Poštovani narodni poslanici, evo već je u diskusijama bilo pitanja narodnih poslanika zašto ovaj zakon nije došao ranije na dnevni red Narodne skupštine, imajući u vidu rokove iz Ustavne povelje i pominjanje 5. februara, do kog roka je trebalo da se završe ovi izbori i da nov sastav poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore preuzime vođenje državne zajednice, izbor novog ministarskog saveta.
Izgleda da Vlada Republike Srbije ni ranije nije imala saglasnost oko Predloga ovog zakona, odnosno da li ovaj zakon treba da se predloži Narodnoj skupštini na usvajanje, što smo danas dobili kao potvrdu od jedne poslaničke grupe koja sačinjava poslaničku većinu, čini jedan deo Vlade Srbije, a nažalost čini deo Ministarskog saveta državne zajednice.
Takva pragmatična poslanička grupa je bila pragmatična u bližoj prošlosti, pa od ekspertskog tima postade stranka pred parlamentarne izbore u decembru prošle godine.
Ali, gledajući u realnost koje su i oni svesni, i uz svest građana Srbije, odnosno birača da su prepoznali tu obmanu u toj ekspertskog grupi i toj poslaničkoj grupi u Skupštini Srbije i delu Vlade, pa znajući da cenzus od 5% je previsok prag za njih, jednostavno danas želi da se ne usvoji ovaj zakon, odnosno da on ne bude usvojen i ne sprovedu se izbori za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Kao narodni poslanik ispred SRS, a po struci pravnik, učen sam davnih 1968, 1969. prošlog veka od pokojnog profesora Lukića šta je država, a šta je narod, i da je država faktički fikcija, a u stvari država je narod, a da narodni predstavnici predstavljaju državu kroz predstavnička tela, kroz najnoviju ustavotvornu praksu preko skupština i preko vlada koje su neposredno i posredno birane od skupština.
Postavlja se sada pitanje, ako mi ovde tvrdimo i izjavljujemo da Ustavna povelja, bez obzira kakva je, koja je zaključena skoro pre dve godine, i znamo tačno ko je nju potpisao, pod čijim pritiskom, Solane, koji je i sada morao verovatno da naloži da Koštunica dobije saglasnost Solane da ovaj zakon dođe na dnevni red danas, kako može da se ovde diskutuje.
Užasavam se od takvih reči da Marović kao predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, i ako se ovaj zakon donese, neće raspisati izbore za poslanike Skupštine Srbije i Crne Gore. Čega je on onda predsednik? Da li je on predsednik državne zajednice, da li će on moći i dalje da se zove predsednik državne zajednice, da li će se i dalje sednice Ministarskog saveta održavati telefonom?
Jedan deo, i to crnogorski deo Ministarskog saveta na Svetom Stefanu, a ovaj drugi u Beogradu, a znamo koji su sve problemi koji pritiskaju državu Srbiju, a o onima u Crnoj Gori neću diskutovati, to je problem građana Crne Gore.
Jedan logičan sled stvari i danas je nastavljen ovde i nije ni čudo od poslaničke grupe G17 zašto je ovako otvorena izašla protiv ovog zakona, a sve je povezano sa neposrednim događajima vezano za Vojsku Srbije i Crne Gore i pokušaj rasturanja Vojske Srbije i Crne Gore, a i ono što će uslediti, što se najavljuje kao ključni događaj 2005, kada je u pitanju sudbina Srbije, srpskog naroda, konačni status Kosova i Metohije.
Taj konačni status navodno treba da se opredeli u 2005, i pored donete Rezolucije ovde od svih poslanika Narodne skupštine, kada je u pitanju Kosovo i Metohija i interesi države Srbije i srpskog naroda to su bile samo fraze i zavaravanje od određenih poslanika poslaničkih grupa, a pokušaj zavaravanja građana Srbije i srpskog naroda.
Pošto je bilo nekih primedbi na sam tekst zakona, pomenuću i primedbe ili amandmane vezano za glasanje u inostranstvu. Pre neki dan smo ovde kao Narodna skupština usvojili Zakon o državljanstvu, a imajući u vidu sve probleme koji su se desili prilikom izbora ili glasanja za izbor predsednika Srbije u junu, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu gospodin Lončar je dobro upoznat kako su ti izbori organizovani u inostranstvu i kakav je bio efekat i mogućnost organizovanja tih izbora.
Ja sam istovremeno i predsednik Odbora za odnose sa Srbima van Srbije i ta problematika, dakle, status Srba van Srbije, a pogotovu u dijaspori, nerešeno pitanje državljanstva, nadam se da će se rešiti, ali za sve je potrebno jedno dogledno vreme, uz veliko angažovanje državnih organa Republike Srbije, posebno MUP-a, ako je ono nadležno da to reguliše.
Pa se postavlja opravdano pitanje da li će i glasanje građana van granica Srbije imati istu sudbinu kao i glasanje za izbor predsednika Srbije u junu. Da li će imati pet ili šest hiljada glasača, a svaki glas će građane Srbije koštati od 200 do 300 evra i smatram da, ukoliko se ne obezbede uslovi da većina žele da postanu državljani države Srbije, kada se obezbede uslovi da se svi ti državljani popišu u inostranstvu, da se urade pravi birački spiskovi i da se ne stavlja u neravnopravan položaj većina tih naših građana sa državljanstvom, koji nisu u mogućnosti da glasaju.
A za to treba sigurno ne mesec i po dana, nego mnogo duže vreme, pa samim tim i ova odredba o omogućavanju glasanja u inostranstvu je faktički stavljanje u neravnopravan položaj najvećeg broja birača ili građana, a ako se tu licitira da njih ima dva, tri ili četiri miliona, ali pravo stanje će se znati kada budu svi ili oni koji žele, kada podnesu zahtev za upis u knjigu državljana države Srbije, odnosno da dobiju taj status.
Govorilo se ovde i o Dontovom sistemu i nema razloga da se on sada menja u odnosu na taj sistem koji je u Zakonu o izboru narodnih poslanika, kao i o odredbi pozitivne diskriminacije za manjine. Oni koji shvataju svoju snagu, svesni su svoje nemoći, verovatno su protiv ovog zakona.
SRS je od njenog osnivanja do danas i ubuduće će biti da samo putem izbora želi da dođe na vlast, a to će i ovom prilikom činiti.
Prema tome, oni koji su imali tu situaciju ili priliku da su prekim putem dolazili na vlast i na silu se održavali na vlasti, neće to moći i ubuduće da rade. Hvala vam.

Hvala, predsedniče. Slušajući celokupnu diskusiju vezanu za ovu tačku dnevnog reda, kao i jučerašnju raspravu na Odboru za finansije, čudo je što je ovako loš zakon predvodio ministar finansija, a Vlada ga prihvatila.
Danas ministar nije prisutan ovde prilikom rasprave, iako je očigledno da i od poslanika pozicije i opozicije činjenicama se dokazuje da ovaj zakon ne bi trebalo uopšte da se usvoji. Jedino što je bilo logično da Vlada, odnosno ministar u ime Vlade povuče ovaj predlog zakona, pa po zaključku Odbora za finansije ovaj transfer sredstava se izvrši za tri meseca kao privremeno rešenje, a da se u tom roku postupi po zaključku i predloži nov tekst zakona sa objektivnim kriterijumima koji bi opredelili transfer sredstava za opštine u Srbiji i gradove.
Moram da se osvrnem, pošto dolazim iz opštine Kraljevo, imajući u vidu kriterijume koji nisu menjani sa izmenom zakona o lokalnoj samoupravi, a i danas je mnogo poslanika govorilo koji bi to još dodatni kriterijumi trebalo da budu predviđeni da bi se objektivni razlozi i činjenice uporedile za svaku opštinu i za ova četiri grada, i jedno pravično rešenje se našlo u transferu sredstava iz budžeta, i da se vrate opštinama i gradovima.
Kraljevo, velika opština, a nažalost najveća teritorijalna u Srbiji, a 11. po broju stanovnika, a juče sam izneo na Odboru da jedan od kriterijuma je trebalo, pored ovih predviđenih, i teritorijalna veličina opštine da bude. Isto tako, broj izbeglih, raseljenih i prognanih lica, pa Kraljevo je sa preko 20 hiljada ovih lica, mada je ministar rekao da nema podataka koliko tih lica ima, ne samo na teritoriji opštine Kraljevo, nego u Srbiji. Svedoci smo sada da je u toku postupak prijavljivanja izbeglih lica, koja treba da se prijave do 13. januara 2005. godine radi utvrđivanja statusa.
Smatram da je bruka i sramota za jednu državu da nije u stanju posle toliko godina da da tačne podatke i da ima tačne podatke, i ne samo u opštinama, nego u svakom naseljenom mestu i gradu, i na teritoriji cele Republike Srbije, koliko je tih lica, i da prati status, i socijalni i ekonomski, i celokupno stanje u kojima se nalaze.
To je samo dokaz kako država brine i o tom delu stanovništva koji je u najtežem položaju, mada je većina građana Srbije u vrlo teškom položaju.
Neshvatljivo je, a što se vezuje za stanje koje se nalazi u opštini Kraljevo, a možda je i teže nego u mnogim opštinama, a ovde je pominjan Kragujevac i još neke opštine čiji su poslanici sa tih teritorija podneli amandmane na raspodelu ovih sredstava. Kao poslanik iz Kraljeva, mada nas ima još poslanika, smatrao sam, kao što je stav SRS-a, da ne treba podnositi amandmane, jer imajući u vidu sredstva koja su opredeljena u budžetu, predlaganjem amandmana oduzima se ili se predlaže da se nekome oduzme.
Nažalost, mnogi drugi činioci utiču na stanje u jednoj opštini, na funkcionisanje lokalne vlasti, na položaj građana te opštine, pa pomenuću, a već je vezano za funkcionisanje i lokalne vlasti, i odnos Vlade Republike Srbije i odgovarajućih ministarstava utiču na probleme koje imaju pojedine opštine.
Kraljevo, kao najveća teritorijalna opština, sa preko 130.000 stanovnika, bez izbeglih, raseljenih i prognanih, nema obilaznicu, nema drugi most preko reke Ibar, saobraćajni kolaps u Kraljevu traje svako jutro i svakog popodneva. Privreda ne radi, a tzv. restrukturiranje velikih kolektiva, a što je u nadležnosti Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva za privredu, trebalo je da pomogne "Magnohromu" Kraljevo i trebalo je da pomogne fabrici vagona. Svesni smo da tu nikakve pomoći nema, jer nema nikakvog programa za 63 velika kolektiva u Srbiji, kao što nema ni za "Magnohrom" ni fabriku vagona.
Činjenica je da je predsednik Upravnog odbora "Magnohroma" već više godina Igor Tadić, rođak našeg predsednika Tadića, a koji je sada savetnik predsednika Srbije za privredu, a najbolje znaju stanje u "Magnohromu" zaposleni koji u suštini nemaju više posla, radi vrlo mali deo, a od 5.000 radnika ostalo je 2.400 da se vodi da je u radnom odnosu. To je suština što se tiče "Magnohroma".
Znači, taj Igor Tadić, a sada savetuje istovremeno i predsednika Srbije za rešavanje privrednih problema u Srbiji, a verovatno i putuje u inostranstvo sa njim, pošto je predsednik Tadić advokat srpske privrede, srpskih biznismena, a nema rešenja za "Magnohrom", kao što nema ni za 63 kolektiva u Srbiji.
O fabrici vagona ne treba ni govoriti, navodno taj program i ne postoji za fabriku vagona. Direktor koji je obišao 40 zemalja sveta, koga je postavila Vlada Srbije i Upravni odbor, smenjen je, a nije se došlo ni do jednog posla, a čak u predizbornoj kampanji i ministar za kapitalne investicije je došao u fabriku vagona i obećao velike poslove za Brazil, Indiju i druge zemlje. To je samo bila priča u predizbornoj kampanji.
Postavio sam i pitanje na jednoj od sednica Odbora za finansije ministru Dinkiću šta je sa Fondom za razvoj, ko kontroliše raspodelu tih sredstava i korišćenje tih sredstava.
On se složio sa pitanjem i rekao – i ja bih voleo da znam kako se ta sredstva dele. To je odgovor ministra Dinkića.
A znamo kako je radio Fond u okviru prethodne vlade, DOS-ovske vlade, odnosno Demokratske stranke, sa Rašetom kao primerom, da ne govorim druge primere, i verovano se tajna oko Fonda nastavlja, i Fond je ponovo vezan za najuži krug ljudi, koji su direktno vezani za Vladu Srbije i za uske krugove pojedinaca koji su članovi Vlada Republike Srbije.
Kriterijum koji je pominjan šta je nerazvijena, a šta razvijena opština, ne znam, nije ministar tu da ga pitam, a verovatno će biti prilike da pitam ministra za privredu kako se opština Kraljevo tretira, kao razvijena ili nerazvijena opština. Znam za izraz koji se upotrebljava od zvaničnika bivše i sadašnje aktuelne vlasti – Kraljevo devastirano područje. Pitao sam šta to znači, ali mi niko nije objasnio.
Sa ovim završavam ovu diskusiju i smatram da je ovaj predlog zakona trebalo povući, ići sa privremenim finansiranjem do marta i utvrditi objektivne kriterijume.

Poštovani narodni poslanici, ne znam koji su razlozi bili i čime se rukovodio predsednik Narodne skupštine kada je na ovakav način zakazao ovu sednicu sa dnevnim redom da se raspravlja o zakonu o budžetu Republike Srbije za 2005. godinu.
Reagovao sam i na Odboru za finansije, jer smo za sednicu Odbora pozvani telegramom. Ovako obiman materijal i važnost zakona smatram da nije trebalo da poprimi ovakav postupak i ne znam kako je juče predsednik Narodne skupštine, gospodin Marković, obrazložio poslanicima ovakvo zakazivanje sednice i vođenje celog postupka.
Nažalost, i na Odboru nisam dobio odgovor zašto je postupljeno na hitan način da se zakazuje sednica i da se raspravlja o ovom predlogu zakona.
Isto me čudi za juče, zašto poslanička većina nije prihvatila predlog našeg zamenika šefa poslaničke grupe SRS, gospodina Vučića, da se o predlogu budžeta raspravlja, odnosno da vreme bude za raspravu duplo duže nego što je to po Poslovniku?
Očigledno da i predlagač, Vlada Srbije, a pogotovu skupštinska većina, ne želi da se razložno, temeljito raspravlja o svim odredbama budžeta, da se u jednom normalnom postupku sagledaju sve predložene odredbe budžeta, bez razloga što će imati većinu, što će taj predlog biti i prihvaćen.
Nemam mnogo vremena, zahvaljujući poslaničkoj većini koja nije želela da glasa za produženje vremena za raspravu, ali bih samo nekoliko pitanja iz samog predloga budžeta, mnoga su pokrenuta i raspravljano je o njima, postavio ministru finansija.
Dakle, za program restrukturiranja velikih preduzeća u Srbiji, da li uopšte tog programa ima? Ovde je ministar rekao juče da je u pitanju oko 60 preduzeća, a da li je to 50 ili 63 ili 67, da li ta preduzeća od strane Vlade su praćena nekim programom?
Vlada, izgleda, zavarava radnike tih preduzeća, da u suštini tu nema nikakvog programa i da je to jednostavno taj program za uništenje tih preduzeća, a i danas smo čuli u odgovoru ministra da za neka pomenuta preduzeća nalaze se rešenja, odnosno naći će se u narednom periodu.
Znači, nema programa za Kraljevo, koga neko naziva devastirano područje, a ne znam šta znači to devastirano, nisam do sada čuo u srpskom jeziku šta to znači. "Magnohrom" grca i na kolenima. Moram ponovo reći, krivicom Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva za privredu, jer ono je najodgovornije za takvo stanje i propadanje "Magnohroma". Fabrika vagona, da ne govorim o njoj. Znao je u predizbornoj kampanji za lokalne izbore ministar za kapitalne investicije Velja Ilić da ode u Fabriku vagona i da obeća silne poslove, ali to je samo bilo u predizbornoj kampanji.
Isto tako, ponovo govorim i moram to ponovo istaći, Direkcija za puteve u okviru Ministarstva za kapitalne investicije, da li ona ima neki program i prioritete gde se ulažu sredstva. Vidimo i u budžetu za 2004. godinu, pa čak se predviđa i u budžetu za 2005. godinu, ogromna zaduženja preko Direkcije u inostranstvu. Gde se ta sredstva ulažu, koji se to putni pravci popravljaju, gde će se graditi. A Kraljeva, izgleda, nema u programu Direkcije, neće ponovo imati drugi most na Ibru, a da ne govorim o zaobilaznici.
Pitanje poljoprivrede, premije za mleko, te premije faktički ostaju kao u ovoj godini i neshvatljivo je da takozvano sirovo mleko bude 14 dinara i sa eventualnom premijom 17 ili 18 dinara.
Nije našla Vlada i ministar finansija bolje rešenje za proizvođače mleka, ali nažalost, uništavanje stočnog fonda će se nastaviti i mi ćemo ostati bez stoke, kao i drugih osnovnih poljoprivrednih proizvoda.
Završiću sa ovim, koliko je sve ovde jasno, odnosno nejasno u ovom predlogu budžeta, a na Odboru je bilo, to je i ministar potvrdio, da ne zna kako su se sredstva trošila u određenim ministarstvima, a na Odboru je raspravljan izveštaj Uprave za javne nabavke, pa mnoge javne nabavke koje iznose u Srbiji negde oko 1.400.000.000 evra, jedna od ostalih je bila i uređenje svečane sale za ceremoniju proglašenja, odnosno posle proglašenja ili polaganja zakletve predsednika Borisa Tadića. Nema podataka u izveštaju Uprave za javne nabavke koliko je tu sredstava utrošeno, a ni za šta su utrošena.
To je realnost u kojoj se mi nalazimo kao država i kao narod.

Poštovani narodni poslanici, ovo što se želelo Predlogom ovog zakona, konkretno čl. 18. i 19. pokušava se sa propisivanjem postupka od člana 21. do člana 29. da se to i ostvari. Suština ovih članova, kao i člana 21. je, da ovo nije propisan postupak i da je, faktički, članom 15. data ministru nadležnost da on odredi način na koji će stranke komunicirati u ovom postupku tzv. mirenja.
Ako su ti nezavisni i nepristrasni stručnjaci, koji su imenovani od strane direktora agencije, koga je, normalno, predložio ministar za rad u Vladi, a Vlada to sigurno prihvata, takvi miritelji, koji su stručnjaci za radne sporove, sa visokom stručnom spremom i najmanje pet godina radnog iskustva u tim sporovima, su lica koja ministar preko direktora opredeljuje da razrešavaju tzv. kolektivne sporove.
Suština člana 18. je da će kolektivni sporovi za polovinu radnika Srbije biti sporovi, odnosno rešenja koja će se nametnuti od miritelja, preko direktora agencije, odnosno preko ministarstva, odnosno Vlade.
Znači, neće imati mogućnost radnici koji su nabrojani, koji rade u delatnostima po članu 18. da na bilo koji način u tom kolektivnom sporu dođu do svojih prava koja su im uskraćivana do sada, a pretpostavljamo i imamo u vidu namere ove vlade da će im tek biti prava uskraćivana u skorijoj budućnosti. Zato se i ovaj zakon predlaže i najverovatnije će ga skupštinska većina i prihvatiti.
Nema ovde ministra. Ponovo da postavim pitanje – kakva je zaštita prava radnika do sada u postojećem pravnom sistemu, a pogotovo preko njegovog Ministarstva, kojim on rukovodi? Šta radi inspekcija rada u obavljanju svojih poslova i kako ona štiti prava radnika, koja su ugrožena u svim delatnostima i oblasti rada u Srbiji.
Kako su zaštitili inspektori rada prava radnika u tzv. privatizovanim preduzećima, koji u suštini samim činom aukcije, odnosno tendera, ostaju više bez ikakvih prava i u suštini više nema poštovanja odredbi Zakona o radu, a da ne govorim o kolektivnom ugovoru, pojedinačnom ugovoru o radu?!
Svedoci smo jednog terora koji ti tzv. novi vlasnici sprovode nad stotinama hiljada radnika u privatizovanim preduzećima, a da su u suštini bespomoćni i nemaju zaštitu od inspekcije rada, tužilaštva, MUP-a, a da ne govorim od sudova!
Da li će se ponoviti ona praksa, koju je bivši ministar rada, Milovanović, preko Ministarstva za rad pokušao da napravi Laburističku stranku, pa smo bili svedoci mi u Kraljevu da je ministar preko tzv. svoje stranke imao kandidate za odbornike Skupštine opštine Kraljevo, pa su mu na odborničkoj listi bili svi inspektori rada!
Da li će ministar Lalović sada pokušati da stvori stranku, koju nema, to je očigledno, da preko miritelja, arbitara i eventualno ponovo da uključi inspektore rada, da bi za neke naredne izbore koji će uslediti, pokušao da dođe do nekog procenta glasova birača Srbije.
Ali, kao što su prepoznali prevaru od strane ministra Milovanovića, građani Srbije, koji su u većini slučajeva bez posla ili ako rade i primaju plate neredovno ili ih uopšte ne primaju, žive teško i preteško, često na granici egzistencije, neće biti prevareni ni od ministra Lalovića.
Sve ovo što se sada čini sa ovim predlogom zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, u očekivanju velikih socijalnih tenzija i opravdanog nezadovoljstva širom Srbije, neće sprečiti radnike u Srbiji da zaštite svoj goli život i golu egzistenciju. Hvala.

Član 13. Predloga zakona je tesno povezan sa članom 12. Pošto Odbor za pravosuđe i Vlada nisu prihvatili amandman na član 12. najverovatnije ne prihvata ministar ni amandman na član 13. da se član 13. briše, kako sam predložio u ime poslaničke grupe SRS. Moram reći da nisam radio u sudu, pogotovo sam imao u svom poslu, kao diplomirani pravnik, dosta susreta sa izvršnim postupkom, sa sudijama koji su radili u izvršnom postupku i prema njihovom sagledavanju i sagledavanju drugih sudija i težnja sudija, u rasporedu obavljanja sudijskih funkcija početkom godine, da izbegnu taj deo posla u opštinskim sudovima, došao sam do zaključka, kao i oni, da je to najteži deo posla u okviru nadležnosti opštinskih sudova, kao stvarno i mesno nadležni za izvršenja.
Hiljade predmeta u izvršenju, sa težnjom dužnika da ne dođe do izvršenja i korišćenjem raznih sredstava da se ne izvrši usvojeno rešenje od strane suda.
Sada, umesto ova načela hitnosti u izvršnom postupku da budu zastupljena u svim odredbama ovog zakona, sa odredbom člana 12. i 13. i ostalih odredbi, u suštini, ovde se to načelo gazi i ide u suprotnom pravcu.
Umesto prigovora i veća trojice sudija opštinskog suda, sada se uvodi žalba kao sredstvo, a o žalbi odlučuje drugostepeni sud. Šta ćemo imati sada na terenu, u funkcionisanju izvršnog postupka? Uložene žalbe, izvršni predmeti se šalju u okružne sudove, zatrpani okružni sudovi sa žalbama u izvršnom postupku, vreme se utrostručuje, a i ovako je dug izvršni postupak. Svrha ovog zakona nije pospešivanje izvršenje, a osnovni cilj svakog sudskog postupka je da dođe do izvršenja po pravosnažnom presuđenju određene stvari.
Suština je da stranka koja je neko svoje pravo ostvarila u sudskom postupku, to pravo će vrlo teško ostvariti ili često puta i nikada ostvariti. Protekom vremena, dolazi do mnogih okolnosti, uz zloupotrebu od strane dužnika, uz sada i mogućnosti predviđene ovim članom 13. i ostalim odredbama zakona, da se žalbom taj postupak odugovlači u nedogled.
Čak i zadnji stav člana 13. čak i na rešenje doneseno u sprovođenju izvršenja podleže žalbi, može se izjaviti žalba. To automatski znači, iako je doneto rešenje o izvršenju od strane suda, pa nije bilo žalbe na rešenje o izvršenju, a donosi neko rešenje u samom postupku izvršenja, onda opet ogroman zastoj, opet predmet u okružni sud i čeka se odluka tog veća trojice sudija iz okružnog suda.
Da li ova problematika, pored pravosnažne izvršne odluke, treba da bude ovako regulisana i, zamislite, sa ovom odredbom, okružni sud i to veće trojice sudija? Smatram da je trebalo uvažiti, od strane Odbora i Vlade, amandman i na član 12. pogotovo na član 13. koji sledi i da bi postupak oko samog izvršenja trebalo zadržati u odnosu na eventualne primedbe dužnika, da se zadrže postojeća rešenja koja su donekle dala rezultate u sprovođenju ovih nekoliko godina, ali izgleda da će se ovim odredbama vratiti stanje kao što je bilo pre nekoliko godina, da će i malo veći opštinski sud imati četiri, pet ili šest hiljada predmeta u izvršenju.

Poštovani narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam ovaj amandman, kao što je i namera bila ostalih amandmana poslaničke grupe SRS da se predloženi tekst zakona o parničnom postupku poboljša, imajući to u vidu i član 108. stav 2.
U predloženom tekstu zakona je navedeno da će sud na ročište blagovremeno pozvati stranke i ostala lica čije prisustvo smatra potrebnim. Ova reč blagovremeno može se tumačiti izuzetno široko, pogotovo od onih koji su dužni da, na osnovu rešenja o određivanju ročišta, bilo pripremnog ročišta, bilo ročišta za glavnu raspravu, pozovu stranke na to ročište.
Sa druge strane, kada se posmatraju odredbe ovog člana 108. kao i odredbe članova 288. i to zadnja odredba u tom članu, da se poziv za pripremno ročište dostavlja najkasnije osam dana pre ročišta. U članu 294. u zadnjem stavu kojim je predviđeno da se za poziv za zakazivanje ročišta za glavnu raspravu primenjuju ove odredbe člana 288.
Isto tako da se najkasnije osam dana pre ročišta za glavnu raspravu dostavlja poziv strankama u postupku imajući u vidu sve probleme i neefikasnosti i neažurnosti sudova koji primenjuju ili će primenjivati i ove odredbe zakona o parničnom postupku, smatrao sam, a što je i opravdano da ova reč "blagovremeno" treba da se zameni rečima "odmah po određivanju datuma održavanja ročišta".
Ročište određuje sud, kada je zakonom to propisano ili kada zahtevaju potrebe postupka. Normalno je da se donosi rešenje od strane suda o određivanju ročišta i protiv tog rešenja čak nije ni žalba dozvoljena.
Pozivanje stranaka vrši se pozivom. Najčešće uz poziv strankama ide određeni podnesak na osnovu koga stranke saznaju povod za određivanje ročišta. Da li je dovoljno, što je navodno navedeno u ova dva člana oko poziva za pripremu ročišta ili glavnu raspravu, najmanje osam dana? To bi gledajući logički trebalo da bude izuzetak, međutim, gledajući kako se stvarno sve to događa, to je postala praksa u sudovima.
Da li može u roku od osam dana stranka u postupku da razmotri taj podnesak, da eventualno pribavi druge dokaze, da ako nema angažuje advokata ili da obezbedi svedoke ili druge dokaze koji su bitni za brzo delovanje sagledavajući neažurnost sudova? I to je unutrašnje pitanje funkcionisanja sudova, šta je cilj svakog sudskog postupka.
Cilj svakog sudskog postupka je da stranke u postupku što pre dođu do pravosnažne izvršne sudske odluke i da takvom odlukom bude razrešen jedan pravni spor koji je nastao između stranaka. To je cilj svakog postupka i posle pravosnažne izvršne odluke sledi izvršenje da li dobrovoljnim ili prinudnim putem. Nije čudo što su stranke ili građani Srbije izgubili poverenje u sudove, jer imajući u vidu da se često, ne svojom krivicom, krivicom suda, krivicom postupka, učesnika u postupku, od strane suda postupak odugovlači neprimereno dugo, da stranke izgube svaku nadu da će doći do istine i do pravde.
Nije ni čudo, imam jedan lični primer, ne ja kao učesnik u postupku, da u Kraljevu jedan spor traje 22 godine i došlo se do pravosnažne izvršne odluke od 1982. do 2004. godine. Zamislite dete se rodi i sa 22 godine ako je bolji student on je završio prava. On je malte ne mogao da uđe u taj postupak u ime jedne od stranaka u postupku. Imajući u vidu sve ovo što sam rekao, ne mogu da shvatim da Odbor nije imao razumevanja da jednu od odredbi koja bi trebalo da odrede rok za sud ili učesnike u postupku koji rade u ime suda.
Ovde se radi o zapisniku ili Pisarnici ili radnicima suda koji treba da sprovedu postupak pozivanje stranaka ili uručenja poziva. Ovo Odbor nije prihvatio.
(Predsednik: Vreme gospodine Četroviću.)
Nadam se da će ministar koji je ovde prisutan, s obzirom da je bio dobre volje, da je neki amandman prihvatio, da će i ovaj amandman prihvatiti.

Poštovani narodni poslanici, počeo bih od ovoga što je poslanik Krasić poslednje rekao. Zašto se kod konkretnih tačaka dnevnog reda ministar vraća i objašnjava neke druge stvari, a ne predloge zakona, koji ne treba da budu zakoni, o izdavanju kontragarancija za zaduženja koja su potpisana ili za ugovore sklopljene još u oktobru prošle godine.
Postavlja se pitanje zašto se ovaj posao oko kontragarancija nije ranije završio. Suština je ovde, kao što je i rečeno, da ovo nisu kontragarancije, ovo su faktički supergarancije ili prave garancije i za zaduženja koja se vrše po ovim tačkama od 2. do 7. jedino država Srbija, odnosno građani Srbije mogu da garantuju i da svojom imovinom plate, ukoliko korisnici ovih zajmova ne izvrše svoje obaveze.
Međutim, javio sam se da postavim sledeće pitanje. Ministar je ovde rekao da se država Srbija približava maksimumu zaduženja prema kriterijumima Međunarodnog monetarnog fonda, i u svom ponovnom javljanju naveo je da se deset godina nije sarađivalo sa MMF-om; pa nije se ni moglo sarađivati sa MMF-om, jer je zemlja bila pod sankcijama, pod blokadom.
Gospodine ministre, stalno se pozivate na vaše stručno, ekspertsko znanje iz oblasti finansija, međutim, nemojte mnogo, zbog običnih građana koji ne razumeju, da govorite da je sve ono što je Monetarni fond radio u svetu radio u interesu država i naroda. Bavio sam se tom problematikom, zato što sam bio dvadeset četiri godine radnik "Jugobanke" u Kraljevu i znam šta je Monetarni fond doneo Argentini, Indoneziji i mnogim zemljama u svetu koje su slepo otpratile program i diktate. Vidi se kakva je situacija u kojoj se oni sada nalaze.
Slažem se da je potrebna saradnja sa svim međunarodnim organizacijama, a pogotovu međunarodnim finansijskim organizacijama, ali ne takva saradnja da se samo ispunjavaju nalozi. Koji su ciljevi tih naloga, to je drugo pitanje.
Prema tome, nemojte stalno vraćati tu priču na saradnju i na to da je sve što dolazi od MMF-a dobro. Pitanje je onih koji u određenoj zemlji treba da pregovaraju u interesu naroda i države i da taj dogovor postignu i da to sprovedu. Zašto nije Slovenija prihvatila model MMF-a, i mnoge zemlje u okruženju? Zašto oni nisu išli na likvidaciju svih njihovih banaka, zašto ste vi, gospodine Dinkiću, sa Labusom likvidirali četiri najveće banke u Srbiji?
Zašto ne date izveštaj o poslovanju ovih banaka za ove četiri godine? Kakvo je njihovo poslovanje, čime se one bave? Koga kreditiraju? Gde su sredstva, gde ta sredstva odlaze, da li u kreditiranju privrede, infrastrukture, opština, države ima udela tih poslovnih banaka koje ste vi formirali ovde u Srbiji?
Od tih silnih banaka, sa najmodernijom tehnikom, sa ekspertima, šta je dobio narod zauzvrat; šta su dobili građani Kraljeva od četiri poslovne jedinice koje su bile, koje su kreditirale privredu Kraljeva, cele opštine i regiona? Šta kreditiraju sada 34 filijale u Kraljevu? Imate li vi te podatke? Čime se oni bave? Imate 34 poslovne jedinice banaka u Kraljevu, maltene više nego što ima piljara u Kraljevu. U Kraljevu sada u centru grada imamo banke, kockarnice i kafiće. A to su tri oblasti koje funkcionišu u centru grada Kraljeva.
Kakvo nam je stanje privrede? Sada vas vraćam na temu tačaka od 2. do 7. Da li ste vi u Vladi, i bivšoj i sadašnjoj, postavili pitanje šta je u lokalnim samoupravama i opštinama, koji su to prioritetni problemi gde država treba da na neki način napravi jedan program i da se ti prioritetni problemi rešavaju. Da li je najveći problem ovih sedam tačaka dnevnog reda? Da li ima nekih većih, prioritetnih problema u nekoj opštini u Srbiji?
Moram da vas podsetim, ako ne znate, Kraljevo nema most na Ibru. Zagušenje je od 7 do 8 izjutra i od 15 do 16 časova. Nema obilaznicu, nema rešeno vodosnabdevanje, a to nigde Vlada nije razmatrala, niti će razmatrati.
Sada govorite da se približavamo granici zaduženja. U ove četiri opštine koje ovde pominjete, Beograd, Novi Sad, Niš i ne znam koja još, vladale su tada demokrate. Verovatno je po tom osnovu predloženo i zaključeni su ovi zajmovi i sada treba to da se sprovede. A ko će vratiti ove kredite ili zajmove? Vratiće građani tih opština i vratiće, ako ne vrate oni, svi građani Republike Srbije.
Oni i dalje neće imati drugi most na Ibru, neće imati obilaznicu i neće imati rešeno vodosnabdevanje, a vas u Vladi Srbije nije ni ranije interesovalo, a ni sada, koji su problemi Kraljeva i mnogih drugih opština u Srbiji. Vi govorite o trećem prstenu obilaznice oko Beograda. Kraljevo nema ni drugi most na Ibru, a ti građani Kraljeva, cele opštine, ne govorim samo o gradu Kraljevu, jer nije ni Beograd Srbija, niti je Kraljevo opština, nego je 11. opština u Srbiji po broju stanovnika, bez ovih prognanih sa Kosova, kojih je 1999. godine došlo 20.000. To je teritorijalno najveća opština u Srbiji. To vas u Vladi uopšte ne interesuje.
Sada dolazi priča, radi očuvanja onog klimavog demokratskog bloka koji je formiran posle lokalnih izbora u novembru prošle godine, da je dolazio Velja Ilić, da je išao na Ibar i sa odbornicima iz Nove Srbije gledao i televizija prenosi da je Velja rekao da će da se pravi obilaznica i rekao je kuda će to da ide. Pre 20 godina je neki most počeo da se pravi i stoje stubovi od toga. To je politika koju vodi Vlada Srbije.
U sklopu ovoga što je rekao poslanik Krasić – olako zaduživanje i bez pravog utvrđivanja prioriteta, ako se radi o zaduživanju na nivou opština, smatramo da nema nikakvog smisla. Zašto bi u nekoj opštini građani dobili sve, pa i na teret, ako sutradan bude trebalo, budžeta Srbije, radi otplate, garancije, kontragarancije ili supergarancije, a da u drugim opštinama nemaju ni osnovne uslove da se iole normalno kreću, žive i rade? O problemima života i rada u gradu Kraljevu i mnogim opštinama Srbije treba javno govoriti ovde.
Prethodnih dana govorilo se o rebalansu budžeta, koliko je ko zaradio i koja je Vlada više zaradila od privatizacije. Koja je to zarada od privatizacije? Zar je zarada prodati nasleđeni stan, kuću ili prodati nasleđenu njivu ili livadu? Da li je zarada prodati imovinu koju je neko drugi stekao? Zarada je ono što se kao višak vrednosti stvori u proizvodnji u Srbiji. Mi nemamo proizvodnju i vas ne interesuje proizvodnja. Vama je proizvodnja koliko je ko više prodao i koliko je, navodno, ušlo tih sredstava u budžet.
Ministra ne interesuje privatizacija, a bio mu je veliki problem što je od privatizacije slabo napunjen budžet za ovih deset meseci. Da li je ministar ikada došao na Odbor za privatizaciju da čuje kako je privatizacija u Srbiji sprovođena do sada? Treba da dođete, ministre.
Ja nisam član Odbora, ali zbog pljačke nekih preduzeća u Kraljevu, što će doći na dnevni red Odbora, a došlo je više puta, neka će tek doći, treba da dođete i vi. Odbor je zaključivao da treba da dođu ministri i da čuju koji je to kriminal. Treba da dođe i ministar policije i ministar pravde. Međutim, ne odazivaju se pozivu.
Zatvorene su sve informacije sa tog odbora. Ovde se pokušava stidljivo da se proturi šta se to događa u privatizaciji u Srbiji. To je kriminal. Od 1.200 preduzeća, slobodnom procenom mogu da vam kažem, 600 preduzeća je kriminalnim radnjama oteto, opljačkano, radnici su poniženi. Nažalost, mnogi nisu u stanju da se organizuju i da se suprotstave. Ono što je uspelo da se organizuje i da se suprotstavi, to se javno i pušta.
Sada se baca prašina u oči javnosti Srbije, građanima Srbije, sa "C marketom", "Knjazom Milošem", a sve drugo nije važno. Mnogo su važna i neka mala preduzeća i sudbina radnika u tim malim preduzećima. Nisu samo važni oni koji treba da uzmu 20 ili 30 hiljada evra iz "C marketa " ili "Knjaza Miloša". Za mene su mnogo važniji oni koji nemaju ni dinara u džepu da kupe hleb za decu.

Poštovani narodni poslanici, pošto dolazim iz opštine Kraljevo, evo dokaza da nije ovo moje učešće za raspravu vezano za lokalne izbore, jer voljom predsednika Skupštine i ministra za lokalnu upravu, izbori za opštinu Kraljevo nisu raspisani. Ali, o stanju u opštini Kraljevu raspravljaćemo mi u Kraljevu.
Vezano za ovu rezoluciju i predlog, koji je dat od strane poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, i argumente koji su iznošeni tri dana, kao i u obrazloženju, da nema niko prava da povuče tužbu protiv osam zemalja NATO, ali nažalost ili na svu sreću većine građana Srbije, protivargumenti ili argumenti za povlačenje tužbe ovde nisu izneti. Iako je pokušano da se obrazlaže, te radi budućnosti Srbije, ulaska u Partnerstvo za mir, u druge evropske institucije, treba povući tužbu, pa se mnogo puta u diskusijama pojedinih poslanika upotrebljavaju termini koji, nažalost, ne mogu da se rastumače šta znače – protivpravna agresija.
Da li poslanici koji govore ovakve reči znaju šta znači sam izraz agresija? Ovde je govoreno o izdaji. Ko se to toliko plaši reči "izdaja"? Kakva je to nehumana agresija? Da li postoji humana agresija? Šta je to sloboda? Šta je čast? Šta je dostojanstvo pojedinca? Šta je dostojanstvo države? Šta je suverenost naroda?
Sve je pogaženo, ne samo 1999. godine, nego godinama pre toga, a i godinama koje su prošle posle 1999. godine. Nažalost, ostvaruje se ono što nam je prorekao Arčibald Rajs: "Srbi, čuvajte se sami sebe". Izgleda da u delu srpskog naroda ima jedna zla kob koja nas prati kroz vekove, ta zla kob, iako ćete možda ponovo reagovati, od najvećih junaka do najvećih izdajnika. Ali, za svu sreću, kroz istoriju, a i u današnjem vremenu, ima mnogo više junaka nego izdajnika i uvek su junaci pobeđivali u srpskom narodu.
Moram da kažem nešto vezano za posledice bombardovanja 1999. godine. Nisu one završene sa junom 1999. godine. Ubijanje jednog naroda ne vrši se samo bombama i raketama. Ubijanje naroda je nastavljeno. Ubijanje naroda se vrši i nemanjem lekova i nemanjem osnovnih uslova za jedan dostojan život.
Većina građana u Srbiji teško živi. Nadam se, i pored te muke koju imaju da prežive, da su gledali ovu raspravu i da su čuli argumente da nema niko pravo da povuče tužbu, ne samo za genocid, nego za sve ono što je u tužbi navedeno.
Nažalost, vi za tri i po godine od dolaska na vlast, pa ni danas niste spremni da formirate tim koji će da brani interese Srbije i srpskog naroda na Međunarodnom sudu u Hagu. To je bio zadatak i one prethodne DOS-ovske vlasti, a i vlasti ovog tzv. klimavog demokratskog bloka.
I pored svega ovoga, nadam se da će kod većine poslanika proraditi savest i da će oni glasati za ovu rezoluciju.

Poštovani narodni poslanici, prethodna replika na neki način je povezana sa ovim amandmanom i sa članom 17. U predlogu izmene zakona članom 17. je predviđeno da se naslov iznad člana 26a, kao i članovi 26a-26k brišu.
Nadnaslov je glasio: "Oporeziva dobit, usklađivanje rashoda, usklađivanje prihoda i kapitalni gubici i dobici banaka i drugih finansijskih organizacija".
U obrazloženju za ovaj član navedeno je samo da se predložene izmene daju zbog toga što i u okviru banaka za utvrđivanje dobiti treba primeniti međunarodne računovodstvene standarde, kao i kod svih ostalih preduzeća, odnosno pravnih subjekata. Drugo nikakvo obrazloženje nije dato.
Ali, ovi članovi koji se brišu imali su verovatno svog osnova. Zašto su inače u osnovnom tekstu zakona banke bile posebno sa 12 članova regulisane kod utvrđivanja prihoda, dobiti, gubitka i za druge finansijske organizacije.
Stavljanje u isti položaj preduzeća koja su u proizvodnji, s obzirom na teške uslove proizvodnje, organizovanja proizvodnje, realizacije proizvodnje, naplate i sticanje dobiti na kraju godine, i sa jednom stopom od 10% preduzeća iz proizvodnje izjednačiti sa bankama i finansijskim organizacijama - u ime SRS i ovog amandmana smatram da nikakvog smisla nema.
Po Zakonu o bankama, osnivanje banaka, njihov rad i kontrolu treba da vrši Narodna banka Srbije. Nažalost, od uništenja četiri velike banke januara 2002. godine do današnjeg dana u Srbiji je niklo sijaset banaka. Ne zna se po kom osnovu su nikle, kako šire svoju poslovnu mrežu i šta im je prava delatnost. Gledajući stanje građana, teška ekonomska, a pogotovu socijalna situacija, preko milion nezaposlenih, najmanje 500.000 radnika koji maltene ne primaju platu ili primaju minimalnu platu, penzionera, kolika je štednja u ovim bankama?
Ali, kada se pogleda kako one bujaju, koji je to luksuz, koji je to poslovni prostor, koje automobile voze - nemamo mi ništa protiv zaposlenih u novoosnovanim bankama i poslovnim jedinicama, ali finansijski lobi i finansijska mafija izgleda da je i ovde došla do uticaja, da se ove odredbe izbrišu, da se ne primene posebne odredbe, da bi se na neki način i kroz dobit tih banaka kontrolisao njihov rad i utvrdilo zakonito poslovanje.
U Kraljevu sada ima 34 poslovne jedinice banaka. Naravno, sve su to privatne banke. Njihova delatnost ne zna se šta je. Kada se pogleda sa ulice vidi se da nema štediša, verovatno nema ni komitenata vezano za kredite, garancije i ostalo - pitanje šta te poslovne jedinice uopšte rade?
Pored tih 34 novootvorenih poslovnih jedinica, jedino su još novootvorene kockarnice. Uži centar Kraljeva sada je preplavljen luksuznim poslovnim jedinicama banaka i kockarnicama.
Stečaj koji je pokrenut još 2002. godine i stečajni upravnik ove četiri banke je Agencija za sanaciju i stečaj banaka. Do današnjeg dana nije dao nikakav rezultat prema osam i više hiljada radnika koji su izjureni iz tih banaka. Njihova prava su zakinuta.
Pored tog isterivanja iz banaka i prestanka radnog odnosa, niti je isplaćen ostatak ličnih dohodaka, niti otpremnine radnicima koji su otišli u penziju, a na žalost razgrabljena je pokretna imovina iz tih banaka. Razgrabljena su odmarališta radnika iz tih banka, koje su radnici pravili širom Srbije, pa čak i na crnogorskom primorju, za koja su izdvajali od svojih ličnih dohodaka i regresa.
Za rad Agencije, odnosno stečajnog upravnika ove četiri banke odgovorna je i Narodna banka, pogotovu grupa G17, koja je faktički osnovala ovu agenciju. Gledajući sve ovo što se događa, finansijska mafija faktički želi da brisanjem ovih 12 članova stavi van kontrole poslovanje ovih banaka, koje faktički nisu banke u interesu građana i privrede Srbije. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 21. kojim se reguliše, odnosno menja član 65. stav 2. zakona, koji glasi: "Ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika, osim prihvatilišta i prihvatne stanice, osniva Vlada Republike Srbije, odnosno nadležni organ AP, u skladu sa odlukom o mreži ovih ustanova koju donosi Vlada Republike Srbije".
Imajući u vidu da se sredstva za socijalnu zaštitu, po ovom zakonu, obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije i da je ustavno pravo države Srbije da ta sredstva usmerava i preko ustanova koje ona formira, davanje prava, odnosno prenošenje nadležnosti, kako je ovde rečeno, nadležnom organu AP, verovatno je u skladu sa zakonom u koji je u Skupštini Vojvodine pretočen politički dogovor između pokojnog predsednika Đinđića, Čanka, Kase i Veselinova, koji su podržavali tu vladu i preneli tim zakonom neka ovlašćenja na AP.
Srpska radikalna stranka smatra, a i u duhu ovog amandmana je, da se ne mogu na ovaj način prenositi ovlašćenja države Srbije. Ta ovlašćenja je moguće menjati i vršiti decentralizaciju državnih funkcija samo promenom Ustava Republike Srbije. Vaši prethodnici, a pogotovo je bivši ministar pravde, Batić, govorio da Ustav nije Sveto pismo. Međutim, Ustav je Ustav sve dok se ne promeni u svim odredbama u kojima je on na snazi.
Slušajući diskusiju tokom ova dva dana, i ovde prisutnog ministra za rad i socijalna pitanja, za ovih sedam meseci, izgleda da se on može nazvati samo ministrom za socijalna pitanja, i to u jednom malom delu. Njegova funkcija kao ministra rada ne postoji, Ministarstvo u oblasti rada nema nikakve delatnosti, niti bilo šta radi.
Na stotine hiljada radnika, koji su obespravljeni, čija su prava pogažena, naročito od početka sprovođenja postupka privatizacije, odnosno pljačke imovine koju su ti radnici decenijama stvarali, sada su došli u situaciju da nemaju nikakva prava vezana za pravo na rad, na druga prava iz radnog odnosa.
Sticajem okolnosti sam bio juče prisutan na sednici Odbora za privatizaciju. Mnogi su pokušali da se obrate ovom odboru, da zaštite svoje osnovno ustavno pravo na rad, ali im je na samom odboru rečeno da nemaju maltene pravo ni da govore na tom odboru, a kamoli da budu neka stranka u postupku.
U taj položaj dovedeni su radnici, stotine hiljada radnika, koji su teško radili i izdvajali za izgradnju fabrika, za kupovinu opreme i ostale imovine, a sada su došli u situaciju da ih niko ne štiti u državi Srbiji.
Koristim priliku da postavim pitanje ministru za rad, s obzirom na takvu situaciju, da li su on i njegovo ministarstvo preduzeli nešto da zaštite ta prava radnika, prvo na rad, a posle toga i druga prava po osnovu rada. To šikaniranje koje doživljavaju od tzv. novih vlasnika, kupaca prevazilazi iole pristojno ponašanje: od degradiranja u samom postupku privatizacije tih preduzeća, a preduzeća su dobili novi vlasnici u bescenje, do isterivanja sa radnog mesta, korišćenja svake situacije da se isteraju iz radne organizacije da bi ti novi vlasnici što pre došli do imovine, bez radnika, da bi tu imovinu rasprodali i stekli ogromni novac bez ikakvog osnova.
U tom smislu, smatram da ovaj amandman treba da se prihvati. Predlažem narodnim poslanicima da prihvate ovaj amandman i da se član 21. briše.

Poštovani narodni poslanici, evo po Poslovniku imam i ja pravo da branim amandman na član 13. Razlog za predlaganje brisanja člana 13. je principijelni, koji je SRS i u načelnoj raspravi iznela, a i prilikom ulaganja svih amandmana, da je ova agencija nepotrebna, necelishodna i štetna.
Gledajući član 13, kojim je regulisano da će Vlada Republike Srbije imenovati predsednika i članove upravnog odbora, direktora, predsednika i članove nadzornog odbora u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (zakon će stupiti na snagu, ukoliko bude usvojen od većine poslanika, osam dana po objavljivanju u "Službenom glasniku"), postavlja se pitanje – ko će predložiti Vladi, kada nema nadležnog ministra za poslove privrede, predsednika i članove upravnog i nadzornog odbora i direktora agencije?
Gledajući ovaj zakon, faktički, rešenje je bilo da se ovaj zakon uopšte ne donosi, i ako je bilo potrebe da se preciziraju neke odredbe o stečajnom upravniku, da to bude uneto u zakon o stečajnom postupku.
Izgleda da se smatra da su problemi u državi rešeni donošenjem velikog broja zakona i ovde se često govori – donošenjem zakona se postavljaju na mesto i uspostavljaju institucije države Srbije. Donošenjem zakona se ne uspostavljaju institucije. Donošenjem zakona ne funkcioniše država, odnosno ne postoji vladavina zakona. Vladavina zakona je primena zakona i broj određenih postupaka, saglasno zakonu, i ta rešenja ili odluke koje postupci donose da se ostvare na delu.
Dodatni razlog, a imam i lični, kada je u pitanju zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika: jedan sam od osam i nešto hiljada radnika četiri banke koje su gurnute u stečaj od strane Labusa, Dinkića, Đelića i ostalih. To su prihvatili Labus i Dinkić prilikom pregovora u Parizu sa tzv. Pariskim klubom, da se ove četiri banke likvidiraju preko noći, uz navodni program o sanaciji tih banaka za šest meseci, a to nije nikakav program, i preko noći, posle Nove godine, tačnije 3. januara 2002. godine, objavljuje se odluka o stečaju ove četiri velike banke.
Sa stečajem ove četiri velike banke stvoreni su uslovi za rušenje privrede Srbije, jer je 80 posto privrede Srbije bilo, a i ostali su komitenti ove četiri velike banke. Da bi se ostvario sledeći potez, sprovela tzv. privatizacija, odnosno pljačka privrede Srbije, morale su da se sruše ove četiri velike banke. Tada je privreda Srbije ostala bez oslonca, bez velikih banaka, a na njihovo mesto su došle mafijaške banke.
Moram da vam kažem da i ovo u Kraljevu što imamo, a imamo navodno 28 poslovnih jedinica ili ekspozitura nekih banaka, jeste loše, a ono malo privrede što je ostalo u Kraljevu, odnosno oni koji to vode znaju šta mogu od tih poslovnih jedinica i ekspozitura da dobiju i kakvu podršku, koliko kredita i koliko garancija. U suštini, privreda Kraljeva nema ništa od tih banaka. Šta ima Kraljevo? Ima, ako se prikupi nešto novca, da se taj novac pošalje u centrale u Beograd, a iz Beograda, preko tzv. evropskih banaka, koje samo imaju naziv evropske, da se taj novac iznese iz Srbije i tako se stvari odvijaju.
Stečaj ove četiri banke, koji se vodi u Trgovinskom sudu u Beogradu, traje evo skoro pune tri godine. Nije se odmaklo od početka. Šta je urađeno? Urađeno je to da je prvo razgrabljena pokretna imovina u tim bankama, ogromna pokretna imovina, tehnika, nameštaj, do otimanja automobila (jedan od automobila je kupio bivši ministar, koji sada sedi ovde kao poslanik), a ostala je da se razgrabi ogromna nepokretna imovina, ogroman poslovni prostor u najvećim gradskim centrima Srbije.
E, to je cilj, ali, nažalost, taj stečaj vodi Agencija za sanaciju i stečaj banaka, odnosno stečajni upravnik ove četiri banke. To je delo Labusa i Dinkića i ta agencija je bila pod njihovim patronatom, a i danas je.
Da li će i ovi stečajni upravnici imati iste licence? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je 50-ti amandman, a ima ih još 57. Poslanici SRS-a će izdržati, ali u vas ne verujem.
Podneo sam amandman na član 20, odnosno da se u članu 72. stav 2. tačka 2) briše. Razlog, tačka 2) člana 72. jeste donošenje programa završnih i maturskih ispita.
Kako biste razumeli i shvatili o čemu se radi, u članu 103. definiše se šta je završni ispit, pa član 103. glasi: "Nakon završnog osmog razreda učenik polaže završni ispit. Završnim ispitom procenjuje se stepen postignutosti propisanih (umesto ishoda umetnuto je) ciljeva i zadataka osnovnog obrazovanja i vaspitanja. Nakon položenog završnog ispita učenik stiče osnovno obrazovanje i vaspitanje,o čemu se izdaje javna isprava u skladu sa posebnim zakonom. Na osnovu položenog završnog ispita, učenik stiče pravo na upis u srednju školu, u skladu sa posebnim zakonom. Program završnog ispita u osnovnoj školi propisuje ministar".
Postavljam pitanje, a nema ovde ministra, tu je eksministar, koji je preuzeo ulogu ministra za sve vreme ove diskusije o izmenama ovog zakona o obrazovanju, nisam našao u obrazloženju Vlade čime brani uvođenje završnog ispita za učenike osnovnih škola, a nisam ni čuo u usmenom obrazloženju ministarske Čolić.
Zar učenici posle završenih osam razreda i ocenjivanja svih osam razreda treba da budu ponovo ocenjivani kroz navodno neki završni ispit. Ako je to formalnost koju treba da propiše ministar svojim programom, onda zašto da se opterećuju učenici tom formalnošću. Ovo je principijelan stav SRS-a i u tom smislu smatram da ovaj amandman treba da se prihvati.

Poštovani narodni poslanici, za dva dana ističe redovno zasedanje Skupštine i izgleda da ovo redovno zasedanje treba da se završi u ponoćnim satima, da li u petak veče ili u subotu, sa izmenama i dopunama ključnih zakona koje ova vlada predlaže po hitnom postupku. Nažalost, jedan od ta tri koja su na dnevnom redu jeste i izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku.
Nema ovde ministra, nije bio iskren, ali ne čudi me, biću u ubeđenju da nije govorio istinu - da ovakva izmena i dopuna zakona nije pod pritiskom stavljena na dnevni red, i ovakav tekst samog zakona. Nije tačno da nije ucena, da se ovaj zakon, faktički, ne bavi pojedincima koji se sada nalaze u pritvoru, a koji bi bili vrlo opasni ukoliko bi bili pušteni iz pritvora istekom zakonskih rokova, pošto nisu pravosnažnim presudama osuđeni na vremenske kazne.
Jedan od tih pojedinaca je i Rade Marković. Izgleda da se ovi koji su juče zadržavali rad Skupštine pet sati plaše Radeta Markovića, bivšeg šefa državne bezbednosti, i drugih njegovih saradnika.
Verovatno on dosta zna o mnogima, o čemu se sve dogovaralo, šta se radilo, za mnoge zločine i mnoga nedela u Srbiji.
Ali, nije problem neefikasnosti krivičnog pravosuđa Srbije u Zakonu o krivičnom postupku. Problem je u samom funkcionisanju sudova u Srbiji. Ovakvim predlogom za izmenu i dopunu Krivičnog zakona na neki način se opravdava neefikasnost i prvostepenih i drugostepenih sudova, a pogotovo se amnestira Vrhovni sud Srbije, koji je najveći krivac i odgovoran je za ovakvo stanje u krivičnom pravosuđu. Sve ove odredbe kroz izmene i dopune zakona faktički produžavaju rokove, počev od pritvora koji (kako je juče rekao zamenik šefa našeg poslaničke grupe Vučić) može trajati sedam i po godina.
Ne može da se prihvati, ja dolazim iz Kraljeva, da se za teško razbojništvo koje je prouzrokovalo smrt celokupne porodice za šest godina ne može doći do pravosnažne presude. Gde je tu pravda, gde je istina? Isto tako, ne može se prihvatiti da je ministar Jočić, ministar unutrašnjih poslova, odredio prioritete za vođenje i efikasnost određenih krivičnih postupaka, pa pominje Ćuruviju, Đinđića, ne znam, i ostale. Za mene je mnogo teže i veća je posledica što je unesrećena majka one devojke koja je poginula kada se Veselinov vozio džipom 140 kilometara na čas kroz centar Beograda. Nju niko ne pominje, i to je sramota, sramota onih koji su vršili i ovih koji vrše vlast. Ima mnogo takvih unesrećenih roditelja ili dece, niko njih ne pominje.
Pravda i zakoni nisu za one koji vrše vlast, a pogotovu za one koji vrše vlast suprotno interesu naroda i države i koji kršeći zakone faktički žele da se zaštite navodno izmenama i dopunama tih istih zakona.
Ovde je ministar pomenuo uslovnu osudu i mogućnost da takvi postupci treba da idu brže i da se 70%, navodno, predmeta završava uslovnim osudama. To je nesreća krivičnog pravosuđa u Srbiji, jer nažalost, mnogi predmeti gde postoje dokazi i materijalna istina za izricanje vremenskih kazni, po dogovorima i vezama ljudi koji su iz MUP-a, advokature, sudija, završavaju se uslovnim osudama.
Cilj svake kazne ili osude treba da bude ne samo represija ili odmazda prema učiniocu, nego da bude i pouka za one druge da ne čine takva dela. Sa ovakvim stanjem u pravosuđu, sa ovakvim izmenama zakona, mi imamo preko 150 zakona u Srbiji gde su predviđena krivična dela; nikome ne pada na pamet, ni iz prethodne vlasti, ni sada, da izvrši kodifikaciju krivičnog zakonodavstva.
Pominje se zakonodavstvo zapadne Evrope. Srbija je i u 19. veku, a pogotovu u 20. veku imala krivične zakone koji su bili ravnopravni sa ranije predviđenim krivičnim zakonima Evrope.
Nažalost, sa celim sistemom pravosuđa, sa ovakvim zakonodavstvom, sa ovakvim odnosom ljudi koji su odgovorni za vođenje pravosuđa, mi samo idemo dalje i tonemo.
Ta nepravda i nevera više u pravdu od strane običnih ljudi, građana u sud... nekada je bio pojam, pogotovu kada se pomene sud, sudija, sa poštovanjem su ljudi ulazili u Palatu pravde. Da li može da se nazove Palata pravde u Beogradu gde je Batić stavio spomenik cara Dušana, da li je to Palata pravde? Ovde se pominje kazna za svedoke, naime, od 10.000 na 100.000, a znate li vi situaciju, pogotovu to znaju advokati, koliko ljudi beži, jednostavno iako je očevidac nekog događaja kaže da nije video, jer neće i ne sme da svedoči. To je tragična situacija u kojoj se mi već godinama nalazimo. A sada pored toga, neka drakonska kazna od 10.000 na 100.000 svedoku.
Nije ovde ministar, hteo sam da ga pitam, i nije na ovom dnevnom redu, ali je vezano za oblast pravosuđa, o izvršenju zakona koji je branio, o izmeni zakona o sudovima i o tužilaštvima, šta je konkretno urađeno da bi se ispravile one nepravde što su donesene u prethodnom periodu. Taj odgovor nisam dobio, iako sam postavio to pitanje njemu kada je bila rasprava o tim zakonima.
SRS, rečeno je ovde, neće podržati ovakav predlog zakona, jer faktički on ne poboljšava nikakvo stanje, niti će sudovi u Srbiji biti efikasniji. Naprotiv, biće još veća neefikasnost i postupci će biti beskonačni. Hvala vam.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman, koji Vlada očigledno ne prihvata, pročitaću stav 2. člana 43. koji je predmet člana 8. izmena i dopuna zakona: "Ako je zahtev za izuzeće podnet protivno odredbi člana 42. st. 3, 5. i 6. ovog zakonika ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka, zahtev će se odbaciti u celini, odnosno delimično. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda od otvaranja zasedanja - veće. U donošenju tog rešenja od otvaranja zasedanja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži."
Šta je težina svega ovoga? Kada se u bilo kom postupku zahtev odbacuje, odbacivanje zahteva podrazumeva jedan postupak nerazmatranja navoda u zahtevu. Obrazloženje koje je Ministarstvo dalo za član 8. stav 2, posebno da brani ovaj deo - "ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka", potkrepljeno je verovatno stanjem krivičnih postupaka u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Nije problem odredba člana 43. Zakonika o krivičnom postupku, nego, nažalost, sam Okružni sud u Beogradu, to odeljenje i cela situacija koja je stvorena u medijima, u javnosti Srbije oko svih tih krivičnih postupaka. To maltene nije više suđenje, to je jedan cirkus za zabavljanje naroda iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, a izgleda, tako dobacuju, iz godine u godinu.
Kod obrazloženja za izmenu ovog člana 8. isto se poziva na Povelju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju, Međunarodni pakt. Šta je suština? Zašto, ako se zahtev odbacuje, a ne bi trebalo uopšte da se odbacuje, nego treba onaj koji dobija taj zahtev, da li predsednik suda ili veće, da razmotri zahtev i zahtev da odbije ako nema osnova.
Druga stvar, što je još tragičnije - bez prava žalbe. Koji se to zahtevi u nekom sudskom postupku, pogotovo kada je u pitanju krivični postupak, odbacuju bez prava žalbe? Lično smatram, i u tom smislu sam podneo amandman da se ovaj stav 2. briše, da neće doći do efikasnijeg suđenja uvođenjem ovakvog stava, a posebno što postoji u članu 218. kaznena odredba za postupke očiglednog odugovlačenja od 100 hiljada dinara. Znači, po dva osnova se kažnjava eventualno onaj koji podnosi zahtev za izuzeće, a smatra se da tim zahtevom odugovlači postupak.

Uvaženi narodni poslanici, gospodine ministre, samo bih, pre nego što pređem na ove tačke dnevnog reda, da se osvrnem na rad Skupštine Srbije u redovnom zasedanju i tačkama dnevnog reda koje su do sada bile.
Sve što je Vlada predložila išlo je po hitnom postupku. Nažalost, sve su to bile izmene i dopune zakona sa nekoliko članova. A vi, koji sada sačinjavate tzv. demokratski blok, ste govorili u predizbornoj kampanji da imate 40 pripremljnih sistemskih zakona - i samo da dođete na vlast i odmah ćete sve zakone staviti u proceduru i onda će Srbija postati država gde će biti vladavina zakona!
Nažalost, u Srbiji nije bilo toga, ni pod vlašću DOS-a, a ni pod vašom vlašću nije vladao Ustav i zakoni. U vašem jučerašnjem uvodnom izlaganju rekli ste da ste nezadovoljni stanjem u pravosuđu. Bila je ovde polemika sa sastanka predsednika okružnih sudova - da li su oni nezadovoljni i koliki je broj bio na tom sastanku.
Ispalo je da jesu, da nisu, da je mali broj bio. Izgleda da su bili nezadovoljni predsednici okružnih sudova, oni koji su protivustavno postavljeni na ta mesta od strane prethodne vlasti.
Da li to protivustavno postavljanje nosilaca pravosudnih funkcija ispravljate sa ovim izmenama i dopunama Zakona? Ne, naprotiv, protivustavnost u vašim izmenama i dopunama Zakona se nastavlja, pa stoga taj Visoki savet pravosuđa i nadzorni odbor, koji sada predviđate da uvedete, nemaju svoju pravnu osnovu u Ustavu Republike Srbije!
Niste postavili pitanje, a niko ni od poslanika nije postavio pitanje da li su građani Srbije zadovoljni sa stanjem u pravosuđu?! Bila je izreka da je "pravda spora, ali dostižna". Građani Srbije su izgubili svaku veru i nadu u pravdu u Srbiji, jer "izuzetno je spora", a nažalost, često i "nedostupna". To dokazuje i ovo što je činila prethodna DOS-ovska vlast, koju sada pokušavate na neki način da ispravite, a jedini razlog sa ovim izmenama Zakona jeste da stvorite uslove ili osnov, pored ostalih, da bi mogla da se izradi studija izvodljivosti, rogobatni naziv koji se provlači u javnosti Srbije već dve godine.
Mnogo je toga rečeno od poslanika SRS o stanju u pravosuđu, o konkretnim odredbama ovih izmena i dopuna Zakona, a ja bih sada gospodine ministre, ako hoćete da me saslušate, da vam postavim konkretno pitanje:
Kako ćete ispraviti nepravdu prema 172 javna tužioca u Srbiji, koji su uklonjeni sa svojih tužilačkih funkcija? Da li postoji rešenje da se tu zadovolji pravda i da prestanak njihove tužilačke funkcije završi sa obaveštenjem Visokog saveta pravosuđa? Ti ljudi, bez ikakve ocene, bez ikakvih kriterijuma, sklonjeni su sa svojih tužilačkih funkcija, a da im niko nije ni reč rekao, niti obrazložio zbog čega je to učinjeno!!
Nažalost, dolazim iz Kraljeva, na mesto uklonjenih zamenika opštinskih javnih tužilaca postavljeni su supruga poslanika iz Demokratske stranke, sa dve godine radnog iskustva, a na drugo mesto postavljena je supruga predsednika opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije, isto sa dve godine radnog iskustva. Uklonjeni su zamenici tužioca, koji imaju po 18 godina staža i koji nisu dobili nikakvu šansu da odbrane svoje pravo na rad, na obavljanje tužilačke funkcije, iako su savesno radili kao zamenici opštinskog javnog tužioca i dobili pozitivno mišljenje kod navodnog konkurisanja i farse koja je sprovedena od opštinskog javnog tužioca.
Da bi farsa ili bezakonje bilo još veće Ustavni sud Srbije se oglašava nenadležnim po ustavnoj žalbi tih ljudi kojima je prestala tužilačka funkcija na tako brutalan protivustavan način!
Potpisuje zamenik predsednika Ustavnog suda, dr Bosa Nenadić i između ostalog,kaže: da je po "ustavnoj žalbi" zaključak da se ne može razmatrati pred Ustavnim sudom, jer u konkretnom slučaju odluka o prestanku dužnosti zamenika i javnog tužioca nije ni doneta. Znači, zamenici javnog tužioca nisu ni dobili konkretno nikakvu odluku o njihovom razrešenju, osim ovog obaveštenja. U kakvoj se sada pravnoj situaciji nalaze ti ljudi? Ostali su bez posla, bez ikakve mogućnosti da se obrate organima pravosuđa u Srbiji! To je žalosna stvarnost, a radi se o 172 vršioca tužilačke funkcije.
Imajući u vidu sve ovo, SRS nema razloga da se upušta u pojedinosti oko predloženih izmena i dopuna Zakona. Zbog toga nisu ni uloženi amandmani na ove odredbe predloženih izmena i dopuna. Prema tome, jasno je i žalosno kada danas prisustvuju ovoj sednici Skupštine Srbije studenti Pravnog fakulteta, šta će naučiti ili koja će im saznanja sa dašanje rasprave biti.