pretvoreni u jedan prostor u kojem je više nemoguće živeti.
Da nije tragično i da nisu posledice dugoročne možda bi se moglo nešto tu i prihvatiti, ali te posledice ostaju stotinama godina i generacije koje budu došle iza nas moraće da trpe to što je urbanistička mafija, u sprezi sa lokalnim čelnicima vlasti, u sprezi sa čelnicima republičke vlasti, otela od građana tog grada, od građana te opštine.
Nažalost, građani koji žive van tog centra grada nisu u stanju da reše osnovne infrastrukturne i komunalne probleme, jer sve to se događa u opštinskom budžetu i opštinskim javnim preduzećima, grade i intervenišu na najužem gradskom području.
Šta reći o kaznenoj politici ili postupcima koji se vode pred ovim specijalnim sudom, sa svima koji učestvuju u tome. Počev od stupanja na snagu zakona do današnjeg dana nikakav efekat. Na prste se mogu izbrojati pravosnažne izvršne odluke.
Ti postupci su bacanje prašine u oči građanima Srbije jer su oni navodno javni, transparentni, pa svakodnevno imamo izjave tih advokata, maltene i nekog portparola tog tužilaštva, pa čak i svedoka koji se pojavljuju, pa i zaštićenih svedoka, a da se ne vidi kraj, kada će ta suđenja biti završena, kada će biti pravosnažno presuđeno i kada će osuđeni biti upućeni na dugogodišnje kazne zatvora.
Ako je primer ova presuda, neću da cenim činjenice koje je imao tzv. specijalni sud kada je u pitanju ova prvostepena presuda za Zarubicu, izricanje kazne za tako teško delo od 12 godina, a navodno kazna da uplati budžetu 10 miliona evra i da mu se oduzme sva imovina, da li je primerena ta kazna, sa tolikom drogom, tonama droge koja je rasturena u Beogradu i širom Srbije. Da li je to obračun sa organizovanim kriminalom?
Kriminalci od stupanja na snagu zakona, pa sa svim ovim izmenama, imali su u jednom periodu ili početkom akcije Sablja, kada su hvatani, neki od njih 12 ili 13.000, nadimke Budala, Pacov, da bi posle toga, širom Srbije ili u Beogradu, kroz elektronske i pisane medije isti ili slični bili predstavljani nadimcima od milošte. Neću sada pominjati te nadimke, ali često puta zvanični predstavnici vlasti kada daju izjave, kada se nađu na tzv. okruglim stolovima, na kojima u zadnje vreme učestvuju i takvi, pominju ih po nadimcima. To govori o direktnoj sprezi tih kriminalaca sa aktuelnom vlašću.
Neće se ni sa ovom izmenom ovog zakona ništa izmeniti, dok oni koji budu od strane države imenovani da se suprotstave organizovanom kriminalu, počev od MUP-a, odnosno Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, specijalnog suda, ako uopšte treba da postoji, ne učine da to suđenje, odnosno ceo taj postupak bude brz i efikasan, i iza toga da usledi odgovarajuća sankcija, odnosno kazna.
Jer samo kazna ako je brza, efikasna i oštra može imati svoje dejstvo prema učiniocu tog teškog dela, a to su po pravilu višestruka dela, produžena krivična dela, a sa druge strane teška ili oštra sankcija ili kazna može samo vaspitno uticati na druge da ne čine ili da ne pomisle da učine takva ista dela. To je svrha celog ovog postupka i svrha kažnjavanja, da se jednom ipak dođe do pravičnosti, radi miliona građana Srbije koji su obespravljeni, koji izuzetno teško žive i koji nemaju sredstava za život, ali da se ne dozvoli da se ta tako stečena sredstva troše uzalud i preko ovog navodnog specijalnog postupka, počev od MUP-a, tužilaštva i suda.

Mi iz SRS nemamo ništa protiv da navodno održavate neka predavanja, ali je žalosno da zloupotrebljavate sredstva iz budžeta Republike Srbije, a pogotovo iz Agrarnog budžeta i da pokušavate da oživite G17 plus, jer mrtav magarac ne može se oživeti.

Što se tiče da nisu organizovani po ćelijama, sa punim pravom to potvrđujem, jer zašto bi preko opštinskih odbora, preko nekih timova oni pozivali poljoprivrednike da se prijave njima, da bi im oni navodno dali savete i popunili određene formulare, i da ispune uslove za te poljoprivredne kredite.
Ta sredstva nisu sredstva G17 plus, to su sredstva svih građana Srbije, a namenski su opredeljena za agrarni budžet. Ministarstvo poljoprivrede postoji, čak pored sedišta u Nemanjinoj ima svoje ispostave i po okruzima, a na neki način i kroz agrarne budžete mnogih lokalnih samouprava, a to je trebalo da se sprovodi i raspodeli.
Još jesenas jedan seljak iz sela Cvetke je dolazio kod mene u Opštinski odbor SRS i pokazao mi je hipoteku koja mu je stavljena na celokupnu imovinu u selu Cvetke, na kuću i na sve zgrade u domaćinstvu, i zemlju celokupnu, za dve krave koje mu je navodno dala neka fiktivna zadruga "Prvi maj" iz Kraljeva, a ta zadruga fiktivna je uzela kredit iz Fonda za razvoj i iz Agrarnog budžeta. Pitanje je koliko je ta fiktivna zadruga uzela kredita na ime njegove hipoteke, odnosno imovine. Nažalost, išao je da se žali, jer jedna od krava se razbolela i na kraju je lipsala. On je ostao dužan 2.800 evra za te dve krave.
To je vaše delovanje na terenu. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, očekivao sam ovu raspravu i ministra finansija da ga pogledam ovde u ovom odstojanju od govornice, ali je pobegao, jer sam jedan od 9.000 radnika koje su usrećili Dinkić i Labus januara meseca 2002. godine.
Ta njihova takozvana reforma ili početak reforme bankarskog sistema, sa uništavanjem četiri najveće banke u Srbiji, sa tradicijom i ogromnim ugledom, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, smišljeno da bi se otvorio prostor bankama koje su počele da se otvaraju, od stečaja tih banaka do današnjeg dana.
Ali, imao sam konkretna pitanja ministru da postavim. U to vreme on je bio član Upravnog odbora Agencije za sanaciju i stečaj banaka, a Labus, aktuelni potpredsednik Republičke Vlade, bio je predsednik Upravnog odbora. Ta pitanja su: kako su sprovodili postupak navodne sanacije ove četiri banke od juna meseca do kraja 2001. godine; ko je doneo odluku preko noći da se ove četiri banke likvidiraju?
Pošto sam radio u Jugobanci Kraljevo, bio sam uključen u ceo postupak navodne sanacije ove četiri velike banke i tu prevaru koju su prvo prema radnicima tih banaka učinili sa navodnim programom o sanaciji tih banaka, do tajnog dogovora ili sprovođenja programa koji su dobili da izvrše na pregovorima u Parizu. Ti pregovori u Parizu o navodnom otpisu 66% dugova banaka iz Srbije u suštini su velika obmana i prevara, a i velika pljačka građana Srbije i države Srbije.
Hteo sam konkretno pitanje ministru da postavim: zašto su dolarski krediti, to je bila većina kredita u tim pregovorima koje su vodili, pretvoreni u kredite u evrima? Sama ta činjenica je koštala u tom momentu 300 miliona evra. Da li su gospoda Labus i Dinkić imali tu koristi, samo tom činjenicom, pretvaranjem dolarskih kredita u evre?
Šta se posle događalo, od otvaranja stečajnog postupka za ove četiri banke. Normalno, Kljajević kao predsednik Trgovinskog suda, tada Privrednog suda, sada Trgovinskog suda Beograd, sa stečajnim sudijama, do današnjeg dana nije uradio ništa u pogledu stečaja i likvidacije tih banaka.
Nažalost, radnici iz ovih banaka nisu mogli da dobiju – i pored ogromne imovine u pogledu novca i u pogledu pokretnih stvari, a da ne govorim o ogromnim nepokretnostima, dakle, sa ogromnom vrednošću u najelitnijim delovima gradova Srbije –ni decembarske plate iz 2001. godine, a radnici koji su navodno po programu o sanaciji otišli u penziju nisu dobili do današnjeg dana otpremnine.
Isto bih postavio pitanje ministru Dinkiću, koga nema ovde, šta je sa novcem koji je bio blokiran od početka sankcija u Agenciji Jugobanke u Njujorku, radi se o 120 miliona dolara; šta je sa novcem iz Veksim banke iz Moskve, koja je bila pravni prethodnik ove čuvene banke Lazarevića i Hamovića, u čijem poslovanju učestvuju i Dinkić i Labus, gde je bilo najmanje 20 miliona dolara kada je ta banka osnovana od Jugobanke Beograd; šta je sa 20 miliona dolara, kada je trebalo da se osnuje jugoslovensko-engleska banka u Londonu, nije osnovana zbog sankcija, ali su sredstva negde otišla.
Ko je uzeo sav ovaj novac?
Šta je sada sa ovim zakonom, kada se predlaže preuzimanje dugova, navodno ovih banaka u stečaju i likvidaciji, od strane države, da li će za kredite koji su odobravani ili uzeti u inostranstvu za Trepču, "Feronikl" na Kosovu i druga preduzeća Srbija plaćati dugove?
Ministar finansija je rekao da se oko jedna milijarda kredita odnosi na Kosovo i Metohiju.
Na Kosovu i Metohiji se vrši privatizacija, odnosno otuđenje državne imovine. Država, Vlada i ministar ne preduzimaju ništa da zaštite državnu imovinu, bar zbog ovih obaveza koje su preuzeli u ime države.

Izvinjavam se, ne javljam se često, ali ću završiti jednom mudrom izrekom Vladimira Bulatovića Viba: "Novim bogatašima malo je pet čula. Oni imaju čulo primanja, čulo sopstvenog imanja, čulo rabljenja, čulo grabljenja i čulo za rasulo". Hvala.

Poštovani narodni poslanici, ove kaznene odredbe koje su predložene u ovim izmenama Zakona saglasno podnetom amandmanu poslanika SRS-a trebalo je da se nađu, ako ima obeležja za takvo krivično delo, u Krivičnom zakonu.
Hteo sam da govorim o odgovornosti u postupku privatizacije i kontrole u koji su uključeni i radnici Agencije za privatizaciju, radnici regionalnih kancelarija, koji svojim činjenjem i nečinjenjem čine povrede zakona, a samim tim i krivična del; povrede zakona i ta krivična dela u vršenju službenih dužnosti činovnika države, a u cilju ovakve privatizacije, odnosno pljačke. Ministar je i rekao, dodatno obrazlažući tekst ovog zakona, da je do sada privatizovano 1.500 preduzeća, a da je izvršena kontrola, koliko sam zapamtio, u 1.080. Šta je sa ovih 420, gde nije vršena kontrola uopšte? Zatim, da je do sada podneto 124 tužbe, a ima samo 24 pravosnažne presude.
Nije čudo, oni koji su direktno uključeni u ovaj postupak pljačkaške privatizacije, počev od radnika koji trpe posledice, predsednika sindikata, a na neki način dobro znaju to i članovi Odbora za privatizaciju, čiji rad ne prate sredstva informisanja, verovatno po diktatu aktuelne vlasti, da radnici ne čuju pravu istinu i suštinu kakva je ovo privatizacija.
U kraljevačkoj opštini, ili tom prostoru koji obuhvata ova regionalna kancelarija u Kraljevu, od 34 subjekta privatizacije već skoro 12 je u postupku raskida ugovora ili su ispunjeni uslovi za raskid ugovora. Ne treba pominjati ″Autoprevoz″ - Vrnjačka Banja; tu je već i doneta prvostepena sudska odluka. Zatim, moram da pomenem ″Hladnjaču″ - Kraljevo. To je isti kupac koji je kupio i ″Autoprevoz″ - Vrnjačka Banja, gde je podneta tužba od strane Agencije 4.8.2004. godine. Do danas nije doneta presuda, iako je i laicima jasno da tu ključne odredbe ugovora o kupoprodaji, odnosno privatizaciji nisu ispunjene.
Šta reći o ″Poljoprometu″, Kraljevo? Kupac, odnosno većinski vlasnik je posle sklapanja ugovora otuđio 60% nepokretnosti tog preduzeća, a to su u suštini lokali i poslovni prostor.
Svesno je prebacio na račun Meridijan banke u Novom Sadu, na svoj lični račun, i uz tešku muku i obijanje mnogih pragova došlo je do krivične prijave i određivanja pritvora za tog kupca.
Nažalost, on je bio samo tri meseca u pritvoru i posle su se navodno ispunili uslovi za ukidanje pritvora, ali Agencija nije podnela tužbu donošenjem rešenja o pritvoru, i pored ovih činjenica da je otuđio preko 60% vrednosti tj. imovine preduzeća, već na pritisak Odbora tek 31.12.2004. godine, iako je rešenje o pritvoru od strane istražnog sudije Okružnog suda doneto 12.11. Ni za to preduzeće, odnosno po toj tužbi, ni do danas, iako postoje svi razlozi za raskidanje ugovora, nije doneto rešenje od strane Trgovinskog suda Beograd.
Šta je tu još paradoksalno ili strašno? Posle ukidanja pritvora taj navodni kupac i većinski vlasnik se vratio u "Poljopromet", gde i dalje raspolaže tim subjektom privatizacije, gde i dalje šikanira i ponižava radnike koji su to preduzeće stvarali 40 godina. Gde je tu država, gde su državne institucije?
Svi vi koji predstavljate državu faktički u celom ovom postupku privatizacije, na ovaj način kao što sam vam pomenuo ovih nekoliko slučajeva iz Kraljeva, da ne pominjem Rašku – pekara, Novi Pazar – "Oktanpro" i druga preduzeća, po izveštaju Agencije za koja treba da se podnesu tužbe, saučestvujete u pljački imovine koju su radnici stvarali decenijama.
Posledice za ovih otprilike 300.000 radnika su pogubne, oni su ostali bez posla, bez hleba i bez egzistencije, a vi kao predstavnici države pokušavate da na ovaj način, sa ovim malim izmenama Zakona, sve ovo potvrdite i da se nastavi sa ovom trećom i završnom fazom pljačke cele imovine u Srbiji.

Poštovani poslanici, jedna od novina unetih u Predlog zakona jesu i ugovori supružnika: pored bračnog ugovora, ugovora o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom, i ugovor o poklonu. Što se tiče ova prethodna dva ugovora, prva odredba se odnosi na to da supružnici mogu zaključiti bračni ugovor i mogu zaključiti ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom.
Nažalost, kod odredaba člana 190, gde se govori o ugovoru o poklonu, što je naslov ovog člana, nigde se ne govori, što bi bilo logično i pravnički opravdano i nužno, da supružnici mogu zaključiti ugovor o poklonu. Ovako kako je formulisan član 190, on bi trebalo da glasi – povraćaj poklona.
U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na stav 3, gde pravo na povraćaj poklona nema supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za povraćaj poklona predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Amandman se takođe odnosi na tu formulaciju "očigledna nepravda za drugog supružnika".
Nažalost, odgovor Vlade na ovaj amandman je da se ne može prihvatiti iz istih razloga koji su navedeni za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Vojislava Milajića na član 153. Jasniji i opštiji karakter, kako je navedeno u odgovoru na amandman poslanika Milajića, ne može se opravdati, ako su pokloni, a radi se o neuobičajenim poklonima bračnih drugova, po ugovoru koji treba da zaključe ili ako žele da zaključe o davanju i prijemu poklona, a ugovor je obligacioni odnos, i kao i svaki, i ovaj ugovor o poklonu se raskida tužbom u parnici pred sudom opšte nadležnosti.
Zato je nužno i da se ovaj amandman prihvati da bi bilo jasnije, jer supružnik ne bi trebalo da vrati poklon koji je veće vrednosti, nije uobičajeni poklon, ako bi se vraćanjem tog poklona doveo u tešku materijalnu situaciju. Nadam se da ćete shvatiti da ovaj amandman treba na neki način da popravi ovaj stav 3. i da preciznije formuliše povraćaj poklona koji su veće vrednosti od zajednički stečene imovine, što se reguliše stavom 2, u braku.

Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona, koji je dat ispred Vlade Republike Srbije, a čije je obrazloženje izneo ministar Lalović...
Nažalost, i u obrazloženju koje je Vlada dala i od strane ministra osnovno što nije rečeno, a što je najbitnije, jeste da su u Srbiji i porodica i brak u krizi. Iza tih činjenica koje su na svakom koraku, koje traju duže vreme i samo se produbljuje ta kriza braka i porodice, ne sledi jedan predlog zakona koji u pozitivnom smislu treba da zaštiti braku i porodicu.
Mnoge odredbe zakona su negativna slika stanja. Ne sporim nove institute koji su uvedeni u Predlog ovog zakona. Vlade Srbije poštuje konvencije koje su usvojene u Evropi, da se zaštiti određena grupa nezaštićenih, kako se često ovde u diskusiji navodi, deca od nasilništva, suprotni pol i bračni drug od nasilništva. Ali, faktički, kroz odredbe koje su predložene i kroz obrazloženja, ispada da je u Srbiji to tendencija i da su brak i porodica nasilništvo. Brak i porodica treba da održavaju, kao što su vekovima održavali, ljubav, poštovanje i poverenje između bračnih drugova, kao i ostalih članova uže porodice, znači, roditelja i dece uzajamno.
Ovde izgovorene hvale i hvalospevi Vladi i predsedniku Koštunici i ministru, sa sporenjem ko je predlagač ovog zakona, da li prethodna vlada, prethodno ministarstvo ili ova vlada i ovo ministarstvo, nemaju nikakvog osnova, jer da su hteli gospodin Koštunica i ova koalicija koja je na vlast došla pre godinu dana, oni bi u svojoj Vladi imali ministarstvo za porodicu, jer preko ministarstva za porodicu je jedino moguće spasavati i braniti porodicu i brak, koji su u krizi.
Zaštita porodice i braka sada se vrši u okviru jednog ministarstva, koje predstavlja jedan galimatijas od ministra i 13 pomoćnika. Želeo bih da čujem od ministra koliko tih pomoćnika je zaduženo za porodicu i brak.
Posebna priča i posebna odgovornost države je za one koji neposredno na terenu, u opštinama treba da se brinu o porodici i braku. To su tzv. centri za socijalni rad. Neprimeren je taj naziv koji traje već decenijama, da centar za socijalni rad treba da se brine o braku, o porodici i o pravima pre ovih postupaka po sili zakona, koji se nađu pred nadležnim sudom.
Opremljenost tih centara za socijalni rad kako u materijalnom tako i u kadrovskom smislu nije dorasla situaciji i krizi porodice i braka u Srbiji. Stručna osposobljenost ljudi, kadrovska struktura, način vođenja postupaka u zaštiti i čuvanju braka i porodice doveli su do ovakvog stanja.
Kroz Predlog zakona želi se istaći ono negativno i pokušati da se spase prava institucija braka i porodice, tradicionalna, što je kod Srba ili u državi Srbiji kroz vekove.
Ali, da li se može to prihvatiti ako pogledamo član 41, gde se govori o razvodu braka po tužbi: "Svaki supružnik ima pravo na razvod braka ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika".
Svedoci smo unazad nekoliko godina, da ne kažem decenija, da se brakovi razvode posle tri ili četiri meseca. Kako se ovakva definicija "trajno poremećeni odnosi" dokazuje na sudu, između bračnih drugova koji su pre tri meseca stupili u brak? Da li ova odredba treba da ima neku drugu dodatnu rečenicu, da ipak brak od tri meseca ne može biti sa trajno poremećenim odnosima, da ne mogu nastaviti dalje da žive.
Povodom mnogih diskusija o ovlašćenjima koja su data ministru da se meša kad je u pitanju usvojenje, kao i mnoge druge stvari, to je neprimereno za jednu oblast koja zadire u osećanja, u život svih građana Srbije, kroz brak, kroz porodicu, instituciju ili institut usvajanja.
Od 33 uložena amandmana SRS Vlada je prihvatila samo šest. Obrazloženja koja su data nisu u suštini prava obrazloženja zašto se amandmani ne prihvataju. Logično je da je ovaj zakon trebalo predložiti i doneti od 1980. godine, sa nekoliko izmena zakona koje su usledile, ali ovaj zakon bez ovih amandmana nije dobar zakon.
Ukoliko su određene stvari prenormirane u zakonu, i suviše teksta dato kroz članove i kroz norme, takvi zakoni mogu da budu suprotnost ako je u pitanju regulisanje određenih pravnih odnosa. Brak i porodica nisu čisto građanskopravni odnosi, niti su ugovorni odnosi, kao što se ovde ubacuje, kao institut, ugovor između bračnih drugova, pre nego što stupe u brak, oko imovine i oko drugih stvari, oko zajedničke imovine stečene u braku; to neće doprineti učvršćivanju ponuđenog braka ili institucije braka u Srbiji.
Slušali smo statistike vezane za nasilje u Srbiji i u Vojvodini i u svetu, po raznim osnovama. Kao čovek smatram da treba da prihvatimo sve što je dobro od zapadne Evrope po tim konvencijama, ali ne moramo sve prihvatiti. Nisam se bavio statistikama, jer to nije oblast vezana za porodično pravo, ali ako težimo Evropi, uzmimo ono dobro, nemojmo ono loše. Sticajem okolnosti pročitao sam podatak da je u Engleskoj svaki treći brak razveden, a u Londonu svaki drugi. Da li ćemo tome težiti? Ne bih želeo da tome težimo, jer onda iza toga nećemo imati natalitet, niti će se Srbija podmladiti, niti će srpski narod opstati da bude većinski na ovom prostoru.
Smatram da treba prihvatiti samo ono što je dobro, bez obzira na pritiske i eventualne ucene od vaših nalogodavaca iz Evrope ili Amerike. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, u svakom pravnom sistemu postoji hijerarhija pravnih propisa koji određuju prava i obaveze građana. Zakon o radu, nekad se zvao "radnički ustav", ali ovakav zakon koji je predložen, ne može se nazvati radničkim ustavom.
I pored pokušaja poslaničke grupe SRS da amandmanima loš tekst Predloga zakona, mnoge odredbe, popravi, nažalost, Vlada nije prihvatila mnoge od tih amandmana, ni jedan od amandmana koji je ključan da bi ovaj zakon iole zaštitio radnike koji se nalaze u teškom položaju od dolaska DOS-a na vlast; a sada produženi DOS nastavlja sa ponižavanjem radnika širom Srbije, kroz ukidanje osnovnih prava na rad, osnovnih prava na zaradu i na goli život.
Izbegavanje Vlade Srbije da bude učesnik u sklapanju opšteg kolektivnog ugovora bežanje je od istine i odgovornosti za stanje radnika u Srbiji.
Ako je opšti kolektivni ugovor, posle Zakona o radu, krovni kolektivni ugovor, postavlja se pitanje, kako mogu, po članu 245, Vlada ili opštine ili drugi organi lokalne vlasti biti učesnici u zaključivanju posebnog kolektivnog ugovora, kao osnivači, a Vlada, koja je osnivač republičkih javnih preduzeća, ne može, a sa druge strane je direktno odgovorna za restrukturiranje 63 velika preduzeća u Srbiji. Navodno, po programu Republičke vlade, nažalost, ta velika preduzeća, sa preko 200.000 radnika, prepuštena su uništenju. Verovatno se želi, kroz postupak uništenja do stečaja, budzašto da budu prodata u stečajnim postupcima.
Ova pljačkaška privatizacija, koja se odigrava unazad dve godine, sa hvalom da taj postupak treba ubrzati, da bi se ostvarili ciljevi nalogodavaca, i prethodnoj i ovoj vladi, da se uništi privreda Srbije, a kada se uništi privreda Srbije, onda je lako vladati gladnim radnicima, gladnim narodom.
Rečeno je u obrazloženju na amandman poslanika Nataše Jovanović da Vlada Republike Srbije nije član nijednog udruženja poslodavaca. Ako se pogleda član 243, o čemu su i ovde prethodni govornici govorili, ko su ta reprezentativna udruženja poslodavaca? Rečeno je ovo - da li je Karić reprezentativni čelnik tih poslodavaca koji predstavljaju moć i snagu Srbije, kako je nazvao svoj pokret.
U Kraljevu imamo predstavnika tzv. Udruženja industrijalaca, vlasnika "Građevinara" Radenkovića, koji je uništio sa ostalima građevinsku firmu "Kablar" i sada su radnici "Kablara" ostali bez posla. Ni one jadne nadoknade koje su dobili presudama Opštinskog suda za tri i po godine ne mogu da ostvare preko Trgovinskog suda.
Da li će doživeti tu sudbinu i radnici "Magnohroma", radnici "Fabrike vagona" kada se i ova dva velika kolektiva u Kraljevu oteraju u stečaj, a nažalost, u upravnim odborima "Magnohroma" i "Fabrike vagona" sede predstavnici Vlade Republike Srbije. U Upravnom odboru "Magnohroma" sedi Igor Tadić, sada je savetnik za privredu predsednika Tadića.
Kako "Magnohrom" stoji najbolje znaju radnici u Kraljevu; od 5.500 radnika došlo se do 2.200 od kojih samo polovina prima neku zaradu, dok ostali dođu u 10,00 na posao, nemaju posla, vraćaju se u jedan ili dva popodne. Suština je dva različita koncepta - bežanje, kao što reče ministar koji ovde nije prisutan, sa njegovim izlaganjima koji su pokušaji ponižavanja poslanika SRS i amandmana koji su podneli, da sve što su predložili poslanici SRS vraća na staro. Ne treba bežati ni od čega što predstavlja ...
(Predsednik: Vreme.)
... i staro, ako je dobro. Nažalost, ovaj koncept koji se primenjuje od 2000. godine je uništavanje i privrede i države Srbije i srpskog naroda.
Taj koncept MMF-a dobro je iskusila Argentina, Indonezija i mnoge zemlje u svetu, ali ne odustaje se od tog koncepta ovde, jer treba do kraja da se izvrše ti zadaci.
Nadam se da ovo što su rekli poslanici SPS i NS da će ostati dosledni, pa po cenu, ako već ministar do sada nije povukao Predlog zakona, da to učini sada.

Poštovani narodni poslanici, i odredba člana 107, gde je u pitanju regulisanje osnovne zarade, radnog učinka zaposlenog, jasno govore da ovaj predlog zakona nije ispunio očekivanja da će biti mnogo bolji od zakona koji je naneo veliko zlo radnicima unazad tri godine, i koji se još primenjuje i na snazi je.
U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na stav 1. člana 107, u kome sam predložio da se umesto reči "pravilnik" stave reči "opštim aktom" i da se na kraju ovog stava doda "i na osnovu tehničko-tehnoloških uslova na poslu".
Osnov ili ono što je najbitnije, a što je trebalo ovaj zakon jasno da reguliše i da zaštiti radnike u Srbiji, u bilo kom delu, jesu zaposleni u malim ili velikim preduzećima, jeste sticanje radnog odnosa, utvrđivanje zarade i ostala prava iz radnog odnosa.
Jasno se vidi da predlagač zakona nije hteo da uđe u suštinu i da, s obzirom na pravni haos kada je u pitanju određivanje zarada i isplata tih zarada, bar u osnovi, kada je u pitanju osnovna ili minimalna zarada, tu zaštiti radnike zakonom.
Jer, kod nas nije zaživelo dosledno sprovođenje kolektivnih ugovora, kao njihovo zaključivanje, kako opštih tako i pojedinačnih, a da ne govorimo o ugovoru o radu, koji je faktički samovolja poslodavaca, i da su radnici šikanirani po tim ugovorima.
Obrazloženje Vlade što se ne prihvata ovaj amandman, sa pozivom na član 24. kada je u pitanju predlog da se umesto termina "pravilnik" stavi termin "opšti akt", ne stoji, jer članom 24. je regulisano donošenje pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, a postavlja se pitanje šta kada članom 24. obaveza donošenja ovog pravilnika ne stoji za poslodavca koji ima manje od 10 zaposlenih.
Pozivanje na član 8. zakona, kojim je regulisan međusobni odnos zakona, kolektivnog ugovora, pravilnika o radu i ugovora o radu, da je to opšti akt ili opšti pojam koji se provlači kroz ovaj zakon, ne stoji, i prema tome očigledno je da u ovom članu umesto "pravilnik" treba da stoji "opšti akt".
Što se tiče drugog dela amandmana, vezano za tehničko-tehnološke uslove na poslu, jasno je da član 108, na koji se poziva Vlada prilikom odbijanja ovog drugog dela amandmana, u celini ne govori o tehničko-tehnološkim uslovima za uvećanu zaradu, i smatram da je trebalo Vlada, odnosno Ministarstvo za rad da prihvati amandman, i ne bi ništa smetalo, jer definicija osnovne zarade je osnov na osnovu koga radnik treba da dobije neku nadoknadu za poslove i radne zadatke koje obavi.
U tom smislu apelujem na poslanike da prihvate ovaj amandman i da delimično poprave tekst zakona da bi mogao iole da zaštiti radnike u Srbiji, koji su nezaštićeni.

Poštovani narodni poslanici, dokaz da predlagač zakona nije želeo da menja mnoge stvari koje su vezane za radne odnose, za primenu postojećeg zakona o radnim odnosima, koji se pokazao pogubnim za radnike pre svega. Predlagač odbijajući i ovaj amandman dokazuje da ni Vlada, ni Ministarstvo ne želi da taj položaj radnika menja u zakonskom smislu.
Stvarno stanje je da su radnici prepušteni šikaniranju i zloupotrebama, počev od samog zasnivanja radnog odnosa, pa do ostvarivanja svih prava iz radnog odnosa, a da ne govorimo o otkazima ugovora o radu, gde su bez ikakve zaštite i od strane inspekcije rada, da ne govorim o vrlo sporoj i skoro nedostupnoj zaštiti od strane sudova.
Sada u ovom vremenu taj radni odnos ili ugovor o radu počinje probnim radom, pa je tu taj prvi korak koji je trebalo zakonodavac ili predlagač ovog zakona da učini.
Ovo obrazloženje, koje je dato odbijanjem ovog amandmana, da za pojedine složene poslove period probnog rada od tri meseca nije dovoljan, predlagač je mogao da prevaziđe, u najblažem slučaju da razdvoji poslove, i da taj probni rad traje najduže, ako je bio dosledan i želeo da ostane dosledan, šest meseci za najsloženije poslove, a za manje složene poslove ili proste poslove taj probni rad da traje najduže do tri meseca; pa čak i taj probni rad mogao je da se raspodeli na kraće vreme.
Zamislite, probni rad radnika koji se bavi na poslovima čišćenja, da ne govorim o poslovima prodavca, poslovima u kafićima i znam mnogo primera u Kraljevu da se ogromna zloupotreba vrši kroz ovaj ugovor o probnom radu. Često i nema ugovora, i ti poslodavci koriste nefunkcionisanje naših institucija sistema, konkretno inspekcije rada, tako da radnici nisu u stanju da budu zaštićeni i u više navrata zasnivaju taj svoj radni odnos kroz probni rad, pa ih taj poslodavac posle određenog roka otpušta, prima druge.
Postoji ogromna nesigurnost radnika, koji žive u zabludi da su zasnovali radni odnos, ali u suštini nikada trajno nisu zasnovali za sve ovo vreme. Ovo je jedan od ključnih amandmana koji treba da ispravi ovu ogromnu nepravdu, šikaniranje radnika.
Nažalost, odbijanjem ovog amandmana želi se i dalje da se samo štiti poslodavac, a u krajnjom slučaju taj radnik ne može nikada biti u ravnopravnom odnosu sa poslodavcem ni kod zasnivanja radnog odnosa, ni kod svih ostvarivanja prava u radnom odnosu. Ako iza tog radnika ne stoji država, ako ne stoji Ministarstvo rada preko inspekcije rada, ako ne stoji sudska zaštita za ostvarivanje ili kršenje ljudskih prava radnika iz radnog odnosa, onda kome će radnici da se obrate i od koga će tražiti zaštitu.
Svedok sam da u Kraljevu inspekcija rada u suštini ne odgovara svojim poslovima, ne izvršava zakonske obaveze, ne štiti radnike kada je u pitanju probni rad, da ne govorim o drugoj zaštiti koja je nužna kod otkaza ugovora o radu, nezakonitih, suprotno svim pravnim normama. Ali, nažalost, ti radnici ostaju bez posla, šikanirani su, obraćaju se Opštinskom sudu u Kraljevu. Ti postupci su dugi, spori i često poslodavci neće ne samo da izvršavaju rešenja inspekcije rada, ako do njih dođe, čak ni presude opštinskog suda.
To je jedna realnost, koja verujem da je u celoj Srbiji. Zato su očekivanja da ovaj predlog zakona bude daleko bolji u odnosu na postojeći zakon, koji je katastrofalan po radnike, u svim delovima rada u Srbiji nije doneo ništa dobro, ali nažalost ministar neće da prihvati opravdane primedbe, kao što nisu ni prihvaćeni amandmani koji su bili usmereni da se delimično ispravi ovako loš predlog zakona.
U tom smislu ovaj amandman treba prihvatiti i barem zaštiti radnike kod ovog probnog rada, jer taj probni rad opet je neka prepreka da će ubuduće doći do stalnog radnog odnosa.

Poštovani poslanici, ministar se u svom obrazlaganju ovog predloga zakona nije mnogo trudio, niti je hteo da bude ubedljiv da ovaj zakon može da se primeni ovakav kakav je predložen i ako ga usvoji Narodna skupština većinom sa kojom Vlada raspolaže.
Cilj svakog zakona trebalo bi da bude njegova primena, pa zato ceo proces, od predlaganja zakona, preko rasprave u Skupštini, do usvajanja određenih predloženih rešenja sa predloženim amandmanima, zahteva jednu ozbiljnost. To tako i shvatam, pa i zakon, kao najviši akt koji Skupština donosi, treba da postigne cilj zašto se predlaže, zašto se o njemu raspravlja i zašto je donet.
Ovako predloženi zakon neće postići cilj, jer način na koji je predviđeno ovim zakonom da posrednik posreduje između spornih strana neće dovesti do tzv. mirnog rešenja spora.
Imajući u vidu teško stanje koje vlada u državi Srbiji, opšte nepoverenje građana prema sudovima, postavlja se pitanje da li će oni sada verovati da će svoj sporni odnos rešiti na ovako brz i efikasan način, a kako se predlaže ovim zakonom, pogotovo ako su posrednici, kako je predviđeno u ovim odredbama zakona, po pravilu sudije i advokati i druga lica sa visokom spremom.
Da li će ta lista posrednika koju će sačiniti ministar pravde biti u suštini sastavljena od sudija i advokata; oni će, a pogotovo sudije, umesto da se bave rešavanjem predmeta, koje su dobili da rešavaju kao pojedinci ili predsednici veća, svoju pažnju da usmere na posredovanje, imajući u vidu ovu nadoknadu koja je predviđena odredbama ovog zakona.
Posrednik treba da ima, pored školske spreme i radnog iskustva, a nema ih takvih, osim sudija i advokata, poverenje strana u sporu. I, u odredbama ovog zakona se navodi da će se posredniku oduzeti to pravo posrednika u tom sporu ukoliko bude pristrastan. Šta dalje biva? Znači, on i dalje ostaje na listi posrednika. Ako je već u jednom sporu, spornom odnosu kao posrednik pokazao i dokazao da je pristrastan, da li postoji sankcija za takvog posrednika?
Na početku sam rekao da je cilj svih postupaka donošenje određenih odluka i njihovo izvršenje. Često u izvršenju sudskih odluka, pravosnažnih i izvršnih, zbog same formulacije dispozitiva u izvršnom postupku ta odluka ne može da se izvrši. Da li će ovi sporazumi, koji budu zaključeni od spornih strana, uopšte moći da se izvršavaju u izvršnom postupku? Najveći problem opštinskih sudova su izvršni postupci. Najveća neažurnost je u tom delu, a to je finale svih postupaka koji se vode pred sudovima opšte nadležnosti.
Znam da je svojevremeno u Kraljevu bilo 6.500 predmeta u izvršenju, nemam sada podatak koliko ih je, ali to su predmeti koji godinama ne mogu da se izvrše. Sada stranke u postupku, odnosno poverilac u izvršnom postupku ne može nikada biti zadovoljan sudskom odlukom, efikasnošću suda, ako pravosnažna, izvršna odluka ne može godinama da se izvrši. Postavlja se pitanje izvršenja te odluke ili smisla njenog izvršenja, po nekoliko godina.
Članom 31. ministar je ovlašćen da donese podzakonska akta za sprovođenje ovog zakona, i to u roku od 90 dana. Sam postupak ovde nije propisan zakonom i sada se ministar ovlašćuje da donese podzakonska akta, a nije ni navedeno koja, verovatno će on sam odlučiti koja i u kojoj će formi biti akta.
Kada je u pitanju ostvarivanje prava čoveka i građanina, iz Ustava Srbije, na koja se pozvao predlagač zakona, ne može se ostaviti pojedincu, makar bio to i ministar, da on, na neki način, ulazi u nadležnost ili odredbe koje moraju biti regulisane zakonom.
Ovde je izneto mnogo primedaba na ovaj zakon. Ovaj zakon sigurno neće dovesti do efikasnijeg rada sudova, jer sve ove mere, pre donošenja ovog zakona, nisu dale rezultata da sudovi budu efikasniji, ažurniji i da građani dođu do bržeg zadovoljenja pravde, odnosno do ostvarivanja svojih prava.
Nema važnih i nevažnih sporova, male i velike vrednosti. Za svaku stranku, ako smatra da je njen interes ugrožen, taj spor je veliki. Za nekoga je veliki spor ometanje poseda, ako ne može da uđe u svoju njivu i da tu njivu obradi. Za nekoga je veliki spor ako je u pitanju 500.000 ili 1.000.000 evra, ili lokal od 100, 200 kvadrata, a za nekoga je spor veliki ako ne može da priđe svojoj kući koja ima površinu 30 kvadrata.
Sa ovakvim zakonom, sa ovakvom neefikasnošću organa koji sude i treba da donesu pravdu građanima, postoji velika bojazan i od zloupotreba odredbi ovog zakona. Ta zloupotreba može se ogledati u tome da, zbog neefikasnosti, neažurnosti i nemogućnosti da na duži rok ostvare pravdu pred redovnim sudovima, oni koji ne mogu da plate ni punomoćnika da ih zastupa u sudskom postupku pod pritiskom pribegnu da se rešava na ovaj preki način a da im se u potpunosti ili delimično uskrate njihova prava.
Smatram da ovaj zakon nije primeren situaciji u kojoj se nalazi naše pravosuđe, situaciji u kojoj se mi nalazimo kao narod. Pozivanje na neke preporuke ili direktive (ovde vidim da nije izričita direktiva) i na praksu Slovenije ili nekih drugih zemalja nije osnovano za ovo naše vreme. Treba urediti sistem pravosuđa, jer je to jedan od tri stuba na kome počiva država i narod, pa posle toga možemo krenuti polako, postepeno, ali vrlo oprezno, i sa ovakvim zakonima. Hvala.